Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Полугусеничар Sd.Kfz.10

Sd.Kfz. 10 Ausf. B

Sd.Kfz.10 (Sonderkraftfahrzeug – специјално моторно возило), немачки полугусеничар масовно употребљаван током Другог светског рата. Његова главна улога била је вуча малих артиљеријских оруђа (2 cm FlaK 30, 7.5 cm leIG или 3.7 cm PaK 36). Уз вучу оруђа, могао је и да превози осам војника са опремом.

Основни пројекти свих немачких полугусеничара развијени су током Вајмарске ере, у Одељењу за војна возила Рајхсвера, али су радови на коначним пројектима, као и тестирања вршени у комерцијалним фирмама, које су биле свесне да ће производња ових возила бити подељена фабрикама по сегментима. Тако је компанија Demag изабрана за развој најмањег полугусеничара. Развој овог возила је трајао од 1934. до 1938, уз израду читаве срије прототипова.

Sd.Kfz. 10 је био јединствен међу немачким полугусеничарима по томе што није користио класичну шасију. За погон возила је употребљен шестоцилиндрични, водом хлађени бензински мотор Maybach, запремине 3 791 ццм, снаге 90 КС. Мењач је био полуаутоматски, типа Maybach Variorex SRG 102128H (Schaltreglergetriebe 102128H) са седам степена преноса у напред и три у назад. Возило је имало максималну брзину кретања од 75 км/ч, али су возачи упозоравани да не прелазе брзину кретања од 65 км/ч. Возилом се управљало помоћу точкова и гусеница. Систем управљања је био подешен тако да се за лагано скретање користе точкови, док би се за оштрије заокрете користиле кочнице, односно блокирање одређене стране гусеница. Вешање позади се састојало из пет двоструких ослоних точкова, који су се међусобно преклапали, уграђених на торзионим шипкама. На задњем делу се налазио лењивац, преко кога је подешавана затегнутост гусенице. Предњи точкови су имали попречно постављене лиснате опруге и амортизере.

Sd.Kfz.10 Demag D7

Горњи део возила је имао товарни део, који се налазио између возача и остатка укрцаног људства у транспортном делу. Клупе су се налазиле уз бочне странице возила и на њима се могло сместити до шест војника. Ветробранско стакло се могло преклопити ка напред, а могло се и потпуно уклонити.

Немци су на производњи овог типа возила ангажовали неколико фабрика. Demag је од 1938. до новембра 1942. произвео 1 075 возила, Adlerwerke је од 1938. до децембра 1943. произвео 3 414 возила, Büssing-NAG до децембра 1942. 750 комада, MWC 4 750, Mühlenbau-Industrie A.G. (MIAG) 324 возила, Maschinenfabrik Niedersachsen Hannover (MNH) око 600 возила и Osterreicher Saurerwerke 3 075 комада.

Верзије возила

Sd.Kfz. 10/1

Ова верзија је представљала возило за РХБ детекцију. Пре избијања Другог светског рата, Немци су планирали да у периоду од 1940. до 1942. опреме своје АБХ јединице  (Nebeltruppen) са свега 90 возила овог типа. Међутим, 3. маја 1940. је извршена исправка плана производње према којем је месечно требало производити по 30 комада, све дотле док се не произведе укупно 400 возила овог типа, након чега би се темпо производње смањио на 10 возила месечно. Производња ове верзије је трајала до краја 1943.

Sd.Kfz. 10/2

Возило ознаке Sd.Kfz. 10/2 је било возило за деконтаминацију, опремљено распршивачем капацитета 200 литара и са простором за смештај осам буради са по 50 кг деконтаминационих супстанци. Због тога су се на возило могла укрцати свега два војника, на клупи између буради. Једно буре је било довољно за деконтаминацију простора димензија 1 х 160 метара и налазила су се на платформи изнад гусеница. Ово возило се разликовало од основне верзије по томе што је имало два резервоара горива, капацитета 86 литара, од којих је једно било обликовано тако да испод њега пролази осовина која је покретала распршивач. Ова количина горива је умањивала радијус кретања возила на свега 250 км. У периоду од 1938. до 1939. произведено је од 60 до 70 комада.

Sd.Kfz. 10/3

Возило Sd.Kfz. 10/3 је било опремљено резервоаром капацитета 500 литара и системом распршивача, намењено за полагање препрека бојних отрова. У периоду од 1938. до 1939. је произведено око 67 примерака ове верзије возила. Априла 1942, Немци су демонтирали ове резервоаре и возила модификовали за крцање 216 противоклопних пројектила. Ова возила су  била намењена за опремање „хемијских трупа“  али су оне у овом периоду рата биле наоружане ракетним лансерима Nebelwerfer и противтенковским топовима.

Sd.Kfz. 10/4 и 10/5

Верзија Sd.Kfz. 10/4 се од претходних верзија разликовала по уграђеном противавионском топу калибра 20 мм (FlaK 30), уграђеним на специјалној платформи. Возило је због градње топа морало бити шире (2,02 м) и више (2 м) од основне верзије возила. Маса празног возила је износила 4 075 кг. На платформи су се налазила четири склопива седишта.  Бункери са муницијом су се налазили на бочним и задњим панелима (по четири на бочним и два на задњим). Возило је обично вукло муницијску приколицу (Sd.Ah. 51 – Sonderanhänger) са још 640 метака, нишанском справом и даљиномером.

Возило SdKfz. 10/4, Француска, мај 1940.
SdKfz 10/4 са приколицом Sd.Ah. 51

Возило Sd.Kfz. 10/5 је било наоружано противавионским топом калибра 20 мм FlaK 38, чији је лафет био шири и лакши од оног код топа Flak 30. Ширина возила је нарасла на 2,156 м, али је висина враћена на висину основне верзије возила. У почетку возило са овим топом није имало посебну ознаку,  да би је добило током 1943. године. Немачко ваздухопловство је 1943. наручило 293 комплета оклопних плоча (Behelfspanzerung), које су штитиле хладњак мотора, ветробранско стакло и обе стране кабине.

SdKfz 10/5 са оклопљеном кабином

Употреба

Немци су првобитно планирали да Sd.Kfz. 10 користе као возило за вучу различитих лаких артиљеријских оруђа и приколица, али је 1939. наредбодавно регулисано да се употребе као замена за лаки оклопни транспортер Sd.Kfz. 250. Модел Ausf. B је коришћен за вучу тежих оруђа, као што је био PaK 38, односно његова приколица са муницијом. Ова возила је било могуће наћи и у логистичким четама моторизованих и тенковских јединица. Румунија је 1942. добила девет возила овог типа, где су употребљавани као трактори за вучу противтенковских топова.

За јединице АБХО, свака батерија за деконтаминацију (Entgiftungs-Batterie) је располагала са по шест возила Sd.Kfz. 10/1 и Sd.Kfz. 10/2. Осамнаест возила Sd.Kfz. 10/3 се налазило на батаљонском нивоу, како би се у случају потребе надоместила возила Sd.Kfz. 10/2 у деконтаминационим батеријама. Након одлуке да се јединице АБХО наоружају тешким лансерима ракета, возила Sd.Kfz. 10/1 су употребљавана за вучу лансера Nebelwerfer 41, као и за вучу противтенковског топа. Возила  Sd.Kfz. 10/2 су, након уклањања специјалне опреме,  коришћена као Sd.Kfz. 10/1.

Противавионска чета (Flugabwehr-Kompanie) из ране фазе рата, била је састављена из три вода са укупно осамнаест возила Sd.Kfz. 10/4, од којих је дванаест било са топовима, а шест је служило за транспорт муниције. Када је у наоружање уведен четвороцевни Flakvierling 38, сваки вод је имао четири Sd.Kfz. 10/4 који су вукли топове и још четири за транспорт муниције. Касније су ове чете реорганизоване тако да су имале осам Sd.Kfz. 10/4 са топовима, два за вучу оруђа Flakvierling и три за транспорт муниције.

ТТ карактеристике Sd.Kfz. 10 Ausf. B
Маса 4 900 кг
Дужина 4,75 м
Ширина 1,93 м
Висина 2 м
Посада 2 + 6 чланова
Наоружање
Погон бензински мотор Maybach, снаге 100 КС
Аутономија 300 км
Брзина кретања 75 км/ч

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

Још увек нико није оценио овај чланак. Будите први!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *