Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Staghound T17E1

Иако је оклопни аутомобил Staghound био амерички производ, није употребљен само за наоружавање америчких оружаних снага, већ се нашао и у саставу осталих савезничких снага, пре свега британских и оружаних снага земаља Комонвелта.

Пројекат овог возила је започет захтевом америчке војске за тешко оклопљени аутомобил, који није произведен иако су постојали прототипови таквог возила, пошто су захтеви у међувремену измењени у корист средње оклопљеног возила. Према издатим спецификацијама, које су израђене под утицајем британских искустава из борбених дејстава, израђена су два прототипа: Фордов лако оклопљени аутомобил конфигурације 6х6, ознаке Т17 и лаки оклопљени аутомобил Т17Е1, конфигурације 4х4, компаније Шевролет.

Произведено је око 250 возила 6х6 Т17, која ће се на тестовима показати као лошија од Шевролетовог модела. Због оваквих резултата, од возила ће одустати и Британци, а произведена возила су прослеђена америчкој војној полицији која ће их користити на територији САД. Уместо Т17, кренуло се у серијску производњу мањег возила, 4х4 Т17Е1. Возило је ушло у серијску производњу иако америчке оружане снаге нису имале превелике потребе за таквим возилом. Британска мисија у САД је затражила испоруку прве серије возила од 300 примерака, а ускоро су уследиле и друге наруџбе. Први примерци силазе са производних линија крајем 1942. У састав британских оружаних снага уведени су под службеном ознаком Staghound Mk I.

Staghound је био велико и добро оклопљено возило, са куполом у којој су били смештени топ калибра 37 мм и спрегнути митраљез калибра 7,62 мм. Возило се у експлоатацији показало као поуздано, лако за употребу и одржавање, брзо и са великом аутономијом кретања. Први примерци возила су употребљени у Италији 1943, где су се показали као врло употребљиви. Након тога, улазе у састав оружаних снага Канаде, Новог Зеланда, Индије, Белгије.

Возило је било погоњено са два мотора, уграђених један поред другог, у задњем делу возила. Купола је била погоњена хидрауликом, а само возило је поред наоружања у куполи располагало са још два митраљеза калибра 7,62 мм, једним на луку куполе, а другим у предњем делу возила. Посада је бројала пет чланова: командира, нишанџију, пуниоца, возача и нишанџију митраљеза.

По увођењу у оперативу, појавило се неколико верзија возила:

Staghound Mk II: верзија возила за блиску ватрену подршку, наоружана хаубицом калибра 76 мм у куполи.

Staghound Mk III: верзија са куполом тенка Crusader, наоружана топом калибра 57 мм и митраљезом Besa калибра 7,92 мм. Неки од њих су касније пренаоружани топом 75 мм. На бојиште су стигли 1945, наручено их је између 100 и 300 комада; након Другог светског рата употребљавани су Либану.

Staghound Command: командна верзија возила, без куполе, са додaтним радио уређајима.

T17E2 (Staghound AA): T17E1 са Frazer-Nash куполом, наоружаном са два митраљеза М2 Browning. Купола је израђена у САД за потребе уградње на британске торпедне чамце. За потребе уградње на возила, извршена је реконструкција куполе. Купола је имала отворен кров, са електро хидрауличним системом покретања. Посада возила је смањена на три члана: командир/нишанџија, пунилац и возач. У периоду од октобра 1943. до априла 1944, произведено је 789 примерака.

T17E3: T17E1 са уграђеном куполом самоходне хаубице М8, наоружаном хаубицом калибра 75 мм. Ова верзија је испитивана децембра 1943, али никада није ушла у серијску производњу.

Верзије возила
ТТ карактеристике Staghound Mark I
Маса 14 т
Дужина 5,49 м
Ширина 2,69 м
Висина 2,36 м
Посада 5 чланова
Оклопна заштита 9 до 44 мм
Наоружање 1 х 37 мм М6
2 – 3 х 7,62 мм
Погон 2 х GMC 270 снаге по 97 КС
Однос снага/маса 13,9 КС/т
Аутономија 724 км
Брзина 89 км/ч

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Share via
Copy link
Powered by Social Snap