Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Лаки тенк T-26

Викерсов 6-тонски тенк представља модел тенка који је имао највише утицаја на развој тенкова у периоду између два светска рата. Извожен је у бројне земље широм света и инспирисао многе конструкторе тенкова. Најважније, лиценцно је произвођен у Совјетском Савезу као лаки тенк Т-26. Тенк Т-26 је јуна 1941. био најмасовнији тенк совјетских оклопних снага. Међутим, по квалитету је био далеко од савремених тенкова тог доба, тако да су совјетске оклопне снаге биле доста осакаћене у погледу оклопних снага. Додатно ослабљени проблемом одржавања, недовољно обучених посада, тенкови Т-26 нису представљали велики проблем за надолазеће немачке тенкове. Тенкови Т-26 су већ 1942. били ретки на бојишту; неколико стотина команда је остало изоловано на совјетском Далеком истоку, који су у завршним операцијама против јапанских снага у Манџурији доживели свој момент славе.

T-26 Mодел 1933

Развој

Британска компанија за производњу наоружања Vickers-Armstrong се бавила пројектовањем и производњом тенкова још од краја Првог светског рата. Током двадесетих година је производила танкете и лаке тенкове, са намером да их извози у друге земље. Британија је имала репутацију пионира у механизовању својих оружаних снага, као и у пројектовању борбених оклопних возила. Крајем двадесетих, са циљем проширења асортимана, компанија развија свој 6-тонски тенк, познат и под ознаком Mark Е. Прототип је представљен јавности 1928. године. Рекламна брошура га описује као „најбољу могућу комбинацију ватрене моћи, покретљивости и оклопне заштите“. Купцима је понуђено неколико верзија, укључујући и Type Ачистач ровова“, са двоструком куполом наоружаном митраљезима и TypeBтенк за ватрену подршку“, са једном куполом наоружан краткоцевним топом 3-фунташем, калибра 47 мм. Тенк је био лако оклопљен; максимална дебљина оклопа је износила 13 мм, а у поређењу са тенковима из Првог светског рата имао је добру покретљивост ван путева. Британска армија је приликом тестирања оценила овај тенк као превише бучан и недовољно робусним, одбивши да га уведе у наоружање.

Лаки радио тенк T-26 Модел 1933 на Црвеном тргу поводом Првомајске параде 1935. године. Ово је рана верзија једнокуполног тенка са фаром и сиреном на левом боку тенка.

Совјетски Савез је покренуо производњу тенкова 1920, почевши са неколико ручно рађених копија тенка Renault FT. Након њега је уследио први серијски произвођени тенк, ознаке Т-18 (МС-1), скромно унапређени Renault FT. Крајем двадесетих година је развијен читав низ нових тенкова, што је био одговор на амбициозни план механизовања Црвене армије. Куповина тенка Renault NC је довела до развоја совјетског дериватива, ознаке Т-19. Револуционарни војни савет је августа 1930. издао протокол којим је покривена производња тенкова у периоду 1931-33, а према коме је требало произвести 6 970 оклопних возила, међу којима 1 100 танкета К-25, 4 270 лаких тенкова Т-19/Т-20 и 1 600 средњих тенкова Т-24. Да би имали представу колико је овај план био амбициозан, треба нагласити да је у овом периоду укупна производња тенкова на светском нивоу износила једва 900 тенкова.

Вежба оклопних јединица 1933. године; уочавају се двокуполни тенк Т-26 и његов претходник, лаки тенк МС-1

Како Совјети у то доба нису успевали да произведу квалитетне тенкове, Револуционарни војни савет је 1929. формирао комисију коју је упутио у обилазак европских и америчких произвођача наоружања, са циљем куповине пројекта модерних тенкова. Комисију су предводили начелник Управе за механизацију и моторизацију, Инокентије Халепски и пројектант тенкова Семјон Гинзбург. Међу фабрикама које су Совјети посетили нашли су се немачке компаније Krauss-Maffei и Linke-Hofmann, француске Somua, Schneider и Citroën, чехословачка Škoda, британска Vickers и америчке компаније Christie, Cunningham и Timken. Највећи утисак на комисију је оставила компанија Vickers, пошто је имала на располагању за продају више пројеката тенкова. Совјетски Савез се одлучио да купи 26 танкета Carden-Loyd Mark VI, осам лаких амфибијских тенкова, 15 6-тонских тенкова Mark А и 15 средњих тенкова Mark IIA. Уговори за ове тенкове, заједно са припадајућим резервним деловима и техничком помоћи вредео је 205 000 фунти. Уговор за куповину 6-тонског тенка потписан је 28. маја 1930, без икаквих проблема пошто је овај модел и био предвиђен за извоз у друге земље. Међутим , уговори за остатак изабраних тенкова су морали да сачекају до 1931, пошто су ти модели били уведени у наоружање британских оружаних снага и самим тим није био дозвољен њихов извоз. Испорука 6-тонских тенкова је започета септембра 1930, а завршена јануара 1931. Локално су били познати под ознаком В-26 („В“ за Викерс). Управа за механизацију и моторизацију је била заинтересована за В-26 као основу за механизовање пешадијских јединица. У САД су купљена два тенка Christie, који су били намењени за механизацију коњичких јединица. Главни ривал тенка В-26 био је лаки тенк Т-19, који је био развијен у совјетском конструкторском бироу и лењинградској фабрици Бољшевик. Ова фабрика је настала од фабрике Обуков, која је била једна од најстаријих и најискуснијих руских фабрика (арсенала) одговорних за поморско наоружање и артиљерију. Ова фабрика је била одговорна за скоро сву совјетску производњу тенкова двадесетих година, међу којима и за лаки тенк Т-18/МС-1.

Примерак двокуполног тенка Т-26 Модел 1931, израђен заковицама. Овај примерак се налази у Меморијалном музеју (Поклонаја гора), а у музеј је доспео након што је 1989. извучен из реке Неве код села Невскаја Дубровка.

Семјон Гинзбург је добио задатак да изврши процену тенка В-26. У његовом извештају министру одбране, почетком 1931, стајало је да је В-26 био супериорнији у односу на предложени тенк Т-19, али да би најбоље решење био тенк који би настао тако што би се најбоља конструктивна решења са оба тенка уградила у нови, хибридни, тенк ознаке ТММ. Управа за механизацију и моторизацију је била скептична по питању техничких перформанси тенка Т-19, што је уз цену коштања тенка од 96 000 рубаља учинила да се одлуче за В-26 који је коштао 42 000 рубаља. Халепски је одговорио Гинзбургу да Совјетски Савез располаже обавештајним подацима да Пољска такође планира увођење Викерсовог 6-тонског тенка и Кристијевог тенка у наоружање, те да би уз британску и француску помоћ до краја године могли да располажу са око 300 6-тонских и 100 Кристијевих тенкова. Ова нетачна процена непријатељских снага приморала је Халепског да одмах предложи хитан улазак тенка Т-26 у серијску производњу, пошто би рад на хибридном тенку В-26/Т-19 захтевао много времена. Управа за механизацију и моторизацију је одобрила Гинзбургу наставак рада на хибридном тенку, названом ТММ-1, који је комбиновао Викерсово вешање, оклопно тело тенка Т-19 и амерички мотор Hercules. Испитивања новог тенка су започета фебруара 19332, али како није био довољно супериоран у односу на Викерсов тенк, није даље разматран. Совјети су 13. фебруара 1931. увели у наоружање тенк В-26, под ознаком Т-26. Фабрика Бољшевик је добила наређење да 1931, уз помоћ оближњих лењинградских фабрика, произведе 500 тенкова. Првих десет тенкова, који су из фабрике изашли јуна 1931, произведено је од нискоугљеничног челика. Били су скоро идентични Викерсовом тенку, с разликом што су били наоружани совјетским митраљезима ДТ калибра 7,62 мм. Права серијска производња је започела августа 1931, са модификованом куполом, нешто помереном ка задњем делу тела тенка. До краја године, од планираних 500, произведено је свега 120 тенкова. Црвена армија је од њих 120, примила 100 примерака, одбацивши двадесет комада као шкарт.

Совјетска индустрија је имала велике потешкоће у прилагођавању индустрије масовној производњи тенкова модерне конструкције. Фабрика Ижорски није могла да произведе оклопне плоче дебљине 13 мм, чак су и оклопне плоче дебљине 10 мм имале превише недостатака. Мотори су били бучни и пребрзо отказивали, гума је отпадала са точкова, а опруге на систему вешања су се често ломиле.

Револуционарни војни савет је 1932. издао „Велики тенковски програм“, који је као краткорочни циљ поставио производњу 3 000 тенкова Т-26. Како би обезбедили услове за извршење овог програма, Совјети су започели изградњу нове фабрике тенкова у Лењинграду, коју су назвали по министру одбране Ворошилову. Семјон Гинзбург је постављен за шефа конструкторског бироа у фабрици, названог ОКМО. Фабрика Ижорски је започела радове на усвајању технологије израде тенковских купола варењем, уместо дотадашњег система спајања плоча закивцима. Међутим, недостатак адекватних алата и обученог људства имала је за последицу да се део купола и оклопних тела израђивао варењем оклопних плоча, део закивцима, а део се израђивао комбиновано, варењем и заковицама.

Добар пример примене различитих начина спајања материјала. На овом тенку су задњи и бочни део израђен варењем, док су предњи део тела и куполе израђене заковицама.

Црвена армија је тражила да Т-26 буде снажније наоружан, тако да се од почетка радило на томе да сваки пети тенк у десној куполи добије топ ПС-1 Гочкис калибра 37 мм, који је био совјетска копија француског топа Hotchkiss. У току су били и радови на топу ПС-2, који је био унапређена верзија топа ПС-1, са дужом цеви. Трећа опција се односила на уградњу новог топа модела Б-3, калибра 37 мм, који је био лиценцно произвођен топ компаније Rheinmetall, калибра 37 мм. У време избијања Другог светског рата, Совјети су располагали са 1 627 тенкова Т-26 са две куполе, од којих је 450 било наоружано топом, већином моделом ПС-1, али је вероватно 20-30 тенкова било наоружано топом Б-3. Разматрана је и уградња бестрзајног топа, која је због неповољног начина пуњења оруђа – одбачена.

Унапређена ватрена моћ

Управа за механизацију и модернизацију је запазила Викерсов 6-тонски тенк за ватрену подршку (Type B), наоружан 3-фунташем, али је ипак сматрала да је тенку за ватрену подршку неопходно снажније наоружање. Као пожељно наоружање за овај тенк виђен је или пуковски топ Модел 1927, калибра 76 мм, или нови тенковски топ калибра 76 мм, Модел 1927/32. Током 1932. су израђена два модела купола; Диренкова А-43 и Гинзбургова Т-26-4.

Једнокуполни лаки тенк Т-26 Модел 1933, експонат Централног музеја оружаних снага у Москви

Купола А-43 је имала недостатак који се тицао скученог и неефикасног простора, тако да је урађена пробна серија од пет купола модела Т-26-4. Током испитивања септембра 1934, дошло је до експлозије пројектила калибра 76 мм унутар куполе, што је за последицу имало смрт целе тенковске посаде и престанак рада на пројекту. Интересантно је да је ова купола касније реконструисана и уграђивана на тенкове серије БТ. Упоредо са радом на тенку за ватрену подршку, Управа за механизацију и моторизацију је предложила израду верзије Т-26 ловца тенкова, наоружан снажнијим топом у једној куполи. Очигледан избор је био топ Б-3 калибра 37 мм. Гинзбург је предложио да се овакав тенк уведе ка остандардни тенк совјетских оружаних снага, али је Тухачевски наставио са фаворизовањем тенка са две куполе и два митраљеза, какав се већ налазио у производњи. Фабрика Ижорск је предложила нову цилиндричну куполу са топом Б-3, која се могла уградити на обе врсте тенкова: и на Т-26 и на БТ. Секундарно наоружање је чинио митраљез ДТ. Тестиране су и варена и купола израђена заковицама, али како се варена купола показала као осетљива на митраљеску ватру – одбачена је. Након испитивања извршених у периоду септембар – октобар 1932, Управа за механизацију и моторизацију је прихватила пројекат куполе са проширењем у задњем делу, где би се могла сместити додатна муниција или радио уређај. Како је Црвена армија била задовољна Rheinmetall-овим топом Модел 1930, калибра 37 мм, разматрана је могућност адаптације овог топа за употребу као универзалног пратећег топа пешадијских јединица, којим ће се моћи водити противоклопна борба, али и пружати блиска ватрена подршка. За овај други задатак, било је неопходно развити бољу муницију. На бази немачког топа у Свердловску је развијен топ ознаке 19-K, калибра 45 мм и нова граната која је имала 118 грама експлозива у односу на свега 25 грама у гранати калибра 37 мм. Овај топ је уведен у наоружање Црвене армије маја 1932, као противтенковски топ калибра 45 мм, Модел 1932. Тенковска верзија топа, ознаке 20-К, је први пут уграђена у тенк марта 1933. Производња нове куполе је започета у пролеће 1933, али због кашњења производње топова све до јуна није било уградње топова у тенкове. Перископске нишанске справе су биле спремне у последњој четвртини 1933, што је даље одложило пријем тенкова у јединице Црвене армије. Ова верзија тенка се често означава са Т-26 Модел 1933, мада је то ознака усвојена од стране историчара. Истовремено, два серијска модела тенка Т-26 су једноставно означавана као „двокуполни“ и „једнокуполни“ Т-26. Производња једнокуполног тенка Т-26 била је спутана дечјим болестима новог тенковског топа калибра 45 мм. То је делимично било услед лоших стандарда у производњи, који су имали за последицу кварове на затварачу.

Попуна горивом у тенковском батаљону током вежбе 1936. године. Тенкови на фотографији су уобичајена мешавина каква се виђала у јединицама: линијски тенк Т-26 наоружан топом калибра 45 мм, радио тенк Т-26 и двокуполни Т-26.

Политичка параноја каква је владала у Совјетском Савезу довела је до тога да се у свему види саботажа, тако да су претече НКВД и КГБ оформили специјалну „шаражку“ у Калињинској фабрици број 8 у Свердловску. У овај специјални конструкторски биро/затвор постављени су на рад конструктори оптужени за саботажу. Унапређена верзија топа калибра 45, означена са Модел 1932/34, ушла је у производњу децембра 1933, чиме су решени проблеми поузданости топа. Готово одмах су покренути радови на унапређењу тенковске куполе. Прва већа измена је била уградња вентилатора и оклопног кућишта вентилатора на куполи, пошто су увидели да када се гађа из тенка долази до отежаног дисања и гушења чланова посаде. Управа за механизацију и моторизацију је 1933. одобрила уградњу новог тенковског радио уређаја ознаке 71-ТК-1. Тенкови са уграђеним радио уређајем су се разликовали по антени у облику потковице, причвршћене по ободу куполе. Први тенкови са овим радио уређајем и антеном су приказани 7. новембра 1933. на паради на Црвеном тргу. Ови тенкови нису имали посебну ознаку, али су називани „радио тенковима“ за разлику од осталих, „линијских“ тенкова.

Током производње је извршено више мањих измена на куполи за топ калибра 45 мм. Тако су 1935. на куполу додата „борбена светла“ и монтажа за митраљез на задњем делу куполе, 1936. уградња за противавионски митраљез итд.

Прво ватрено крштење, Шпанија

Лаки тенк Т-26 је дебитовао у Шпанском грађанском рату, 1936. године. Стаљин се сложио да се Шпанији прода разноврсно наоружање и војна опрема, међу њима и тенкове, како би ојачали шпанске републиканске снаге. Прва пошиљка од 50 тенкова Т-26 Модел 1933 стигла је у Шпанију октобра 1936. и одмах је уведена у борбу; посаде су биле мешовите, совјетске добровољачке и на брзину обучене шпанске посаде… Прва већа употреба републиканских тенкова Т-26 одиграла се у јутро 29. октобра 1936, када је чета од 15 тенкова подржала напад две пешадијске бригаде на положаје италијанских и шпанских националистичких снага код села Сесерија, на јужном прилазу Мадриду.

Лаки тенкови Т-26 у Шпанији

Како није било уговореног садејства између тенкова и пешадије, напад је био неуспешан. У овој бици је дошло и до првог међусобног сукоба тенкова, када су тенкови Т-26 улетели у распоред италијанских танкета CV-3/35. Т-26 су, наравно, били супериорнији у односу на танкете. Новембра 1936. лаки тенкови Т-26 се по први пут срећу са новопристиглим немачким лаким тенковима PzKpfw I. И у овом сукобу, захваљујући бољој пробојности топа, Т-26 односи победу. Совјетски саветодавни тим је из Мадрида послао извештај у коме је описао учинак лаких тенкова Т-26 као одлучујући за одбрану Мадрида.

Малобројне републиканске оклопне снаге су до средине децембра 1936. биле готово утрошене, не само због губитака у борби, већ и због механичких кварова на тенковима. Тенкови који су настали на почетку тридесетих година једноставно нису имали  дуг животни век. Лаки тенкови Т-26 су захтевали средњи ремонт након 150 мото часова; гусенице би након пређених 500 миља биле скоро неупотребљиве. Током одбране Мадрида, републикански тенкови су до средине децембра остварили преко 800 мото часова, што је било ван свих прописа, што је свакако додатно погоршало стање исправности тенкова. Неискусне шпанске посаде нису умеле да отклањају кварове на тенковима, а њихова необученост је узроковала честе кварове на погонском делу. Било је посве јасно да се тенкови не могу константно употребљавати у борбама, дању и ноћу као пешадија, већ да се морају ангажовати само на најзначајнијим задацима.

Са интензивирањем рата у Шпанији, Стаљин одлучује да ојача шпански контингент другом пошиљком тенкова и посада. У Шпанију је упућен контингент од 56 нових тенкова Т-26 и 200 Црвеноармејаца (посаде и специјалисти), на челу са комбригом Д. Г. Павловим (Дми́трий Григо́рьевич Па́влов). Након ових снага, које су у Шпанију стигле 26. новембра 1936, марта наредне године стиже још 100 тенкова Т-26. Совјетски Савез је Шпанији продала укупно 281 тенкова Т-26 (последња група је стигла марта 1938. и у њој су се нашли тенкови Т-26 Модел 1937).

У последњој серији испоручених тенкова Т-26 налазили су се једнокуполни Т-26 Модел 1937, који су на себи имали и противавионске митраљезе П-40-УМ на крову куполе. Овај републикански тенк су заробили припадници Мароканског корпуса Националистичких снага и био је изложен са осталом заробљеном опремом у Сан Себастијану 1938. године.

Након почетних успеха у јесен 1936, утицај тенкова Т-26 је почео да слаби. Садејство између републиканских пешадијских и оклопних снага било је готово увек никакво. Није било никакве сарадње нити заједничке обуке снага. Републиканци нису могли да приуште себи да тенкове ради обуке повуку са прве линије, док совјетски саветодавни тим није хтео да троши драгоцене мото часове на обуку тенкова са пешадијом. Прва оклопна бригада (1.a Brigada Blindada) Павлова је разбијена на више делова, ранга чете, који су коришћени за ојачавање линија одбране, нешто слично употреби француских тенкова у Првом светском рату.

Главни непријатељ тенковима Т-26 нису били тенкови националистичких снага, већ Rheinmetall-ов противтенковски топ калибра 37 мм, добијен од Немачке. Борбе око Мадриада у јануару и фебруару 1937. однеле су 34 тенкова Т-26, што је чинило скоро 70% републиканских оклопних снага, и то углавном од дејства противтенковских топова. Совјетски артиљеријски специјалист, Г. И. Кулик (Григо́рий Ива́нович Кули́к) је забележио да ће противтенковски топови очистити бојиште од тенкова на исти начин како су га митраљези чистили од пешадије. Оклоп лаких тенкова Т-26 је једноставно био преслаб за извођење борбених дејстава у таквим околностима.

Совјети су у Шпанији између осталог научили да уколико обезбеде добро одржавање тенкова, тенкови ће се добро показати, али су увидели и доста недостатака на тенку, а која се не односе на слабу оклопну заштиту. Прегледност из тенка је била врло слаба и било је тешко идентификовати непријатеља током битке. Многим тенковима је недостајала перископска справа. Вентилација куполе је била такође лоша, што је било нарочито израђено приликом употребе наоружања. Без сумње, најпроблематичнија ставка на тенку био је радио уређај 71-ТК-1. Овај модел радио уређаја је захтевао врло прецизно подешавање радне фреквенције, што је приликом кретања тенка било практично немогуће. Антена радио уређаја је била осетљива, тако да је после неколико дана борби најчешће била неупотребљива. Због овако изабраног радио уређаја, командири јединица су најчешће прибегавали старом начину комуникације са тенковима: сигналним заставицама. Међутим, овај начин је отежавао комуникацију, а посаде непријатељских противтенковских топова су ватру убрзо сконцентрисали на тенк командира.

Најчешћи проблем који се јављао када је у питању ходни део био је лом гусеница. Свећице на мотору су захтевали често чишћење и подешавање, што је представљало проблем када се има у виду начин приласка свећицама. Хладњак је било лако оштетити фрагментима артиљеријских пројектила, чак и стрељачким наоружањем. „Рок трајања“ тенка је био сталан проблем, који је постајао већи услед мањка обучених механичара и недостатка радионица. Примера ради, од децембра 1937. до фебруара 1938, 104 тенкова Т-26 је поправљано 586 пута за 65 дана борби. Највећи део поправки се односио на мање кварове на мотору и гусеницама. Међутим, било је и 63 средњих и генералних ремонта, 58 замене мотора, шест трансмисија, 15 главних и 22 бочних спојки. У преводу, сваком другом тенку је замењен мотор за свега два месеца извођења борбених дејстава. Како би смањили трошење тенкова, Шпанци су се окренули употреби транспортних средстава за превоз тенкова са једног бојишта на друго. Интересантно је да су и националистичке снаге временом прихватиле Т-26 као свој омиљени тенк. У јесен 1937. су заробили десетак тенкова Т-26, који су били уврштени у оклопне јединице националистичких снага.

Извоз лаких тенкова Т-26

Совјетски Савез током тридесетих година није много учествовао у извозу наоружања. Међутим, лаки тенкови Т-26 су били изузетак. Кина је 1935. купила 16 Викерсовиих 6-тонских тенкова, којим су наоружали 1. и 2. тенковски батаљон у Шангају. Рат између Кине и Јапана је избио у лето 1937. Викерсови тенкови су изгубљени већ у другој половини 1937.

Кинески Т-26 током повлачења 23. новембра 1944, током јапанске офанзиве у провинцији Хунан

Совјетски Савез је имао сукоба  у пограничном подручју са јапанском Квантушком армијом још од 1934, а озбиљне борбе су се одиграле 1938. код језера Хасан. Као резултат тога, Совјети одлучују да помогну Кини; помажу јој у формирању 200. механизоване дивизије, а 1938. им продају 87 лаких тенкова Т-26. Ова дивизија се налазила у југоисточној Кини и употребљена је у борбеним дејствима 1941-45.

Поред Кине и Шпаније, тенкови Т-26 су се нашли и у Турској. Мала, пробна серија тенкова Т-26 Модел 1931, са две куполе, је купљена 1932, заједно са још неколико танкета Т-27. Један тенковски батаљон је формиран 1934. и у њему се нашло 64 тенкова Т-26 и 34 оклопних аутомобила БА-6. Ова средства ће остати у употреби све до четрдесетих година, када су замењени модернијим.

Модернизација тенка Т-26

Семјон Гунзбург је у јесен 1936. изнео прелиминарне идеје за нову генерацију тенкова за подршку пешадије који би заменили тенкове Т-26. Међутим, совјетска индустрија тенкова је била тешко осакаћена у Стаљиновим чисткама. Стаљинове прве жртве су били високи официри, команданти јединица Црвене армије, почевши од Тухачевског; Халепски је такође убијен. Тенковски стручњаци су били сумњиви због централне улоге Тухачевског и Халепског у механизацији војске, тако да се лудило ускоро проширило и у конструкторске бирое и фабрике.

Извештаји из Шпаније су говорили о слабостима мотора тенка Т-26, за шта је окривљена производња. То је довело до тога да су у фабрици бр. 174 пале оптужбе за издају, а Гинзбург и остали су ухапшени као „непријатељи народа“. За разлику од осталих конструктора тенкова, Гинзбург је имао среће да не буде стрељан. Као резултат политичке репресије, производња тенкова у 1937. години је пала на свега 550 тенкова, а развој нових модела тенкова је заустављен. Гинзбург је касније враћен, али је политичка параноја имала погубан утицај на фабрику.

Радови на наследнику тенка Т-26 су настављени, али је у међувремену постојећи тенк доживео већи број модификација, захваљујући искуству из употребе у Шпанском грађанском рату. Тако је 1938. произведена нова купола са закошеним оклопним плочама. Моторни део је донекле унапређен уградњом увозних стартера, а снага мотора је повећана за 3 КС. Тенк је добио и отвор за принудни излаз посаде, као и систем вешања са дебљим опругама. Ова верзија тенка се негде среће под ознаком Т-26 Модел 1938, иако није добила званичну ознаку. Измену је претрпео и поклопац хладњака, који је сада постао отпорнији на фрагменте артиљеријских граната, Молотовљеве коктеле и бајонете. Нови поклопац, уведен у лето 1939, од стране тенкиста убрзо бива прозван „задњица“.

Крајем 1938. извршена је још једна обимнија модернизација тенка. Како је било немогуће извршити побољшање свеукупне оклопне заштите тенка без реконструкције комплетног тенка, бочни оклоп тела тенка је повећан на 20 мм. Верзија са додатним оклопом се појавила тек на последњој серији тенкова Т-26 Модел 1938.

Уградња додатног оклопа на тенкове Т-26, резултат борбених искустава из Зимског рата.

Купола је поново претрпела измене, тако што је замењена бленда топа. Развијена је нова нишанска справа, са стабилизатором. Јануара 1939. је уклоњен и митраљез из задњег дела куполе. Бојеви комплет тенка је нарастао на 186 пројектила (165 у тенковима са радио уређајем). Командир је добио перископ какав се већ налазио на тенковима са радио уређајем. Радио уређај 71-ТК-1 је замењен моделом 71-ТК-3, а стара радио антена је јануара 1939. замењена штап антеном. Вешање је донекле унапређено уградњом лиснатих опруга са пет уместо досадашња три листа. Верзија са овим „пакетом опреме“ се означавала са Т-26-1, односно Т-26 Модел 1939.

Замене за T-26

Како би проширили базу за производњу тенкова, Совјети су Стаљинградску фабрику трактора преоријентисали на производњу тенкова Т-26. Као продукт овог рада, мали тим конструктора предвођен В.Д. Вернером из Стаљинградске фабрике трактора је предложио велику реконструкцију шасије тенка, користећи нови труп са вешањем заснованим на Кристијевом вешању, а какав је већ коришћен на тенковима БТ серије. Прототип СТЗ-25 је тестиран од фебруара 1939, а убрзо је уследио и прототип СТЗ-35. Црвена армија није изразила превише интересовања за ове прототипове, тако да је министар одбране октобра 1939. отказао даљи рад на њима.

Гинзбург је још увек покушавао да пројектује замену за Т-26. Црвена армија је 1938.  тестирала чехословачки LT-35, а Гинзбург је копирао вешање Schneider-Brillé да би га уградио у Т-26М. Фабрика бр. 185 је предложила модернизацију тенка, названу Т-26-5, која би имала нов систем вешања, дебљину оклопа од 20 мм и мотор снаге 130 КС. Ова фабрика је радила и на дизел мотору Тип 744, снаге 180 КС. Совјети су марта 1940. објединили рад на модернизацији тенка, именујући Фабрику бр. 174 за носиоца посла. Резултат рада је назван Т-126 и одликовала га је оклопна заштита дебљине 40-45 мм, нови дизел мотор, вешање са торзионим шипкама и нови точкови. Лоше искуство са тенковима Т-26 у Пољској 1939. и Финској 1939-40. довело је до сумње у даљи опстанак овог тенка у оклопним јединицама совјетских снага. Фабрика бр. 174 је већ радила на потпуно новом пројекту тенка који ће се касније појавити под ознаком Т-50. Као резултат тога, 1. јануара 1941. је прекинута серијска производња лаког тенка Т-26, а планиране надоградње тенка су временом пале у заборав.

Тенкови бацачи пламена

Најзначајније верзије фамилије Т-26 представљају тенкови бацачи пламена, у служби у Црвеној армији означавани са „хемијски тенк“ (ХТ – химический танк) или касније са „тенк бацач пламена“ (ОТ – огнеметные танк).

Развој првог тенка бацача пламена заснованог на двокуполном тенку Т-26 започет је 1932. у фабрици бр. 174 (Ворошилов). Првобитно је назван БХМ-3 (боевая химическая машин). Лева купола је уклоњена како би се обезбедило место за уградњу резервоара за гориво капацитета 400 литара и три резервоара за ваздух под притиском. У десну куполу, уз митраљез ДТ, уграђен је пламенобацач КС-2, домета око 40 метара. У лето 1932. су извршена испитивања, након чега улази у наоружање Црвене армије и у серијску производњу; у периоду 1932-35. произведено је 552 комада.

ХТ-130 из састава 210. самосталног батаљона хемијских тенкова током борби у Карелији.

Ограничени домет пламенобацача довео је до верзије изведене из једнокуполног тенка Т-26 Модел 1933. Развијен је у сарадњи са московском фабриком Компресор. Тенк ХТ-130 је наоружан новим пламенобацачем КС-25, максималног домета од 53 м. Купола је померена са леве на десну страну, чиме је обезбеђен смештај резервоара горива. Два резервоара за гориво су уграђени на левој страни тела тенка, запремине 393 литара, док је на десној страни уграђено четири цилиндрична резервоара за компримовани ваздух, запремине по 13 литара. Производња је организована у фабрици бр. 174, где је у периоду од 1936. до 1939. произведено 401 примерака.

Радови на неколико нових пројеката су настављени током 1939. Било је неких сумњи у могућност самоодбране тенкова бацача пламена, те је тенк уз пламенобацач задржао и топ калибра 45 мм; тако је на бази тенка Т-26 Модел 1938 настао тенк бацач пламена ХТ-131. Концепт уградње топа и пламенобацача у једној куполи показао се као непрактичан, пошто је сама купола била мала. Ова чињеница је утрла пут тенку бацачу пламена ХТ-132, такође заснованом на Т-26 Модел 1938, али без топа 45 мм.  Како је у то време у серијску производњу улазио Т-26-1 Модел 1939, рад се пренео на пројектовање ХТ-133. Он је у основи био сличан са ранијим ХТ-130, са разликом у новој шасији. Производња се показала као проблематична услед прилагођавања опреме бацача пламена новој куполи.

Бацач пламена и митраљез у једној куполи.

Идеја о задржавању тенковског топа у наоружању тенка бацача пламена остала је атрактивна, те је крајем 1939. у фабрици бр. 174 развијен ХТ-134, који је задржао топ калибра 45 мм у куполи, док је пламенобацач померен ка центру оклопног тела. Два прототипа су израђена на модификованој шасији Т-26-1 Модел 1939. Завршени су јануара 1940. и послати у 210. батаљон хемијских тенкова, који се налазио у саставу Северозападног фронта у Финској.

Хемијски тенкови су се у почетку распоређивали у јединице јачине чете у новим механизованим и тенковским бригадама; од 1935. улазе у наоружање самосталних батаљона хемијских тенкова, који ће касније прерасти у бригаде хемијских тенкова. Крајем тридесетих година, Совјети су располагали са три бригаде хемијских тенкова, које су се налазиле у саставу Далекоисточног, Волжанског и Московског војног округа.

С воје прво ватрено крштење хемијски тенкови доживљавају на Далеком Истоку августа 1938, у борби против јапанских снага код језера Хасан. Девета механизована бригада, која је учествовала у овим борбама, имала је у свом наоружању девет хемијских тенкова ХТ-26. У борбама код Халкин Гола, маја 1939, Црвена армија ангажује две чете хемијских тенкова са укупно десет ХТ-26. Употреба хемијских тенкова код Халкин Гола је учинила да хемијски тенкови стекну снажну репутацију међу пешадијом. Иако су били непревазиђени за уништавање јапанских ровова и бункера, мали домет бацача пламена их је чинио доступним за гранате.

Тенк бацач пламена ОТ-26

Хемијски тенкови су употребљени у већем броју током Зимског рата; Совјети у овом сукобу ангажују четири самостална батаљона хемијских тенкова (201, 204, 210. и 218), као и 13 чета хемијских тенкова. Ови тенкови се на почетку дејстава нису добро показали, што је био резултат свеопште лоше изведених припрема за рат. Међутим, почетком 1940. Совјети развијају бољу тактику за нападе на финске бункере. Јуришне групе су обично биле састављене од два тенка бацача пламена, три тенка, инжињеријског вода, чете пешадије и једног или више пољских топова. Напади су често извођени ноћу, како би се умањила рањивост тенкова. Тенкови из групе су отварали ватру на бункер, ометајући их да дејствују по тенковима бацачима пламена, који су прилазили и уништавали бункер. Иако су тенкови бацачи пламена били најбитнији у овој тактици напада на бункере, цена уништавања бункера је била велика, пошто је оклоп на Т-26 био слаб, а домет пламенобацача мали. Извештаји из акција су показали да је у поређењу са класичним тенковима Т-26, губитак хемијских тенкова био знатно већи. Према извештајима, губици тенкова Т-26 су износили 14,9 %, а хемијских тенкова 34,3 %; разлог томе лежи у пожару до ког је долазило након поготка у хемијски тенк. Пожар који би захватио хемијски тенк је трајао и до 20 часова, са високим температурама, које су топиле трансмисију, а некада и стакло на уређајима за осматрање, чиме је оштећени тенк долазио у стање из ког га није било могуће вратити у оперативу. Како би умањили ове губитке услед оштећења, Совјети су покренули програм повећања оклопне заштите тенкова, тако да је нови ХТ-133 добио бочни и чеони оклоп од 30-40 мм.

Као резултат искустава из борби у Финској, постигнут је консензус да је метода избацивања горива пламенобацача компримованим ваздухом – погрешна. Стога је напуштен рад на бацачима пламена са компресорима ваздуха, а кренуло се у пројектовање пламенобацача са гас генераторима који су за погон користили барут. Тако је ХТ-134 постао последњи тип тенка бацача пламена израђен на шасији лаког тенка Т-26.

Када су у лето 1940. формирани први механизовани корпуси, сваки је у свом саставу имао два батаљона хемијских тенкова са укупно 56 тенкова бацача пламена. У пракси, тачан број тенкова бацача пламена је варирао. У време операције Барбароса, Црвена армија је располагала са 994 тенкова бацача пламена на шасији лаког тенка Т-26.

Поред тенкова бацача пламена Црвена армија је радила и на неколико експерименталних оружја за генерисање димне завесе, те за дисперзију хемијских агенаса. Т-26/ТДП-3 је пројект из 1933, који је настао уградњом пар диспензера ТДП-3 на задњи део шасије Т-26 Модел 1931.

Даљински управљиви тенкови

Црвена армија је још од 1929. експериментисала са даљински управљивим тенковима. У служби Црвене армије су их називали телетенковима (ТТ). Мала серија двокуполних тенкова Т-26 Модел 1931 је 1933. опремљена комплетима радио-управљања. Тим телетенкова се састојао из два тенка: даљински управљиви ТТ-26 и командни тенк ТУ-26. Прва примена телетенкова била је у својству тенкова бацача пламена, пошто је било потребно приближити тенк циљу без ризика по посаду. Друга примена је била транспорт и активирање хемијских агенаса ближе непријатељу.

Телетенк ТТ-26 Титан, наоружан пламенобацачем КС-2 и радио-командним системом ТОЗ-IV.

Фабрика бр. 174 је до краја 1936. произвела 37 тимова телетенкова, названих пројект Титан. Током наредне године произведено је још 27 ТУ-26 и 28 комада ТТ-26. Командни тенк је могао да управља телетенком са даљине од око 2,5 км.

Даљи развој телетенкова омеле су Стаљинове чистке, пошто је Бекаури (Владимир Ивановић Бекаури, шеф Специјалног техничког бироа) ухапшен септембра 1937, а фебруара наредне године стрељан. Телетенкови су распоређени у 152. и 217. самостални батаљон телетенкова. 152. батаљон телетенкова је учествовао у нападу на Пољску али није имао прилике да буде и стварно употребљен.

Током Зимског рата, 217. самостални батаљон телетенкова је био придодат 20. бригади тешких тенкова, која је била наоружана тенковима Т-28. Телетенкови су први пут употребљени 17. децембра 1939. у подршци напада 123. стрељачке дивизије. Први напад је био неуспешан, када су телетенкови наишли на противтенковске препреке покривене снегом. Како се радио систем управљања показао непоузданим, ови телетенкови с уна терену често добијали посаду која је користила телетенк као класичан тенк. До фебруара 1940. из строја је избачено 42 телетенкова, од којих су шест потпуно уништена, 21 је морало на генерални ремонт, а 15 је поправљено на терену.

У међвремену је за напад на финске бункере развијен други модел телетенка. Т-26-Ш је добио ојачано вешање и додатни оклоп, а купола је била уклоњена. Управљање је вршено путем модерније опреме ТОЗ-VIII са старим типом антене. Ова модел телетенка је носио специјалну оклопљену корпу са 300 до 700 кг експлозива. Тенк је довожен поред циља, где је корпа даљински отпуштана; упаљач би се активирао након петнаест минута, што је давало довољно времена да се телетенк удаљи.

Телетенк Т-26-Ш, заснован на шасији Т-26-5 са ојачаним вешањем Шкоде ЛТ-35.

152. самостални батаљон телетенкова, придодат 22. механизованоом корпусу,  учествовао је у периоду јун-јул 1941. у биткама око Ровна, али су телетенкови добили класичну посаду и тако и коришћени. Током реорганизације оклопних снага, 217. самостални батаљон телетенкова је реорганизован у 51. самостални тенковски батаљон у саставу 4. механизованог корпуса. Овај батаљон ће касније учествовати у борбама искључиво као класична тенковска јединица.

Артиљеријски тенк

Упоредо са Т-26, Црвена армија је намеравала да развије у СУ-1, бескуполну верзију тенка наоружану пуковским топом калибра 76 мм. Иако је прототип прихваћен, рад на верзији са куполом (Т-26-4) довео је до тога да се бескуполна верзија СУ-1 откаже. Програм је поново покренут 1933, као АТ-1, али сада наоружан новим топом калибра 76 мм, ознаке ПС-3, који је могао да користи муницију за пуковски топ Модел 1927 и за дивизијски топ Модел 02. Иако су се тестирања, спроведена 1935, показала као успешна, напуштање пројекта топа ПС-3 довела је и до напуштања пројекта АТ-1. Револуционарни војни савет је 1933. одобрио развој артиљеријског система заснованог на шасији лаког тенка Т-26, ознаке СУ-5-1, који би био наоружан дивизијским топом калибра 76 мм Модел 1902/30, СУ-5-2 наоружаног хаубицом 122 мм Модел 1910/30 и СУ-5-3 наоружаног минобацачем калибра 152 мм Модел 1931. Црвена армија је након прегледа прототипова одлучила да задржи у развоју само СУ-5-2. Произведено је свега 33 самоходних оруђа и највећи број њих се нашао на Далеком Истоку. Друго самоходно оруђе које је произведено у одређеном броју било је СУ-6, наоружано противавионским топом калибра 76 мм Модел 1931. То је била специјална платформа са преклапајућим панелима. Од четрнаест произведених, десет је касније наоружано експерименталним аутоматским топом Шпитальный – Ш-37, калибра 37 мм. СУ-6 никада није ушао у серијску производњу. Артиљерци су поред самоходних оруђа били заинтересовани за артиљеријске тегљаче израђене на шасији Т-26. Ови тегљачи су ушли у серијску производњу 1932. под ознаком Т-26Т. Три године касније је произведено још десет тегљача, намењених за вучу новог дивизијског топа Ф-22, калибра 76 мм.

Парада самоходних хаубица калибра 122 мм СУ-5-2 из састава 2. механизоване бригаде, новембар 1937.

Након почетка рата са Немачком, лењинградска фабрика Киров је употребила неколико шасија Т-26 за израду самоходних топова. Најмање две шасије су наоружане топовима калибра 37 мм, а остали пуковским топовима калибра 76 мм. Ова самоходна оруђа су се нашла у наоружању 124. и 220. тенковске бригаде, у рејону Лењинграда.

Инжињеријска возила

Совјетски инжињерци су спровели свеобухватне експерименте са шасијом Т-26, желећи да направе оклопљено инжињеријско возило. Развијен је велики број модела минских плугова, ваљака и осталих уређаја, али ни један од њих није ушао у оперативу. Развијани су и различити комплети за савлађивање водених препрека, али ни то није ушло у серијску производњу. Једини инжињеријски тенк који је ушао у серијску производњу био је СТ-26, који је произвођен у малој серији током 1934. године. Овај инжињеријски тенк је могао да постави мост дуг шест метара. Ови инжињеријски тенквои су нашли своје место у моторизованим мосним батаљонима, који су у својим формацијама имали по четири тенка носача моста.

Оперативна употреба лаких тенкова Т-26

Рат на Далеком истоку

Прва борбена употреба лаких тенкова Т-26, када је реч о оклопним јединицама Црвене армије, одиграла се јула 1938. током окршаја са јапанским снагама код језера Хасан. Совјети су у овом сектору имали 257 тенкова Т-26 и они су се налазили у саставу 2. механизоване бригаде и два самостална тенковска батаљона (32. и 30. тб). Поред тенкова Т-26, совјетске снаге су располагале и са десет тенкова бацача пламена, три носача моста и 13 самоходних хаубица калибра 122 мм.

Стаљинова чистка је била присутна и на Далеком истоку. Елем, највиши командни кадар 2. механизоване бригаде је непосредно пред битку проређен чисткама, тако да је лоше прошла током борби са јапанским снагама; изгубила је 85 тенкова Т-26.

Борбе су се наставиле у лето 1939. дуж реке Халкин Гол. Командовање је било стабилизовано, а Москва је ојачала регион додатним тенковским јединицама. Основни борбени тенкови у овом региону су били БТ тенкови. Тенкови Т-26 су били присутни у малом броју, углавном у тенковским батаљонима стрељачких дивизија. Тако је, на пример, 82. стрељачка дивизија располагала тенковским батаљоном са 14 тенкова Т-26. У саставу тенковских бригада су се налазили тенкови бацачи пламена. Како јапански противтенковски топови калибра 37 мм нису били нешто ефикасни, омогућили су лаким тенковима Т-26 да се искажу. Најинтензивније су коришћени тенкови бацачи пламена.

Напад на Пољску, 1939.

Напад совјетских снага на источну Пољску, започет 17. септембра 1939, била је највећа операција оклопних снага Црвене армије до тог времена, уз ангажовање 1675 тенкова Т-26, односно 26% укупног бројног стања тенкова. Највећи део ових тенкова је био у саставу тенковских бригада које су номинално бројале од 256 до 267 тенкова по бригади; остали су се налазили у тенковским батаљонима придодатим стрељачким дивизијама, са  12-15 тенкова Т-26 по дивизији. Како је главнина пољских снага била заокупљена борбама против Немаца у западној и централној Пољској, Совјетима су остале на располагању борбе против пољских граничних јединица.

Совјети су у инвазији на Пољску ангажовали Белоруски фронт са 878 тенкова Т-26 (22, 25, 29. и 32. тенковска бригада) и Украјински фронт са 797 тенкова Т-26 (26, 36. и 38. тенковска бригада). Борбени губици су били мали и износили су свега 15 тенкова Т-26. Ипак, напад је показао сву некомпетенцију Црвене армије да изведе чак и маршевање тенковима. Током напредовања се покварило 302 тенка Т-26, што је чинило готово петину ангажованих снага. Поред проблема узрокованих лошим командовањем и чисткама деморалисаних команданата, присутни су били и слаба обученост војника и слаби ресурси тенкова Т-26.

Зимски рат

Напад на Пољску је најавио проблеме у оклопним снагама Црвене армије, али је Зимски рат ове проблеме у потпуности изнео у први план. Лењинградски фронт, где су се налазили скоро сви производни капацитети за производњу лаких тенкова Т-26, на почетку рата је располагао са 848 тенкова Т-26. У борбеним дејствима ће учествовати 20 дивизијских тенковских батаљона, четири лаке тенковске бригаде и 10. тенковски корпус.

Учинак јединица наоружаних тенковима Т-26 је у првим месецима рата оцењен као лош. Узане гусенице нису биле прикладне за кретање по дубоком снегу, а снегом покривене противтенковске препреке и минска поља у потпуности су одиграли своју улогу. Финске снаге су биле удобно смештене на одбрамбеним положајима Манерхајмове линије.Иако су према стандардима европских оружаних снага Финци располагали скромним арсеналом противтенковског оружја, показали су се као врло смртоносни за слабо оклопљене Т-26. Црвена армија је од 30. новембра 1939. до 1. фебруара 1940. изгубила 1110 тенкова свих модела, што је изузетно велики број уколико се узме у обзир да су у рат ушли са 1570 тенкова. Од ових 1110 тенкова, 540 је изгубљено у борбеним дејствима, а 570 услед механичких кварова. Основни узрок губитака у борби били су ватра из противтенковских топова (275 тенкова) а потом минске препреке (106 тенкова).

T-26 Модел 1933 из састава 35. лаке тенковске бригаде, Карелијска превлака, фебруар 1940.

Црвена армија је пре почетка нове офанзиве започела преиспитивање тактике и обуке, са намером да у нову офанзиву уђе са реорганизованим и реформисаним снагама. Уведено је пар мањих техничких иновација, као што су санке на тенковску вучу, које су служиле за превожење експлозива ка финским бункерима и оклопљене санке за јуришна пешадијска одељења.

Офанзива је настављена 1. фебруара 1940, са 1740 тенкова свих типова. Губици током последњих шест недеља напада били су тешки, али је финска одбрана коначно сломљена. Укупни губици у Зимском рату износили су скоро 3200 тенкова свих типова, од којих је 1920 изгубљено у борби а 1275 услед механичких кварова и несрећа; изгубљено је око 1170 тенкова Т-26. Највећи терет је изнела совјетска 7. армија, која је у борбама изгубила 2543 тенкова, од којих 930 тенкова Т-26; поправљено је и у строј враћено 1 498 тенкова, међу којима и 463 лаких тенкова Т-26.

Операција Барбароса

Немци су са пажњом посматрали ангажовање Црвене армије у Финској; лош учинак црвеноармејских снага додатно је пробудио Хитлеров апетит за агресију на Совјетски Савез. У светлу брзе и неочекиване победе Немачке над Француском у мају и јуну 1940, Совјети поново врше реорганизацију својих оклопних снага. Тенковске бригаде су реорганизоване у масивне механизоване корпусе, по угледу на немачке оклопне корпусе. Ово ће се показати као велика грешка, пошто је Црвеној армији недостајао искусан командни кадар за овакав тип јединица.

На папиру, тенковске јединице Црвене армије су биле импресивне. Чак и након великог губитка тенкова у Финској, Црвена армија је имала више тенкова Т-26 него што је Немачка имала укупно тенкова. Немачке тенковске јединице су биле састављене већином од застарелих и слабо оклопљених типова тенкова као што су  PzKpfw I и PzKpfw II. Међутим, оно што им је недостајало у ватреној моћи, надокнађивали су бољом организацијом јединица и командовањем. Даље, супериорност Црвене армије у погледу тенкова била је само илузија. Највећи број тенкова Т-26 и БТ имао је велике механичке проблеме, није било довољно резервних делова, а и сам квалитет поправки није био на потребном нивоу.

План реорганизације из 1941. је предвиђао формирање 30 механизованих корпуса, који би укупно бројали 30 930 тенкова; совјетске снаге су у јуну 1943. имале 23 106 тенкова, од којих су готово половина били лаки тенкови Т-26. Т-26 нису били баш најприкладнији за механизовани корпус, тако да су предложене формације јединица унутар корпуса давале предност другим типовима тенкова, чиме су Т-26 потиснути у састав тенковских батаљона стрељачких дивизија. Нова формација тенковске дивизије је од 375 тенкова колико је следовало, имала места за свега 22 тенква Т-26 и 54 бацача пламена Т-26. Међутим, са избијањем Другог светског рата, Црвена армија је била приморана да формације механизованих корпуса попуњава тенковима које је имала на располагању, а међу њима лаким тенковима Т-26, који ће чинити више од половине бројног стања тенкова у новоформираним корпусима.

Црвена армија је априла 1940. сврставала наоружање у пет категорије: прва (ново, некоришћено), друга (оперативно, мање поправке), трећа (потребан средњи ремонт у јединици или у заводској радионици), четврта (потребан генерални ремонт у специјализованим радионицама или фабрикама) и пета (расходовано). У тенковским јединицама Црвене армије у западним војним окрузима, које су требале прве да приме удар нападача, налазило се 4875 тенкова Т-26, од којих је јуна 1941. 828 било у првој, 3339 у другој и 708 тенкова у трећој и четвртој категорији. Иако је по овим подацима око 80 % тенкова било у категорији нових, некоришћених средстава, треба напоменути да је владала несташица резервних делова неопходних за отклањање кварова какви се очекују током експлоатације тенкова. Тенкови Т-26 којима су биле попуњене јединице у западним војним окрузима, имали су у просеку 75-100 мото часова (средњи ремонт се радио након 150 мото часова), што је могло да изазове несагледиве последице у борби. Седам механизованих корпуса Југозападног фронта у Украјини је у првих девет дана рата маршевало у просеку 300-365 км, утрошивши од 35 до 40 мото часова, односно четвртину експлоатационих ресурса. Типичан пример је 10. тенковска дивизија 15. механизованог корпуса, која је у рат ушла са 27 лаких тенкова Т-26 (од тога осам тенкова бацача пламена). У три недеље борби изгубила је 24 тенкова Т-26, од тога девет у борбеним дејствима, три су била нестала а 12 је напуштено услед механичких кварова.

Борбена дејства, вођена током лета 1941, имала су катастрофалне последице по Црвену армију. Старији тенкови, као што су Т-26, претрпели су посебно тешке губитке. На пример, Југозападни фронт у Украјини, односно бивши Кијевски специјални војни округ, ушао је у рат са 5996 тенкова, од којих је 1955 било модела Т-26. Од њих 1955, 1326 тенкова се налазило у наоружању шест механизованих корпуса. Након пет недеља борби, ови корпуси су остали са свега 74 тенкова Т-26.

Западни фронт, некада Западни специјални војни округ, у рат је ушао са 3330 тенкова, од којих је 1389 било Т-26. Пви дан октобра 1941. је дочекао са свега 475 тенкова, од којих је свега 298 било Т-26. До 28. октобра 1941, бројно стање тенкова Западног фронта пало је на 441 тенкова, од чега свега 50 тенкова Т-26.

Све у свему, Црвена армија је током 1941. изгубила око 20500 тенкова, од којих је 17300 било лаких тенкова (БТ и Т-26). Немци су Т-26 окарактерисали као слабо заштићен, добро наоружан, са слабим погоном, преспор и застарео тенк. Иако су заробили на стотине ових тенкова, Немци су имали врло слабо мишљење о њима тако да је највећи део послат у Немачку на претапање како би се обезбедио материјал за производњу савременијих тенкова.

Иако се чинило да су тенкови Т-26 ишчезли са ратишта крајем 1941, то није био случај. Дубоко у територији Совјетског Савеза постојале су јединице скоро у потпуности наоружане само овим моделом тенка, већином на Кавказу и на Далеком Истоку. Неке од ових јединица су биле ангажоване у не толико познатом нападу англо-совјетских снага на Иран у августу-септембру 1941. Циљ овог напада је било збацивање пронемачког шаха са власти, како би се обезбедиле снабдевачке руте ка Црвеној армији. Највећа тенковска јединица у совјетском контингенту је био 28. механизовани корпус, који је у свом саставу имао две тенковске дивизије, обе наоружане тенковима Т-16 (укупно 869 лаких тенкова и 131 тенкова бацача пламена). Поред ове две тенковске дивизије, било је доста тенковских јединица које су биле придодате стрељачким и коњичким јединицама. Совјетске јединице нису наилазиле на велики отпор током напредовања, али су имали проблеме са поправкама тенкова. Након напредовања од око 700 км за мање од недељу дана, око 35% тенкова је било у квару и захтевало озбиљније захвате, који се нису могли спровести капацитетима саме јединице. Неке јединице су након четири дана марша остале без половине тенкова (24. тенковски пук). Након завршетка операције, већи део тенкова је поправљен и послат назад у Транскавкаски војни округ.

Британски официри прегледају Т-26-1 Модел 1939, из састава 28. механизованог корпуса, након завршетка инвазије на Иран.

Тенковске дивизије су разбијене у тенковске бригаде. Ове тенковске јединице су учествовале у борбама на Кавказу током лета 1942. Операције немачких снага у пролеће и лето 1942. биле су усмерене на јужни фронт, где су покренули операцију Blau. Ова операција је имала за циљ да обезбеди Крим и заузме изворе нафте Кавказа. Црвена армија је још увек имала у наоружању тенкове Т-26. На пример, марта 1942, Црвена армија је имала 225 тенкова на Криму, од којих је тенкова Т-26 било 172 комада. Лаки тенк Т-26 се донекле губи са линије фронта у време када Црвена армија ангажује новоформиране тенковске корпусе на прилазу Стаљинграду. Тако се у борбама крајем августа 1942, на Југозападном фронту међу 220 совјетских тенкова нашло свега шест Т-26. Септембра 1942. није било ни њих шест. До октобра 1942. су нестали и из наоружања јединица Стаљинградског фронта. Њихов број се смањивао и на другим фронтовима. Било их је свега 424 комада 1944. године, од којих је 35 било у јединицама прве линије, 213 у војним окрузима у унутрашњости, док се 176 налазило у ремонтним заводима. У ове бројке не спадају тенкови на Далекоисточном фронту. На изолованом Лењинградском фронту, мала јединица наоружана тенковима Т-26 се појављивала све до 1944. Иако је фабрика бр. 174 евакуисана из града, остало је довољно делова од којих је током лета и јесени 1941. склопљено више од сто тенкова. Јануара 1944, у борбама за Лењинград је учествовала и 3. чета 220. тенковске бригаде, наоружана са 27 тенкова Т-26; иста јединица је у лето 1944. учествовала и у борбама против финских снага.

Заробљени Т-26 у борби

Финска је купила 34 Викерсових 6-тонских тенкова и они су употребљени током борбених дејстава 1940. године. Финци су заробили бројне тенкове Т-26 током Зимског рата, у свим верзијама. Викерсове 6-тонске тенкове су модернизовали уградњом заробљених совјетских топова калибра 45 мм и они су негде називани Т-26Е. Финци су крајем маја 1941. располагали са 26 лаких тенкова Vickers, десет тенкова Т-26 Модел 1931, 20 тенкова Т-26 Модел 1933, четири Т-26 Модел 1938, тенковима бацачима пламена ОТ-26 и четири тенка бацача пламена ОТ-130. Ови тенкови су интензивно коришћени у лето 1941. у Карелији. У тим борбеним дејствима, а и касније, заробљено је још совјетских тенкова Т-26. Финци су препознали недостатке Т-26 у погледу ватрене моћи и заштите, али се јула 1943. у наоружању финских снага још увек налазило више од 120 Викерсових тенкова  и лаких тенкова Т-26. Када је Црвена армија покренула 1944. офанзиву у Карелији, Финци су располагали са 87 тенкова Т-26, од којих су у борбеним дејствима током лета исте године изгубили 25 тенкова.

Лаки тенк Т-26 у наоружању финских оружаних снага.

Немачка је 1941. заробила хиљаде тенкова Т-26, али их је сматрала као застареле. Мали број тенкова је коришћен у унутрашњости, далеко од прве линије борби. Нашли су место у полицијским јединицама, где носе ознаку PzKpfw 740(r) или T-26(r). На десет шасија Т-26 су импровизовани ловци тенкова (уградњом топа PaK 97/38 калибра 75 мм), којима је наоружан 563. батаљон ловаца тенкова. Неки немачки савезници су користили тенкове Т-26, али у мањем обиму; међу њима је била Румунија која је новембра 1942. увела у наоружање 33 тенкова Т-26.

Последња борба: 1945. година

Последње упориште за тенкове Т-26 било је на совјетском Далеком Истоку. Т-26 је тамо још увек представљао вредан тенк, пошто се на бојишту сусретао са слабо оклопљеним јапанским тенковима. У односу на почетак рата, када је на Далеком Истоку било око 3 000 тенкова Т-26, број тенкова је августа 1945. смањен на 1 461, од којих је 1272 комада било исправно, док су се остали налазили у ремонту. након средњег тенка Т-34, тенкови Т-26 су били најуобичајенији тенкови у региону. У периоду 1944-45, у Бајкалском војном округу је израђено 55 оклопних транспортера на шасији лаког тенка Т-26. Ови транспортери су своје место пронашли у наоружању 10> механизованог корпуса. Развијена је и верзија са ширим гусеницама која се могла кретати по меканом земљишту. У офанзиви 1. Далекоисточног фронта, изведеној током августа 1945. против јапанских оружаних снага у Манџурији, учествовало је 11 тенковских бригада које су биле наоружане управо лаким тенковима Т-26, као и један самостални тенковски пук. Након рата, децембра 1945, на Далеком Истоку се налазило још 1 455 тенкова Т-26. Москва је 2. априла 1947. издала наредбу по којој је требало сачувати по два примерка сваког типа тенка како би их изложили у музејским поставкама, чиме је и званично престало постојање лаког тенка Т-26 у наоружању Црвене армије.

ТТ карактеристике T-26 модел 1933
Маса 9,6 т
Дужина 4,65 м
Ширина 2,44 м
Висина 2,24 м
Посада 3 (командир, нишанџија, возач)
Наоружање 1 х 45 мм
1 х 7,62 мм
Погон бензински мотор снаге 90 КС
Аутономија путем: 220 – 240 км
ван пута: 130 – 140 км
Брзина 16 – 31,1 км/ч
Поделите садржај са странице:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *