Douglas A-20 Havoc

У јесен 1937. године, ваздухопловне снаге америчке армије поднеле су захтев за јуришни авион. Одговор компаније Даглас није задовољио потребе америчке армије, али је решење авиона било интересантно Французима. Уз француско интересовање, прототип Дагласовог авиона полеће почетком 1938. године, након чега Француска наручује 100 авиона. Наруџбина се октобра 1939. године проширује на 170 авиона, али због недостатка мотора наруџбина није реализована. Авиони израђени за потребе Француске добијају ознаку DB-7 и испоручују се у расклопљеном стању у Казабланку, где се касније склапају. Део радова на склапању авиона изведен је и у самој Француској. Француско ваздухопловство их распоређује у ескадриле јануара 1940. године. До почетка инвазије на Француску, склопљено је 64 бомбардера. Први задатак извршавају 31. маја 1940. године, када 12 авиона бомбардује немачку колону у рејону Сен Квентина. Уопште говорећи напада овим бомбардерима било је врло мало и нису много утицали на ток немачке инвазије. Најмање 8 авиона изгубљено је у борби, док су остали авиони, по капитулацији Француске, пребазирали у северну Африку, где су наставили да лете под командом Вишијевске Француске. У знак одмазде за британски напад на франуску флоту у Мерс-ел Кебиру, група ових авиона бомбардовала је британску базу на Гибралтару 3. јула 1940. године.

Многи авиони су остали у фази склапања у тренутку капитулације. Склапање је настављено и авиони су продати Британији, под ознаком Бостон. Некима од њих је промењена намена, укључујући и верзију ноћног ловца, под ознаком Havoc. Први авиони стижу у Британију августа 1940. године, придружујући се малој групи авиона која је у Британију прешла одмах по капитулацији Француске. У британској бази Боскомб Даун, пилоти су имали само речи хвале за нове авионе, говорећи да је лаган и за полетање и за слетање, те да је “изузетно угодан за летење и маневрисање”. Британска искуства су показала и да је приликом извршавања напада на малим висинама овај авион био веома тежак за пресретање, док је био у могућности да понесе довољно бомби за напад. Након комплетног преузимања авиона од Француза, у Британију је дошло још авиона под програмом “Lend-Lease”, али сада под америчком ознаком А-20.

Америчко ваздухопловство је усвојило ове авионе у наоружање средином 1941. године. Прва акција у којој су “учествовали” ови авиони, била је при јапанском нападу на Перл Харбур, када су два авиона овог типа уништена на аеродрому Хикам Филд. Прва успешна акција овим бомбардерима спроведена је 31. августа 1941. године када су напали јапанске положаје на Новој Гвинеји, полетевши са аеродрома Порт Морезби. До септембра 1944. године, 370 бомбардера овог типа се налазило у оперативи америчког ваздухопловства. Све док нису замењени модернијим бомбардерима, авиони А-20 су пратили америчко напредовање на Пацифику.

Авиони А-20 су своје место нашли и у совјетском ваздухопловству. Путем програма “Lend-Lease” укупно је испоручено 2 901 летелица овог типа. Тиме је тадашњи СССР постао највећи корисник овог типа авиона. Већи део је испоручен преко Аљаске и Ирана.

Авиони који су остали под командом Вишијевске Француске, представљали су знатну опасност за успешно извршење операције Бакља (Torch). Како би опасност била елиминисана, ловци са америчких носача авиона напали су француске базе и успешно уништили или оштетили знатан број ових авиона на земљи, пре него што су успели да полете и супротставе се Савезницима. Након што су прешли на страну Савезника, сада већ бивши бомбардери Вишијевске Француске коришћени су за обуку пилота. Након успеха у Африци, француски авиони су пребазирали на аеродроме у Британији, одакле су изводили нападе на немачке гарнизоне на обали. У међувремену, већина бомбардера који су летели у саставу америчког ваздухопловства учествовали су у нападу на Сицилију. Одмах по почетку напада на Италију, ови бомбардери су замењени модернијим авионима.

Када су се престанком производње сумирале бројке, дошло се до цифре од 7 478 произведених авиона овог типа. Корисници су били САД, Велика Британија, Вишијевска Француска, Русија, али и Аустралија, Канада и Нови Зеланд. Од укупног броја произведених, 380 је произведено у погонима фабрике авиона Боинг.

Авиони А-20 ушли су у историју као авиони који су коришћени у ваздухопловствима обеју зараћених страна.

ТТ подаци

DB-7
Погон 2 радијална мотора, ваздухом хлађена Pratt & Whitney R-1830-SC3-G, снаге по 1 050 КС
Наоружање 4 митраљеза 7,5 мм у носу, митраљез 7,5 мм у куполи, митраљез 7,5 мм у тунелу и до 940 кг бомби
Распон крила 18,70 м
Дужина 14,30 м
Висина 4,80 м
Маса празног авиона 5 170 кг
Максимална маса 7 725 кг
Максимална брзина 434 км/ч
Плафон лета 7 850 м
Долет 1 600 км

A-20 Havoc
Погон 2 радијална, ваздухом хлађена мотора Wright R-2600-7 Double Cyclone са турбо пуњачима, снаге по 1 700 КС
Наоружање 4 митраљеза 7,7 мм у носу, 4 митраљеза 7,7мм у куполи, митраљез 7,7мм у тунелу, 2 митраљеза 7,7 мм у задњем делу авиона
Распон крила 18,70 м
Дужина 14,30 м
Висина 4,80 м
Маса празног авиона 9 220 кг
Максимална брзина 544 км/ч
Крстарећа брзина 350 км/ч
Плафон лета 9 600 м
Долет 1 200 км
Максимални долет 1 700 км

 

DB-7B Boston Mk III
Погон 2 радијална мотора Wright R-2600-A5B ‘Double Cyclone’ снаге по 1 600 КС
Наоружање 4 митраљеза 7,7 мм Browning у носу, 2 митраљеза 7,7 мм у куполи, митраљез 7,7 мм Vickers К, до 900 кг бомби
Распон крила 18,70 м
Дужина 14,50 м
Висина 5,40 м
Маса празног авиона 6 827 кг
Максимална маса 9 215 кг
Максимална брзина 544 км/ч
Брзина пењања 10,20 м/с
Плафон лета 8 400 м
Долет 1 690 км

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *