Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Douglas TBD Devastator

Douglas TBD Devastator је остао запамћен по свом ангажовању у бици код Мидвеја и пожртвовању својих посада. Иако је авион одмах укоњен из јединица прве линије, не треба заборавити да је само пре пет година био проглашаван за најмодернији авион свог доба. Био је први морнарички авион у потпуности израђен од метала и први који је имао хидраулично склапајућа крила.

Douglas TBD Devastator је настао из захтева америчке морнарице из 1934. у коме су тражили торпедни бомбардер којим би наоружали своје носаче авиона. Дагласов пројекат је био један од победника, тако да је 15. априла 1935. полетео први прототип авиона, означен са XTBD-1. Израђен је свега један прототип авиона, погоњен звездастим мотором Pratt & WhitneyXR-1830-60. XTBD-1 је усвојен у наоружање као TBD-1, са изменом да су серијски авиони били погоњени моторима Pratt & Whitney R-1830-64 Twin Wasp снаге 850 КС.

Devastator је сматран револуционарним авионом, пошто је понео придев „први“ у много случајева, када је реч о америчкој ратној морнарици и њеном ваздухопловству. Тако је био први моноплан који је укрцан на носаче авиона, први са потпуно затвореним кокпитом, први морнарички авион у потпуности израђен од метала као и први авион са хидрауликом погоњеним склапајућим крилима. Авион је имао полуувлачећи стајни трап, код кога су точкови штрчали 250 мм испод крила, надајући се да ће се тиме смањити оштећења авиона приликом слетања са оштећеним стајним трапом. Како је посада авиона бројала три члана (пилот, нишанџија-бомбардер и митраљезац-радиста), кабина се протезала готово преко половине трупа. Пилот је седео на првом седишту, иза њега се налазио нишанџија-бомбардер, док је митраљезац-радиста био на трећем седишту.

Авион је летео максималном брзином од 331 км/ч, а при лету је достизао плафон од  скоро 6 000 метара. Долет авиона се, у зависности да ли је наоружан торпедом или бомбама, кретао од 700 до 1150 км.

Када је реч о дефанзивном наоружању, авион је имао врло ограничене способности. Пилот је на располагању имао митраљез калибра 7,62 м или тешки митраљез калибра 12,7 мм, који је био погодан за митраљирање циљева испред себе, током бомбардовања. Митраљезац-радиста је у почетку имао на располагању митраљез калибра 7,62 мм који ће касније бити замењен двоцевним митраљезом истог калибра. Ипак, оно што је одликовало овај авион биле су његове офанзивне способности. Самим тим, примарно наоружање му је било торпедо Bliss-Leavitt Mk XIII, масе 878 кг или бомба масе 450 кг. Као алтернатива, авион је могао понети три бомбе масе по 230 кг или 12 распрскавајућих бомби масе по 45 кг.

Отпуст торпеда Bliss-Leavitt Mk XIII

Авион је усвојен у наоружање након пријемних тестирања која су извршена у поморским ваздухопловним базама Анакостија и Норфолк, у периоду од 24. априла до 24. новембра 1935. Након успешних тестова са торпедом, авион је пребачен на носач авиона USS Lexington, где је извршена сертификација авиона за употребу на носачима авиона америчке ратне морнарице. Свеобухватна тестирања су се наставила све до 1937, при чему су коришћена прва два серијска произведена авиона.

Америчка морнарица је наручила 129 примерака, којима је почевши од 1937, наоружавала ексадриле на носачима авиона USS Saratoga, Enterprise, Wasp, Lexington, Hornet, Yorktown и Ranger. У време пре избијања Другог светског рата, ови авиони су коришћени у обуци и осталим уобичајеним активностима и тако су се лагано приближавали крају своје каријере, при чему је један од авиона конвертован у тегљач мета. Америчка морнарица је била свесна да је Devastator инфериоран у односу на модерне ловце и бомбардере других земаља, тако да је покренут поступак за добијање новог авиона који би га заменио. Американци су те 1940. године располагали са 100 авиона овог типа. Крајем 1941, америчка морнарица за авионе усваја имена, када Дагласов TBD и званично постаје Devastator.

У почетку борбених дејстава на Пацифику, авиони TBD током фебруара и марта 1942. полећу са носача USS Yorktown и USS Enterprise и нападају јапанске снаге на Маршалским и Гилбертовим острвима, острвима Вејк и Mаркус, док су авиони са носача USS Yorktown и USS Lexington напали јапанске бродове код Нове Гвинеје. У бици у Коралном мору, авиони TBD су помогли у потапању јапанског носача авиона Shoho, али су већ сутрадан били неуспешни у нападу на други јапански носач авиона, Shokaku.

Током ових напада је откривена и слабост торпеда Mk XIII. Многи пилоти су пријављивали да су погађали мету, али да није било активирања торпеда, као и да су торпеда ишла на већу дубину од подешене. Американцима је требало више од годину дана да реше ове проблеме, што значи да торпеда нису била спремна за битку код Мидвеја, 4. јуна 1942. У бици код Мидвеја је учествовало 41 авиона Devastator. У напад на бродове јапанске флоте су полетели са носача авиона USS Hornet, Enterprise и Yorktown. Таласи напада нису били координисани, делом због наређења адмирала Спруанса да се у напад крене одмах по откривању јапанских носача, уместо да се организује добро координисани напад у коме би учествовали авиони свих типова. Адмирал Спруанс је сматрао да ће тиме спречити Јапанце да изврше контранапад на америчке носаче авиона.

Devastator је био спор авион, са не баш сјајним маневарским карактеристикама. Да би извршио торпедни напад, морао је да лети брзином не већом од 185 км/ч, што га је чинило изузетно лаком метом за јапанске ловачке авионе. Свега четири авиона Devastator се вратило на USS Enterprise, два на USS Yorktown, док на палубу носача  USS Hornet није слетео ни један авион. Да би несрећа била већа – у нападу није постигнут ни један погодак. Успех ће постићи обрушавајући бомбардери Douglas SBD Dauntless.

Након Мидвеја, Американци су све авионе TBD Devastator повукли из јединица прве линије. Ескадриле су пренаоружане новопристиглим авионима TBF Avenger. Преостали Девастатори, чих 39, остало је у служби на помоћним задацима, све до 1944, када ће и последњи примерак изаћи из наоружања америчке ратне морнарице.

Верзија TBD-1A

Верзије

XTBD-1, прототип, погоњен мотором снаге 800 КС (један примерак)
TBD-1, серијски авион, погоњен мотором снаге 850 КС (произведено 129 примерака)
TBD-1A, један авион модела TBD-1, са уграђеним пловцима

ТТ карактеристике (TBD-1)
Посада 3 члана
Дужина 10,67 м
Распон крила 15,24 м
Висина 4,60 м
Површина крила 39,2 м2
Маса празне летелице 2 540 кг
Максимална полетна маса 4 624 кг
Погон 1 х Pratt & Whitney R-1830-64 Twin Wasp, 900 КС
Максимална брзина лета 331 км/ч на висини од 2400 м
Крстарећа брзина 206 км/ч
Долет 700 км са торпедом Mk XIII, 1152 км са 454 кг бомби
Плафон лета 5 945 м
Брзина пењања 3,7 м/с
Наоружање 1 х 7,62 мм или 12,7 мм у носу авиона
1 х 7,62 мм у задњем делу кокпита (касније 2 х 7,62 мм)
1 х Mk XIII торпедо или
1 х 454 кг бомби или
2 х 227 кг бомби или
12 х 45 кг бомби.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Share via
Copy link
Powered by Social Snap