Fairey Swordfish

Историја Swordfishа текла је заједно са историјом Другог светског рата, јер је овај авион, „старог стила“ узео учешће на готово свим фронтовима, од првог до скоро последњег дана рата.

Развој

Swordfish потиче са почетка тридесетих година прошлог века, ушавши у наоружање британског морнаричког ваздухопловства (Fleet Air Arm) 1936. године. Коришћен је у безброј експерименталних улога, био је стандардни школски авион за извиђаче и торпедисте све док његов млађи брат, зван Баракуда (Barracuda) није дошао на сцену. Чак је надживео и своју млађу сестру – Албакор (Albacore)…

За свог века, авиони Swordfish су постали одговорни за потапање око 350 000 БРТ противниковог бродовља, узели учешће у потапању више од 12 подморница, потопили или озбиљно оштетили тридесетак ратних бродова.

Британска Краљевска морнарица је 1930. године установила да је морнарици потребан авион са жаоком на репу, који ће моћи да изврши торпедни напад, да извиђа… Министарство ваздухопловства и Адмиралитет су упутили официра за везу, капетана Клајва Роулингса да прати своја убеђења. Клајв је разговарао са Ричардом Феиријем (Richard Fairey), чија је компанија била водећи испоручилац авиона за Морнаричко ваздухопловство. На састанку, коме је присуствовао и главни инжињер компаније, Марсел Лобел (Marcel Lobelle), Роулингс је изнео своје идеје у вези новог авиона. У разговору је сазнао да Грци трагају за заменом Феирејевог модела IIIF, као и да развијају захтеве за двоседим торпедним бомбардером.

Јануара 1933. године Фејри излази са конструкцијом за коју је веровао да ће задовољити све захтеве који су стављени пред њега. Пројекат „Private Ventura (PV)“ TSR имао је повећану носивост, опционалну употребу пловака или точкова на стајном трапу… изабран је Ролс Ројсов водом хлађени мотор В12, модел Кестрел. Сматрајући да ова конструкција „обећава“, Министарство авијације је наручило један прототип, али су условили замену Ролс Ројсовог мотора радијалним мотором Aрмстронг Сидли Пантер (Armstrong Siddeley Panther), снаге 625 КС.

Прво полетање авиона TSR II, прототипа авиона Fairey Swordfish,1934.

Авион PVTSR изашао је на светслост дана из Фејријеве фабрике у Хејсу, у Мидлесексу, почетком 1933. године. Иако се с времена на време означава као TSR I, не постоји званична документација која би то потврдила. У постојећој архиви компаније Фејри и Министарства авијације, овај модел се константно означава као PV TSR или Fairey S.15/33, по спецификацији насталоој након првог пробног лета.

Након првог пробног лета, конструкција је прихваћена, али је укупна маса летелице морала да буде испод 7 500 унци, јер је маса авиона од 8 000 унци била лимит тада уграђених катапулта на бродовима. У јуну месецу мотор Пантер VI је замењен радијалним деветоцилиндричним мотором Бристол Пегаз IIМ. Остале промене су биле мање, и обухватале су уградњу куке за хватање приликом слетања, као и уградњу „камашни“ на точковима стајног трапа. Како је развој авиона текао по инструкцијама представника британског морнаричког ваздухопловства, Грци губе интересовање за авион.

Тестови су настављени до 11. септембра, када пробни пилот добија инструкције да испроба ковите при различитим оптерећењима авиона. Тог дана прототип се руши, док се пилот спасио искакањем. Други прототип је изграђен са инкорпорирањем 78 конструктивних измена. Серијски број другог прототипа био је К4190, а незванична ознака, у циљу разликовања од првог прототипа била је Fairey TSR II. Пробни пилот је био исти, а полетео је 17. априла 1934. године. Општи утисак је био да је други прототип доста стабилнији. Након два месеца испитивања, на авиону је извршено још 91 модификација. Убрзо авион одлази у Мартихам Хит, у центар за испитивање авиона и наоружања. Иако су резултати тестирања ишли у прилог Swordfishа, критиковани су спор излазак из ковита, гушење мотора и нестабилност авиона када би се терет вешао на подвесне тачке Ц или Г. Након завршених тестирања авион се шаље на тестирања катапултом у Фарнбороу, а потом га укрцавају на носач авиона Кариџиз (HMS Courageous). Током новембра авион враћају у фабрику где се уграђују пловци, а потом се и тестирају; прво у тест центру, а потом и на Рипалс (HMS Repulse). Следећа станица била је Центар за експерименталне морнаричке авионе, где је авион „посматран“ са гледишта одржавања и поправки. Након позитивних оцена, авион се шаље у јединицу за торпедна испитивања у Госпорту, где доживљава удес у фебруару 1935. године. Летелица је у потпуности ремонтована јануара 1936. године, при чему су уграђена још нека унапређења конструктивних решења.

Упоредо са успехом летелице са серијским бројем К4190, Министарство ваздухопловства је наложило изградњу још три летелице (К5660, К5661 и К5662), помоћу модификованих нацрта авиона К4190. Заједно са наруџбом стигло је и решење да се авион убудуће зове именом „Swordfish“. Убрзо су уследиле прве наруџбе за авионе: прва за 86 авиона, друга за 131 авиона.

Оперативна употреба

Уласком Swordfishа у оперативну употребу, из наоружања британских ескадрила излази торпедни бомбардер Феири Сил (Fairey Seal), а до 1939. године Британија има 13 ескадрила наоружаних Swordfishом. Swordfishи опремљени пловцима укрцавају се на ратне бродове, између осталог и за потребе коректуре артиљеријске ватре.

Swordfishи су имали и значајну улогу и у противподморничкој заштити конвоја. Групе од по 3 до 4 авиона укрцаване су на британске трговачке бродове преправљене у носаче авиона (MAC бродови). Укупно је пренамењено 20 ових бродова, од којих су три били под заповедништвом Холанђана и на њима су били укрцани авиони из састава 860. морнаричке ескадриле холандског ваздухопловства. За свог живота, Swordfishи су постали одговорни за потапање 14 противничких подморница.

Што се тиче ратних акција ових авиона, остаће упамћени по првом лансираном торпеду са авиона у Другом светском рату, нападу на луку Таранто и операцији уништења бојног брода Бизмарк.

Прво торпедо је лансирао Swordfish који је полетео са Ворспајта (HMS Warspite) 13. априла 1940. године у Офот фјорду. Напад је био управљен на два немачка разарача и прошао је без последица по немачке разараче,али се сматра првим нападом торпедом из ваздуха у Другом светском рату.

У нападу на италијанске бродове у луци Таранто, авиони Swordfish су имали више успеха. Авиони су полетели са носача авиона Иластријус (HMS Illustrious), у два таласа (први од 12 и други од 9 авиона) у размаку од 30 минута, 11. новембра 1940. године, нешто пре 2100 часова. У нападу су Британци изгубили два авиона, док су Италијани у једној ноћи изгубили из строја половину својих бојних бродова: бојни брод Конте ди Кавур (Conte di Cavour) није био поправљен у време када су Италијани изашли из рата, бојни брод Литорио је провео у доку око 5 месеци , а бојни брод Кајо Дуиљио (Caio Duilio) читавих 6 месеци. Италијани су након напада неоштећене бродове пребазирали у Напуљ, како би их сачували од оваквих напада у будућности. Поред тешких оштећења капиталних бродова италијанске флоте, у нападу су потопљена два помоћна брода, док су тешко оштећене и две крстарице и два разарача.

Формација за напад

Напади авиона Swordfish на немачки бојни брод Бизмарк, одиграли су се 24. и 26. маја 1941. године, а извели су их авиони укрцани на британским носачима авиона HMS Victorious (HMS Victorious) и Арк Ројал (HMS Ark Royal).

На дан 24. маја 1941. године са носача авиона HMS Victorious лансиран је талас од свих 9 авиона 825. ескадриле који су били укрцани на носачу. HMS Victorious се у том тренутку налазио удаљен 120 миља од бојног брода Бизмарк. Бизмарк је вештим кормиларењем успео да избегне 6 торпеда, док га је седмо погодило у средину трупа – без већих оштећења, али је ипак био приморан да смањи брзину пловљења на 16 чворова, како би смањио притисак воде током поправке оштећења оплате.

Други напад је изведен 26. маја са носача авиона Арк Ројал и у њему је учествовало 15 авиона Swordfish. Напад је био успешнији од претходног, јер је један од два поготка торпедима проузроковао квар кормила, чиме је брод постао неспособан за маневар… што у крајњем даје шансу Британцима да га сустигну и потопе.

Верзије

У време уласка у оперативу, по изгледу, Swordfish је већ изгледао застарео. Не само што је био двокрилац, већ и што је имао отворене кокпите. Комуникација између пилота и другог члана посаде била је путем догласних цеви.

МкI је рађен у две верзије стајног трапа: на точковима (за употребу са копна и носача авиона) и на пловцима (за употребу са капиталних бродова). Верзија са пловцима имала је нешто лошије летне карактеристике. Био је наоружан митраљезом Викерс (.303 Vickers) (напред) и једним митраљезом Луис (Lewis) или Викерс окренутим ка репу авиона.

Главно оружје Swordfishа Мк I било је торпедо, али је могао да понесе и бомбе, мине или дубинске бомбе, на носачима испод трупа и под крилима.

Мк II

Успех основне верзије авиона можда је најбоље приказана чињеницом да све до 1943. године није уведена нова верзија авиона, Мк II. У то време се у оперативу уводи и Феири Баракуда, смањујући потребу за Swordfishима.

Swordfish Мк II био је модификован са циљем да користи шири дијапазон наоружања од свог претходника. Додатo му је осам шина за ракетна зрна (по четири на левој и десној страни). Оплата крила је ојачана металним лимовима како би се заштитили од пожара приликом лансирања ракетних зрна.

како би се компензовала повећана маса авиона, у већини авиона ове верзије уграђен је јачи мотор, Бристол Пегаз XXX, снаге 750 КС, који је верзији Мк II омогућио нешто боље летне карактеристике у односу на претходника..

Мк III

Трећу верзију авиона Swordfish одликовало је „разоружавање“… наиме, Swordfishу Мк III је из арсенала наоружања избачен торпедо. Торпедо је жртвовано у циљу опремања авиона радаром ASV Мк XI, који је омогућавао откривање малих површинских циљева (чак и шноркела).  Максимални домет радара износио је 37 миља. У оперативу је ушао 1943. године и често је употребљаван у тандму са Swordfishом Мк II.

Мк IV

Ознаком Swordfish Мк IV означава се мањи број авиона Swordfish Мк II који су добили затворене кокпите – јер су били намењени за канадске ОС.

Укупно је произведено 2396 летелица, укључујући 989 Мк.I, 1080 Мк.II и 327 Мк.III. Од укупног броја произведених авиона, у летном стању данас су остала свега два авиона.

ТТ карактеристике (Fairey Swordfish Mk I)

Посада 3 члана (пилот, осматрач и радио оператер/митраљезац
Дужина 10,87 м
Распон крила 13,87 м
Висина 3,76 м
Маса празне летелице 1 900 кг
Погон 1 × Bristol Pegasus IIIM.3 690 КС
Максимална брзина 224 км/ч
Долет 879 км
Аутономија 5,7 часова
Плафон лета 5 870 м
Наоружање 2 митраљеза Викерс или Луис
8 ракетних зрна RP-3 (MkII и касније варијанте)
1 торпедо 760 кг или мина од 700 кг под трупом или 700 кг бомби под трупом и крилима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *