Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

FW 200 Condor

Након пада Француске јуна 1940. године, Трећи Рајх се у циљу обрачунавања са преосталим непријатељем, Великом Британијом, суочио са једине две војне опције. Могао је да покрене директни војни напад на британска острва или да усвоји стратегију поморске блокаде острва и одсече британску економију од прекоморских извора руда. Хитлер није био уверен у успех напада, тако да је и пре него што је Луфтвафе дала свој предлог за приморавање Британије да седне за преговарачки сто, дао задатак ваздухопловству и морнарици да организују нападе на британске поморске путеве и тиме ослаби британску економију.

Док се морнарица припремала да подморницама напада поморске руте, ваздухопловство пре 1940. године није разматрало нападе авионима великог домета. Међутим, за кратко време, ваздухопловство је успело да адаптира путничке авионе Фоке Вулф FW 200 Кондор за извршење задатака напада на теретне бродове и тако постигне значајне резултате у нападима на Савезничке конвоје које у то време нису имале адекватно противавионско наоружање.

Иако нису конструисани за примену у војне сврхe, авиони типа Кондор су успели да изграде завидну ратну репутацију. Винстон Черчил их је називао „пошастима Атлантика”.

Насупрот њима, британска Краљевска морнарица је уложила знатне напоре како би развила доктрину и средства за заштиту поморског транспорта, али су за главну претњу сматране немачке подморнице и површински бродови – рејдери. Систем конвоја, подводни електрични лоцатор и пратња конвоја били су оружја којима се Британија супротстављала опасности по свој поморски саобраћај. Претпостављало се да ће Краљевско ваздухопловство (РАФ) успети да заштити теретне бродове у територијалним водама Велике Британије од напада из ваздуха. Како је средином тридесетих година било врло мало авиона великог долета, ризик од напада из ваздуха у међународним водама се чинила мало вероватна тако да је на планирању и организовању одбране у овом сегменту учињено врло мало.

Краљевска морнарица је у периоду 1941-42. године развила серију контрамера, уз помоћ Краљевског ваздухопловства и америчког ратног ваздухопловства копнене војске (USAAF), које су суштински неутрализовале опасност по бродовље која је претила од Кондора. Развој трговачких бродова са катапултима (CAM) и ескортних носача авиона, као и боља координација са авионима великог долета из састава Обалске команде РАФ-а, ефикасно је формиран својеврсни “кишобран” изнад конвоја, а који је за Кондора учињен готово немогућим за пробијање. Кондори који су имали задатак да бомбардују конвоје често су обарани тако да је немачко ратно ваздухопловство бивало принуђено да обустави овакав вид противбродских дејстава.

Међутим, 1944. године немачко ратно ваздухопловство уводи нову димензију у ратовању, која је омогућила да поново преузме предност, увођењем вођених ракета у наоружање. Само је смањење капацитета немачког ратног ваздухопловства и нарастајућа снага Савезничке авијације спречила ракетама наоружане Кондоре и његове наследнике He 177, од наношења озбиљних губитака Савезничког бродовља у том периоду.

Конструкција и развој

Када је Хитлер 1933. године дошао на власт, његов режим је показао велико занимање за експанзију немачке ваздухопловне индустрије, као и за спровођење пропаганде са циљем постизања међународног престижа Трећег Рајха. Кад год је било могуће, ова два циља су била комбинована. Немачки национални авио превозник, Луфтханза, нудила је одличан потенцијал за развијање нових технологија, које су се могле користити како у цивилне тако и у војне сврхe.

Министарство ваздухопловства, вођено бившим директором Луфтханзе Ерхардом Милером, било је оформљено са циљем постизања блиске координације између војне и цивилне авијације.

Луфтханза је намеравала да преузме доминантну улогу на новоотвореном тржишту комерцијалних летова и 1932. године је изабрала поуздане Jункерсове тромоторне авионе Ju 52/3. До 1936. године, три четвртине Луфтханзине флоте чинили су авиони Ju 52/3. На несрећу, авиони Ju 52 су могли да се такмиче само на средњим рутама, до Шпаније, Италије и скандинавских земаља. Када се 1934. године појавио амерички авион ДЦ-2, праћен још бољим авионом ДЦ-3 1935. године, вођство Луфтханзе је знало да им је потребна боља летелица од постојећег Ju 52 уколико желе да се такмиче у области дугих линија, ка Америци, Африци и Далеким Истоком. Развијање поузданих средстава за трансатлантски превоз путника, на чему је Луфтханза радила и пре него што је Хитлер дошао на власт, чинило се као врло атрактиван циљ за немачку цивилну авијацију. У почетку, Луфтханза је радила на пољу летелица лакших од ваздуха, пројектујући ваздушне бродове “Graf Zeppelin” и “Hindenburg”. Ови ваздушни бродови су били коришћени за оцењивање техника навигације, али њихова крхкост и велика цена коштања означила их је више као средства за тестирање него што је то могло да представља неко коначно решење. Са увођењем авиона ДЦ-3 у саобраћај, Луфтханза је пожелела нови цивилни путнички авион који ће моћи да одржава интерконтиненталне летове, и којим ће моћи да оствари примат на тржишту. Министарство ваздухопловства је такође фаворизовала развој таквог авиона, у циљу такмичења са новом генерацијом америчких путничких авиона.

Са благословом министарства ваздухопловства, Луфтханза је контактирала највеће немачке конструкторе авиона, али су се два логична избора, Jункерс и Дорнијер, показали као бескорисни. Обе компаније су биле усмерене на развој бомбардера и добиле велике уговоре за производњу авиона за потребе немачког ратног ваздухопловства, тако да нису показале интересовање за цивилне пројекте. Иако се Jункерс сложио да модификује прототип тешког бомбардера Ju 89, од кога су одустали, у транспортну верзију познату под ознаком Ju 90, од самог старта се нису показали као потпуно посвећени том пројекту. Технички директор Луфхтанзе, др Rolf Stüssel, је прибегао преговорима са компанијом Фоке Вулф. У поређењу са Jункерсом и Дорнијером, Фоке Вулф је имао незнатно искуство у конструкцији и производњи великих авиона.

Фоке Вулф је још с краја двадесетих година имао добру сарадњу са Луфтханзом, обзиром да ју је снабдевао једномоторним путничким авионима типа Fw А17, Fw А32, Fw А33 и Fw А38. Иако је Фоке Вулфу недостајало искуства у конструисању великих, вишемоторних авиона, то је превазиђено високом мотивацијом и ставом да могу извршити постављени задатак.

Почетком јула 1936. године, Стüссел и директор Луфтханзе, Carl-August Freiherr von Gablenz, су се састали са Курт Танком како би размотрили прелог за нову летелицу. Танк је био аеронаутички инжењер и пробни пилот који је радио за Фоке Вулф већ пет година. Као шеф техничког одељења, недавно је конструисао цивилни двомоторни авион Fw 44.

Танк је одржао импресивну презентацију, убедивши Stüssel-а и Gablenz-а да не само да је Фоке Вулф способан да конструише и произведе нову летелицу, већ да би прототип могао бити готов за годину дана. Тако је 1. августа 1936. године потписан уговор између Луфтханзе и Фоке Вулфа, који је предвидео развој летелице која би могла да превезе 25 путника на даљину од 1500 км, а који је министарство ваздухопловства означило као Fw 200. Танк је желео да се докаже као аеронаутички конструктор тако да је са задовољством прионуо на посао. Конструкторски тим Фоке Вулфа, предвођен др Wilhelmom Bansemirom, брзо је скицирао обрисе авиона тако да је Танк кренуо у реализацију кориштењем већ постојећих делова, као што је Прат & Витнијев радијални мотор C1E-G Hornet, иако би се у серијске авионе уграђивали мотори BMW 132. Невероватно, Танк је завршио посао пре рока – прототип ознаке В1 био је спреман за мање од 12 месеци. Чак и пре реализације пробног лета, одржаног 6. септембра 1937. године, руководство Луфтханзе је било толико импресионирано да су обећали наруџбу за још два прототипа и три серијска авиона.

Међутим, Луфтханза је остала отворена и за друге произвођаче, тако да је била заинтересована и за већи, Jункерсов модел Ju 90 који је први лет извршио убрзо након лета Фоке Вулфовог прототипа В1. Иако је Танк био рад да се размеће прототипом, названим Кондор, била је потребно још годину дана рада да би авион био спреман за прелазак великих удаљености. До лета 1938. године, Фоке Вулф и министарство ваздухопловства су се сложили да искористе прототип В1 на пропагандној турнеји која би приказала долет и брзину нове летелице. Тако је јуна 1938. године Курт Танк одлетео из Берлина за Каиро са укрцаним 21 путником.  Лет од Берлина до Њујорка је реализован 10. августа 1938. године, када је даљина од 6371 км пређена за нешто мање од 25 часова непрекидног лета. Неки од репортера који су били сведоци овог историјског лета забележили су да је квар на кочионом систему проузроковао оштећења на стајном трапу. Поставивши трансатлантски рекорд, прототип је новембра 1938. послат на лет око света преко Басре, Карачија, Ханоја и Токија. Цар Хирохито је примио посаду авиона, јер је био импресиониран летелицом. Међутим, у наставку лета за Манилу, посада је направила грешку са системом горива што је проузроковало оштећења при принудном слетању. Упркос губитку прототипа и индикаторима да се ради о веома осетљивој и крхкој летелици, Танк је успео да импресионира свет својим Кондором.

Конверзија овог технолошког чуда у профитабилни путнички авион показала се као много компликованија него што је Луфтханза очекивала. Како је Fw 200 коштао скоро три пута више од Ju 52, авио превозник је одлучио да наручи свега три авиона Fw 200 1938. године и још четири током 1939. године.

Fw 200 је презентован јавности  и током 1939. године, летовима за Бразил и Западну Африку, демонстрирајући способност лета на дугим пругама, али су ови летови имали важнију функцију – демонстрацију способности комерцијалног путничког авиона. Како би одржао производну линију отворену и покрио трошкове развоја, Фоке Вулф је трагао за извозном шансом, так ода је продао по два авиона Данској, Финској и Бразилу. Још два је продао немачком ратном ваздухопловству који их је употребљавао за превожење важних личности. јапански авио превозник је почетком 1939. године наручио пет авиона. Јапанска царска морнарица је такође била заинтересована за набавку Кондора, које је желела да користи за задатке патролирања и бомбардовања тако да је послала захтев Фоке Вулфу за развој војне верзије авиона. Фоке Вулф је марта 1939. године представио Fw 200B као стандардну серијску верзију авиона, док је Танк изабрао ознаку Fw 200 V10 назван Hessen) за основну војну верзију авиона, а у складу са јапанским захтевима. V10 је био опремљен камерама и наоружан са пет лаких митраљеза, али није могао да носи бомбе. Међутим, пре него што је V10 био спреман, избио је Други светски рат. Луфтханза је била приморана да обустави већину својих дугих летова, али је задржала пар цивилних Кондора који су одржавали линије ка Риму, Мадриду и Штокхолму. Шест преосталих Кондора предато је немачком ратном вездухопловству, где су извршавали задатке транспорта.

Иако је британска обавештајна служба била убеђена да немачко ратно ваздухопловство користи Луфтханзу као полигон за тестирање тајно развијаних бомбардера великог домета, командујући немачког ратног ваздухопловства се пре рата нису занимали за Fw 200 у улози бомбардера.

Луфтвафе је учествовао у развоју бомбардера Do 19 и Ju 89, али како су се показали прескупи, оба пројекта су отказана након што је произведено пар прототипова. Затим је вођство Луфтвафеа видело путнички авион Ju 86B као потенцијални бомбардер и охрабрио Луфтханзу да наручи пет авиона овог типа. Међутим, Fw 200 је сматран више као средство за пропаганда него као средство за ратовање. Не очекујући непосредно избијање рата, министарство ваздухопловства је почетком 1938. године од компаније Хeнкел наручило He 177, верујући да ће тако обезбедити Луфтвафеу бомбардер великог домета. He 177 је могао да понесе 1000 кг бомби на даљину од 6695 км, што је било далеко изван способности војних верзија цивилних путничких авиона. Ипак, авион не би могао да направи пробни лет пре новембра 1939. године и не би могао да буде спреман за увођење у наоружање не пре 1941-42. године. Непосредно пре избијања рата, Луфтвафе је схватило да су јој потребна одређена средства за вођење противбродске борбе – која би употребила у случају избијања непријатељстава са Великом Британијом, тако да је генерал лајтнанту Хансу Геислеру, бившем официру царске морнарице наложено да започене формирање кадра за нову јединицу специјалне намене. Сходно споразумима потписаним пре рата, немачка ратна морнарица није имала сопствене јуришне авионе, тако да су задаци вођења противбродске борбе авионима потпали под надлежност немачког ратног ваздухопловства.

Када је рат избио, Геислерова јединица названа X. Fliegerkorps је добила задатак да напада британске ратне и трговачке бродове у Северном мору. У почетку, Геислер је имао три бомбардерске групе наоружане бомбардерима средњег домета He 111 и Ju 88, али није имао бомбардере дугог домета. Како He 177 није могао бити доступан још извесно време, Геислер је наредио једном од штабних официра, капетану Едгару Петерсену, да испита постојеће цивилне путничке авионе ид а одреди да ли би неки од њих био прикладна за употребу у улози помоћног морнаричког патролног авиона. Петерсен је прво погледао Ju 90, али је проблем био у томе што је до отказа програма произведено свега два комада.

Петерсон одлази у Фоке Вулф 5. септембра 1939. године и среће се са Танком. Како је већ умео да држи енергичне презентације, Танк убеђује Петерсена да се шест авиона, који су произведени за јапанског наручиоца, може конвертовати у патролне авионе за свега осам недеља, те да још авиона може бити произведено за време од неколико месеци. Петерсен је након посете фабрици написао извештај, препоручујући да X. Fliegerkorps узме наоружане авионе типа Кондор, како за потребе извиђања тако и за потребе противбродске борбе.

Генерал мајор Ханс Јешонек, начелник штаба команде Луфтвафеа, није био рад да троши ресурсе експерименталну јединицу са бомбардерима “изабраним путем жирија”, али је генерал Алберт Кеселринг, командант 1. ваздухопловне армије, сматрао да је концепт интересантан и проследио га Хитлеру. Петерсен ускоро бива позван у Оберсалцберг, где је Хитлер саслушао његов извештај о Fw 200 и одобрио формирање нове јединице. Са Хитлеровим благословом, команда Луфтвафеа спроводи Петерсенов план у дело 18. септембра 1939. године и даје сагласност за набавку шест скоро завршених авиона Fw 200B заједно са још два авиона намењених Данској, и конвертује их у наоружане моделе Fw 200 C-0.

Иако је цивилна верзија Fw 200 коштала више од 300 000 рајхсмарака, Курт Танк је био толико очајан да је Луфтвафеу понудио уговор где је цена коштања једног  Fw 200 била око 280 000 рајхсмарака. У ствари, Фоке Вулф је 1939. године продао свега осам Кондора и шест извиђачких авиона Fw 189, док су остали произвођачи авиона продали на стотине комада различитих модела. Јешонек је остао равнодушан и у погледу тактике употребе Кондора, тако да је у почетку Петерсону дато уу надлежност да формира ескадрилу за дубинско извиђање (Fernaufklärungstaffel). Из назива јединице проистиче и да у почетку Кондор није био план иран за извршавање задатака из домена противбродске борбе. иако неки извори препознају прототип V10 као првог наоружаног Кондора, то је превасходно било дефанзивно наоружање. У циљу испуњења захтева за извиђачем-бомбардером, Танк је морао да опреми Кондора тако да буде способан да носи и прецизно испоручи бомбе. То није био лак и једноставан задатак, с обзиром да Кондор није имао стаклену куполу у носу авиона. Почевши са стандардним Fw 200 B, који је био редизајнирани V11, Танк је са доње стране трупа авиона додао гондолу, која је могла да понесе једноставну нишанску справу и два лака митраљеза. Уместо да покуша са уградњом унутрашњег спремника за бомбе, Танк је уградио подвесне тачке испод крила и гондола спољних мотора. Тиме је постигао да је авион могао да понесе четири бомбе масе по 250 кг. Додао је и две туреле са митраљезима MG 15, једну одмах иза кокпита, а другу даље ка репу. Уместо седишта за путнике, Танк је уградио унутрашње резервоаре за гориво, тако да је повећао капацитет горива за око 60%, што је омогућило да авион постигне акциони радијус од око 1500 км. Укупна маса авиона је повећана за 2 тоне, али је Танк био у толикој журби да испоручи авионе тако да није ојачао конструкцију авиона, нити је испитао утицај ношења бомби и велике количине горива на перформансе авиона. Фоке Вулф Fw 200 C-0 био је знатно спорији од цивилне верзије. Произведен децембра 1939. године, V11 је стандардизован као Fw 200 C-1, а коме је Луфтвафе дао ознаку “Курир” како би се разликовао од цивилне верзије “Condor”.

Хитлеров лични Кондор

Капетан Петерсен преузима команду над ескадрилом за дубинско извиђање 10. октобра 1939. године. Ова јединица, у новембру исте године преозначена са 1./KG 40, обучавала се на ненаоружаним Кондорима све док фебруара 1940. године нису пристигао први Fw 200 C.

 Министарство ваздухопловства је 4. марта 1940. године потписало уговор о серијској производњи 38 авиона Fw 200 модела C-1 и C-2, за цену од 273 500 рајхсмарака по авиону, умањеном за цену оружја. Од тог тренутка, Фоке Вулф започиње серијску производњу авиона Fw 200, брзином од 4 авиона месечно.

До почетка инвазије на Норвешку, Петерсен је располагао шачицом авиона, које је користио за извиђање рејона око Нарвика и за узнемиравање британског бродовља. Иако је потопљен само један британски брод током тог периода, Немци су стекли одређена искуства у употреби авиона овог типа.

 Већина предсеријских авиона Fw 200 C-0 које је Танк на брзину произвео патили су од прскотина на трупу и крилима, узрокована преоптерећењем. Проблеми су постојали ис а стајним трапом при слетању на мање уређене полетно слетне стазе. Даље, дефанзивно оружје којим је Кондор располагао било је превише слабо а недостатак оклопне заштите и самозаптивајућих танкова горива чинио је да Fw 200 буде изузетно рањив и при мањим оштећењима. У прилог томе иде прича пилота британског авиона Глостер Гладиатора који је пресрео једног Fw 200 C-1 изнад Норвешке и успео да га запали једним кратким рафалом из митраљеза калибра .303.
Петерсен је остао уверен у потенцијал авиона Fw 200, али је ипак препоручио фабрици да брзо развије робуснији и боље наоружани Кондор како би се могао борити против Британаца на мору. Курт Танк је провео следеће три године покушавајући да модификује Кондор, повећавајући му долет, наоружање и заштиту, али никада није могао да побије чињеницу да је основна конструкција авиона била слабашна за захтевно борбено окружење.

Борбене способности авиона

Борбене способности Кондора темељиле су се на три основне способности: способности да нађе мету, погоди мету и потом да избегне непријатељску потеру. Током 1940. године Кондор је имао само рудименталне способности налажења конвоја и осталих прикладних мета – трговачких бродова.

При извршењу уобичајеног задатка, Fw 200 би летели око 1500 км од Бордоа, како би претраживали подручје западно од Ирске. За боравак у зони претраживања имали су на располагању око три сата. Кондор је летео прилично ниско, на висини од 500 – 600 м изнад воде, што му је олакшавало уочавање бродова према хоризонту и отежавало посадама бродова да га уоче на време. Летећи на овој висини, Кондор би претраживао подручје приближних димензија 320 x 120 км. Претраживање површине би вршили чланови посаде, двогледима из гондоле на трбуху авиона. За лепог времена, што је била реткост на Атлантику, осматрачи су могли да уоче конвој на даљинама до 15-20 км, али би наоблака смањивала ту даљину за око половину. Током 1941. године, модификовани Кондори са већим долетом су имали могућност да лете око четири сата  изнад подручја претраживања, што је повећавало површину зоне за око 25%. Уградњом радара типа FuG 200 Hohentwiel децембра 1942. године, зона је повећана скоро четири пута у односу на величину зоне из 1940. године. Радар је имао способност детектовања површинских циљева на даљинама до 80 км. Међутим, проблем који је остао присутан, односио се на то да је због ограниченог броја авиона на располагању јединица могла тешко да организује константно присуство у зони. Није било гаранције да ће се авион наћи у зони у време проласка конвоја. Тако је статистика на крају рата показала да је више конвоја прошло непримећено него што их је било откривено.

Кондор опремљен радаром

Како се радило о конвертованом цивилном авиону, спосоност Fw 200 да погађа циљеве била је ограничена недостатком одговарајућих нишанских справа и слабом прегледношћу из носног дела авиона. Од почетка је било јасно да Fw 200 не може гађати као остали бомбардери, и да се мора ослањати на тактику напада са мале висине. Летећи на висини од свега 45 м изнад водене површине брзином од 290 км/ч, Кондор би отпуштао једну или две бомбе са удаљености од око 240 м од циља. Овај метод је обезбеђивао велику вероватноћу да ће бомба или директно да удари у брод, или да ће се детонирањем у води непосредно уз брод проузроковати оштећења брода. иако су први модели авиона могли да понесу четири бомбе масе по 250 кг, методом напада са мале висине би се обезбедило да по једном полетању и проналажењу циља, вероватно један брод био или потопљен или тешко оштећен. Како је већина теретних бродова била без икакве оклопне заштите и без система контроле оштећења, чак би се и умерена оштећења често могла испоставити као фатална.

КГ40 се толико извештио у дејству са малих висина да је у неким нападима с почетка 1941. године постизан скор од три погодака од четири одбачене бомбе. Међутим, многе од одбачених бомби се нису активирале приликом удара у циљ услед неодговарајућих упаљача – што је био велики проблем у извођењу овакве врсте напада. Када су Кондори почели да се користе у нападима са висине од 3000 метара, користећи нишанску справу Lotfe 7D, постизан је један погодак од три одбачене бомбе. Кондор је изводио и напад митраљирањем. Летећи на малим висинама, Кондор је на располагању за митраљирање брода имао свега 8 секунди, што је било довољно да испали један добош из митраљеза MG15. Овакво дејство изазивало је мања оштећења на циљу. У прилог томе говори податак о извршеном нападу на брод „Empress of Britain“, који је изведен у три налета, при чему је рањен само један члан посаде брода. Након уградње оружја већег калибра, 13 мм и 20 мм, који су користили панцирну и високоексплозивну муницију, њихови напади су постали далеко ефикаснији, јер надграђа бродова нису имала никакву оклопну заштиту.Међутим, како су теретни бродови добијали противавионско наоружање, напади Кондора са малих висина су се показали као несврсисходни.

Кондорова способност да маневрише, поднесе оштећења и избегне пресретање непријатељских ловаца је увек била проблематична. Fw200B је био конструисан да лети на средњим висинама, без оштрих маневара. Танк је успео да конструише авион са великим долетом захваљујући употреби врло лаког трупа. Ране војне верзије су биле без оклопне заштите, самозаптивајућих танкова горива и структурних ојачања тако да је Кондор био 2-4 тоне лакши од осталих четворомоторних бомбардера у тој класи.

За разлику од наменски грађених бомбардера који су имали одређени степен оклопне заштите и резервне команде летења, Кондор је увек био изузетно осетљив на оштећења. При умереним оштећењима изазваним поготком пројектилом, делови трупа или репа би често отпадали с авиона, док би у случају отказа једног од мотора долазило до великих тешкоћа да се летелица одржи у ваздуху. Чак и горе, било је уграђено шест неоклопљених резервоара горива тако да је требало мало да се Кондор претвори у буктињу.

Одбрамбено наоружање било је слабашно у почетку, али се побољшало увођењем модификације C-4. Увођење ове модификације у наоружање приморавало је непријатељске ловачке авионе да се клоне дуела са Кондоровим топовима. Како се Кондор обично кретао близу воде, није било опасности од напада ловачких авиона из доње полусфере. Међутим, оваква тактика је ограничавала и немачки авион. На малим висинама, није било простора да се обруши и умакне непријатељу. Могли су само да врше маневре „искакања“ и да се надају да ће стрелци из турела А и Б успети да се изборе са непријатељским ловцем.

Наоружани модели авиона

Фоке Вулф је производио авионе Fw 200 у фабрици у Бремену, да би након британских ваздушних напада проширио производњу и на Котбус. Fw 200 је произвођен до фебруара 1944. године, али никада није имао високи приоритет производње јер је првенствено извршавао задатке за потребе ратне морнарице. Током 1939. године, фабрика Focke Wulf је производила два модела за потребе Луфтвафеа: Fw 189 и Fw 200, али се 1941. године компанија пребацила на серијску производњу ловачког авиона Fw 190. До 1942. године производња Кондора се одржавала јер је још увек било потребе за тим авионом, али је био далеко од серијске производње какву су уживали други типови авиона. Курт Танк је у то време био усмерен ка развоју модерних ловачких авиона.

Година           Произведено Fw 200 Изгубљено Fw 200
1940                42                                14
1941                52                                35
1942                96                                32
1943                77                                52

Fw 200 C-0 и C-1

У првој серији нашло се десет авиона, произведених између децембра 1939. и маја 1940. године. Авиони првобитно нису имали гондолу на трбуху и били су првенствено намењени за извршење извиђачких задатака, да би у лето 1940. године сви били модификовани у бомбардерску верзију C-1. Fw 200 C-1 је имао петочлану посаду, четири мотора BMW 132Х-1 снаге по 830 КС и био је наоружан са пет митраљеза калибра 7,9 мм MG15.

Fw 200 C-2

Осам примерака у овом моделу произведена су у периоду од јула до августа 1940. године. У њима су уграђена искуства стечена у кампањи у Норвешкој.

Fw 200 C-3

Значајно побољшана верзија Fw 200 C-3 почела је са производњом септембра 1940. године. То је била прва варијанта која је стварно конструисана за борбу. Уграђена су ојачања конструкције, самозаптивајући резервоари горива, оклопна заштита. Уграђени су и јачи мотори, типа Bramo 323 R-2. Посада је повећана за још два члана. Представљено је девет варијанти уградње дефанзивног наоружања, са наоружањем на четири позиције. Оружна станица офанзивног оружја постављена је у предњем делу гондоле, са топом 20 мм MG151. C-3 је теоретски могао понети до 2900 кг бомби. До марта 1942. године укупно је произведено 52 авиона Fw 200 C-3.

Fw 200 C-4

У периоду између марта 1942. и маја 1943. године произведено је 107 авиона у моделу C-4. Фоке Вулф је пренаоружао авион турелом FW19 на „А“ позицији која је била наоружана топом 20 мм MG 151/20, док су „Б“ и „C“ позиције биле пренаоружане тешким митраљезима MG 131 у калибру 13 мм. Застарела нишанска справа Реви замењена је модернијом, Lofte 7D. Кондор тада добија и радар, у почетку FuG Atlas или Rostock, да би касније били замењени са FuG 200 Hohentwiel. Ове модификације су додале више од једне тоне додатног терета, тако да је верзија C-4 била спорија од C-3 за неких 30 км/ч.

Fw 200 C-5 и C-6

Укупно је произведено 22 авиона Fw 200 C-5, у периоду између марта и септембра 1943. године, док је од јуна 1942.  до јуна 1943. године произведено свега 16 авиона Fw 200 C-6. Оба модела су представљали унапређене верзије модела C-4 и даље смањење летних перформанси повећањем масе летелице. Неки од модела C-6 модификовани су крајем 1943. године ради ношења вођених бомби типа Hs-293.

Fw 200 C-8

Последња верзија Fw 200 која је ушла у производњу августа 1943. године. Произведено је свега девет авиона у овој верзији када је фебруара 1944. године обустављена производња свих варијанти авиона Fw200. Успешно је конвертовано 17 старијих модела на стандард C-8. Конструисан је за употребу вођених бомби Hs-293, тако да је био опремљен опремом FuG 203b Kehl III.

ТТ карактеристике Fw 200C-3/U4
Дужина 23,45 м
Распон крила 32,85 м
Висина 6,30 м
Маса празне летелице 17 005 кг
Максимална полетна маса 24 520 кг
Погон 4 × BMW/Bramo 323R-2 снаге по 1 200 КС
Максимална брзина 360 км/ч
Долет 3 560 км
Аутономија лета 14 часова
Плафон лета 6 000 м
Наоружање 1 × 20 мм MG 151/20
4 × 13 мм MG 131
до 2 100 кг бомби

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

Још увек нико није оценио овај чланак. Будите први!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *