Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Микојан-Гуревич МиГ-1

Микојан-Гуревич МиГ-1, совјетски ловачки авион Другог светског рата, пројектован да задовољи захтеве за висинског ловца, издате 1939. У циљу смањења захтева за стратешким материјалима, као што је алуминијум, авион је већим делом конструисан од челичних цеви и дрвета. Летна испитивања су показала бројне недостатке, али је због хитности наложено да авион уђе у серијску производњу и пре него што се недостаци отклоне. Иако тежак за управљање, произведено је сто примерака пре него је модификован у модел МиГ-3. Овим авионима су током 1941. наоружавани ловачки пукови, али је највећи део њих уништен током првих дана операције Барбароса, јуна 1941.

Развој

Ловац МиГ-1 је пројектован као одговор на захтеве совјетског ратног ваздухопловства за ловачким авионом, висинским пресретачем, који су издати јануара 1939. Развој авиона, ознаке И-200, започет је у конструкцијском бироу Поликарпов. Рад је започет јуна 1939, под руководством Николаја Поликарпова и његовог асистента М. Тетивикина. Сам Поликарпов је био наклоњенији звездастим моторима и у то време је промовисао свој пројект И-180, али се предомислио након појављивања линијског мотора Микулин АМ-37. Поликарпов се одлучио да пројектује најмањи могући авион око изабраног мотора, чме би умањио масу и отпор ваздуха – што је била филозофија лаког ловца. Авион је, према захтевима, морао да постигне максималну брзину лета од 670 км/ч. Августа 1939, Поликарпов је изашао из Стаљинове милости што је за резултат имало то да је од његовог конструкторског бироа направљен нови конструкторски биро, предвођен конструкторима Микојаном и Гуревичем. Нови биро се формално налазио под Поликарповљевим бироом до јуна 1940. Даљи рад на И-200 је додељен Микојану и Гуревичу, који ће касније, донекле и неправедно, бити препознати као једини конструктори авиона МиГ-1.

МиГ-1 је био моноплан, нискокрилац, мешовите конструкције. Због недостатка лаких легура, задњи део трупа авиона је израђен од дрвета, док је предњи део змаја, од пропелера до иза кокпита био израђен варењем челичних цеви, са носачима прекривеним дуралуминијумом. Крила су већим делом била израђена од дрвета, са централном секцијом и главним ремењачама од метала. За крила је употребљен профил Clark YH. Крила се равномерно сужавају ка врховима, са заобљеним врхом и углом прегиба крила од 5°. Кокпит се налазио повучен ка репу авиона, што је пилоту знатно ограничавало видљивост, нарочито приликом полетања и слетања. Како мотор АМ-37 још увек није био доступан, употребљен је слабији Микулин АМ-35А. Мотор је погонио елису променљивог корака, пречника три метра. Усиси ваздуха за турбопуњаче били су смештени у коренима крила, док је хладњак уља смештен на левом поклопцу мотора. Наоружање авиона се састојало из два у трупу смештена митраљеза калибра 7,62 мм ШКАС (Шпитальный-Комарицкий Авиационный Скорострельный) и једног митраљеза калибра 12,7 мм УБ (УБ – Универсальный Березина).

Авион је први пут полетео 5. априла 1940. са московског аеродрома Ходынка, са пробним пилотом Аркадијем Екатовим. При лету 24. маја достиже брзину од 648,5 км/ч, на висини од 6900 метара. Са постојећим мотором, који је био слабији од пројектованог, није могао да постигне тражену брзину. Други прототип је полетео 9. маја, али је трећи прототип, који је требао да буде и први наоружани прототип, услед проблема са опремом за синхронизацију морао да сачека до 6. јуна. Приликом тестова авион је показао да му је за пењање на висину од 5 000 метара потребно 5,1 минута, а за висину од 7 000 метара 7,2 минута.

Производња и модернизација

И-200 је скоро одмах ушао у серијску производњу, тачније 31. маја 1940. За разлику од супарничких пројеката, И-26 (Јак-1) и И-301 (ЛаГГ-3), И-200 је успешно завршио летне тестове током августа. Ипак ,тестови су показали бројне и озбиљне проблеме, међу којима су били неадекватна видљивост из кокпита, плексиглас слабог квалитета на кокпиту, тешко управљање авионом, слаба уздужна стабилност, тешко отварање поклопца кабине, несношљива температура у кокпиту и најопасније – склоност ка уласку у ковит.

Совјети су наручили бројне модификације на авиону, али је свега пар њих извршено пре уласка у серијску производњу, пошто је совјетско ратно ваздухопловство журило са увођењем новог авиона у наоружање. Међу модификацијама су се нашле уградња уводника ваздуха на десној страни носа, самозаптивање резервоара горива, поткрилни подвесници за бомбе, нишанска справа ПБП-1. Од деветог авиона на даље, бочно отварање поклопца кабине је замењено клизањем у назад. Првих сто примерака И-200 9. децембра 1940. добија званичну ознаку МиГ-1.

Процес унапређења конструкције авиона текао је упоредо са серијском производњом авиона, али нису одмах примењивани на серијским авионима, већ на четвртом прототипу. Овај прототип је полетео 29. октобра 1940. и био је знатно унапређење у односу на И-200 који је серијски произвођен. Овај прототип је прошао испитивања и ушао је у серијску производњу након произведеног стотог примерка авиона. Овај авион је добио и нову ознаку – МиГ-3, а серијска производња је започета 20. децембра 1940.

ТТ карактеристике
Посада 1
Дужина 8,16 м
Распон крила 10,20 м
Висина 2,62 м
Површина крила 17,5 м²
Маса празног авиона 2601 кг
Максимална полетна маса 3319 кг
Погон 1 х Микулин АМ-35А снаге 1350 КС
Максимална брзина 657 км/ч
Долет 580 км
Плафон лета 12 000 м
Брзина пењања 16,8 м/с
Наоружање 1 х 12,7 мм БС
2 х 7,62 мм ШКАС
до 200 кг бомби

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

Још увек нико није оценио овај чланак. Будите први!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *