Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Nakajima Type 4 Ki-84 Hayate

Ловац Hayate је настао као одговор на захтеве јапанског Генералштаба за новим ловачким авионом који би био погоњен снажнијим радијалним мотором, ваздухом хлађеним. На основу искустава из борби и извештаја о борбеним дејствима ловачке авијације, Јапанци су променили размишљање о траженим квалитетима ловачких авиона. Иако у заостатку за америчким фабрикама авионских мотора, јапански произвођачи мотора су почели да производе авионске моторе све веће снаге како би испунили захтеве уа напредније пројекте ловачких авиона, а који су постављени пред њих са избијањем рата на Пацифику.

Генералштаб је 1938. имплементирао политику развоја лаких и тешких ловачких авиона једноседа. Лаки ловац је требао да има изузетну маневрабилност, али и лако наоружање од два митраљеза мањег калибра. Ови ловачки авиони су осликавали опсесију јапанских пилота за управљивошћу – веровали су да је способност маневра умањивала потребу за снажнијим наоружањем. Тешки ловац је требао бити наоружан митраљезима и топом, док је управљивост била у другом плану.

Фабрика авиона Накађима (Nakajima Hikoki K.K.) је у том периоду радила на развоју авиона који ће заменити до тада успешни ловац Type 97. Ki-43 Hayabusa је био лаки ловачки авион, једносед, са планираним наоружањем од два митраљеза Type 1 Ho-103  калибра 12,7 мм. Компанија је у лето 1939. започела рад на пројекту тешког ловца, који би био намењен превасходно за задатке пресретања. Означен са Type 2 Ki-44 Shoki, овај авион је био бржи од Ki-43 и био је наоружан са два митраљеза Type 89 Model 2 калибра 7,7 мм и два митраљеза калибра 12,7 мм. Тешки ловац је требао да пресреће непријатељске бомбардере док су лаки ловци требали да обезбеде превласт у ваздуху.

Након битке код Халкин Гола, неки од јапанских пилота су довели у питање значај маневрабилности код ловачких авиона. Ловачки авиони Type 97 су имали проблема са тактиком пењања и обрушавања, а велики проблем су представљали и већа брзина лета и снажније наоружање совјетског Поликарпова И-16, као и брзи бомбардери СБ-2, израђени од метала. Бројни јапански пилоти су се вратили из борбе, захтевајући ловца веће брзине и са снажнијим наоружањем. Западне конструкције ловаца су демонстрирале прелазак ка већим брзинама и снажнијем наоружању ловачких авиона. Ипак, захтев за маневрабилношћу је остао, а концепт поделе ловаца на лаке и тешке наставио је да утиче на пројекте ловачких авиона у форми Кавасакијевог Ki-60 и Ki-61 са линијским водом хлађеним моторима.

Крајем 1941, како је Ki-43 Hayabusa увођен у наоружање, јапанско војно руководство је већ започело разматрање о потребама за његовом заменом. Јапанце је чекала борба против напредних савезничких ловаца који су тада били у развоју, тако да је затражен развој авиона са знатно бољим перформансама од постојећег званичног ловца јапанских снага. Јапанци су закључили да ће у борби настати конфузија и да ће бити тешко раздвојити мисије ловца за ваздушну превласт од ловца пресретача. Неизбежно, лако наоружани ловац за превласт у ваздуху би се могао суочити са непријатељским тешким бомбардерима, а ловац пресретач би се суочио са непријатељским ловцима. Оно што је Јапанцима требало био је вишенаменски ловац који би имао маневрабилност ловца Type 1 (Ki-43 Hayabusa) и брзину и наоружање ловца Type 2 (Kawasaki Ki-45). Како би преживео у борби против модерних ловаца, новом јапанском ловцу су били потребни и самозаптивајући резервоари горива, јача оклопна заштита за пилота и системе, оно што је код ловца Ki-43 Hayabusa жртвовано науштрб масе и покретљивости. Већа брзина, теже наоружање и боља заштита за гориво и пилота значили су авион већих димензија и веће масе, а што ће за собом повући и снажнији мотор.

Као што је већ поменуто, јапанци су били у заостатку када је реч о развоју авионских мотора веће снаге. Два произвођача авиона, Мицубиши и Накађима, били су и произвођачи авионских мотора. Обе компаније су започеле производњу тако што су лиценцно производили стране моторе. Први ваздухом хлађени звездасти мотор произведен у погонима Накађима био је у ствари лиценцно произвођен британски Bristol Jupiter, који је произвођен и за цивилне и за војне потребе. Након овог мотора, на ред је дошао и самостално произведен мотор ознаке Ha-1, деветоцилиндрични мотор снаге 780 КС којим је погоњен ловачки авион Type 97. Након тога су произвели радијални мотор веће снаге. Њихов први 14-цилиндрични мотор, ознаке Sakae, достигао је снагу од 1130 КС. Овим мотором су погоњени Ki-43, Ha-115, Zero. За уградњу у Ki-44, Накађима развија снажнији 14-цилиндрични мотор, снаге 1440 КС у првој верзији. Током 1940. се ради на пројекту 18-цилиндричног мотора. Овај мотор, ознаке Homare, добиће свој сертификат 1941, након чега се уграђује у Ha-45 и NK9. Овај модел мотора је био снажнији за 700 КС од модела Sakae, уз незнатно повећање масе самог мотора. Тако су Јапанци када су почели да разматрају новог ловца, имали спреман мотор који је у том тренутку обезбеђивао снагу од 1800 КС, са потенцијалом за даљи развој и побољшања.

Тактичко-технички захтеви за нови ловачки авион су издати децембра 1941. У спецификацијама  је стајало да је потребан ловац са добром маневрабилношћу, али веће брзине и снажније наоружан од претходника, ловаца Type 1 и Type 2. У погледу карактеристика лета, захтев је био да авион постигне максималну брзину лета од 640 до 675 км/ч, да се на висину од 4500 метара за пет минута, добар долет и наоружање од два митраљеза калибра 12,7 мм у носу и два топа Type 1 Ho-5 калибра 20 мм у крилима. Нови ловац је морао бити снажне конструкције, са оклопном заштитом за пилота и самозаптивајућим резервоарима, али је и поред тога јапански Генералштаб захтевао да се за производњу новог ловца утроши мање радних часова. За погон је изабран мотор Ha-45 Homare. Компанија Накађима је рад на новом ловцу поверила Јасушију Којами, који је имао искуства у раду на пројектима ловаца Type 97, Type 1 и Type 2, где је био шеф конструкторског бироа. Којама је у пролеће 1942. завршио пројекат новог ловца, израђеног од метала, нискокрилца са траженим наоружањем, затвореним кокпитом са добром прегледношћу за пилота и широким, увлачивим стајним трапом и увлачивим задњим точком. Пројекат је одобрен крајем маја исте године; добија и званичну ознаку Ki-84.

Компанија је до новембра 1942. израдила дрвену макету авиона у природној величини. На састанку одржаном у Накађиминој фабрици у Оту, пројектанти су питали представнике војске колико пробних авиона да израде. Били су запањени када су добили одговор да израде стотину пробних авиона. Накађима је ипак израдила свега 13 пробних авиона Type 1 и десет Type 2. Међутим, захтев војске је био оправдан; требало је скоро две и по године за развој ловачког авиона Hayabusa и две године за развој ловца Shoki. Војсци је било посве јасно да Јапан нема толико времена за развој преко потребног модела ловца. Како је председник јапанске војне комисије објаснио после рата, пробни пилоти током пробних летова установе шта је потребно мењати на авиону, а то је одузимало пуно времена које Јапанци нису имали. Било је потребно упутити нови авион у борбу што је пре могуће. Количина од стотину авиона би омогућила да се пилоти обучавају на њима док се део авиона налази у опитовању; тиме би се вишеструко скратило време од пробе до увођења у наоружање. Такође е треба заборавити ни то да би се на овај начин и фабрика припремила за серијску производњу. У сваком случају, захтев војне комисије је био оправдан.

Јапански Генралштаб је подржао став своје комисије; наручено је 125 пробних и предсеријских авиона, у две серије. Први прототип је израђен крајем марта 1943, користећи мотор снаге 1900 КС (Ha-45 Model 11). Прототип је полетео у априлу, када су примећени мањи проблеми са извлачењем флапсова и они су отклоњени већ наредног дана. Пробни пилот Јошизава је био и више него задовољан новим авионом. Прототип је убрзо послат у тест центар јапанских оружаних снага у близини Токија, где је убрзо показао максималну брзину од 622 км/ч, што је била највећа брзина лета коју је постигао јапански авион у хоризонталном лету. Иако није испунио очекивања по питању брзине пењања, управљивост и перформансе су биле импресивне. Ki-84 је демонстрирао бољу усклађеност брзине и управљивости него код Хајабусе, био је и бржи, имао снажније наоружање и супериорне перформансе у лету на већим висинама од Шокија. Међутим, како је више прототипова улазило у процес тестирања, јавили су се проблеми са мотором који ће пратити овај авион током целе његове каријере.

Мотори који су уграђени на првих пар прототипова били су ручно израђени и добро су се показали. У касније прототипове су уграђивани серијски произведени мотори који су имали проблеме са температурима у цилиндрима приликом рада на вршним режимима оптерећења. Приликом мањих оптерећења, цилиндри су глатко функционисали, али је то спречавало да се авион користи са максималним перформансама. Такође, на  великим висинама је долазило до пада притиска уља у мотору, као и до проблема са радом система горива. Крајем рата је уведена нова верзија мотора код које су у целости отклоњени ови проблеми. Према речима Накађиминог пробног пилота, проблеми су били мањи приликом употребе високооктанског бензина (бензин од 100 октана уместо оног од 92 октана какав се обично употребљавао). Високооктански бензин су набављали из морнаричког складишта на Тајвану, али га није било довољно те су морали да приступе изменама карбуратора.

Постојали су и проблеми са сталним трапом, за који се мислило да није довољно јак. Ипак, по речима пробног пилота, ломљење стајног трапа је зависило искључиво од умешности пилота да глатко слети. Било га је тешко спустити на сва три точка, што је доводило до фрустрација одређеног броја пилота, који би потом правили такве грешке да је долазило до ломова на стајном трапу.

Серијска производња авиона Nakajima Type 4 Ki-84 Hayate

Како су били нестрпљиви да што пре уведу авион у серијску производњу, прешло се преко проблема, тако да је априла 1944, само годину дана након првог лета, Ki-84 уведен у наоружање као Type 4 Model A (Ki-84 Ko или Ki-84a). Уговор за серијску производњу је дошао у тренутку док је произвођен 83. по реду предсеријски авион. Предсеријски авиони су послати у пробну јединицу која је формирана крајем 1943. Друга серија авиона од 42 предсеријских авиона завршена је јуна 1944. Три месеца касније, 22. Hikō Sentai постаје први јапански ловачки пук наоружан новим авионима. Пук бива послат у Кину, где имају и своје прво ватрено крштење, сукобивши се са авионима америчке 14. ваздухопловне дивизије. Током априла се још три јединице наоружавају овим авионима, као и још по три у мају и августу. Старији пукови, као што су 25. и 85. у Кини и 50. у Бурми су током лета и јесени такође пренаоружани новим авионима. Убрзо су се нашли и у јединицама за обуку.

Јапанци су добили авион који је могао у искусним рукама да надмаши перформансе супарничких авиона. Међутим, док је Ki-84 приказао дефинитивни напредак по питању квалитета у односу на остале јапанске ловце, у овој фази рата скоро исти значај је имала и обученост пилота и број произведених авиона, а где је јапанска страна била у заостатку.

На несрећу по Јапанце, производња новог ловца је започета у тренутку врхунца јапанске ратне привреде, када је неповратно кренула а доле. Јапанска индустрија авиона је до средине 1944. имала раст производње, што је било импресивно достигнуће. Како је протицало време, осећао се недостатак стручне радне снаге, пошто је ручни рад када је у питању производња авиона и даље био заступљен у великој мери. Амерички напади на Накађимине фабрике у јесен 1944. приморали су компанију да започне дисперзију производње из главних фабрика, што је додатно искомпликовало снабдевање јапанских снага новим ловцима. Највећи број авиона је произведен у Накађиминој фабрици у граду Ота, североисточно од Токија. Маја 1944. је отворена друга производна линија у граду Уцономија, у префектури Точиги. Врхунац производње нових ловаца достигнут је у децембру 1944, и иако је током 1944. произведено 1904 примерака, то је било мање него што је јапански Генералштаб захтевао. Укупно гледано, Накађима је од новембра 1943. до краја рата произвела 3 416 примерака Ki-84. Производња у главној фабрици је уздрмана након тешких оштећења фабрике у бомбардовању 10. фебруара 1945. Трећа линија производње успостављена је у Манџурији и она је до јапанске капитулације произвела свега 95 примерака Ki-84.

Оно што је можда и највише утицало на производњу у последњим месецима рата на Пацифику био је пад квалитета авионских мотора. Катастрофални губици бродовља су одсекли Јапан од извора критичних индустријских сировина које су се користиле у производњи мотора, као што су молибден и никл. Накађима је у јуну 1945. произвела 168 авиона, али свега 150 мотора Ha-45 Homare.

Током серијске производње Ki-84 Ko, мотори Ha-45 Model 12 су заменили раније уграђиване Ha-45 Model 11, што је донело мало повећање снаге на 1825 КС. Каснији серијски модели су добили снажнији мотор Ha-45 Model 21, са 1990 КС, односно Ha-45 Model 23 нешто мање снаге (1900 КС), чиме је коначно решен проблем са системом горива. Следећа верзија авиона, Type 4 Model B (Ki-84 Otsu, Ki-84b), је имала теже наоружање, где су митраљези калибра 12,7 мм замењени топовима калибра 20 мм. Ловац Type 4 Model C (Ki-84 Hei, Ki-84c) је имао још снажније наоружање, када су топови калибра 20 мм који су били уграђени у крилима замењени топовима калибра 30 мм. Накађимаје произвела и неколико прототипова, вероватно ознаке Model D, са четири топа 20 мм у крилима и трупу и петим топом калибра 20 мм иза кокпита, намењеног за дејство по бомбардерима из доње полусфере. Последњи серијски произведени авиони били су погоњени моторима Ha-45 Model 25 снаге 2 000 КС.

Верзије

Model A

Први модел авиона, Model A (Ki-84 Ko) је био већи и тежи од ловца Ki-43 којег је заменио. Снажније и робустније конструкције, Hayate је имао већу брзину у обрушавању и могао је да изведе захтевне маневре него ранији ловци.

Релативно мали пречник мотора Ha-45 Homare је омогућио конструкторима да пројектују сјајни труп чистих линија, овалног пресека, са мотором затвореним у оклоп. Труп и крила су били израђени од метала, са лако легираном оплатом. У трупу се налазио резервоар мешавине воде и метанола (убризгаван у смешу ваздуха и горива ради хлађења система горива), иза ког се налазио главни резервоар горива. Поред главног резервоара горива у трупу, постојала су још два резервоара горива у крилима. Кокпит се налазио нешто иза крила. Седиште је било подесиво по висини и као такво је обезбеђивало пилоту добру прегледност. Блок армираног стакла дебљине 65 мм се налазио испред пилота, а иза стакла кокпита. Испод седишта се налазио оклоп дебљине 13 мм.

Са два митраљеза 12,7 мм Ho-113 у трупу који су гађали кроз елису и два топа 20 мм Ho-5 у крилима, ловац Ki-84 је имао већу ватрену моћ од свог претходника, што је било од виталног значаја за борбу против америчких ловаца. Борбени комплет митраљеза је износио 350 метака, у реденицима, док је уз топ следовало 150 граната, такође у реденицима.

Оно што је било заједничко већини јапанских ловаца било је то да су грађени са крилом интегрисаним са трупом. Снажна главна рамењача је чинила конструкцију јачом; помоћна рамењача је подржавала крила, покривена металном оплатом, сем елерона који су покривени платном. Флапсови су могли да се спусте за 15° чиме су побољшавали маневрабилност у борби. Авион је на поткрилним носачима могао понети додатни танк горива или 250 кг бомби. У крилима су били смештени још и резервоари за гориво, као и елементи стајног трапа.

Први серијски произведени модели авиона су за погон користили мотор Ha-45 Model 11, снаге 1800 КС. Касније верзије су користиле моторе Ha-45 Model12, Model 21 и Model 23, сваки нешто снажнији од свог претходника. Иако се прототип авиона пењао на 5000 метара за пет минута и 54 секунди, то није задовољило захтеве јапанског Генералштаба. Са пуним наоружањем и оклопном заштитом, време пењања на 5 000 метара повећано је на шест минута и 26 секунди. Као и код осталих ловачких авиона, додавање опреме у виду наоружања, оклопне заштите и горива, без додавања снаге погона, смањивало је летне перформансе авиона.

Model B (Otsu)

Основна разлика између два модела односила се на мотор и наоружање. Model B је био наоружан са четири топа калибра 20 мм, чиме је добио већу ватрену моћ за дејство по америчким бомбардерима B-29. Направљен је у мањем броју него Model A, процењује се да је направљено свега пар стотина примерака.

ТТ карактеристике
Посада 1, пилот
Дужина 9,92 м
Распон крила 11,238 м
Висина 3,385 м
Површина крила 21 м2
Маса празног авиона 2 660 кг
Максимална полетна маса 4 170 кг
Погон 1 х Nakajima Ha-45-21 Homare, снаге 1850 КС
Максимална брзина 686 км/ч на 7 020 м
Долет 2 168 км
Плафон лета 11 826 м
Брзина пењања 21,84 м/с
Наоружање 2 х 12,7 мм у носу
2 х 20 мм у крилима
2 х 100 кг бомби
2 х 250 кг бомби

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

Још увек нико није оценио овај чланак. Будите први!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *