Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Dunkerque, бојни брод

 

Бојни брод Dunkerque (клик на фотографију за већи формат)

Dunkerque, први француски капитални ратни брод изграђен након завршетка Првог светског рата, одобрен је од стране Парламента 19. јула 1931. Изграђен је у бродоградилишту у Бресту, где је кобилица положена 24. децембра 1931. Како је суви док Salou био премали да прими цео труп брода, било је неопходно изградити брод без мале прамчане секције. Недостајући део прамца је уграђен у сувом доку Laninon, где је брод ушао 2. октобра 1935. Брод је маја 1936. подвргнут коначним тестовима пре уврштења у флотну листу француске ратне морнарице.

Првог дана маја 1937. бојни брод Dunkerque и званично постаје члан француске ратне морнарице. Две недеље касније је испловио на своју прву вожњу, за британску поморску базу Спитхед, а у оквиру присуства крунисању британског краља Џорџа Петог. Након крунисања се враћа у Брест, одакле 1938. креће на крстарење до Западне Индије и Дакара. Након тога се придружује француској Атлантској флоти, где 1. септембра 1938. постаје командни брод вицеадмирала Жонсула (Gensoul).

Половином априла плови у саставу специјалне ескадре крстарица и разарача, са задатком праћења школске крстарице Jeanne d’Arc из Западне Индије. Тензије у међународним односима су услед догађаја у Чехословачкој нарастали, а немачки оклопљени бродови су пловили уз шпанску обалу.

Маја 1939. је један од бродова домаћина британској Домовинској флоти, а крајем месеца плови на заједничку поморску вежбу француске Атлантске флоте и британске Домовинске флоте. У јуну се враћа у Брест, а месец дана касније адмирал Жонсул пребацује команду на бојни брод Strasbourg. Бојни брод Dunkerque добија у августу, да би 2. септембра испловио из Бреста на обезбеђење крстарице минополагача Pluton на пловидби ка Казабланци, а након тога обезбеђује крстарицу Jeanne d’Arc у пловидби ка острву Мартиник.

Француска Атлантска флота је по избијању Другог светског рата реорганизована у неколико ударних група. Бојни бродови Dunkerque и Strasbourg су се налазили у 1. линијској ескадри (1ère divisionde ligne) са још три крстарице и осам разарача најмодерније конструкције. Ове групе су организоване ради пресретања немачких оклопљених бродова, за које су Французи имали податке да се налазе на задатку. Поред овог, примарног, задатка, ове групе су могле бити ангажоване и за пратњу конвоја.

Из састава 1. линијске ескадре током октобра месеца се издваја бојни брод Strasbourg, који бива пребачен у састав друге групе. Извештаји су говорили да би немачки џепни бојни брод Deutschland могао да пресретне конвој са Јамајке, ознаке KJ 3. Француски пловни састав 22. октобра испловљава и успешно прати конвој, а бојни брод Dunkerque се враћа у Брест три дана касније. Крајем новембра, заједно са крстарицама Georges Leygues и Montcalm и осам разарача, испловљава из Бреста како би се придружио британским снагама (међу којима се налазио и бојни крсташ Hood) у лову на џепни бојни брод Deutschland, који се према извештајима налазио у Северном мору. У ствари, бродови ове британско-француске флоте су трагали за немачким бродовима Scharnhorst и Gneisenau, који су 23. новембра потопили помоћну крстарицу Rawalpindi. Француски и британски пловни састав су се сусрели код најзападније тачке Енглеске, одакле су кренули у акцију. Услед тешког мора, неки од прамчаних простора на бојном броду Dunkerque су примили воду. Проблеми су се јавили и са сидрима, као и на оплати трупа, тако да је брзина пловљења смањена на 10 чворова. Након четири дана трагања за немачким бродовима, флота је извршила попуну горивом код Белфаста. Британци су 30. новембра добили податке да се немачки бродови налазе северно од 65º северне географске ширине, тако да су наставили пловидбу ка северу. Након неуспешне потраге, бојни брод Dunkerque се вратио у луку Брест. Током децембра 1939, Dunkerque превози већу количину француских резерви злата у Халифакс, а крајем децембра заједно са француском крстарицом Gloire и британским бојним бродом Nelson, испловљава из Халифакса и прати конвој са јединицама канадских оружаних снага за Велику Британију. Након извршења овог задатка, Dunkerque се враћа у Брест. У Бресту базира све док француски адмиралитет није почетком 1940, због нарастајуће опасности од рата са Италијом, одлучио да пошаље Dunkerque у Мерс ел Кебир. Мерс ел Кебир се сматрао повољнијом базом за деловање против италијанских снага. Ипак, како се у Средоземљу није ништа дешавало, Dunkerque се поново враћа у Брест, одакле је било планирано да се упути у предложено англо-француску операцију у Норвешкој. Када су Немци напали Норвешку, ова операција је отказана, тако да су се Dunkerque и Strasbourg вратили у Мерс ел Кебир.

Италија је 11. јуна 1940. објавила ат Француској. Француске крстарице, које су обезбеђивале конвој између Орана и Марсеја, нападнуте су 23. јуна од стране италијанских крстарица. Бојни бродови Dunkerque су Strasbourg испловили из Мерс ел Кебира, док је дивизион крстарица испловио из луке Алжир. Италијански бродови, прогоњени француским бродовима, кренули су ка својој матичној луци. Растојање се није могло смањити, те су француски бродови одустали од гоњења и вратили се у Мерс ел Кебир. Ту су сачекали и примирје са Немцима и Италијанима, које је потписано пола сата након поноћи, 25. јуна 1940. Ту им се придружују и стари бојни бродови Provence и Bretagne, четири разарача и тендер за хидроавионе. На овим бродовима је, сходно одредбама потписаног примирја кренула демобилизација и припрема за разоружавање.

Француска флота у луци Мерс ел Кебир, јул 1940. Бродови на левој страни, одоздо на горе: бојни бродови Dunkerque, Provence, Strasbourg, Bretagne и тендер за хидроавионе Commandant Teste

Британска ескадра „H” (Force H), у којој су се налазили бојни крсташ Hood, бојни бродови Resolution и Valiant, носач авиона Ark Royal, лаке крстарице Arethusa и Enterprise и једанаест разарача, појавила се 3. јула 1940. испред Мерс ел Кебира. Са разарача Foxhound је у 0724 послат емисар француској флоти. Емисар је на бојном броду Dunkerque разговарао са француским адмиралом Жонсулом. Преговори су због ултиматума запали у ћорсокак.

Британци су страховали да би француски бродови могли потпасти под немачку контролу. Поставили су Французима следеће захтеве:

  1. да се фрацуски бродови придруже Британцима и наставе борбу против Немаца,
  2. да исплове са редукованим посадама до британске луке, где ће се извршити репатријација посада,
  3. да исплове са редукованим посадама до француске луке у Западној Индији или на Мартинику, где би били демилитаризовани, или предати САД на чување до краја рата.

Адмирал Жонсул је тврдио да није у позицији да преда своје бродове, јер такву одлуку мора да донесе адмирал Дарлан у Паризу. Он је даље уверавао британског емисара да је добио наређење адмирала Дарлана да уколико немачке или италијанске снаге покушају да преузму бродове, исте потопи. Преговори су вођени у два дела; један у јутарњим часовима, преко посредника и један у послеподневним часовима, на бојном броду Dunkerque, а којим су присуствовали адмирал Жонсул са штабом. У међувремену, радови на демобилизацији су замењени припремама за испловљење. Ова припрема је обухватала и припрему бродова за борбу. Уочивши припреме, британски авиони полажу минску препреку од пет магнетних мина на улаз у луку. Тиме су даљи преговори додатно отежани, пошто је француска страна овај поступак сматрала непријатељским. Британски емисар се у 1600 попео на Dunkerque, у намери да преговара, али је адмирал Жонсул остао непопустљив. Одбио је да прихвати британску понуду. Преговори су и званично завршени у 1725 часова по локалном времену, када је емисар напустио палубу бојног брода Dunkerque. Тиме је сцена за сукоб француских и британских снага, први након 1815. године, коначно била постављена.

Бојни бродови класе Dunkerque у Мерс ел Кебиру (Dunkerque лево и Strasbourg десно)

Током преговора са Британцима, адмирал Жонсул је напоменуо да ће посаде бити редуковане, али да ће бродови остати у луци. Ови преговори су били закомпликовани и чињеницом да је команда француске морнарице тог дана пресељена, тако да директна комуникација са Дарланом није била могућа. У сваком случају, адмирал Сомервил (Somerville) је постајао нестрпљив, тако да је на крају послао поруку да ће британски бродови, уколико Французи не прихвате услове преговора, отворити ватру у 1730 часова. Наређење за припрему оруђа издато је одмах пошто је британски емисар напустио бојни брод Dunkerque. Британски бродови, удаљени око 14 000 метара од луке, отворили су ватру у 1754 часова. Прва салва са бојног брода Resolution је погодила лукобран, засипајући француске бродове камењем и шрапнелима. Француски бродови су у 1757 часова узвратили ватру. Посада бојног брода Dunkerque је ужурбано скидала вез када су пројектили калибра 381 мм погодили лукобран. Командант брода је наредио пражњење резервоара горива за авионе, а у 1800 је издао наређење за отварање ватре из оруђа главне бродске артиљерије. Топови калибра 130 мм су дејствовали против британских извиђачких авиона. У том тренутку је погођен бојни брод Bretagne, док је Provence погођен у 1803. Кроз неколико минута крма бојног брода Bretagne је горела и ускоро се преврнуо, што је пропратила јака експлозија. У међувремену, бојни брод Strasbourg је пловио ка главном каналу, брзином од 15 чворова, а британски бојни крсташ Hood концентрисао ватру својих топова на бојни брод Dunkerque.

Dunkerque је до наредбе за прекид ватре, издате у 1810, испалио 40 пројектила калибра 330 мм на британски бојни крсташ Hood. Услед прецизне ватре са француских бродова, британски састав је морао да се уз помоћ димне завесе помери западније. Ватра са обалских батерија је такође постизала свој ефекат. Артиљерцима са бојног брода Dunkerque било је тешко да одреде даљину до циља, пошто се између њих и британских бродова налазила тврђава Форт Сантон. Само што је кренула у заокрет, погађа га пројектил испаљен са HMS Hood. Пројектил је погодио крмени део брода; прошавши кроз хангар за хидроавионе и подофицирске просторије, направио је отвор 2,5 метара испод водене линије. Пројектил није експлодирао, али је на свом путу покидао електричне инсталације и онеспособио моторе крана за хидроавионе, а дошло је и до мањих пропуштања у танку горива.

Ускоро након што је командант бојног брода Dunkerque издао наређење за пловидбу ка каналу, брод је погођен салвом пројектила калибра 381 мм. Први од њих су погодили кров артиљеријске куполе број 2 и тешко је оштетили. Већи део пројектила је рикошетирао и пао на неких 2 000 метара од брода. Део оклопне плоче или самог пројектила, погодила је платформу за укрцај муниције, запаливши при томе две вреће барутног пуњења. Дим и ватра угушили су и спалили комплету послугу у десној половини куполе. Лева страна куполе је наставила са дејством, пошто је оклопљена преграда која је делила куполу на два дела задржала дим и ватру.

Други пројектил калибра 381 мм је пробио оклопљену палубу дебљине 115 мм, у близини двоцевног топа на десном боку брода. Пројектил је нанео велика оштећења у простору за припрему муниције и онеспособио дизалицу. Наставио је даље, пробио две преграде и експлодирао у просторији за вентилацију. Овај простор је уништен у потпуности, а сви чланови посаде који су се ту затекли погинули су или тешко рањени. У међувремену је дошло и до паљења муниције у просторији за њену припрему. Неколико пројектила калибра 130 мм, који су припремани за транспорт до оруђа, експлодирало је и побило послугу.

Дошло је и до експлозије близу машинског простора. Врели гасови, пламен и густа пара ушли су у машински простор, што је проузроковало смрт 20 чланова посаде који се послуживали генераторе и парне турбине. Десет чланова посаде је успело да побегне и спаси се. Комплетна опрема у овом простору је била ван употребе. Нестало је и електричне енергије, због чега је неоштећена купола са топовима калибра 330 мм морала бити локално покретана.

Трећи пројектил је прошао испод оклопног појаса и експлодирао унутар машинског простора који је стварао погон за спољне осовинске водове. Том приликом је оштећени котлови, вентили, паровод… прегрејана пара је почела да пуни просторију, осудивши посаду у машинском простору на сигурну и болну смрт.

Након ових погодака у функцији је остао само крмени машински простор и просторија са котловима која се налазила одмах испред ње. Погон је био ограничен на сега два осовинска вода. Максимална брзина пловљења је износила 26 чворова. Прекид инсталације уз десни бок брода проузроковала је нестанак електричне енергије, све док напајање није преусмерено преко левог бока. Због тога је бродом једно време кормиларено ручно. Укључена је резервна расвета, а купола број један је и даље водила борбу против британског бојног крсташа.

Стање бојног брода Dunkerque било је такво да није био способан за излазак на море, тако да је у 1810 часова добио наређење адмирала Жонсула да настави ка луци Сент Андре, где би му тврђава Форт Сантон и терен пружили какав-такав заклон. Након што је бојни брод Bretagne потонуо, а Provence заћутао, Британци су у 1812 прекинули ватру. Негде у то време је и Dunkerque стигао на наређено одредиште и усидрио се.

Продор дима у куполу број четири је у 1801 часова приморао посаду да затвори прамчане муницијске коморе са пројектилима калибра 130 мм. На срећу, Dunkerque је фактички још увек био у Мерс ел Кебиру, пошто су оштећења била велика и било би тешко употребити такав брод у борби. Са бродом неспособним да одржава своју борбену моћ услед кварова на спољним осовинским водовима, редуковања електро мреже, тешком проласку кроз одређене секције брода, без могућности мерења даљине до циља, адмирал Жонсул одлучује да не дозволи његов излазак на море. Уместо тога, наређује команданту брода да насуче брод. Пре насукивања, посада је успела да затвори отвор у одељку „К“, који је проузроковао плављење у резервоарима горива и околном простору. Евакуација дела посаде почела је одмах. На броду је остављено 400 чланова посаде ради отклањања последица битке. Реморкери Esterel и Cotentin, заједно са патролним чамцима Terre Neuve и Setoise су у око 1900 часова кренуле да тегле брод ка обали и ускоро га насукале.

Командант француских поморских снага у Африци је 4. јула изјавио да је бојни брод Dunkerque претрпео мања оштећења и да ће ускоро бити поправљен. Ова непромишљена изјава је изазвала брз одговор британске стране. Током вечери 5. јула, екадра „H“, која се вратила 4. јула у Гибралтар, поново се отиснула на море, али овог пута без бојног брода Resolution. Адмирал Сомервил је одлучио да за напад на Denkerque употреби авионе са носача авиона Ark Royal. Тако је 6. јула са носача Ark Royal полетела група од дванаест торпедних бомбардера Swordfish и дванаест ловачких авиона Skua. Противавионска одбрана луке није била припремљена за дејство, али је интензивирана након првог таласа напада на насукани брод. Полетели су и француски ловачки авиони.

Командант бојног брода Dunkerque је одлучио да на броду остави само људство за поправке оштећења. Патролни брод Terre Neuve се налазио везан уз Dunkerque и прекрцавао људство и сандуке са погинулим члановима посаде. Укрцај је још увек трајао када је започео напад. Два авиона из првог таласа су прерано лансирали торпеда тако да њихове експлозије нису нанеле никаква оштећења. Треће торпедо, које је правовремено лансирано, било је неисправно и није експлодирало. Други талас авиона је долетео у 0647 часова. Лансирана су још три торпеда, али ни једно од њих није погодило бојни брод. Једно је ипак погодило патролни брод и буквално га преполовило. Преостали авиони су долетели у 0650 часова. Два авиона из ове групе су успела да лансирају своја торпеда. Једно од њих је погодило реморкер који се налазио 70 метара удаљен од бојног брода, док је друго прошло испод кобилице бојног брода и погодило крмени део олупине патролног брода. Ипак, у крменом делу олупине су се налазиле дубинске бомбе које су прихватиле експлозију торпеда и саме експлодирале. Ова јака експлозија је направила отвор у оплати бојног брода.

На отвор је убрзо стављена привремена закрпа, ако да је 8. августа испумпана продрла вода. Поправке су се одвијале споро, тако да је за пловидбу био спреман тек 19. фебруара 1942. Испловио је у тајности и у Тулон упловио 20. фебруара у 2300 часова. Улази у док ради наставка поправки, али оне због недостатка материјала нису никад завршене. Радови су још увек били у току када су се Савезници искрцали на север Африке.

Бојни брод Dunkerque је потопљен од стране властите посаде у Тулону, 27. новембра 1942, спречивши тако да падне у руке Немаца. Посада је успела да уништи оруђа, турбине, даљиномере, радио уређаје и оптичке инструменте. Брод више није могао да плови.

Остаци бојног брода Dunkerque у Тулону, видљиви трагови Италијана (одрезан прамац, цеви топова…)
Италијански спасилачки тимови су 1943. започели резање брода. Како би ослободили док, Италијани су одрезали прамац брода и извукли брод ван дока. Крмени део брода је оштећен у каснијем савезничком бомбардовању. Италијани ће касније успети тако да униште брод, да поправка више није била ни у домену научне фантастике. Изрезали су и цеви топова 330 мм. Французи су после рата уклонили остатке брода из сувог дока, а 1958. су преостали део брода продали у старо гвожђе за 253 милиона франака (723 000 долара).
ТТ карактеристике
Депласман 26 500 т стандардни
35 500 т пуни
Дужина преко свега 215,1 м
Ширина 31,1 м
Газ 8,7 м
Погонска група 6 котлова Indret, 4 турбина Parsons, 107 500 КС
Брзина пловљења 31 чв
Посада 1381 чланова
Оклопна заштита појас : 225 мм
палуба : 115–125 мм
куполе : 150 – 330 мм
Наоружање 8 × 330 мм/50 Modèle 1931 (2 × 4)
3 × четвороцевна и 2 двоцевна топа 130 мм/45 DP
5 × двоцевних топова 37 мм/50 CAD
8 × 13,2 мм/76 CAQ Mle 1929 Hotchkiss
Авио компонента 4 хидроавиона, 1 катапулт

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

Још увек нико није оценио овај чланак. Будите први!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *