HMS Indefatigable (R10), носач авиона

HMS Indefatigable, носач класе Implacable, изграђен током Другог светског рата за потребе британске краљевске морнарице. У наоружање је уведен 1944, а његови авиони су исте године извели неколико напада на немачки бојни брод Tirpitz, као и друге циљеве у Норвешкој. HMS Indefatigable крајем 1944. улази у састав Британске пацифичке флоте, одакле јануара 1945. учествује у нападима на јапанске рафинерије нафте на Суматри. Два месеца касније се придружује америчким снагама, које су се припремале за напад на Окинаву (операција Iceberg). Indefatigable и Британска пацифичка флота заједно са Американцима јула и августа учествују у нападима на јапанска острва. Након завршетка непријатељстава, Indefatigable посећује луке у Аустралији, Новом Зеланду и Африци.

Почетком 1946, носач се враћа у Британију, где га убрзо модификују за извршавање задатака транспорта, тако да је до краја године извршавао задатке транспорта војника и цивила. Након извршења овог задатка, носач прелази у резерву. У оперативу се враћа 1950. као брод за обуку у саставу Дивизиона за обуку Домовинске флоте. Адмиралитет је почетком 1954. донео одлуку да је Indefatigable застарео и крајем године је уследила распрема брода. Наредне године је продат у старо гвожђе.

Конструкција и опис

Носачи класе Implacable су наручени у оквиру флотног програма Чемберленове владе из 1938, као део плана наоружавања својих оружаних снага, а све као одговор на јачање нацистичке Немачке и фашистичке Италије. Пројект нове класе носача је израђен као унапређена верзија класе Illustrious, с тим да је требао да има брзину пловљења два чвора већу и већу ваздухопловну групу. Како би остао у оквиру ограничења намеетнутих важећим поморским споразумом, ова унапређења су могла бити урађена само уколико би се ослабила оклопна заштита. Носач авиона Indefatigable је био дуг преко свега 233,6 док је дужина на конструктивној воденој линији износила 222,5 метара. Ширина на воденој линији је износила 29,2 м, док је газ при пуном депласману износио 8,9 метара. Носачи класе Implacable су били знатно већег депласмана, који је износио 32  630 тона. Посада је бројала око 2 300 чланова.

Носач је погоњен са четири парне турбине Parsons, које су свака покретале по један осовински вод. Пара је произвођена у осам Admiralty котлова. Турбине су пројектоване за 148 000 КС, што је било довољно да брод постигне максималну брину пловљења од 32,5 чворова. Залихе од скоро 5 000 тона лож уља су обезбеђивале даљину пловљења од 6 900 наутичких миља брзином од 20 чворова.

Оклопљена летна палуба била је дуга 231,6 а широка 27,4 метара. У прамчнамо делу палубе се налазио један хидраулични катапулт за авионе. Носачи класе Implacable су имали два лифта у уздужници брода, прамчани (13,7 х 10,1 м) и крмени (13, х 6,7 м), који суопслуживали оба хангара са авионима. Горњи хангар је био дуг 139,6 а доњи 63,4 м. Ширина хангара је била иста – 18,9 метара. Хангари су имали и исту висину од свега 4,2 м што ће се касније покзатаи као недостатак (немогућност крцања авиона типа Vought F4U Corsair из програма Lend-Lease, као и послератних модела авиона и хеликоптера. Хангари су пројектовани за смештај 48 авиона, али се употребом летне палубе као стајанке број укрцаних авиона укупан број укрцаних авиона попео на 81. Додатно људство за опслуживање авиона смештано је у доњи хангар. Брод је крцао око 430 300 литара авионског горива.

Наоружање, електроника и заштита

Главно наоружање се састојало од 16 брзометних топова калибра 114 мм, смештених у осам двоцевних купола, по четири у спонсонима на боковима. За разлику од носача класе Illustrious, кровови купола су били равни, у висини летне палубе. Максимални домет ових топова био је скоро 19 000 метара. Лака противавионска одбрана носача се састојала од пет осмоцевних топова калибра 40 мм, распоређених на следећи начин: два на летној палуби, испред острва, један на крменом делу острва и два у спонсонима на левом боку брода. На левом боку брода се налазио и четвороцевни топ калибра 40 мм. Ови топови су имали максимални домет од 6 200 метара. На броду се налазило и 55 аутоматских топова Oerlikon, калибра 20 мм. Седамнаест топова је било једноцевних, а деветнаест двоцевних, максималног домета од 4 400 метара. Након прелааска на пацифичко ратиште, неки од ових топова су замењени Бофорсима калибра 40 мм. Као разлог замене наведено је да су пројектили калибра 20 мм били преслаби за заустављање јапанских камиказа. Максимални домет Бофорсових пројектила био је 9 830 м. У августу 1945, Indefatigable је имао 10 једноцевних Бофорса и 14 двоцевних и 12 једноцевних Оерликона. До априла 1946, број топова је смањен на 11 Бофорсових топова, шест двоцевних и седам једноцевних Оерликона.

Када је реч о радарима, носачи авиона класе Implacable су располагали радаром површинске ситуације Type 277, уграђеним на врху командног моста и радаром – индикатором циљева  Type 293 на јарболу. Артиљеријски радари Type 282 и Type 285 су били уграђени на директорима за управљање ватром.

Летна палуба је била заштићена оклопом дебљине 76 мм. Бокови хангара су били дебели 38, односно 51 мм. Крајеви хангара су били заштићени преградама дебљине 51 мм, док се дебљина оклопне заштите подова хангарра кретала од 38 до 64 мм. Оклопни појас на воденој линији је био дебео 114 мм, али је покривао само централни део брода. Водонепропусне преграде биле су дебеле 3,8 до 5 мм. Подводна заштита се састојала од простора попуњених водом и ваздухом, као код класе Illustrious. Муницијске коморе за топове калибра 114 мм налазиле су се ван оклопљене цитаделе и биле су заштићене оклопом дебљине од 76 до 114 мм.

Изградња и оперативна употреба

Кобилица носача авиона Indefatigable је положена 3. новембра 1939. у бродоградилишту „John Brown & Co.“ у Клајдбанку. Поринут је 3. децембра 1942. Још током опремања брода, Британци су лансирали лажну информацију да се носач Indefatigable већ налази у оперативној употреби британске краљевске морнарице. Поруке дешифроване путем Ултре показале су да су Јапанци поверовали у ту вест.

Поринуће носача HMS Indefatigable, 3. децембра 1942.

Носач је примљен 8. децембра 1943, након чега су уследиле пробне вожње и морска испитивања. Испитивања су показала мноштво проблема које је требало отклонити пре увођења у наоружање. Крајем марта, тачније 25. марта, се догодило и прво слетање авиона на носач; радило се о авиону de Havilland Mosquito, пилота поручника Ерика Брауна, што је уједно и прво слетање двомоторног авиона на носач авиона. Након званичног увођења у наоружање, HMS Indefatigable је распоређен у састав Домовинске флоте. Неколико месеци је протекло у увежбавању посаде, након чега је укрцана и ваздухопловна група: 1770. ескадрила са авионима  Fairey Firefly и 826. ескадрила на оружана авионима Fairey Barracuda.

Норвешка

На свој први задатак, носач авиона HMS Indefatigable је упућен 1. јула 1944; требало је обезбедити ПВЗ путничког брода, а сада пописног транспортног брода RMS Queen Elizabeth, који је превозио припаднике америчких оружаних снага за Велику Британију. Након повратка, Indefatigable укрцава авионе Supermarine Seafire из састава 887. ескадриле и Fairey Barracuda из 820. ескадриле, чиме је формиран 9. поморски торпедно-бомбардерски извиђачки винг. Први борбени задатак био је напад на немачки бојни брод Tirpitz, који је извео у друштву још два носача авиона (операција Mascot) 17. јула 1944. Димна завеса коју су положили Немци омела је британске авионе да јасно уоче циљ, тако да није ни било погодака. Један авион се срушио при повратку на носач; посада авиона је спашена ангажовањем разарача из пратње.

Седам дана касније, на носач слећу и авиони 894. ескадриле. HMS Indefatigable и неколико ескортних носача авиона 10. августа напада циљеве у Норвешкој, када уништава шест немачких авиона Messerschmitt Me 110 и потапа један миноловац. За спровођење операције Goodwood, 1840. ескадрила, наоружана авионима Grumman F6F Hellcat, смењује 826. ескадрилу. Прва акција је изведена у јутро 22. августа када је са носача Indefatigable у напад на бојни брод Tirpitz полетела група од 39 авиона. Немачки бојни брод је поново спашен димном завесом, а на носач се нису вратила два авиона. Следећи напад је изведен касније истог дана, ал итакође без успеха. Даљи напади су уследили тек 24. августа, пошто је лоше време омело употребу авиона. Напад од 24. августа имао је одређених резултата; наиме, бојни брод Tirpitz је претрпео лакша оштећења. Бомба која је пробила палубу није експлодирала, тако да су Немци и овај пут имали среће. Последњи напад је изведен пет дана касније, поново без ефекта.

Индијски океан и операције на Пацифику

Indefatigable је 19. септембра 1944. испловио из Скапа Флоа, како би напао циљеве у близини Тромсеа, али је операција отказан због неповољних метеоролошких услова. Од 28. септембра до 9. новембра у матичном бродоградилишту су извршене нужне поправке. Недељу дана касније постаје командни брод 1. дивизиона носача авиона контраадмирала Сер Филипа Виана (Sir Philip Vian). Већ следећег дана, краљ Џорџ VI је обишао брод, а на носач се укрцавају 820, 887, 894. и 1770. ескадрила. Након што су се на носач укрцало 40 ловаца Supermarine Seafire, 12 ловаца Fairey Firefly и 21 торпедни бомбардер Grumman TBF Avenger –  Indefatigable испловљава на Далеки исток како би се придружио Британској пацифичкој флоти. У Коломбо упловљава 10. децембра, након чега контраадмирал Виан прелази на носач авиона HMS Indomitable.

Fairey Firefly у лету, изнад носача HMS Indefatigable

Заједно са носачима Victorious и Indomitable, Indefatigable 4. јануара 1945. у оквиру операције Lentil напада рафинерију нафте на Суматри. За потребе извршења напада укрцава шест извиђачких верзија авиона Hellcat из састава 888. ескадриле; у напад шаље авионе Firefly наоружане ракетним пројектилима RP-3. Ескадрила је тврдиле да је оборила јапански Nakajima Ki-43 „Oscar“, док је сама остала без једног авиона који се срушио у повратку услед недостатка горива. На путу ка Сиднеју, где је Британска пацифичка флота требала да се припреми за даља дејства на Пацифику, 24. и 29. јануара нападају рафинерије нафте код Палембанга (Суматра). У нападу је уништен већи део резервоара за смештај горива и опрема за прекрцај горива, тако да су капацитети рафинерије смањени за половину у наредних три месеца. Авиони са носача Indefatigable су успелида оборе један извиђачки авион Mitsubishi Ki-46 „Dinah“ који је трагао за британским носачима, као и пет бомбардера Kawasaki Ki-48 „Lily“.

Остаци камиказе након напада на носач

Британска пацифичка флота упловљава у Сиднеј 10. фебруара; посаде су добиле нешто слободног времена, а на бродовима су извршене неопходне поправке како би неометано могли да доплове до базе на острву Манус. Из Сиднеја испловљавају 27. фебруара и за недељу дана су упловили у базу. За острво Улихи су испловили 18. марта. Два дана касније се прикључују америчкој 5. флоти, како би заједно учествовали у нападу на Окинаву. Британци су добили задатак да 26. марта неутралишу аеродром на острву Сакишима. Првог дана априла, Indefatigable постаје први бротански носач авиона кога су погодиле камиказе. Јапански авион се пробио кроз ваздухопловну патролу и успео да погоди носач у подножје острва. Бомба коју је носио није детонирала, тако да је штета на самом броду била минимална, тако да је летна палуба била у функцији после свега тридесет минута. Ипак, погинуло је 21, а рањено је 27 чланова посаде. Британска пацифичка флота 12. и 13. априла добија нови задатак – уништење аееродрома у северном делу острва Формоза. Овај задатак су обављали до 17. априла, када су опет враћени да дејствују по Сикишими, након чега су отпловили за залив Лејте на попуну и одмор. Британска пацифичка флота се 4. маја враћа у акцију, поново вршећи нападе на Сикишими.

Тешко слетање ловца Seafire на летну палубу носача HMS Indefatigable

Британска пацифичка флота се 5. јуна враћа за Сиднеј, одакле три недеље касније плови за о. Манус. Indefatigable је услед проблема са погоном заостао за саставом. У јапанске воде стиже 20. јула, након чега авиони са носача Indefatigable крећу у напад на циљеве поред Осаке. Авиони Британске пацифичке флоте успевају да 24. јула обогаље јапански ескортни носач Kaiyo и да потопе бројне мање бродове. Напади су настављени 28. и 30. јула, када потапају јапански ескортни брод Okinawa. Комбинација лошег времена, захтева за попуну и бомбардовање Хирошиме атомском бомбом, условили су кашњење наставка ваздушних напада до 9.августа. Током тог дана, авиони са носача Indefatigable су нападали циљеве на северном делу острва Хоншу и на јужном делу острва Хокаидо. Напади су настављени и следећег дана, када потапају два јапанска ратна брода и бројне мање теретне бродове. Уништено је и доста железничких локомотива и авиона на стајанкама. Након тога, британски носачи су повучени како би се припремили за учешће у операцији Olympic, инвазији на острво Кјушу, која је била планирана за новмбар. Стога је већи део британског састава упућен за Манус. Indefatigable је изабран да остане као део савезничких окупационих снага. Активности носача Indefatigable су уједно и последње акције британских авиона у Другом светском рату. Након обуставе ватре, авиони са носача Indefatigable су наставили ангажовање у оквиру ваздухопловних патрола и извиђачким летовима, како би открили кампове са заробљеним савезничким војницима и сл.

Носач HMS Indefatigable је своју каријеру завршио септембра 1956, продајом у старо гвожђе.

ТТ карактеристике HMS Indefatigable
Депласман 32 630 т
Дужина 233,6 м преко свега
222,5 м на воденој линији
Ширина 29,2 м
Газ 8,9 м
Погонска група 8 котлова, 4 парне турбине, 148 000 КС
Брзина пловљења 32,5 чв
Даљина пловљења 6 900 М брзином од 20 чв
Посада 2 300 чланова
Оклопна заштита појас на воденој линији 114 мм
летна палуба 76 мм
водонепропусне преграде 51 мм
бокови хангара 51 мм
муницијске коморе 76 – 114 мм
Наоружање 16 х 114 мм
40 х 40 мм
55 х 20 мм
Авио компонента 81 авион

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *