Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Алексеј Инокентијевич Антонов

Алексеј Антонов (рус. Алексе́й Инноке́нтьевич Анто́нов, 1896-1962), начелник совјетског Генералштаба на крају Другог светског рата, одликован Орденом победе.

Алексеј Антонов, по националнсоти Волшки Татар, рођен је 9. септембра 1896. у Гродном, у породици артиљеријског официра царске руске војске. Први сусрет са војском има у Војној школи Павловски у Петрограду, након чијег завршетка ступа у редове царске руске војске. У редове Црвене Армије ступа 1918. Војну академију Фрунзе завршава 1921, након чега бива распоређен у Харковски војни округ. Генералштабну академију завршава 1937, да би од 1938. до 1940. радио на Војној академији Фрунзе као предавач.

Током Другог светског рата се налази на више штабних дужности. Након немачког напада на Совјетски Савез, Антонов је унапређен у чин генерал мајора и постављен на место начелника штаба Кијевског војног округа. Од августа 1941. до јула 1942. је начелник штаба Јужног фронта. Децембра 1941. је унапређен у чин генерал потпуковника. Током 1942. је био начелник штаба прво Севернокавкаског, а потом и Закавкаског фронта. Децембра 1942. прекомандован је на место начелника Одељења за операције совјетског генералштаба, а од априла 1943. је на положају заменика начелника генералштаба, што ће га довести у сам центар збивања догађаја. У чин генерала армије је унапређен августа 1943, и у том чину ће остати наредне две деценије војничке каријере.

Како је начелник генералштаба Александар Василевски често био одсутан, Антонов је морао доста времена да проведе у тој улози. Као врстан планер, помогао је у изради плана за операцију Багратион, окружење немачких снага у Белорусији и Источној Прусији која је довела Црвену Армију на реку Елбу.

Антонов наслеђује Василевског на месту начелника генералштаба фебруара 1945. Као члан совјетске делегације учествује у конференцијама које су се одржале на Јалти и у Потсдаму. Деградиран је 1946, када је постављен за заменика начелника генералштаба, а потом и за заменика команданта Закавкаског војног округа. Командант овог истог округа постаје 1950. Априла 1954. је поново на дужности заменика начелника генералштаба, а годину дана аксније је начелник штаба снага Варшавског уговора. На овом положају је остао све до своје смрти, 16. јуна 1962.

Током службе је одликован највишим домаћим одликовањима, међу којима се издваја Орден победе (серијски број 12), три Ордена Лењина, четири Ордена Црвене заставе, два Ордена Суворова првог степена, Орден Кутузова првог степена, Орден Отаџбинског рата првог степена, као и великим бројем страних војних одликовања, међу којима је и југословенски Орден партизанске звезде првог реда и Орден заслуга за народ, такође првог степена.

Поделите садржај са странице:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *