Николај Фјодорович Ватутин

Николај Фјодорович Ватутин (рус: Никола́й Фёдорович Вату́тин), совјетски командант у Другом светском рату. Одговоран је за планирање и организовање многих операција Црвене Армије, као командант Југозападног, Вороњешког и напослетку 1. украјинског фронта. Убијен је у заседи фебруара 1944, организованој од стране УПА (Українська Повстанська Армія, украјинска устаничка армија – наоружано крило Организације украјинских националиста).

Ватутин је рођен 3. децембра 1901. у селу Чепухино, у Вороњешкој губернији (данас Ватутино у Белгородској области), у руској земљорадничкој породици. У Црвену Армију је ступио 1920, када се и бори против Махнових партизана. Наредне године је примљен у Комунистичку партију. Почевши од 1926, десет година проводи на студијама на Војној академији Фрунзе и Генералштабној академији. Чистка 1937-38. му је отворила пут ка унапређењу; 1938. бива унапређен у чин комдива, када постаје и начелник штаба у Кијевском специјалном војном округу.

Током 1939. Ватутин у својству начелника штаба Јужне групе Црвене Армије, са немачким командантима, учествује у планирању напада на Пољску. Годину дана касније, ова група под командом Жукова заузима Бесарабију. Као награду за ове операције, Стаљин унапређује Ватутина у чин генерал потпуковника и поставља га на место начелника директората за операције совјетског Генералштаба. Ватутин није био дорастао новом постављењу, јер је просто речено, био без борбеног искусутва, тако да је његово знање по питању оператике и стратегије било искључиво апстрактно. Ипак, његово земљорадничко порекло, младост, и приврженост партији – учинили су га једним од Стаљинових миљеника. Ватутин, заједно са осталим високим војним руководиоцима Црвене Армије – није успео да припреми војску за немачки напад 22. јуна 1941.

Крајем јуна 1941. Ватутин постаје начелник штаба Северозападног фронта, што је допринело да његови квалитети дођу у први план. Један од његових квалитета била је његова одважност. У овој фази рата, док је већина совјетских генерала, сломљених губицима, нерадо извршавали нападне операције, Ватутин је успевао са нападима.

Северозападни фронт се налазио у одбрани Лењинграда, бранећи се од надирања немачке Групе армија Север, где су напад водили оклопни корпуси под командом Ериха фон Манштајна. Ватутин је преузео команду код Новгорода и одмах покушао да опколи велике немачке снаге. Изненадио је Манштајна, који је прешао у одбрану, тако да се може рећи да га је Ватутин натерао да прегрупише снаге како би зауставио совјетски напад. Тако су Немци изгубили драгоцено летње време, неопходне за извршење успешног напада на Лењинград, док је Црвена Армија добила додатно време да ојача градске фортификације. Захваљујући томе, Немци су пропустили најбољу шансу да заузму Лењинград, што се сматра једним од кључних немачких неуспеха током ране фазе рата. Ватутинови резултати нису били тако импресивни. Преценио је снагу својих јединица, тако да им је задао нереалне циљеве. Такође, није узео у обзир тежак терен, који је предност давао Немцима и самим тим успоравао совјетски напад. Губици у људству били су огромни; једна од Ватутинових армија је изгубила 60% људства. Неискуство његових команданата по дубини је само истакла у први план Ватутинове недостатке. Један од команданта се истицао; Иван Черњаковски, млад пуковник, командант 28. оклопне дивизије.

Јануара 1942, током совјетске зимске офанзиве, а након победе Црвене Армије у Московској бици, Ватутинове снаге су код Демјанска блокирале два немачка корпуса, што је било прво совјетско опкољавање немачких јединица. Немачке и совјеске снаге су биле скоро изједначене. Тком битке, Ватутин је применио иновативну тактику, док су Немци ратовали конвенционално. Црвена Армија није могла да уништи немачку одбрану, највише услед слабости совјетског ваздухопловства. Априла 1942, Ватутин коначно пробија немачке линије. Немци су спели да избегну најгоре, али нису извукли никакве поуке из тог случаја, закључивши да су могли да пробију совјетски обруч уколико би имали снабдевање из ваздуха. Овакво мишљење је допринело немачкој пропасти код Стаљинграда.

Од почетка маја до јула 1942, Ватутин кратко време проводи на месту заменика начелника генералштаба Црвене Армије, све док Група армија Југ није кренула у велику офанзиву, кодног назива „Операција Blau“. У почетку, немачки напад је био усмерен на Вороњеж, са намером пробијања совјетских линија, нако нчега би био извршен напад на совјетски Јужни фронт и Југозападни фронт са леђа. Првог дана јула 1942, Стаљин шаље Ватутина као свемогућег представника Ставке, на критичан Брјански фронт, који је пар дана касније преименован у Вороњешки фронт и стављен под команду Ватутина.

Током битке, Ватутин поново среће Ивана Черњаковског, сада новопостављеног команданта 18. оклопог корпуса 60. армије. Немачки напад је био на добром путу да прбије совјетске линије, када је корпус Черњаковског возовима пребачен на прву линију. Черњаковски уводи једну од својих бригада и успева да одбаци немачке снаге.

Иако су Немци заузели град, нису успели да пробију Ватутинове линије. Након тога, Немци су напустили свој првобитни план и своје снаге пребацили ка Стаљинграду. Крајем октобра 1942, Ватутин је примио команду над новоформираим Југозападним фронтом, играјући важну улогу у совјетском противнападу, а потом и опкољавању 6. армије у бици за Стаљинграду. Децембра 1942, како би обезбедио обруч око Стаљинграда, Ватутинове снаге у операцији Сатурн опкољавају и уништавају две трећине италијанске 8. армије, што је за последицу имало пропаст Манштајнове операције Wintergewitter (спашавање 6. армије).

Јануара 1943, Ватутинов Југозападни фронт истерују немачке снаге из источног дела Украјине, чиме је Вороњешком фронту Голикова било омогућено заузимање Харкова. Фебруара 1943, Манштајн, употребивши снаге које је повукао са Кавказа, успева да изненади и порази снаге Вороњешког фронта јужно од Харкова и да га у тзв. трећој бици за Харков, поново заузме. Ставка је склонила Голикова са места команданта, али Ватутинов дебакл није означила као значајан. Штавише, Стаљин га унапређује у чин генерала армије.

Ватутин 28. марта 1943. преузима команду над Вороњешким фронтом, припремајући се за Курску битку. Код Курска, Ватутин одбацује конвенционални распоред ешалона ;његов иновативни распоред му омогућава не само да се одбрани од технички супериорних Немаца, већ и да брзо пређе из одбране у напад. Након победе код Курска, совјетске снаге заузимају и Белгород.

На реду је било заузимање Кијева. Ватутин је прегруписао своје снаге и изненади оМанштајна, нападајући Немце из неочекиваних праваца, так ода је 6. новембра 1943. особођен Кијев. Након Кијева, Ватутин креће са експлоатацијом успеха, продирући дубоко у немачку одбрану. Након дубоког продора Ватутинових снага, Манштајн 48. корпусом креће у противнапад. У овом противнападу совјетске снаге трпе знатне губитке. У јануару, Ватутуинов фронт и 2. украјински фронт Коњева опкољавају немачке снаге код Корсуна. Иако је Ватутин започео операцију два дана након Коњева, а 6. оклопна армија тек формирана, успео је да постигне изненађење, што је омогућило 6. оклопној армији да продре дубоко у немачке одбрамбене линије и да се 3. фебруара споји са оклопним снагама Коњева и тиме опколи 56 000 немачких војника.

Последњег дана фебруара 1944, Ватутин се током прегруписавања снага за предстојећу операцију кретао ка Славути, када је упао у заседу Украјинске устаничке армије. У нападу је рањен, али је услед сепсе, 15. априла 1944. преминуо у кијевској болници. Сахрањен је у Кијеву.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *