Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Иван Степанович Коњев

Иван Коњев (рус: Ива́н Степа́нович Ко́нев), совјетски војни командант, који је водио јединице Црвене Армије на Источном фронту, ослободио већи део источне Европе од окупације фашистичких снага и помогао у заузимању Берлина.

Као командант снага Варшавског пакта, Коњев је 1956. оклопним дивизијама угушио револуцију у Мађарској.

Коњев је рођен 28. децембра 1897. у земљорадничкој породици у Подосиновецу, у данашњој Кировској области. Имао је мало образовања и радио као дрвосеча.

У војску царске Русије је регрутован 1916. године. Године 1917, са избијањем Октобарске револуције, Коњев је демобилисан и враћен кући, али је 1919. пришао Бољшевичкој партији и Црвеној Армији, служећи у артиљеријској јединици. Током Руског грађанског рата се налази у Далекоисточној републици, где му је командант био Климент Ворошилов, каснији блиски сарадник Јосифа Стаљина и Комесар одбране. Ово познанство ће бити кључно за даљи развој каријере Коњева.

Школовање на Војној академији Фрунзе завршава 1926, а до 1931. обавља више командних дужности, поставши на крају командант Трансбајкалског, а потом и Севернокавкаског војног округа. Јула 1938. бива постављен на место команданта корпуса.

У време напада Немачке на Совјетски Савез, Коњев се налазио на месту команданта 19. армије у региону Витебска. Водио је низ одбрамбених битака током повлачења јединица Црвене Армије, прво код Смоленска, а потом на прилазима Москви. Од октобра 1941. до августа 1942. командује Калињинским фронтом, који је имао кључну улогу у борбама око Москве и совјетском противнападу током зиме 1941-42. За своју улогу у успешној одбрани Москве Стаљин је унапредио Коњева у чин генерал пуковника.

Остатак рата Коњев проводи на високим командним дужностима. Командује Западним фронтом до фебруара 1943, Северозападним фронтом од фебруара до јула 1943. и 2. украјинским фронтом од јула 1943. до маја 1945.

Коњев учествује и у Курској бици, где командује јужним делом совјетског противнапада. Овде се истакао као активни поборник „маскировке“, односно употреби маскирања и обмањивања. Међу мерама маскирања које је усвојио како би постигао тактичко изненађење биле су маскирање одбрамбених линија и слагалишта, израда лажних јединица и тачака снабдевања, лажних положаја ПВО, као и употреба извиђачких јединица на провери квалитета маскирања сопствених снага. Резултат овог маскирања и обмањивања је био тај да су Немци озбиљно потценили снагу совјетске одбране. Према изјавама једног од немачких команданата, сматрали су да совјетских снага има за три четвртине мање од стварног стања.

Након победе код Курска, армије Коњева су ослободиле Белгород, Одесу, Харков и Кијев. У даљим борбеним дејствима, 1. и 2. украјински фронт, под командом Ватутина и Коњева, блокирају немачку Групу армија Југ западно од Дњепра. Током недеља борби, два фронта Црвене армије су покушали да униште блокиране немачке снаге; тек је у Корсунској бици елиминисан џеп са немачким јединицама. За допринос у борбеним дејствима у Украјини, Коњев фебруара 1944. бива унапређен у чин маршала Совјетског Савеза. Био је један од Стаљинових миљеника, а према некима, Стаљин му се дивио због немилосрдности коју је исказивао.

Током 1944, армије Коњева су напредовале из Украјине и Белорусије у Пољску и потом у Чехословачку. До јула је напредовао до Висле у централној Пољској. У то време бива одликован Орденом хероја Совјетског Савеза. Његове снаге, сада означене као 4. украјински фронт, су септембра 1944. ушле у Словачку и потпомогле словачким партизанима да се боре против немачке окупације.

Јануара 1945, Коњев заједно са Жуковим, командује обимном зимском офанзивом у западној Пољској, када успева да одбаци немачке снаге до реке Одре. У јужној Пољској снаге Коњева заузимају Краков. Треба напоменути да је град Краков тада спашен од планираног немачког уништења. Овом офанзивом је такође спречено и уништење индустрије у Шлеској, а које је било планирано приликом немачког повлачења.

У априлу снаге Коњева, заједно са 1. белоруским фронтом Жукова, прелазе Одру и крећу ка Берлину. Коњев улази у град, али Стаљин част заузимања Берлина предаје Жукову у руке, чији војници подижу совјетску заставу на зграду Рајхстага. Коњев добија наређење да иде на југозапад, како би се повезао са америчким снагама, али и заузео Праг.

Након завршетка Другог светског рата, Коњев постаје командант совјетских снага у Источној Немачкој, као и Високи комесар Савезника за Аустрију. 1946. постаје командант совјетске копнене војске и први заменик министра одбране, замењујући Жукова. На овом положају се налази до 1950, када постаје командант Карпатског војног округа. Јасно је да је то била деградација, на линији Стаљинове политике уклањања популарних ратних команданата, како не би постали претња по његов „лик и дело“. Након Стаљинове смрти, Коњев поново постаје први заменик министра одбране, а од 1956. начелник штаба оружаних снага Варшавског уговора. Убрзо избија Мађарска револуција, коју успешно гуши. На овом положају се налази до 1960, када одлази у пензију. Међутим, у периоду 1961-62, Коњев је реактивиран и поново постављен за команданта совјетских снага у Источној Немачкој.

Преминуо је 21. маја 1973. године и сахрањен у Кремљу, са највећим херојима Совјетског Савеза. Његова скулптура у Кракову је 1992. демонтирана и дата Украјини.

Поделите садржај са странице:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *