Напад на Перл Харбур

Увод

Јапанци и Американци су једни друге сматрали потенцијалним непријатељима још од 1914. Ово прикривено непријатељство је појачано тридесетих година, када се Јапан отворено определио за остваривање политичких циљева агресијом. Почевши од 1931, јапанско деловање је јасно индиковало да је њихов циљ доминација источном Азијом.

Главни проблем између САД и Јапана у периоду који је претходио рату је била јапански напад на Кину. Овим нападом су угрожени амерички економски интереси. Упркос чињеници да то није био један од примарних националних безбедносних интереса САД, оне су се залагале за суверенитет Кине. Са дубљим уласком јапанских оружаних снага на кинеску територију, Американци су почели да јапанску зависност од ресурса из САД пребацују у форму економског притиска. Током четрдесетих година, САД су појачале економски притисак на Јапан, настојавши да сузбију јапанске амбиције без уласка у рат. Јула 1941, у покушају да успоре јапанско напредовање у Француској Индокини, САД су замрзле сва јапанска средства у САД и увеле комплетан ембарго Јапану, укључујући и ембарго на снабдевање нафтом. У време када је Јапан увозио из САД неких 75 до 80% нафте, то је била објава потпуног економског рата. Ствари су се додатно погоршале по Јапан, када су пример САД следиле Велика Британија и Холандија.

Оваква политика САД је захтевала јапански одговор. Нечињење није била опција, јер су Јапанци располагали залихама за 18 до 24 месеци. У суштини, Јапан је имао два избора. Могли су да попусте Американцима или да преузму иницијативу и силом реше проблем. Цена испуњења америчких захтева је била превисока, јер су се у пакету захтева налазили и захтеви да се Јапан повуче из Индокине, Кине и Манџурије. Не само да је ово са становишта националног поноса било немогуће, већ би ти поставило Јапан у положај стратешке зависности од САД.

Унутар јапанског војног руководства није било пуно дебате, јер је за њих једина алтернатива била борба. Овај курс акције је нудио излаз из економске зависности од САД, јер би заузимање лако брањених ресурса нафте у холандској Источној Индији, заједно са британским ресурсима у Азији, могла да поништи ефекте америчког ембарга. Цена овог решења је била објава рата Великој Британији и Холандији, и што је важније, вероватно и са САД. Према јапанском војном руководству, све три западне силе на које су се били намерили, биле су стратегијски повезане. Како су Немци већ окупирали Холандију, а Британија се борила за опстанак, само су САД могле војно угрозити јапанско напредовање на југ.

Карта колонија на територији Азије

Са оваквим развојем ситуације, Јапанци су започели да траже најбољу стратегију за улазак у рат против најјаче нације и највеће империје док се још увек борила у Кини. Поврх свега, Јапан је још увек разматрао и удар на Совјетски Савез на Далеком Истоку. Кључ јапанских стратега је лежао у томе да су желели да обезбеде шест месеци за несметано заузимање региона са ресурсима неопходним за одржавање ратне привреде.

Оно што се чинило нелогично, како посматрачима тако и неколицини јапанских војних и државних руководиоца, било је то да Јапан иде свесно у рат против САД, за који није сигуран како ће се завршити. То је бивало још чудније када се узме у обзир надмоћ САД у ресурсима, људству, ратној техници…

Да би добила поморски рат против САД, Јапанска царска морнарица је грађена за одлучујућу битку близу јапанских територијалних вода. Са ратом заснованим на заузимању и држању подручја са кључним ресурсима у југоисточној Азији, јапански појам одлучујуће поморске битке морао је бити промењен како би одражавао нове захтеве за одбраном у централном и западном делу Пацифика. Сада, како је вероватноћа избијања рата са САД расла, јапанска поморска стратегија се под вођством команданта Комбиноване флоте – поново мењала. Адмирал Јамамото није делио скоро митско веровање у концепт одлучујуће битке. Његов кључ за победу у рату против САД био је јак удар на америчку флоту, праћен брзим заузимањем јужних подручја богатих природним ресурсима. Царска морнарица под адмиралом Јамамотом неће лежати и чекати на америчку морнарицу да преплови Пацифик, већ ће уместо тога одиграти први потез којим ће бити отворен рат са САД. Планирао је ударац који ће пољуљати морал Американаца и довести Американце за преговарачки сто. Ово размишљање је чинило стратегијски оквир за напад на Перл Харбур.

Почеци

Током 1941, Јапанци су деловали на два фронта. Интензивирали су дипломатске активности, паралелно се припремајући за рат уколико преговори пропадну. Нови јапански амбасадор у САД, Номура Кичисабуро је 12. фебруара 1941. предао aкредитиве америчком државном секретару Корделу Халу. Номура је веровао да се мир може сачувати преговорима и игнорисао је процес који се интензивно одвијао у Јапану, где је процес дипломатије лагано маргинализован у корист припрема за рат. Хал је Номури 16. априла представио основе америчке Владе за преговоре. Неразумевање је била главна одлика преговора, а што су демонстрирали Јапанци већ наредног месеца. Јапанци су константно прецењивали жељу Американаца да направе уступак. За Јапанце, Номура је успео само ако убеди Американце да пристану на испостављене захтеве.

Агресија Јапана се наставила током трајања преговора и сужавала је простор за вођење дипломатије. Марта 1941, Јапан је натерао Французе да прихвате формирање јапанског гарнизона у Сајгону. Након немачке инвазије на Совјетски Савез, за који су Јапанци мислили да ће се брзо завршити у корист Немачке, Царска војска и морнарица су договориле да нападе усмере на југоисточну Азију пре него се окрену ка северу и искористе немачку победу над Совјетским Савезом. На царској конференцији одржаној 2. јула је потврђена одлука да се војни ефективи окрену ка југу, али се одобравао и напад на Совјетски Савез уколико се укаже прилика. Преговори су требали бити настављени, као и припреме за рат уколико преговори пропадну. Ова конференција је, може се рећи, запечатила јапански пут ка рату, јер је дао примат војном решењу.

Јапанске снаге улазе у Сајгон, 1940.

Касније, током јула месеца, Јапанци су објавили заједнички француско-јапански протекторат над Индокином и припремала се да заузме кључне луке и аеродроме. Као одговор, САД су замрзле сва јапанска средства која су била под њиховом контролом и увела потпуни трговински ембарго. Британци и Холанђани су применили идентичне мере. Од јула до децембра 1941. Јапан и САД су неумитно ишли ка рату. Влада САД је јасно именовала цену за скидање ембарга – Јапан мора да одустане од својих циљева, не само у Индокини већ и у Кини. То је била цена коју милитаристички део јапанске Владе није желео ни да разматра.

Како је сат одбројавао, Царска морнарица је 16. августа захтевала да рат започне до октобра. Две недеље касније, са датумом се сложила и Царска војска. Конференција копнене војске и морнарице, ради утврђивања термина, одржана је 3. септембра. Планове за напад на САД, Велику Британију и Холандију су требали бити готови до последњих десетак дана октобра. То је био и рок дипломатији да постигне резултате, након чега ће се одлука донети ратом.

Два дана након војне конференције, нацрт одлуке је достављен цару на разматрање, а наредног дана је заказана царска конференција. Цару се није свидело то што се војно решење ставља изнад дипломатског, тако да је желео да то питање изнесе на конференцији. Овај потез је избегнут тако што је премијер уредио да цар постави питање командантима копнене војске и морнарице насамо 5. септембра у послеподневним часовима, уместо на сутрашњој конференцији. Цар је успео да убеди команданте да му обећају да су и они за дипломатско решење сукоба. Наредног дана, на конференцији, цар је поново истакао своју жељу да употреби војску након што се исцрпу сва дипломатска средства. Међутим, није успео да одбаци одлуку да се уопште иде у рат.

Као што је већ наведено, било је мало простора за озбиљне преговоре. Са пропадањем процеса преговарања, убрзавале су се припреме за рат. Крајем октобра, јапански цар је постао свестан да се планира напад на Перл Харбур, а 15. новембра је генералштаб појаснио цару прву фазу наступајућег рата. На крају, царска конференција одржана 1. децембра је потврдила коначну одлуку за кретање у рат. Снаге за напад на Перл Харбур су се у том тренутку већ налазиле на мору.

Напад на Перл Харбур био је само један у низу синхронизованих напада на Пацифику. Претходно је исплaниран прекид комуникације са САД у виду прекида преговора. То би се учинило у 1300 часова 7. децембра. Тада је у Хонолулу било 0730 часова. Са нападом испланираним да почне у 0800 часова, није било простора за одлагање или неуручење ноте.

Дипломатија није имала шансе за успех. Додатно, Јапан је осећао да мора да делује брзо или ће им нестати простора за војну опцију. 19. јула 1940, амерички Конгрес је донео акт о поморској експанзији на два океана. По изградњи бродова по овом акту, снага јапанске морнарице би пала испод минималног нивоа за вођење поморског рата против САД. Како Американци никада нису увиђали потребу да током тридесетих година изграде бродове до лимита одређених путем поморских споразума, јапанска морнарица се зауставила када је изградила 70% тонаже бродова америчке морнарице. Када се урачунају амерички бродови на Атлантику, Јапанци су заправо имали бројнију морнарицу на Пацифику од америчке. Јапанска морнарица никада не би била у повољнијем положају, него што је била те 1941. године.

Свесна да се тренутно налази у предности, јапанска морнарица је јуна 1940. започела потпуну мобилизацију. То је био процес који је захтевао 18 месеци припреме како би децембра 1941. имао морнарицу спремну за дејства. Мобилизација је била тако успешна да се децембра 1941. у ремонту налазио само један разарач. Међутим, тако висок ниво приправности није се могао дуго одржати и велики део јапанске трговачке флоте конвертован је за војну употребу.

У међувремену, како су се одвијали догађаји на европском континенту, америчка морнарица је била приморана да се прилагоди за ангажовање. Раније, већина морнарице је била стационирана на Пацифику како би се супротставила потенцијалној опасности од стране Јапана. У лето 1940, Пацифичка флота је била приморана да на Атлантик пошаље три бојна брода, један носач авиона, четири лаке крстарице, седамнаест разарача, три танкера, три транспортна брода и десет помоћних бродова. Овај покрет, запажен од стране Јапанаца, је ослабио Пацифику флоту и поставио је у инфериоран положај у односу на јапанску Комбиновану флоту. Ово, и нарастајући логистички проблеми, су значили да Американци нису били у позицији да покрену офанзивне операције као одговор на јапанску агресију на југоисточну Азију.

Да су Јапанци којим случајем били чистијих умова и да су разумели америчка „логистичка ограничења“, вероватно би схватили да та ограничења отклањају потребу за ударом на Перл Харбур.

Почетна стратегија

Стратегија велике одлучне битке

Две морнарице су се припремале за поморски рат једна против друге још од двадесетих година. Због сопствених индустријских капацитета, комбинованих са рестрикцијом наметнутом поморским споразумима из Лондона и Вашингтона, јапанска морнарица је приликом упоређивања укупне јачине била у позицији сталне инфериорности. Сходно томе, јапански стратези су сматрали да ће се будући поморски рат на Пацифику одвијати по следећим ставкама. У почетној фази конфликта, америчке базе на Пацифику би биле неутралисане, а Филипини би били заузети. Као одговор, америчка флота би из база у централном Пацифику (Хаваји) пребазирали у западни део Пацифика како би се сукобили са јапанском флотом. Јапанци су сматрали да би се коначна битка одиграла у подручју острва Бонин. Као одговор, Јапанци су развили планове како би нанели што веће губитке америчкој флоти и обезбедили равноправни услови за учешће у одлучујућој бици. Битка би почела чим би америчка флота напустила базу на Хавајима. Битка би била започета дејством јапанских подморница. Након приближавања америчке флоте острвима која контролишу Јапанци, на сцену би ступила авијација.

По сусрету флота, битка би се започела дејством носача авиона који би се налазили у претходници јапанске флоте. Ови носачи би деловали у дивизионима (по два носача) и њихова мета би били амерички носачи авиона. Тиме би била уништена америчка ваздухопловна заштита. Пре него што би се саме флоте сукобиле, мешовите борбене групе би напале америчку флоту како би је онеспособиле за предстојећи артиљеријски дуел. Претпоставка је да би се ова борбена дејства извела ноћу. Празнине у америчкој заштитници би се отвориле јапанским брзим бојним бродовима и тешким крстарицама, а потом би тешке крстарице тешким торпедима и придруженим одредима разарача извеле масиван торпедни напад. Овим нападима би се уништила трећина америчке флоте, као и сама кохезија флоте.

Наредног дана, јапанска флота би се прикупила како би задали последњи ударац. Јапански бојни бродови су грађени тако да имају што већу ватрену моћ и аутономију, веровано је да ће ове две предности бити од великог значаја у наношењу пораза Американцима.

Овом стратегијом се јапанска царска морнарица припремала за рат, обучавајући се и опремајући се у том смеру. Није никада испробана у флотним вежбама, али је била Свети грал јапанских стратега. Сама одлучујућа битка је заменила потребу за планирањем стварне операције против модерног противника.

Јамамото ступа на сцену

Јапанска поморска стратегија је започела да се мења августа 1939. када је на чело Комбиноване флоте дошао Јамамото. Преокренуо је наглавачке целу јапанску поморску догму и постао главни заговорник напада на Перл Харбур. Јамамото је био националиста, одрастао у самурајској породици. Подржавао је становиште да Јапан треба да успостави хегемонију у Азији, а 1941. је подржавао ратну опцију, којим би се осигурала егзистенција царевине. Стога је подржавао предложени напад којим би се освојила подручја са ресурсима на југоистоку. Његова дилема је, као и код већине јапанских стратега, била да ће почетак рата са Британијом и Холандијом довести и до рата са САД. Ова фатална претпоставка, која је вероватно била погрешна, натерала је Јамамотоа да упосли своје менталне капацитете на проналажењу начина којим би се обрачунао са САД на самом почетку рата. Сам Јамамото је једно време живео у САД, штавише школовао се на Харварду. То је допринело да разуме војне и технолошке предности које су уживале САД, као и да сагледа огромне индустријске капацитете те земље. Међутим, није разумео степен тешкоћа са којим су се сусретале САД уколико би мобилисале нацију за рат, поготову ако нису угрожени амерички национални интереси.

Након преузимања команде над Комбинованом флотом, Јамамото са Адмиралитетом прећутно помера позицију за велику одлучујућу битку источно од острва Бонин, ка Маршаловим острвима. Док се то дешавало, Американци су вршили пребазирање Пацифичке флоте са западне обале за Перл Харбур. Овај потез је требао да одврати Јапанце од будућих напада. За Јамамотоа, ово је била јасна претња, али и прилика.

Постоји дуга традиција разматрања ваздушног напада на Перл Харбур, како америчких тако и јапанских стратега. Још 1927. је јапански поморски колеџ проигравао ратне игре које су обухватале напад на Перл Харбур са два носача авиона. Практична демонстрација прикладности носача авиона за такав напад је извршена 1929. када су два америчка носача авиона извела изненадни напад на Панамски канал. Јапански поморски колеџ је 1936. поново истраживао могућности, а 1938. је америчка флота проиграла напад са носача авиона на Перл Харбур.

Идеја је рођена

Главни покретач идеје о нападу на Перл Харбур био је сам Јамамото. Према његовом начелнику штаба, вице адмиралу Шигеру Фукудомеу, Јамамото је први пут поменуо план за напад на Перл Харбур марта или априла 1940. Идеја је поново избила на видело у касну јесен 1940, када је Јамамото након завршетка годишње вежбе Комбиноване флоте саопштио Фукудомеу да жели да има студију контра адмирала Такиђиро Онишија о нападу на Перл Харбур.

Једно је јасно, а то је да Јамамото није кренуо да размишља о нападу након британског напада на Таранто 12. новембра 1941. Овај напад је из строја избацио три бојна брода. Јамамото је ипак планирао напад који би нанео много веће губитке непријатељу.

Почетно планирање

Са визијом напада у глави, Јамамото је наставио да истражује како би се такав напад могао извести. У писму од 7. јануара 1941, Јамамото наређује контра адмиралу Такиђиру Онишију да проучи предлог за операцију. Након овог писма је дошло до састанка између њих двојице, где је Јамамото појаснио своју визију. Ониши је био начелник штаба 11. ваздухопловне флоте која је базирала на копну, али је био и запажени тактичар и планер.

Током фебруара, Ониши је у планирање укључио и капетана корвете Генда Минору. Показао му је Јамамотово писмо; његова прва реакција је била да је операција тешка али није немогућа. Сложио се са Онишијем да је тајност најбитнији чиниоц планирања операције и да би, као гаранција успеха, у операцију требало укључити све носаче авиона. Ониши је овластио Гендоа да предложи план за седам до десет дана. У свом извештају, Генда је презентовао оно што је сматрао кључним чиниоцима за постизање успеха операције. Навешћемо чиниоце које је Генда изложио, јер је коначним планом усвојено доста од његових предлога:

  1. Изненађење је предуслов
  2. Главни циљ напада су носачи пацифичке флоте
  3. Потребно је уништити америчке авионе са острва Оаху
  4. У операцију треба укључити сваки јапански носач авиона са довољним радијусом пловљења
  5. Напад не треба извршити само торпедним бомбардерима, већ и обрушавајућим и линијским бомбардерима
  6. Потребна је јака ловачка заштита
  7. Напад треба извести рано ујутру
  8. Неопходно је допуњавање горивом
  9. Сво планирање треба обавити у највећој тајност

Ониши је 10. марта предао разрађен нацрт плана Јамамотоу. Ониши ће касније постати противник напада на Перл Харбур.

Месец дана касније, 10. априла 1941, јапанска морнарица је начинила револуционарни корак и комбиновањем 1. и 2. дивизиона носача авиона формирала 1. ваздухопловну флоту. У састав ове јединице су ушли и ескортни бродови. Овај корак је једно време био предмет дебате у морнаричким круговима, али је Јамамото пресудио да је право време за такав корак. Уобичајено је било гледиште да су носачи врло рањиви на напад из ваздуха . Уколико буду откривени, њихово уништење је сматрано врло вероватним; уколико су сви носачи у једној формацији, сва ваздушна моћ јапанске морнарице ће бити ризикована. Ранија доктрина употребе јапанске морнарице је налагала да носачи авиона делују по дивизионима, смањујући ризик симултаног откривања и уништења. Цена ове дисперзије, међутим, била је немогућност концентрације ваздухопловне моћи. Поборници концентрисања снага указивали су на то да концентрисање неколико носача у једну целину не повећава њихову рањивост, већ повећава њихову одбрану концентрисањем и више ескортних бродова и ловачких авиона који се ангажују у одбрани састава. Највећа предност је била способност да се повећа снага удара самих носача. То је био важан корак јер без 1. ваздухопловне флоте операција у Хавајима не би била могућа. То ће постати и главна тачка у планирању напада.

Упоредо са планирањем операције, Јамамото је предузимао кораке како би Адмиралитету „продао“ концепт операције. Процес преговора је започет крајем априла. Јамамото је ексцентричном али брилијантном капетану бојног брода Курошима Каметоу поверио задатак убеђивања скептичног Адмиралитета. Први састанак није прошао добро. Курошима је изложио Јамамотове основе за такав план, који се састојао у томе да јапанска флота прва нанесе удар како би узела иницијативу, а самим тим би Јапан добио шест месеци времена да доврши освајање подручја на југу. По Јамамотоу, напад би био тако разарајући да ће поред бродова бити уништен и морал америчких снага. Адмиралитет није био импресиониран, сматрајући план врло рискантним. Они су били усмерени на извршење операција на југу и веровали су да су носачи 1. ваздухопловне флоте тамо били потребнији како би се брже постигли успеси. Међутим, 10. априла, адмирал Нагано Осами преузима Адмиралитет. Крајем истог месеца, у планирање је укључен и штаб 1. ваздухопловне флоте. Први који је званично упознат са операцијом је био начелник штаба контра адмирал Кусака Рјуносуке. Када је Кусака у кратким цртама представио план свом команданту вицеадмиралу Ћуићи Нагумоу, његове прве мисли су биле како ће се организовати допуњавање горивом и прикривени прилазак Перл Харбуру. Највише  сумњи су изразили они адмирали који су били задужени да га спроведу у дело, што је и нормално. Један од оних који није имао никаквих сумњи у план био је капетан корвете Генда, који је сада био постављен на дужност штабног официра за питање авијације. На њега је пао терет даљег планирања операције.

Комбинована флота против Адмиралитета

Кампања убеђивања Адмиралитета настављена је 7. августа када се Курошима вратио у Токију како би изнео Јамамотову замисао. Захтевао је да се годишње ратне игре одрже у септембру како би Комбинованој флоти остало времена да примени научене лекције, те да обухвате реално испитивање плана за напад на Перл Харбур. Са увођењем недавног америчког трговинског ембарга и потребама да се одговори, Адмиралитет је Јамамотовом плану дао другачији изглед; прихватили су да убаце Хаваје у годишње ратне игре, али нису прихватили Јамамотов план као мање ризичан. Поново су истакли Курошими да успех плана превише зависи од комбинације постизања изненађења, развоја технике допуњавања горивом, те адекватне обуке и искуства посада авиона у бомбардовању. Адмиралитет је био убеђен да ће велика поморска битка у подручју маршалских острва бити решена у корист Јапанаца, чинећи ризичан напад на Перл Харбур непотребним. Курошима је признао да је план авантуристички, али је и даље заступао Јамамотове ставове. План је преживео контакт са Адмиралитетом, јер официри адмиралитета нису однели план на увид Нагану како би добили његов вето.

Почетком септембра, штаб 1. ваздухопловне флоте добија наређење од Кусаке да направи план за напад на Перл Харбур. Генда је учињен одговорним за овај задатак, али је Кусака на себе преузео решавање проблема допуњавања горивом. Генда је пажљиво размотрио питање правца прилаза јапанске флоте Перл Харбуру.  Иако су јужна и централна рута биле мање захтевне по питању снабдевања горивом, Генда је предложио – а Кусака прихватио северни правац прилаза. Упркос лошем времену које је додатно отежавало допуњавање горивом, и већој даљини која је захтевала обавезну допуну горивом, овај правац је пружао највеће шансе за постизање преко потребног изненађења. Нагумо се морао уверити у то, јер је фаворизовао јужни правац приласка и самим тим већ тврдио да је немогуће постићи изненађење.

Годишње ратне игре почеле су 11. септембра на Царском поморском ратном колеџу у Токију. Прва фаза вежбе трајала је до 16. септембра и била је усмерена на увежбавање операција у јужном региону. Јамамото је 16. септембра одабрао групу официра и са њима кренуо у проучавање операције на Хавајима. Представници Адмиралитета и Нагумо са својим штабом су позвани од стране Јамамотоа, како би их уверио да је операција изводљива. Проучавање је било усмерено на две тачке: да ли је операција технички изводљива и какви су изгледи за постизање изненађења? Дебата се прво повела око најбоље руте за носаче до острва Оаху. Северну руту, коју је предлагао Генда, подржао је највећи број дискутаната, тако да је Нагумо морао да се повинује. Друга дискусија је била усмерена на то да ли треба употребити извиђачку авијацију. Генда је однео победу, тврдећи да би уколико се нешто деси са тим авионом могло доћи до губитка изненађења.

Проигравање ситуација је довело до закључака да је прилазну руту потребно померити даље на север. Ипак, оно што је најважније, дошло се до закључка да је могуће извести напад. Ратне игре нису дале одговор на решавање проблема допуњавања горивом, као ни то колико је носача авиона потребно ангажовати за напад.

Ипак, вежба није променила мишљење Адмиралитета. Од Нагана па на ниже, мишљење о операцији је остало исто: операција је превише ризична. На конференцији  одржаној 24. септембра Кусака је био против напада, док је исти напад Генда здушно подржавао. Курошима се залагао за план свог шефа, а Јамамото је, када је сазнао за исход конференције, просто побеснео.

Носач авиона Акаги

Настављајући планирање операције, пилоти 1. ваздухопловне флоте су се бавили решавањем проблема повезаним са употребом торпедног напада у плитким водама Перл Харбура и коришћењем бомбардовања из хоризонталног лета као корисне тактике. Гориво је било последњи проблем који је решен. Свега седам бродова (носачи Кага, Шокаку и Зуикаку, заједно са два бојна брода из пратње и две тешке крстарице класе Тоне) је имало аутономију да може пловити од Курила до Перл Харбура без допуњавања горивом. Кусака је организовао да три носача мање аутономије понесу допунско гориво у бачвама, и развио је и усавршио систем који омогућава допуњавање горивом током вожње. Осам танкера је одређено као подршка операције, од којих ће у каснијој операцији учествовати њих седам. У новембру су изведене три вежбе допуњавања горивом .

Када се упознао са свим техничким аспектима плана, Јамамотоу је остало да убеди штабове у исправност своје замисли, како штаб Комбиноване флоте, тако и Адмиралитет. На командном броду Комбиноване флоте, бојном броду Нагато, су 13. октобра одржане ратне игре. Јамамото је желео да редефинише све аспекте операције на Хавајима и да је синхронизује са операцијом на југу. Коришћена су свега три носача која су имали довољан радијус пловљења да изврше задатак без допуне горивом: Кага, Зуикаку и Шокаку. Носачи Акаги, Сорју и Хирју су били намењени за операције на југу. По први пут су у планирању операције уврштене флота и џепне подморнице. Следећег дана је дата реч свим позваним адмиралима. Сви сем једног су се изјаснили да је операција превише рискантна. Када су завршили са дискусијом, обратио им се Јамамото, који је рекао да док је год он командант, Перл Харбур ће бити нападнут. Време за препирке између адмирала Кобиноване флоте је тиме истекло.

Носач авиона Кага

Јамамотоу је остало да ућутка сумње у Адмиралитету. Кусака и Нагумо су сарађивали. Кусака 17. октобра одлази за Токијо како би изнео чињеницу да је за операцију потребно ангажовање свих шест носача авиона. Поново је одбијен. Када је ова вест допрла до Јамамотоа, одлучио је да изнесе проблем на виши ниво. Послао је Курошиму да добије појашњење Адмиралитета у вези операције и да потегне питање расподеле носача авиона за операције. Дато му је и тајно оружје за добијање расправе у своју корист. Поново је, као и у јулу, изнео своје аргументе за напад. Као и раније, Адмиралитет је изнео своје разлоге против. Сада је Курошима потегао кеца из рукава и саопштио им да, уколико одбију план напада на Перл Харбур, да ће Јамамото и цео штаб Комбиноване флоте поднети оставку. Ова претња је одмах преокренула мишљење Адмиралитета. Идеја о одласку у рат без Јамамотоа на челу Комбиноване флоте је била неприхватљива. Тако је Јамамото победио сопствени Адмиралитет и добио свих шест носача авиона.

Нагумо је 3. новембра свом штабу изложио план за напад на Перл Харбур. Наредна два дана су вршене припреме. Симулирано је пресретање јапанских авиона од стране америчких ловаца на око 80 миља северно од циља. Резултати ових припрема су били разочаравајући, а остао је присутан и проблем предубоког зарањања торпеда.

У међувремену, одређено је време за извршење напада. Одређивање датума је било вођено жељом да се нападне у недељу, када се очекивало да је приправност Американаца на најнижем нивоу. Обавештајни подаци су указивали да ће недељом у луци бити највећи број бродова. Напад је требало извршити почетком децембра, дајући копненој војсци довољно времена да заврши освајања у југоисточној Азији пре почетка сезоне монсуна.

План

Нагумо је још 2. октобра позвао кључне официре 1. ваздухопловне флоте како би са њима поделио тајну о нападу на Перл Харбур. Након што је Нагумо изнео вести, Генда је до детаља објаснио план. Од тада, у циљу завршетка обуке у кратком преосталом времену, свака ваздухопловна јединица је морала да се усмери на њен специфичан задатак. Највећи део пилота је са ентузијазмом подржао овај смео план.

Програм обуке

Капетан корвете Фушида Мицуо 25. августа бива задужен за програм обуке у 1. ваздухопловној флоти. Резултати су били готово тренутни, тако да су Фушида и Генда заједнички почели да решавају проблеме који су се постављали пред извршење успешног напада.

Један од најозбиљнијих проблема био је употреба торпеда у плитким водама Перл Харбура. Генда је ставио пилоте торпедних авиона на интензиван програм увежбавања торпедних напада, под убеђењем да је ово најзахтевнија техника за увежбавање. Позиција близу Кагошиме на острву Кјушу је изабрана за место увежбавања јер је била врло слична Перл Харбуру.

У октобру је извршен избор најискуснијих пилота који су летели на јуришнику Тип 97, и послати су на обуку за торпедне бомбардере; остатак ће бити обучаван за бомбардовање из праволинијског лета. Фушида је одлучио да торпедни бомбардери нападну у једној линији, јер је то било прикладније рељефу Перл Харбура. Интензивна обука је резултирала високим процентом пилота који су усавршили летење на малим висинама изнад копна и прецизним отпуштањем торпеда.

Од изузетне важности је било укључивање торпеда у план за напад, јер је њихова моћ била далеко већа од моћи авио бомби. Воде Перл Харбура су биле дубоке неких 12 метара. Торпедо одбачено из ваздуха би заронило много дубље пре него што би заузело задату му дубину за напад. Јапанци су се трудили да обезбеде да им торпеда не зарањају више од 10 метара. То су учинили модификовањем торпеда Типа 91 сетом дрвених продужетака крилаца на вертикалним и хоризонталним кормилима. Дрвена крилца су стабилизовала торпедо након одбацивања и ломила се по урањању у воду. Међутим, у време новембарских проби, торпеда су још увек зарањала предубоко. Скоро очајни, Генда и Шигехару (експерт за торпеда) су затражили да се торпеда избацују са висине од 20 м, а при брзини од 185 км/ч. Чинило се да у тој тактици лежи решење проблема. Од 11. до 13. новембра су спроведени тестови, са учинком од 83%. То је било велико достигнуће, јер је успех торпедних бомбардера био одлучујући за успех целе операције.

Производња модификованих торпеда је морала да се убрза како би се испоштовали рокови за извршење напада. До краја новембра, у поморском арсеналу у Нагасакију је произведено 120 торпеда. Првих 50 торпеда је средином новембра предато носачима авиона Акаги, Сорју и Хирју. Следећа серија од 50 торпеда је укрцана на носач Кага, али су у залив Хитокапу стигли тек 24. новембра, два дана пре испловљења флоте.

Следећи изазов се односио на повећање прецизности бомбардовања из хоризонталног лета. То је био кључни састојак за успех јер су Јапанци били свесни да је типићна шема везивања бродова у америчкој морнарици била везивање у паровима. То је значило да се само спољашњи брод у везу може уништити торпедом. Унутрашњи се морао уништавати авио бомбама. Бомбе испоручене јапанској морнарици су биле релативно мале масе, неких 250 кг и нису могле пробити палубу тешко оклопљених бродова. Решење је лежало у употреби бомбардера који су могли понети много веће бомбе.

Бомбардовање из хоризонталног лета било је мање прецизно од бомбардовања из обрушавања. Јапанци су априла 1941. имали прецизност у оваквом начину бомбардовања од свега 10%. Резултати су били толико лоши да је Генда размишљао да одустане од таквог начина бомбардовања. Командир бомбардерске ескадриле са Акагија је априла месеца увео нову технику која је била развијена око 9 бомбардера који су испуштали бомбе у истом тренутку. Овакво одбацивање бомби је вршено на сигнал вође групе, где су пилот и нишанџија тесно сарађивали како би повећали прецизност. Са овим унапређењима, постигнуто је да 3 – 5 од девет избачених бомби погоде циљ.

Јапанци су израчунали да им је за пробијање палубе бојног брода потребна бомба масе 800 кг, те да се она мора избацити са висине од 3000 до 3500 метара.Да би се брзо израдила таква бомба, употребљена су застарела артиљеријска зрна калибра 406 мм са бојног брода Нагато. Та зрна су модификована и конвертована у бомбе довољне масе и пробојне моћи. Бомба је добила ознаку Type 99 Model 80-3. Била је тешка 796,9 кг, бојева глава је била тешка 22,8 кг. До средине септембра произведено је свега 150 бомби овог типа.

Генда и Фушида су током трајања програма обуке одлучили да се бомбардовање из хоризонталног лета врши са висине од 3000 метара јер је то била минимална висина захтевана за пробијање палубе бојних бродова, а и довољно ниско да би се очекивала већа прецизност. Овај став је доказан у нападу као исправан. Генда и Фушида су такође одлучили и да се напада у групама по пет, уместо ранијих девет авиона.

Обрушавајући бомбардери су били наоружавани бомбама масе 250 кг које су биле израђиване у две верзије: високо експлозивне и панцирно пробојне. Ове бомбе су биле довољне за уништавање лако оклопљених носача авиона и крстарица. Оно што је обрушавајућим бомбардерима недостајало, била је прецизност. У другој половини 1941, прецизност обрушавајућих бомбардера се кретала од 50 до 60 %. Да би се постигла жељена прецизност, посаде је обучавао експерт за бомбардовање из обрушавања, поручник бојног брода Егуса Такашиге. Такашиге је предложио да се тачка отпуштања бомби помери са 600 на 450 метара.

Генда је потакао и ловачке јединице да подигну своје вештине на виши ниво. Под командом поручника бојног брода Итаја Шигеру са Акагија, увежбавали су основне борбене вештине. Критична вештина која је морала да се увежба била је навигација на већим даљинама лета. Раније, јапанска морнарица није слала авионе на удаљености веће од 100 миља од носача авиона – матице. Ипак, да би се напао Перл Харбур, то растојање је било дупло веће. Са додатком два носача из 5. дивизиона носача авиона, Јапанци су имали значајне проблеме у обезбеђењу довољног броја квалитетних пилота. Стога су морали да мање носаче из састава 3. и 4. дивизиона носача авиона ослободе ловачких авиона, а пилоте за њих узму након обуке. Ове мере су допринеле да у новембру Јапанци имају спремне ловачке авионе и пилоте.

Ангажовање јапанске ваздухопловне групе

Децембра 1941, Јапанци су достигли висок ниво брзине и координације у коришћењу ваздухопловних група 1. ударне групе носача авиона. Ваздухопловне групе свих шест носача авиона су биле идентично организоване, иако је број авиона варирао према класи носача. Свака ваздухопловна група је била интегрални део бродске посаде и састојала се од три ескадриле: ловачка ескадрила наоружана чувеним авионима A6M Type 0, ескадрилу бомбардера наоружану релативно спорим али смртоносним обрушавајућим бомбардерима D3A1 Type 99 и ескадрилом јуришника. Ова трећа ескадриле је била наоружана авионима B5N Type 97, а који су могли да се користе као торпедни бомбардери или хоризонтални бомбардери. Свака ескадрила је имала одељења са по девет авиона. Ловачка ескадрила је имала 18 авиона, док су ескадриле бомбардера и јуришника имале 2 или три одељења, што је укупно бројало 18 или 27 авиона. Додатно томе, сваки брод је носио одређени број резервних авиона (обично по три комада сваког типа). Децембра 1941, ваздухопловне групе 1. ударне групе носача авиона су биле у пуној снази. Подаци из различитих извора варирају, али се може рећи да су Јапанци укрцали најмање 411 авиона за операцију. Тиме је 1. ударна група носача авиона била најснажнија ваздушно-поморска снага на планети.

Јапанци су организовале ваздухопловне групе на овакав начин да би смањили време лансирања авиона. Обично је половина ловачких авиона са носача била ангажована на пратњи групе у нападу, док је друга половина остајала ради заштите самог носача. Јапански носачи нису деловали самостално, већ у дивизионима састава два носача авиона. Када би слали напад, оба брода истог дивизиона би лансирала једну од својих ескадрила јуришника, са ловачком пратњом, с тим да се цео талас налазио на палуби. Тако се приступало брзом лансирању. Након што је прва ударна група лансирана, авиони из друге ескадриле јуришника би била подигнута на палубу и лансирана. То је био метод изабран за напад на Перл Харбур. Планирана су два таласа. Сваки од шест носача авиона је лансирао скоро половину својих ловаца у првом таласу како би пратили једну од ескадрила јуришника. Други талас је организован у сличном маниру, али коришћењем друге ескадриле јуришника.

Као приоритетни циљеви су наведени „аеродроми, носачи авиона, бојни бродови, крстарице и остали ратни бродови, теретни бродови, лучка постројења и инсталације“. Нагумо и штаб су операционализовали наређење тако што су свакој ескадрили одредили циљеве. Тако је нпр. елитна ескадрила јуришника из 1. и 2. дивизиона носача авиона била одређена за напад на бродове везане око острва Форд. Неискусни пилоти из 5. дивизиона носача авиона нису били одређени за напад на бродове, већ су уместо тога требали да нападну базе на острву Форд, аеродром Хикам Филд итд.

Време напада је током каснијег планирања операције промењено. Како би релативно неискусне пилоте 5. дивизиона носача авиона правилно употребили, Јапанци су време напада померили са свитања на 0800 часова. То је захтевало да се авиони лансирају у 0600 часова, што је било довољно да постигну изненађење.

Детаљни план

Први талас авиона би полетео у 0600 часова, са позиције 230 миља северно од о. Оаху. У том таласу би се налазило 189 авиона. Напад би почео у 0800 часова по Хавајском времену, како би Американци били неспремни за одговор. Кључ првог таласа и читаве операције је лежао у 40 торпедних бомбардера под командом Мурате и 50 бомбардера под командом Фушиде. Ови авиони су за циљ имали бојне бродове и носаче авиона око острва Форд. Обрушавајући бомбардери под командом Такахашија, њих 54, ће напасти инсталације на острву и покушати да онеспособи америчку авијацију на копну. Ловачки авиони су требали да држе превласт у ваздуху и потом нападну различите инсталације на острву.

За први талас развијене су две варијанте. Прва је претпостављала изненађење. У том случају, рањиви торпедни бомбардери би се провукли први како би искористили сву предност постигнутог изненађења, док би остали јуришни авиони кружили северно од луке. Уколико се изненађење не постигне, тада би обрушавајући бомбардери ударили први, праћени бомбардовањем из хоризонталног лета. Торпедни бомбардери би по овој варијанти улетели на бојиште последњи, користећи насталу конфузију и хаос.

Фушида је упутио сваког командира група да пажљиво процене ситуацију пре него што отпусте бомбе. Бомбардовање из хоризонталног лета је зависило од смера ветра тако да су добили упутства да прођу колико год је потребно пута преко циља пре него се стекну прави услови за напад. Такође су добили упутства да концентришу своје бомбе како би обезбедили сигурно уништење циљева. Њихови примарни циљеви су били бојни бродови, везани у паровима.

Торпедни бомбардери, њих 40, је требало да нападне у две групе, истовремено. Мурата би водио главно одељење од 24 авиона, које ће летети до тачке јужно од уласка у луку, а потом заокренути ка северу преко Хикам Филда и напасти ред бојних бродова на везу. Преосталих 16 авиона би напало са запада и северозапада. Њихове мете су лежале на везу острва Форд. Јапанци су страховали да су Американци поставили противторпедне мреже око бојних бродова, које су могле да осујете напад. Ипак, Генда и Фушида су били спремни  и за ту варијанту. Схватајући важност уништења такве одбране, Генда и Фушида су имали договор са пилотима торпедних бомбардера који су у случају таквог обезбеђења америчких бојних бродова требали да обруше авион на мреже и тиме ослободе путању за напад осталих авиона из групе.

Други талас је требао да пристигне убрзо након првог, не дозвољавајући браниоцу да организује отпор. Овај талас би био другачији, без торпедних бомбардери. Разлог за тако нешто лежао је у чињеници да је фактор изненађења искоришћен од стране првог таласа напада. Шимазаки је водио 54 бомбардера који ће бомбардовати Перл Харбур из хоризонталног лета. Шимазаки је уједно био и командир другог таласа напада. Тих 54 бомбардера је за циљ имао острва Хикам, Канеохе и Форд, како би довршио уништење америчких авиона. Прави ударац у другом таласу је лежао у групи од 81 обрушавајућих бомбардера. Њихов циљ су били бродови. Они би довршавали бродове оштећене у првом таласу.

Извиђање пре напада је такође било битно. Поседовање свежих података о непријатељу је било веома важно за Јапанце; тако би сходно ситуацији на терену Фушида могао адекватно да употреби снаге. Намера је била да се лансира један хидроавион са крстарица Тоне и Чикума који би извидео ситуацију у Перл Харбуру и сидриште на Лахаини. У почетку је планирано да се извиђање изврши сат времена пре полетања првог таласа напада. Међутим, постојала је бојазан да би извиђачки авион могао бити откривен те би то дало браниоцу да организује отпор. Генда и Нагумо су стога време од сат времена скратили на тридесет минута. Радио тишина је била на снази, а Фушида је био једини који је имао овлашћење да употреби везу. Уколико би изненађење било постигнуто, Фушида би дао уговорени знак за напад и потом сигнал „Tora! Tora! Tora!” назад на Нагумов командни брод.

Коначно планирање операције није било завршено све до краја октобра, а фино подешавање плана се наставило чак и након што је ударна група напустила Јапан. Нацрт плана са улогом за сваку јединицу је био готов 2. новембра, када је и одржан брифинг на носачу Акаги, који се тада налазио усидрен у заливу Ариаке. Наредне две недеље су протекле у увежбавању, флота се попунила горивом, муницијом и храном. Након попуне кренуло се са испловљавањем, самостално и у групама од по два брода. Бродови су се прикупили у заливу Хитокапу 22. новембра. На Акагију је 23. новембра одржан последњи брифинг на коме је свака јединица упозната са својим задатком и циљем. Два дана касније флота је испловила, како би променила историју.

План за употребу подморница

Увелико заборављени аспект операције Хаваји била је масовна употреба подморница у подршци нападу – њих тридесет. Јапанци су уложили знатна средства у развој подморничких снага способних да делују на великим удаљеностима. Посаде су биле искусне, а наоружање и опрема поуздано. На располагању су имали неколико различитих типова подморница, међу којима и крстарећа подморница, командна подморница, као и подморнице опремљене хидроавионима за извршавање задатака извиђања. Од подморница се очекивало доста и многи јапански адмирали су сматрали да се штета изазвана подморницама у једном дужем периоду може мерити са штетом изазваном ваздушним нападима. Подморнице су видели као осигурање од пропасти неиспробаних носача авиона.

Шеста флота, јапанске подморничке снаге, је 29. јула информисана од стране Јамамотоа да ће имати улогу у нападу на Перл Харбур. То говори о поверењу које је Јамамото имао у подморнице, али и о несигурности у ефикасност носача авиона – који још увек нису тестирани у борби. Крајем октобра је одлучено да се нападу на Перл Харбур дода нова димензија – пет од шест флотних подморница ће носити џепне подморнице ка острву Оаху и оне ће се пробити у луку.

Подморницама је наређено да се ка Хавајима крећу у површинској вожњи само ноћу, а да дању плове у зароњеном стању. Покрет овако великог састава носи са собом ризик да буде откривен током марша, а тако нешто би могло да угрози целу операцију. Могућност откривања би се повећавала са приближавањем одредишту, као и при самом уласку џепних подморница у луку.

Укључење џепних подморница у операцију одобрио је лично Јамамото, иако су Генда и остали штабни официри Комбиноване флоте саветовали другачије. Џепним подморницама је одобрено да уђу у луку чак и пре пристизања авиона.

Тридесет подморница, колико их је одређено за учешће у операцији, подељено је у пет група. Три подморнице (I-19, I-21 и I-23) су у ствари биле део 1. ударне групе носача авиона и имале су задатак да извиђају подручје испред састава преко северног Пацифика. Током напада, ове пловне јединице би биле на располагању да спашавају оборене пилоте и бране носаче авиона од противнапада. Следеће четири подморнице (I-9, I-15, I-17 и I-25) су чиниле 1. подморничку групу и формирале су линију пикета 150 миља северно од острва Оаху. Њихов задатак је да нападну бродове који би покушали да се пробију из Перл Харбура, или да крену у противнапад на носаче авиона.

Следећих седам подморница (I-1, I-2, I-3, I-4, I-5, I-6 и I-7) су чинили 2. подморничку групу. Ове јединице су биле ангажоване као линија пикета од о. Оаху до Молокаија, обезбеђујући канал Каили. Девет подморница је чинило 3. подморничку групу (I-8, I-68, I-69, I-70, I-71, I-72, I-73, I-74 и I-75). Они су држали линију јужно од о. Оаху. Две подморнице су извиђале сидриште Лахаина, где су Јапанци очекивали да нађу бродове Пацифичке флоте који се не налазе у Перл Харбуру. Уколико би се флота налазила на сидришту, подморнице би чувале три канала који воде на сидриште док не би пристигле преостале подморнице. Подморница I-74 је имала задатак да делује као спасилачка јединица, лежећи у рејону острва Нихау, а који је био одређен као подручје за принудно слетање оштећених авиона. Подморница I-10 је осматрала острво Сува 29. новембра и острво Паго Паго 4. децембра, док је подморница I-26 осматрала четири локације на Алеутским острвима у периоду од 25. до 30. новембра.

Последњих пет подморница је чинило Специјалну ударну групу. У њој су се налазиле подморнице I-16, I-18, I-20, I-22 и I-24, специјално прилагођене за ношење џепних подморница. Првобитни план је предвиђао да пет подморница до 3. децембра дођу на позицију неких 300 миља јужно од о. Оаху и да се у наредних неколико дана лагано приближе острву. Након ваздушног напада би биле упућене џепне подморнице, које би нападале бродове који покушавају да изађу из Перл Харбура. Међутим, након протеста посада, одлучено је да се џепним подморницама дозволи ранији улазак у лучку акваторију, где ће напасти бродове током самог ваздушног напада. То је очигледно значило да ће споре подморнице морати да уђу у луку пре извршења ваздушног напада, што је повећавало ризик од откривања.

Резултати џепних подморница биће описани касније. Резултати флотних подморница могу се описати као потпуни неуспех. Упркос стотинама бродова који су 7. децембра упловљавали и испловљавали из Перл Харбура, јапанске подморнице нису напале нити један једини брод. Подморнице су 10. децембра уочиле амерички носач (USS Enterprise) источно од о. Оаху. Неколико подморница је послато ка њему. Носач није нападнут, а једна подморница је потопљена дејством америчких авиона. Наредних дана су потопљена три теретна брода. може се рећи да је то био почетак уопште гледајући неуспешног подморничког рата јапанске царске морнарице.

Напад

Прилажење

Прва ударна група носача авиона испловљава са сидришта у заливу Хитокапу 26. новембра у 0600 часова. За долазак до тачке лансирања авиона требало је пловити 13 дана. Спора пловидба била је условљена константним допуњавањем горивом, нарочито разарача који су се морали допуњавати сваког дана. Носачи Акаги, Хирју и Сорју су били приморани да складиште додатно гориво у бачвама и додатним резервоарима направљеним у бродским шупљинама. Акаги је тако крцао око 1400 тона додатног горива.

Опасност од откривања покрета постојала је чак и у пустом северном Пацифику. Да би се испробала сигурност планиране пловне руте, путнички брод Taiyo Maru је испловио из Јапана 22. октобра и кренуо ка Хонолулу, где је пристигао 1. новембра. Путнички брод је пријавио да није срео нити један борд, те да метео услови дозвољавају допуњавање горивом. Током маршевања по тешком мору, 1. ударна група носача авиона није приметила никакве бродове. Све до 2. децембра, постојала је могућност да дипломатски напори постигну резултате, тако да би се тада отказала операција. То је стављено по страни када је у 2000 часова пристигла порука „Попните се на планину Ниитака 1208“. То је значило да ће напад почети по плану, 8. децембра.

Тензије су расле како се пловни састав приближавао својој мети. Јапанци су веровали да амерички извиђачки авиони не залазе северно од острва Оаху. У ствари, Американци су извиђали само јужно и западно, тако да није било никакве шансе да се открију јапански бродови који су прилазили са севера. 2. логистичка група је напустила формацију око поднева 5. децембра; 1. логистичка група се одвојила у око 0800 часова 6. децембра. Сви бродови су били попуњени горивом, брзина је повећана и у 1130 часова курс је промењен у 180° – право ка Хавајима. Неколико минута касније, на Акагију је подигнута сигнала застава „З“ – она иста коју је извесио адмирал Того пре чувене јапанске победе код Цушиме.

Најсвежији подаци о времену, добијени од јапанског конзула у Хонолулуу, говорили су да је време повољно за извршење напада. У 0150 часова 7. децембра примљена је порука у којој се каже да је у луци везано 9 бојних бродова, 3 лаке крстарице, 3 тендера за хидроавионе и 17 разарача. На несрећу по Јапанце, извештај није говорио о тешким крстарицама и носачима авиона. Неколико минута касније стигао је извештај у коме је стајало да није било баражних балона, као ни противторпедне мреже.

Битка почиње

Први хитац у рату између Јапана и САД није био резултат ваздушног напада на Перл Харбур, већ резултат уласка џепних подморница у луку. Оно чега се Фушида највише плашио – десило се. Први хитац је испалио разарач USS Ward у 0645 часова, када је угледао јарбол једне од пет џепних подморница како се пробија кроз канал који води у луку. Подморница је уочена у 0342 часoва од стране миноловца USS Condor који се налазио у патроли. Разарач USS Ward је успоставио контакт у 0637 часова и након артиљеријске ватре оборио је и дубинске бомбе. Извештај о овом догађају послат је флоти у 0720 часова. Иако је о догађају извештен и сам командант флоте, у луци није подигнута узбуна.

За одбрану бродова и инсталација на о. Оаху била је задужена копнена војска. Генерал потпуковник Валтер Шорт је имао комплетну одгoворност за одбрану острва, док је генерал мајор Фредерик Мартин командовао ваздухопловством на Хавајима. Заједно, контролисали су шест радарских станица, преко 200 авиона и велику мрежу противавионских топова – адекватно за одбрану флоте од напада из ваздуха. Међутим, Американци су имали лоше процене ситуације. Нико на Хавајима, чак ни у Вашингтону, није рачунао да би Јапанци могли да крену у рат против САД ударом на Хаваје. Ова крајње лоша процена објашњава недостатак, илити одсуство борбене готовости на острву тог 7. децембра.

На острву је била присутна несарадња између морнарице и копнене војске. Чак су и Шорт и Мартин гледали ствари свако на свој начин, врло супротан. Шорт, пешадијски официр, био је опседнут тиме да је саботажа највећа опасност по авионе. Стога је наредио да се сви авиони поређају у линију, у згуснутом поретку на својим аеродромима како би се лакше обезбеђивали од саботаже. Мартин се налазио између две ватре када су му потчињени команданти тражили да се изврши дисперзија авијације.

На острву је постојала велика конфузија изазвана организацијом у којој је Шорт контролисао противавионске топове и радаре, а Мартин авионе и Ваздухопловни оперативни центар. Током 1941. су одржане две велике вежбе, заједно са морнарицом. У једној од њих, носач авиона је лансирао напад са позиције 80 миља од о. Оаху. Радар је открио нападаче, идентификовао их и подигао ловце након шест минута. Нападачи су пресретнути на 30 миља од острва. Та вежба је показала шта се може учинити са исправним и задејствованим радаром, активним ваздухопловним оперативним центром и наоружаним и спремним авионима. Тог 7. децембра, нити један од ова три елемента није био  зедејствован.

Недељу дана пре напада на Перл Харбур, цело хавајско одељење је било укључено у велику вежбу коју је Шорт оценио као врло успешну. Вежба је завршена 6. децембра, у суботу, након чега је опрема поспремљена а људство добило слободно до понедељка. Тако је 7. децембра радарска станица била поседнута свега три сата, у оперативном центру није било искусног људства, а од 75 исправних ловаца типа P-36 и P-40, ни један није био наоружан и у приправности.

Упркос  општем одсуству борбене готовости, копнена војска је у јутро 7. децембра прикупила доказе о непосредној опасности од напада. На острву се налазило пет оперативних радара типа SC-270 (шести радар још није био задејствован). Без резервних делова и обученог људства, ови радари су били активни само од 0400 до 0700 часова. Први контакт са непознатим објектом остварен је радаром у 0613 часова када су радари са позиције Koko Head и Fort Shafter открили објекат јужно од о. Оаху. У 0645 часова су радари на положајима Kaawa, Opana и Kawailoa открили групе авиона северно од острва. Сви радари, сем на положају Opana су искључени у 0700 часова. Непосредно пред искључење последњег радара, двочлана посада је успоставила радарски контакт са великом групом авиона на позицији 132 миље северно од острва. Ова информација је прослеђена у 0720 часова Ваздухопловном оперативном центру. У то време су у смени била два официра. Након консултације са радарским положајем, донет је закључак да се ради о групи бомбардера типа Б-17 који су пребазирали са аеродрома у САД. Радар је наставио да прати контакт све до 0739 часова, када су се авиони приближили на свега 20 миља.

Пацифичка флота под комадном адмирала Кимела је била неспремна за борбу. Кимел се слагао са Шортом да морнарица треба да преузме на себе патролирање од ратног ваздухопловства, које није имало довољан број авиона за овај задатак. Иако је Кимел имао довољно патролних авиона на острву за организовање извиђање у пуном сектору око острва, одлучио је да је паметније да одржава свеукупну спремност својих снага за подршку покрета флоте по избијању ратних дејстава. То је као последицу имало организовање извиђања само у секторима јужно и западно од острва. Северни сектор је остао у мраку.

Перл Харбур, октобра 1941.

Пацифичка флота се ипак могла сматрати срећном. У јутро 7. децембра, у луци се налазило укупно 82 ратних бродова. Међутим, ван луке су се налазила три носача авиона. USS Enterprise се са три крстарице и девет разарача налазио на задатку превожења авиона на острво Вејк. USS Lexington је са три крстарице и пет разарача испловио 5. децембра за Мидвеј. Трећи носач, USS Saratoga, је био на оправкама у САД. Од девет бојних бродова Пацифичке флоте, осам се налазило на везу у Перл Харбуру. Од њих осам, седам је било везано око острва Форд, а осми је био на сувом доку. Девети бојни брод, USS Colorado, је такође био у САД. На везу се поред бојних бродова, налазило и још шест лаких крстарица, две тешке крстарице, 30 разарача и пет подморница.

Долазећи напад

Јапанске тешке крстарице Тоне и Чикума су у 0530 часова упутиле хидроавионе у извиђање. Авион са крстарице Чикума је требао да извиди саму луку Перл Харбур, док је авион са крстарице Тоне требао да извиди сидриште Лахаина и подручје јужно од острва, трагајући за америчким носачима авиона. При томе, нису требали да прелете објекте, већ да извиде са дистанце. Фушида је сматрао да су свежи обавештајни подаци преко потребни, тако да је преузео ризик да извиђачки авион буде откривен од стране америчких радара. Дозволио им је и да прекину радио ћутање како би послали тражене извештаје.

Спремни за полетање

Авиони одређени за први талас напада извежени су на палубе носача у 0530 часова. Двадесет минута касније пилоти су били на својим местима. Флота је окренула на исток, у ветар, како би се потпомогао узлет авиона. Време се погоршавало.

У 0615 часова је започело узлетање. Цела група је полетеле у наредних петнаест минута. Један ловац се срушио одмах по полетању услед механичког квара. Три обрушавајућа бомбардера и један јуришни авион су отказали полетање. Након полетања и кружења ради прикупљања, целокупна група авиона за напад се упутила на југ, постепено заузимајући висину за напад. Формација од 183 авиона је вођена са 89 јуришника са носача Акаги, Кага, Сорју и Хирју летела је на висинама од 2800 до 2900 метара. На њиховом десном крилу су летели обрушавајући бомбардери са носача Шокаку и Зуикаку на висини од 4300 метара – њих 51. Ловачку заштиту су чинили ловци Зеро, који су летели изнад брањене формације.

Након лансирања првог таласа, започеле су припреме за лансирање другог таласа. Ови авиони су се убрзо нашли на палуби и загревали моторе. У 0705 часова, флота је поново окренула у ветар, а десет минута касније су узлетели први авиони. Један авион са Хирјуа је имао проблема са мотором, тако да је одустао од полетања. Након полетања, још два обрушавајућа бомбардера и један ловац су се због механичких проблема вратили на матичне носаче. Тако је други талас чинило 167 авиона.

Извиђачки авион са крстарице Чикума је у 0735 часова јавио да је уочио девет бојних бродова, једну тешку и шест лаких крстарица на везу у луци. Даљи извештај је показивао да су временски услови одлични. Извиђач са крстарице Тоне је још раније известио да је сидриште Лахаина празно.

Први талас

Вођа напада Фушида је у 0740 часова испалио сигналну ракету из свог авиона, указујући да је изненађење непријатеља постигнуто и да ће се напад одвијати према раније утврђеном плану – торпедним бомбардерима. Међутим, плашећи се да ловачки авиони који су летели на већој висини нису уочили дат сигнал, Фушида је испалио још једну сигналну ракету. Тако је дошло до забуне, јер је размак између две сигналне ракете био толики да се није могао сматрати једним сигналом; две ракете у размаку времена су значиле да изненађење није постигнуто. Сходно томе, ловачки авиони и обрушавајући бомбардери су похрлили први у напад како би одвукли ватру са торпедних бомбардера.

Неколико минута касније, у 0749 часова, Фушида је дао сигнал за напад. Формација авиона је почела да се дели у две групе, које су кренуле ка својим циљевима. Фушида је у 0753 часова послао сигнал да је изненађење постигнуто – „Tora! Tora! Tora!”.

Торпедни напад

Иако Фушида није тако замишљао напад, ударац 40 јуришника наоружаних као торпедни бомбардери је био најважнија компонента јапанског плана. Мете ових авиона су били бојни бродови везани око острва Форд. Од осам бојних бродова, пет су били потенцијално рањиви на торпедни напад. На челу торпедних бомбардера налазио се поручник бојног брода Мурата Шигехару из ваздухопловне групе са носача авиона Акаги. Мурата је у 0751 часова наредио својим пилотима да се поделе у четири групе, организоване око торпедних бомбардера. Двадесет и четири авиона под командом Мурате, по 12 са Акагија и Каге, одлетело је на југоисток како би окренули у рејону Хикам Филда и тиме добили повољан курс за прилазак бродовима везаним на источној страни острва Форд. Преосталих шеснаест торпедних бомбардера (по осам са носача Сорју и Хирју) је одлетело на исток како би напало бродове везане на западној страни острва Форд. Носачи авиона који су често били везивани на том месту су били на врху листе важних циљева, так ода је Генда за евентуални напад на њих одредио 16 торпедних авиона. Обавештајни подаци прикупљени пред саму битку су говорили да носачи нису у луци, али Јапанци нису изменили основни план напада.

Пилоти торпедних авиона су се суочили да највећим изазовом од свих јапанских нападача; њихова вештина је била кључ битке. Брзина и висина отпуштања торпеда били су од велике важности за торпеда Type 91, уколико су желели да она уроне под правилним углом у воду и не додирну дно. Како су се пилоти приближавали луци, имали су на располагању свега неколико секунди да донесу врло важне одлуке. Прво су требали да одреде праву мету напада. Потом су требали да одреде тачну даљину до циља, јер је торпеду требало 200 м да би се упаљач армирао. најважније, требали су да постигну тачну брзину и висину, при чему је постизање потребне висине било посебно тешко – јер висиномери нису били тачни при лету на малим висинама. Уколико се торпедо отпусти са веће висине од потребне, торпедо ће се зарити у муљ луке. Уколико се отпусти са мање висине, одскочиће од површине воде и разбити се. Потешкоће налик овима су демонстриране 4. новембра на једном од увежбавања када је свега 40% авиона успело да симулирано отпусти торпедо са тражене висине. Ипак, након интензивне обуке пилота, јапански планери су очекивали да ће од 40 отпуштених торпеда 27 погодити циљ.

Прве експлозије у луци

У време уласка торпедних бомбардера у курс за напад, напада је бећ почео, и то дејством обрушавајућих бомбардера које је збунила друга сигнална ракета. Торпедни напад је почео у 0755 часова, нападом 16 авиона на бродове везане уз северозападну обалу острва Форд. Ови авиони су имали задатак да гађају носаче авиона. Нападачи су знали да носачи авиона нису у луци тако да су се нашли у дилеми. Неки везови су били празни. На везу су се налазили школски брод USS Utah, лаке крстарице USS Raleigh и USS Detroit и тендер за хидроавионе USS Tangier. Ови бродови нису били вредни трошења торпеда. Ипак, први авиони који су се домогли својих циљева, осам авиона Type 97 вођених поручником корвете Магаи Цујошијем, су започели напад на секундарне циљеве. Иако су командир групе и његов крилни пилот уочили да су ти циљеви мале вредности, осталих шест авиона је кренуло у напад. Први је погодио лаку крстарицу USS Raleigh, други брод мету USS Utah, трећи обалу поред лаке крстарице USS Raleigh, четврти је промашио, пети такође погодио обалу, а шести је погодио школски брод. Брод мета USS Utah је био некадашњи бојни брод, тако да би то могло и бити објашњење зашто су авиони кренули у напад. USS Utah није имао наоружање, а оклопљени појас му је уклоњен. Погођен је са два торпеда тако да се у 0812 часова преврнуо и потонуо. Погинуло је 64 чланова посаде. Олупина и данас стоји на истом месту. Лака крстарица USS Raleigh је погођена једним торпедом који је за последицу имао плављење машинског простора и две котларнице. Брзим контраплављењем и одбацивањем свог покретног баласта је сачувана од превртања.

Нагаи се није заварао појавом бојног брода конвертованог у школски брод и одлучио је да сачува оружје за бољу мету. Летео је око острва Форд у намери да је потражи на молу бродоградилишта. Бојни брод USS Pennsylvania је често везиван тамо. Уочио је велики брод уз моло, ушао у борбени курс и отпустио торпедо. Уместо USS Pennsylvania, на везу се налазио стари минополагач USS Oglala, везан на модерну лаку крстарицу USS Helena. Међутим, торпедо је прошло испод минополагача и ударило у лаку крстарицу. На лакој крстарици је убрзо поплављена једна котларница и један машински простор. Удар експлозије је разорио и оплату минополагача. Огромна количина воде је продрла у труп брода и минополагач се два сата касније преврнуо и потонуо. Нагаијев крилни ловац је USS Helena препознао као крстарицу, тако да је није напао.

Конфузија је завладала од самог почетка, самим приласком авиона са носача Хирју. Шест од осам авиона је пропустило заокрет остатка формације и ускоро се нашло близу аеродрома Ева. Два друга авиона, вођени поручником Мацумира Хиратом, брзо је проценила да северозападно од острва Форд нема важних циљева, тако да су окренули на југ да би напали бојне бродове. Када се појавило преосталих шест авиона са Хирјуа, видели су успешан напад Нагаија на бродове везане уз моло и кренули да му се придруже. Два авиона су се срушила, али су преостала четири лансирала своја торпеда. Сва четири торпеда су промашила, с тим да је једно погодило моло а преостала три ударила у дно лучког акваторија. Овај разочаравајући резултат се може објаснити чињеницом да су Американци отворили ватру на њих, али вероватније да је прави разлог била рефлексија од сунца, које је било право испред њих. Преостало је да четири авиона са Хирјуа и један са Сорјуа лансирају своја торпеда. Сви ови авиони су маневрисали како би дошли у позицију за напад на бојне бродове.

Напад су водили авиони под командом Мурате, њих 12 са Акагија. Приближавали су се у линији са преко 400 м међусобног размака. Испред њих су се налазила два споља везана бојна брода: USS Oklahoma и USS West Virginia. Мурата је лансирао торпедо у 0757 часова, након чега га је следило првих шест авиона. Неколико торпеда је погодило циљ у малом размаку времена. Прва два авиона од преостале групе од шест авиона је скренуло у лево како би гађало бојни брод USS California, успевши да постигну један погодак. Један авион је напао USS West Virginia, док је преосталиих три напало најлакшу мету, USS Oklahoma. Јапанци су тврдили да је 11 јуришника са Акагија лансирало своја торпеда (један авион је одбацио своје торпедо како би избегао судар са другим авионом) и да је свих 11 погодило један од три циљана бојна брода.

Иза групе авиона са Акагија налазила су се 12 авиона са носача авиона Кага. Сада је густина противавионске ватре постајала све гушћа како су се авиони приближавали својојо мети. Пет од дванаест торпедних бомбардера са носача авиона Кага је оборено. Прва три авиона су напала USS West Virginia а следећа два су напала USS Oklahoma. Шести је погођен, одбацио је торпедо и срушио се у круг Морнаричке болнице. Седми авион је такође дошао под ватру противавионских топова. Погођено му је торпедо и убрзо је експлодирало и уништило и сам авион. Следећи авион је лансирао торпедо на USS West Virginia. Након што је одустао од напада на ред бојних бродова, последњи авион из групе са Сорјуа је ушао у састав групе са носача Кага. Овај авион је успешно лансирао торпедо да USS California и погодио. Ипак, тешко је оштећен противавионском ватром. Вешт пилот је успео да се врати до јапанске ударне групе носача где је након спознаје да му је стајни трап неисправан био приморан да напусти авион. Авион са Сорјуа је блокирао девети авион са Каге; овај авион је био приморан да скрене у десно и лансира торпедо на USS Nevada. Торпедо је погодило прамчани део брода, али је и авион оборен. Следећи авион је нападао на USS Oklahoma. Последња два авиона су оборена пре него што су успели да лансирају торпеда. Од дванаест авиона са Каге, осам је лансирало торпеда на три бојна брода; Јапанци су тврдили да су сва осам торпеда погодила.

Торпедни напад је трајао свега 11 минута. За то време, ти авиони су нанели већу штету од осталих група које су тог дана напале на Перл Харбур. Изгубивши пет авиона (шести се срушио касније), торпеда су потопила два бојна брода и изазвали штету која ће касније довести до губитка још два брода. Додатно, потопљени су и брод-мета и минополагач, док су две лаке крстарице оштећене. Од 36 лансираних торпеда, 19 је погодило циљ – нешто преко половине. Неправедно би било рећи да је учинак био слаб, али је напад потенцијално могао бити и успешнији.

Напад бомбардерима из хоризонталног лета

Други део јапанског напада на бојне бродове на везу био је задатак 49 бомбардера под директном командом Фушиде. У овај метод напада је полагано много наде након што га је интензивна обука показала као корисним средством за напад на тешко оклопљене бојне бродове. Са 49 отпуштених бомби, постигнуто је 10 погодака, што је био бољи резултат него што су јапански планери очекивали. Међутим, од десет бомби које су погодиле циљ, шест није експлодирало. Укупно гледано, резултати су ипак били разочаравајући јер су бомбе промашиле бојне бродове USS California и USS Nevada. Два пута је погођен USS Mayland, али без велике штете. По једном су погођени USS West Virginia и USS Tennessee. Све ово је било засењено од стране две бомбе које су погодиле бојни брод USS Arizona. Једна од ове две бомбе је изазвала експлозију муницијске коморе.

Фушида је припремио своје пилоте да направе колико год је потребно прелета како би постигли што боље резултате. Бомбардери, њих 49, приближавали су се бојним бродовима са југа, летећи у групама од по 5 авиона на висини од 10 000 метара. Групе су биле на међусобној удаљености од 200 метара. Фушида је са својом групом нишанио бојни брод USS Nevada, али су га омели облаци. Направио је круг удесно и сада нишанио бојни брод USS Maryland. Бојни брод је погођен два пута. Касније анализе су потврдиле да су све бомбе Фушидине групе промашиле. Фушида је остатак битке кружио око луке, како би осматрао резултате.

Агонија бојних бродова

Јапанци су нанели велику штету бојним бродовима за свега неколико минута. Најгоре је прошао бојни брод USS Oklahoma. На њега је лансирано 12 торпеда, од којих је најмање 5 погодило. Три торпеда су је погодила у веома кратком времену, тако да је готово одмах почео да се нагиње на леви бок. Четврти торпедо је убрзао процес. Брод се преврнуо у наредних петнаестак минута. Штета је била толика да није ни било покушаја да се изврши контраплављење. Наређење за напуштање брода је издато, али су губици у људству ипак били велики. Настрадало је 20 официра и 395 морнара, а 32 је рањено. У сатима и данима након напада, кроз направљене отворе у оплати спашено је још 32 члана посаде.

Са унутрашње стране je био везан бојни брод USS Maryland. Ова позиција га је спасла од великих оштећења. Бојни брод USS Maryland је претрпео најмања оштећења од свих бојних бродова у луци. Погођен је једном бомбом масе 800 кг, у прамчани део, испод водене линије. Друга бомба је такође погодила прамац, али је нанела мања оштећења. Када је реч о губицима у људству, погинула су два официра и 2 морнара, док је још 14 чланова посаде рањено.

По крми бојних бродова USS Oklahoma и USS Maryland, били су везани бојни бродови USS West Virginia и USS Tennessee. Као спољашњи брод, USS West Virginia је претрпела највећу штету. Првих минута битке је погођена са највероватније седам торпеда. Након првог поготка, добила је трим од 22°. У току ваљања је погођена са још два торпеда. Млађи официри из посаде су брзо одреаговали и наредили контраплављење, тако да је трим смаањен са 28° на 15°. Тиме је спречено превртање брода, а наређење да се посада окупи у централним просторијама – спасило је многе животе. Брод је био погођен и једном бомбом масе 800 кг, која је пробила главну палубу и уништила казамате на левом боку. У 0940 часова, брод се налазио у пламену. Пожаром је захваћено подручје од прамца до куполе број 1. У 1005 часова је издато наређење за напуштање брода, јер није било снаге за гашење пожара, који је у том тренутку већ био захватио и надграђе. Пожар је савладан тек после подне, када су се екипе за гашење пожара попеле на брод. Од посаде која је бројала 87 официра и 1454 морнара, настрадала су 2 официра и 103 морнара, док је 52 рањено. Међу погинулима се налазио командант брода, кога је погодио шрапнел бомбе која је експлодирала на суседном броду USS Tennessee.

Са унутрашње стране, уз бојни брод USS West Virgina је био везан бојни брод USS Tennessee. Њега су погодиле две бомбе масе по 800 кг, које нису проузроковале велика оштећења. Први је погодило артиљеријску куполе број 2, а друга је пробила кров куполе бр. 3 али није детонирала. Највише штете је потекло од пожара, који је изазвала просута нафта са бојног брода USS Arizona. Погинуло је 5 чланова посаде, а рањено 21. USS Tennessee се тако налазио у клинчу између обале и USS West Virgina, али је до 20. децембра успео да се извуче.

Непосредно по крми бојног брода USS Tennessee налазио се бојни брод USS Arizona и брод радионица USS Vestal. Две бомбе су погодиле бојни брод. Прва је погодила крмени део, а друга је пробила прамчану муницијску комору и изазвала огромну експлозију. Овај удар је убио око 1000 чланова бродске посаде и уништио прамчани део брода. Избио је јак пожар, који је горео данима.

За уништење бојног брода USS Arizona су били одговорни авиони са носача Хирју. На бојном броду је настрадало 47 официра и 1411 морнара. Међу погинулима је био и командант брода, као и укрцани адмирал – командант дивизиона бојних бродова. USS Vestal је примио два поготка. Прва бомба је погодила прамац и пробила три палубе пре него што је експлодирала, док је друга бомба прошишала кроз труп брода, направивши рупу у оплати димензија 90 х 150 цм. Након погодака, брод је примио одређену количину воде и нагнуо се. Уз помоћ реморкера, насукан је на плажу и тиме је спречено његово потонуће.

На крају низа бојних бродова налазио се бојни брод USS Nevada. У 0803 часова је погођен торпедом у прамац, где је настао велики отвор. У каснијем бомбардовању је остао без последица. Горућа нафта из уништеног бојног брода USS Arizona претила је да га запали, тако да је дато наређење за испловљење. Погон је био спреман за испловљење тек у 0840 часова. Брод је почео споро да се креће низ канал између бродоградилишта и острва Форд. Тада је наишао и други талас јапанских авиона.

На другом крају реда бојних бродова налазио се сам бојни брод USS California. Био је припреман за смотру наредног дана, тако да му водонепропсуна врата нису била сва затворена. Погодила су га два торпеда; једно је ударило испред командног моста, а испод оклопног појаса, док је друго ударило такође ниско, у висини куполе бр. 3. Брод је кренуо да се преврће али је контраплављењем извршена корекција. У време поготка је изгубио и погон, што је отклоњено око 0855 часова, чиме је добио шансу да се бори против пожара. Пожар је захватио крму. У 1002 часова је издато наређење за напуштање брода. Петнаестак минута касније је опозвано наређење за напуштање брода, пошто је пожар стављен под контролу. Истрага након напада је показала да два торпеда нису била довољна за потапање брода, већ да су прави кривац биле отворене водонепропусне преграде и људски фактор. USS California је лагано села на дно луке. Изгубљено је 6 официра и 92 морнара, док су 3 официра и 58 морнара рањено.

Напад на аеродроме

Најближи амерички аеродром био је Вилер Филд (Wheeler Field), лоциран у центру острва. Ту се налазило неких 140 ловачких авиона (87 P-40B/C, 39 P-36 и 12 P-26), од којих је 82 било оперативно. Командант је 27. новембра наредио да се авиони извуку из 125 заклона и поређају један до другог, како би се лакше обезбеђивали. Приговори да се авиони врате у своје заклоне су одбијени, због тврдњи да би такав потез узбунио локално становништво. Јапанци су за уништење ових авиона одредили 25 обрушавајућих авиона са носача Зуикаку. Авиони су долетели са севера и потом окренули на запад пре него што су се обрушили. Како није било противавионске ватре која би их ометала, јапански авиони су погодили хангаре 1 и 3, као и бараке 6. пресретачке ескадриле. Обрушавајући бомбардери су се показали као веома прецизни. Гађани су и паркирани авиони. У 0755 часова, осам ловаца са носача Сорју је кренуло у први  од три митраљирања.

Следећа мета је била база морнаричког ваздухопловства Канеохе, на источној страни острва Оаху. База је била матични аеродром за 1. пук патролних авиона са три ескадриле (VP-11, 12, 14) и 36 авиона. У бази се у том тренутку налазило 33 авиона; 4 је било на везу у заливу, 4 у хангару 1 и 25 на стајанци. Напад на базу је започео у 0753 часова. За осам минута, колико је трајао напад, сви авиони на отвореном су били или оштећени или уништени. Без противавионске заштите, јапански ловци су понављали налете за налетом и митраљирали циљеве на земљи све док нису остали без муниције.

Патролни авион у пламену у бази Канеохе

21. ваздухопловна група Маринског корпуса, са три ексдриле и 49 авиона, базирала је на Ева Муринг Маст Филду (Ewa Mooring Mast Field). Ова база је дошла под удар јапанских авиона у 0753 часова. Прво су митраљирали ловци са носача Хирју (њих шест), а од 0805 до 0820 часова митраљирање је преузело осам ловаца са носача Сорју. Они су митраљирали базу и пресретали обрушавајуће бомбардере са носача USS Enterprise који су покушавали да слете у базу усред напада. Кланица је настављена са обрушавајућим бомбардерима са носача Шокаку, као и ловцима са носача Кага и Акаги, који су извели напад на базу у времену од 0815 до 0830 часова, након што су извршили свој примарни задатак. Авиони на стајанци су претрпели велике губитке, тако да је до краја напада више од половине авиона било у пламену. Људски губици су избројали четири погинула припадника америчких оружаних снага.

Напад на базу морнаричког ваздухопловства Форд Ајленд (Ford Island) је започео у 0755 часова. Неколико минута касније, из ове базе је отишао извештај о нападу на базу. У овој бази су се налазиле све ескадриле патролних авиона, а била је и привремена база за авионе са носача везаних у луци. За напад на базу су одређени обрушавајући бомбардери са носача Шокаку, њих девет. Они су направили велику штету на хангарима, као и на авионима који су се налазили на стајанци. Када је експлодирао бојни брод USS Arizona, оштећена је и главна водоводна цев, чиме је база остала са минималним капацитетима за гашење пожара.

Поред Хикам Филда се налазила главна бомбардерска база. Као таква, била је од великог значаја за Јапанце, који су желеи да сломе америчку ваздушну моћ у том региону. У бази се налазило 12 бомбардера B-17, 32 авиона B-18 и 12 авиона А-20, поређани у низу како је наредио командант Шорт. Већина обрушавајућих бомбардера са носача Шокаку била је одређена за напад на ову важну мету. У 0755 часова, око половина од укупно 17 авиона је нашала са истока, док је преостали део авиона напао са севера; примарна мета су били хангари и авиони на стајанци. У 0800 часова је наишла група од девет ловаца са Акагија како би митраљирали авионе на земљи. Направили су три налета пре него што су у 0810 часова отишли да митаљирају оближњу базу Ева Муринг Маст Филд. Нападу су се у 0805 часова придружили ловци са носача Кага. Хангари и бараке су претрпели велика оштећења у овим нападима.

Да би збрка постала још већа, у сред напада су пристигле две групе америчких авиона. Носач USS Enterprise, у том тренутку на неких 215 миља западно од о. Оаху је у 0615 часова упутио 18 обрушавајућих бомбардера Dauntless у патролу како би осматрали подручје испред носача. Авиони су требали да слете на Форд Ајленд и нису били наоружани. Прва два авиона су стигла током напада и, мада нападнути од јапанских ловаца али и америчких противавионских топова, успевају да слете на Форд Ајленд. Осталих шеснаест авиона је такође стизало у паровима и свега један је успео да слети на Форд Ајленд. Јапанци су оборили три авиона, два су уништена у пријатељској ватри. Седам је слетело на Ева Филд, а један на Хикам Филд. Последњи авион је слетео у базу Кауаи.

Током прве фазе битке, на Хикам Филд је пристигло 12 тешких бомбардера B-17 (осам B-17E и четири B-17C) из састава 38. и 88. извиђачке ескадриле. Ови авиони су тек били пристигли из САД, ненаоружани и само са основним посадама. Иако су одмах привукли пажњу Јапанаца, може се рећи да нису имали велике губитке. Један B-17C је митраљиран током слетања и изгорео, а други је успео да слети на терен за голф у северном делу острва Оаху. Седам авиона се спустило на Хикам Филд у паузи између два напада, два на Халеиву и један на Белоуз. Упркос штети, већина њих је била спремна за полетање већ следећег дана.

Прича о џепним подморницама

Пет џепних подморница које су учествовале у операцији Хаваји, биле су супер тајно оружје конструисано специјално за учешће у одлучујућој бици између америчке и јапанске царске морнарице. Џепне подморнице Типа А су биле дуге 24 м, подводног депласмана од 46 т. Свака подморнциа је била тешко наоружана са два торпеда. Међутим, имали су малу аутономију. Електромотор снаге 600 КС је обезбеђивао брзину од 23 чв у површинској вожњи и 19 чв у подводној вожњи. Проблем је била аутономија, тако да је подморница брзином од 6 чв могла да плови 80 наутичких миља, а брзином од 2 чвора 100 наутичких миља.

Током конференција 4. и 5. октобра 1941, на којој се расправљало о детаљима напада на Перл Харбур, они који су имали везе са програмом развоја џепних подморница су предлагали употребу тих средстава за напад на Пацифичку флоту у луци. Јамамото је 13. октобра одобрио употребу,  упркос притужбама летача да би употреба џепних подморница могла да ода целу операцију. Јамамото није уважи њихове аргументе, тако да су одмах започели радови на модификацији пет џепних подморница. Радови су завршени 10. новембра, тако да је свих пет подморница укрцано на своје матичне подморнице.

У јутро 7. децембра, подморнице – матице су неопажено пристигле на позицију јужно од Перл Харбура. Између 0042 и 0333 часова, свих пет је упућено на задатак. Сраховање јапанских пилота се показало као основано, јер је бар једна подморница откривена пред напад јапанских авиона. На срећу за Јапанце, Американци нису искористили шансу да колико толико спремно дочекају напад. Свих пет подморница је изгубљено током операције, а да нису оствариле никакав учинак. У поређењу са потенцијалним учинком авијације, мале подморнице су могле мало да допринесу својим дејством, тако да потенцијални губитак ефекта изненађења није био вредан коцке коју је прихватио Јамамото, укључујући их у операцију.

Употреба џепних подморница у нападу на Перл Харбур, кодно названа „Операција божанска корњача број 1, започела је траљаво. Миноловац USS Condor је у 0342 часова уочио нешто што би могла бити подморница у забрањеном подручју јужно од канала који води у луку. Разарач USS Ward је пристигао у 0408 часова како би наставио трагање за потенцијалним циљем, али није успео да је пронађе. У 0630 часова, USS Antares уочава подморницу, а петнаест минута касније отвара ватру. Прво зрно је промашило, али је друго зрно погодило у основу командног моста. Да би били сигурни да су уништили подморницу, разарач USS Ward обара неколико дубинских бомби и у 0651 часова шаље извештај о догађају. Извештај је прошао потпуно непримећено. Подморница која је овом приликом потопљена пронађена је тек 2002, пет миља далеко од луке, са рупом од пројектила калибра 100 мм.

Жртва разарача USS Ward

Друга подморница је имала проблем са жирокомпасом и усед тога је изгубљена. Пронађена је наредног јутра на плажи близу Беловс Филда, где је заробљен један члан посаде. Ова подморница се данас налази изложена у музеју у Тексасу. На подморници се налазио комплетан борбени комплет торпеда.

Џепна подморница, насукана на плажи

У луку је успела да уђе бар једна подморница. У 0836 часова, посада тендера за хидроавионе USS Curtiss уочава подморницу удаљену неколико стотина метара. Бродови који су били везани у том делу отварају ватру на подморницу. Подморница успева а лансира једно торпедо на тендер за хидроавионе, али промашује. Након лансирања торпеда, подморница се покреће, али убрзо бива погођена пројектилом калибра 127 мм.

У међувремену, разарач USS Monaghan, који је испловио неколико минута раније, креће на подморницу како би је прегазио прамцем. Подморница се окреће прамцем ка разарачу и лансира друго торпедо, које промашује разарач. У 0844 часова, USS Monaghan прелази преко подморнице и обара дубинске бомбе. Подморница је подигнута са дна две недеље након напада на Перл Харбур.

Судбина пете џепне подморнице готово сигурно је везана за инцидент са лаком крстарицом USS St. Louis  који се кретао каналом нешто након 1000 часова. Посада крстарице је уочила подморницу како лансира два торпеда са даљине од око 2000 метара. Са крстарице је отворена ватра на подморницу, док је са разарача USS Blue успостављен ПЕЛ контакт и оборене дубинске бомбе.

Други талас авиона

У другом таласу се налазило 167 авиона. Међу њима се нису налазили торпедни бомбардери, већ су јуришници ангажовани за бомбардовање аеродрома. Бомбардери, њих 54, било је подељено у три групе и они су имали задатак да нападну базе Форд Ајленд, Каноехе и Хикам Филд. Обрушавајући бомбардери, њих 78, су добили задатак да нападну носаче и крстарице  у и око бродоградилишта. Ловачки авиони, њих 35, било је подељено у две групе, са задатком да нападну Хикам Филд и циљеве на источном делу острва, посебно Каноехе и Беловс Филд. Група се приближавала са севера. У 0854 часова, вођа групе Шимазаки даје наређење за напад.

Први авиони из састава другог таласа пристигли су на бојиште око 35 минута након одласка задњег авиона из првог таласа. Пилоти 78 обрушавајућих бомбардера су били најбољи пилоти којима је напанска царска морнарица располагала. Током вежби, они су постизали најбоље резултате у гађању покретних циљева. Сада се од гађања непокретних бродова у Перл Харбуру очекивало још више. Предводио их је Такашиге са носача Сорју.

Напад обрушавајућих бомбардера

Како у луци није било носача авиона, следеће мете по приоритету су биле крстарице. Бојни бродови су били трећи на листи приоритета, јер бомба масе 250 кг, којом су били наоружани обрушавајући бомбардери није била подесна за напад на тешко оклопљене бродове. Напад је био прилично хаотичан и произвео је минималну додатну штету на бродовима који су се већ били под ударом јапанских авиона. Јапански извештајни након напада били су непрецизни, чак и лажни, тако да се активности тих 78 обрушавајућих бомбардера могу реконструисати праћењем америчких извештаја. Ти извештаји не могу испратити свих 78 авиона, али могу потврдити да је напад обрушавајућих бомбардера био неусмерен и неуспешан у нападу на тачно одређене циљеве. Неких 30 авиона је ипак изабрало за циљеве бојне бродове, 17 је напало крстарице, 16 је напало разараче, а чак 12 помоћне бродове.

Од 30 авиона, колико их је напало бојне бродове, већина је напала бојни брод USS Nevada који се лагано кретао ка излазу из луке. У око 0850 часова, USS Nevada се налазила у каналу на источној страни острва Форд. Таква мета је била превише примамљива за јапанске авионе. Одмах су сконцентрисали  напад на брод са 14 до 18 авиона. У року од неколико минута, бојни брод USS Nevada је био окружен стубовима воде који су потицали од блиских промашаја јапанских авиона. До 0900 часова, пет бомби је погодило брод. У 0907 је постигнут и шести погодак. Јапански бомбардери су успели да бар три пута погоде простор испред куполе бр. 1, чиме је отворено још рупа у прамцу (поред оне од ранијег напада торпедом) и изазван пожар који је измицао контроли. Прамчане муницијске коморе су морале бити поплављене, што је још више повећало прамчани трим брода. Једна од бомби је погодила простор између командног моста и димњака. Адмирал Кимел је у 0910 часова анредио да се брод насуче и спаси од потапања. У 1030 часова је реморкерима превучен преко канала, У нападу је погинуло три официра и 47 морнара, док је 109 чланова посаде рањено.

Иако су Јапанци тврдили да су обрушавајући бомбардери погодили америчке бојне бродове са још 21 бомбом, једини прави напад био је на бојни брод USS California. Нападнут је у 0845 часова и погођен једном бомбом у палубу одмах до лафета топа 127 мм. Бомба је пробила другу палубу и експлодирала, побивши доста чланове посаде и изазвавши пожар. Још један бојни брод се налазио ван групе, командни брод USS Pennsylvania. Овај бојни брод се налазио у сувом доку број 1. У првом таласу није оштећен, али га је сада нападало девет обрушавајућих бомбардера. У 0906 часова га је погодила бомба масе 250 кг. Детонирала је у казамату топа 127 мм. Штета није била велика, али је 16 чланова посаде погинуло, а још 30 рањено. У истом сувом доку су били и разарачи USS Cassin и USS Downes. Они су тешко оштећени бомбама које су промашиле бојни брод USS Pennsylvania. Две бомбе су погодиле USS Cassin, што је за последицу имало ширење запаљене нафте на два разарача. Покушано је гашење пожара упумпавањем воде у суви док није био успешан. Под ејством пожара је дошло и до експлозије муницијских комора. Једна бомба је погодила и командни мост разарача USS Downes. На крају, један разарач се преврнуо преко другог, што је значило да су оба изгубљена.

USS California тоне

Најмање десет обрушавајућих бомбардера се окомило на подручје бродоградилишта, намеравајући да униште две тешке и две лаке крстарице. Вођа групе је напао тешку крстарицу USS New Orleans. Бомба која је пала уз лаку крстарицу USS Honolulu је поцепала оплату тако да је крстарица тек након месец дана враћена у строј. Уз лаку крстарицу USS St. Louis је такође пала једна бомба, али без последица. USS Helena, на везу 1010 је поново нападнута, овај пут бомбама. Није било погодака. Једина крстарица која је још нападнута била је лака крстарица USS Raleigh, која се још увек борила да остане на површини. У 0908 часова бомба је погађа испод водене линије. Поново је било потребно контраплављење. Посада успева да је спаси од превртања, а средином фебруара се и враћа у строј.

Неочекивано, неколико разарача је дошло под удар јапанских авиона. Разарач USS Shaw се налазио у пливајућем доку ниже сувог дока у коме су се налазили бојни брод USS Pennsylvania са два разарача. Разарач USS Shaw је нападнут са осам обрушавајућих бомбардера. Погођен је са три бомбе, при чему је трећа била кобна; пробила је танкове горива, након чега је избио пожар који се у датој ситуацији није могао контролисати. Брод је напуштен у 0925 часова. Пет минута касније, експлодирала је прамчана муницијска комора. Преостали обрушавајући бомбардери су напали разараче USS Dale и USS Helm, али без постигнутих погодака.

USS Shaw након напада

Нападнута су и два тендера за хидроавионе. Мада су били велики бродови, тешко је разуумети како су замењени за тешке крстарице. Ватром са тендера за хидроавионе USS Curtiss у 0905 часова је погођен обрушавајући бомбардер изнад острва Форд. Пилот је успео да обори авион на брод, након чега је избио пожар. Ситуација са пожаром се погоршала када је још једна бомба погодила брод. Тада је погинуло 20, а рањено 58 чланмова посаде. Посада је успела да угаси пожар за 30 минута. Тендер за хидроавионе USS Tangier, везан на северозападној страни одтрва Форд, нападнут је са око пет обрушавајућих бомбардера. Није било погодака. Уз губитак 14 авиона, Јапанци нису направили неку велику штету. Јапанци су тврдили да су постигли 49 погодака, а у стварности је остварено вероватно 15 погодака. Иако је ватра америчких противавионских топова била јака током ове фазе јапанског напада, а над луком је била густа димна завеса, прецизност испод 20% је била испод очекиване. Овакав резултат се најбоље може објаснити ниском облачношћу изнад луке. Као додатак слабој прецизности, пилоти обрушавајућих бомбардера су били криви због лошег одабира циљева. Према плану напада, а без носача у луци, требало је извршити напад на крстарице. Само неколицина пилота је испоштовало наређење. На крају, посаде обрушавајућих бомбардера су криви и због лажних, претераних извештаја о нанетој штети.

Поновни напади на аеродроме

Девет јуришника је изручило бомбе на базу Форд Ајленд. Густ дим од горућих бојних бродова несумњиво је смањио ефикасност бомбардовања. Ловци су митраљирали циљеве, кратко, пре него што су одлетели на суседни Хикам Филд. На крају напада, на Форд Ајленду је уништено 33 авиона, међу којима 19 патролних. И овде је већа штета нанета у првом таласу напада.

27 бомбардера и 9 ловаца је у 0905 часова напало аеродром Хикам Филд. На мети су били хангари и бараке. Група ловачких авиона је у 0910 часова у три налета митраљирала аеродром. На крају напада, од 66 бомбардера у бази – уништено је 14, а 19 оштећено.

Да би довршили веч добрано уништену ваздухопловну базу Канеохе, 18 бомбардера је у 0855 часова започело напад. Мете су били хангари у јужнммом делу аеродрома. Хангар бр. 1 је погођен. У пожару су уништена сва четири патролна авиона који су се налазили у хангару. Осам ловачких авиона, који су пратили бомбардери, кренули су да митраљирају базу. Након једног прелета, одлетели су ка бази Белоуз Филд. Може се рећи да је ваздухопловна база Канеохе највише страдала. Бомбе су уништиле два хангара и 27 авиона, док је преосталих шест оштећено.

Аеродром Вилер Филд је добро прошао у другом таласу. Овај аеродром је био секундарна мета за ловачке авионе, којима би преостала муниција након напада на примарне мете. Ловци са носача Сорју су након Канеохе кренули на Вилер Филд, када су улетели у америчке ловце. Нису се домогли своје мете. У 0915 часова седам ловаца са носача Кага је у једном прелету митраљирала аеродром. Петнаестак минута након њих напад су извршили авиони са носача Кага. У нападима су уништена два авиона P/40 и по један О-49 и B-17.

Аеродром Ева Муринг Маст је такође нападнут у другом таласу. Коришћен је као тачка прикупљања јапанских авиона након извршеног напада на примарне емте. Уколико би имали још муниције – трошили би је овде. У времену од 0910 до 0920 часова, митраљирали су га ловци са носача Хирју и обрушавајући бомбардери са Акагија. Међутим, Американци су поскидали наоружање са авиона и организовали какву – такву одбрану, што је умањило ефекте јапанских напада на овај аеродром. Ипак, на крају напада, 33 од 49 авиона колико их је на почетку напада било на аеродрому – је уништено. Међу уништеним авионима су се налазили осам SB2U Vindicator, десет SBD Dauntlessа и девет Wildcatа и шест осталих. Још петнаест авиона је оштећено.

Одговор Американаца

Може се рећи да су Американци спорадично пружали отпор нападачима. Ту и тамо је полетао по који авион и нападао бомбардере, чија се ловачка заштита бавила митраљирањем циљева на земљи. Американци су тврдили да су оборили десет јапанских авиона, четири вероватно оборили и два оштетили. При томе су изгубили четири ловачка авиона, од тога један од пријатељске ватре са земље.

Најефикаснији одговор Американаца упућен је са аееродрома Халеива Филд. То је био аеродром који се користио за вежбање и није био познат Јапанцима. Тог 7. децембра, на аеродрому је базирала 47. ескадрила. Са аеродрома су узлетела 3 авиона P-40. Ова три авиона су успела да оборе оборе три авиона и један оштете, који је морао да се врати на носач. Након што су истрошили муницију, враћају се на аеродром, наоружавају и поново узлећу. Изнад луке су успели да се умешају међу јапанске авионе, када обарају још три јапанска авиона. У трећем полетању, један амерички авион бива оборен пријатељском ватром.

У око 0930 часова, са авио базе Вилер је узлетело неких 25 ловачких авиона, али је тада већ било касно да се сустигну Јапанци, који су већ били на путу ка својим носачима. Узалуд су полетела и још четири авиона из авио базе Халеива (по два авиона P-36 и P-40).

Противнапад америчког ваздухопловства био је слаб и неорганизован. Команданти нису имали идеју одакле су јапанске снаге дошле, јер информација са радарске станцие Опана није стигла до њих. Прва реакција је била у 1127 часова: слање четири авиона А-20 јужно од о. Оаху. Њима су се два сата касније придружила још три авиона истог типа. У 1140 часова два тешка бомбардера B-17D су такође упућена на југ. Након што се уверио да на југу нема ничега, вођа групе је окренуо ка северу. Непознато је колико се приближио Јапанцима. Неуспешно.

Одговор америчке морнарице

Још на почетку дана, четири авиона из сстава ескадриле VP-24 полетело је источно од о. Оаху како би изводили заједничке вежбе са подморницама. Из ескадриле VP-14 је на задацима заштите луке било ангажовано три авиона. Један до њих је садејствовао разарачу USS Ward у потапању јапанске џепне подморнице.

Од 18 обрушавајућих бомбардера који су са носача USS Enterprise пребазирали на о. Оаху, девет се налазило на острву Форд. Попуњени горивом и муницијом, у 1210 су узлетели како би тражили Јапанце северно од острва. Вратили су се необављена посла у 1545 часова. Током дана су у извиђање слати и хидроавиони, као и транспортни авиони. Све без успеха.

Једино извиђање које је током тог дана имало неких резултата, било је извиђање авионима са носача USS Enterprise, који се налазио западно од острва. Они су уочили два јапанска носача југоисточно од острва. Нешто пре 1700 часова, са носача је узлетела група од једанаест торпедних бомбардера TBD-1 Devastator, шест SBD-2 са генераторима дима и шест ловаца F4F-3. Послати су узалуд, јер нису успели да пронађу своје мете. Ловцима је било наређено да слете на о. Форд. Под утиском јапанског напада, група америчких ловаца је дочекана артиљериском ватром, којом је оборено четири авиона.

На другој страни, јапански авиони из другог таласа напада започињу слетање у 1115 часова. Временски услови су се погоршали. Услед ешког мора Јапанци су остали без 20 авиона; део је морао да принудно слети на воду, адео је оборен са палубе носача због озбиљних оштећења која се на носачу нису могла поправити. Након што су сви авиони слеетели, флота је ушла у курс 330°, брзином од 26 чворова. Требало је стићи до тачке допуне горивом. Операција Хаваји је била завршена.

Епилог

Амерички губици

Амерички губици, када је реч о бродовима, били су тешки. Потопљено је или оштећено осамнаест бродова. Од њих осамнаест, свега три брода нису враћена у оперативу. Најтежа оштећења су претрпели бојни бродови, међутим, они иначе нису били способни за вођење модерног поморског рата.

Тачне губитке у авионима је тешко одредити. Број уништених авиона варира од извора до извора. Ипак, може се рећи да је изгубљено укупно 97 авиона морнаричког и 77 авиона армијског ваздухопловства; 24 авиона армисјког ваздухопловства је касније отписано и расходовани су.

Губици у људству су ипак најзначајнији. Изгубљено је 2 335 припадника ОС САД. Рањено је 1143. Губицима треба додати и 68 погнулих цивила.

Јапански губици

У поређењу са америчким, јапански губици су били врло ниски, чак и нижи него што су у планирању операције проценили. Изгубили су укупно 29 авиона.

Искористивши изненађење, први талас напада је имао врло мале губитке, пет јуришника. Цена напада на аеродроме такође је била сразмерно ниска – један обрушавајући бомбардер и три ловца. Поврх тога, оштећено је 17 обрушавајућих бомбардера, 11 ловаца и најмање 18 јуришника. Када би се оштећени авиони сматрали уништенима, дошли би до коначне цифре од изгубљених 55 авиона, што је трећина од укупно 183 авиона колико их је било ангажовано у том таласу.

Противавионска ватра у време наиласка другог таласа била је прилично јака, тако да су и губици били већи. Јапанци тада од 167 ангажованих авиона, губе 20, док је 65 авиона оштећено.

Губицима у авионима треба додати и губитак пет џепних подморница. Када је реч о губицима у људству, јапанске снаге су избројале 55 погинулих припадника.

Анализе

Војни утицај

На вишем нивоу, напад је донео Јапанцима одређене користи. Стратегијски циљ напада је био да омогуће Јапанцима време и простор за наставак освајања на југу. Међутим, гледајући јапанску морнарицу, у комбинацији са простором, где су они држали многа острва у централном Пацифику, поставља се питања да и би се америчка Пацифичка флота уопште ангажовала и какви би били ефекти евентуалног ангажовања. На више места у литератури се среће података да је изненадни јапански напад осакатио америчку Пацифичку флоту, што се не може сматрати истином. Носачи авиона нису били у луци, тако да ни један од њих није ни пштећен ни потопљен. Ова „оскаћена“ флота је са додатним јединицама из Атлантске флоте у периоду од фебруара до априла 1942. извела низ напада на јапанске положаје у централном Пацифику, а маја месеца, само пет месеци након напада на Перл Харбур – напала јапанске десантне снаге у Коралном мору, где јапанске снаге освајају победу, али на дуже стазе гледано и пораз. Само месец дана касније америчке снаге уништавају четири јапанска носача у бици код Мидвеја. Након Мидвеја, Јапанци више нису имали снаге за уништење Пацифичке флоте.

Корист коју је Перл Харбур донео Јапанцима била је практично бесмислена. У луци су уништили старе бојне бродове, који по својој концепцији нису могли бити ефикасно употребљени у модерном рату. Други светски рат на морима се иначе водио носачима авиона. Чак је и командант Пацифичке флоте својим новим бојним бродовима давао другоразредне задатке, јер их је сматрао превише рањивим, а били су преспори да би пловили уз носаче авиона. Њихови квалитети, пре свега ватрена моћ, долазе до изражаја приликом освајања острва.

Спасавање бојног брода USS Oklahoma, 19. марта 1943.

Можемо закључити да је напад на Перл Харбур на војничком плану донео врло мало. Пропуштена је прилика да се база уништи. Примарни циљеви су били бродови, а не складишта погонског горива и бродоремонтни капацитети базе.

Послужио је као повод за избијање рата Јапана и САД.

Уз напад на Перл Харбур везују се многе контроверзе, а које се све своде на то да су Американци имали све податке да ће Перл Харбур бити нападнут, а да ништа није учињено по питању одбране. Председнику САД је требао догађај који ће ујединити нацију и стати на страну председника који је заговарао улазак САД у Други светски рат, а што ће се десити одмах сутрадан након напада.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *