Битка код острва Санта Круз

Америчка и јапанска царска морнарица су током Другог светског рата учествовале у пет битака носача авиона. Три су опште познате: први сукоб носача авиона у Коралном мору маја 1942; драматична и одлучујућа битка код Мидвеја следећег месеца и највећа битка са 24 носача авиона јуна 1944.  у Филипинском мору. Остале две битке нису тако познате јер су биле део веће операције (Гвадалканал) и нису биле нити драматичне, ни одлучујуће. То је дефинитивно био случај у окршају код Источних Соломонових острва, када се пет носача авиона (три јапанска и два америчка) августа 1942. борило до нерешеног исхода. Међутим, два месеца касније, у једној од најважнијих битака операције за Гвадалканал, два америчка су се сукобила са четири јапанска носача, у бици која је одлучила команду над морем око Гвадалканала. То је била битка код острва Санта Круз, трећа по величини када је реч о биткама носача авиона Другог светског рата. То је такође била и јапанска победа, која их је скупо коштала. Међутим, треба напоменути да је четири месеца након битке за Мидвеј када су јапански носачи били тобоже уништени, Јапан био способан да порази непријатеља.

Ситуација, септембар 1942.

Ни Американци ни Јапанци нису могли да предвиде да ће рат на Пацифику бити одлучен ваздушном силом. Нити су предвидели да ће главна пловна јединица бити носач авиона. Носачи су били виђени као важни, али још увек бродови подршке борбених дејстава на мору. Обе стране су сматрале да ће ток будућег рата бити одлучен сукобом бојних бродова негде у централном Пацифику. Ова илузија је развејана још на почетку рата. Командант јапанске Комбиноване флоте, адмирал Исороку Јамамото је био одлучан у ставу да је чекање на америчко напредовање у централном Пацифику превише пасивно. Желео је да нанесе удар на самом почетку рата, који не само да ће уништити америчке поморске снаге на Пацифику, већ и амерички морал. Учинивши то, Јапан би дошао у знатно бољу позицију да настави ратна освајања кроз разговоре о примирју.

Иако је имао потешкоћа да његови надређени одобре овај ризичан план, Јамамотова визија о почетном ударцу је реализована децембра 1941. Мета овог напада је била главна америчка база на Пацифику – Перл Харбур. Напад је био успешан, далеко успешнији него што је сам Јамамото очекивао и за резултат је имао уништење или потапање пет америчких бојних бродова, док су губици на јапанској страни били занемарљиви. Носилац овог удара била је јапанска формација знана под именом Кидо Бутаи, која се буквално може превести као „Мобилне снаге“, али је правилнији превод „Ударна група“. Јапанци су први успели да скупе различите носаче авиона у једну формацију. Шест носача авиона са великим бројем модерних авиона и добро обученим пилотима, показала се током прве фазе рата као несавладива сила.

Јапанска експанзија на Пацифику изведена је по заједничком плану јапанске морнарице и копнене војске. Овај план је имао две фазе. У првој фази би се заузели холандска Источна Индија, Бурма и Рабаул. Током прве фазе, савезничке поморске снаге нису показале јак отпор. Прва велика поморска акција је била у Јаванском мору фебруара 1942, када су крстаричке снаге Савезника поражене од јапанских снага сличне јачине и састава.

Распоред америчких и јапанских база у јужном Пацифику, септембар – октобар 1942.

Након постизања циљева предвиђених првом фазом, Јапанци су кренули у дебату где извршити наредни удар. Другом фазом је планиран продор у стратегијску дубину. Сходно томе, источна Нова Гвинеја, Алеутска острва, Мидвеј, Фиџи, Самоа и „стратешке тачке у зони Аустралије“ представљали су нове циљеве. Јамамото и команда морнарице су имали различите ставове. Команда морнарице, тело које је било одговорно за формулацију јапанске поморске стратегије, тражило је заузимање кључних острва у јужном Пацифику, чиме би пресекла поморске комуникације између САД и Аустралије. Јамамото је за разлику од њих желео да продре у централни део Пацифика. Веровао је да би то натерало преостале снаге америчке Пацифичке флоте да прими битку. Јамамото је био убеђен да би у тој одлучујућој бици бројчана и искуствена надмоћ Комбиноване флоте обезбедила победу Јапанаца.

Јамамото се изборио за своје ставове, али као компромис са командом морнарице. Компромис је довео до тога да су Јапанци желели да изврше напредовање и у јужном и у централном делу Пацифика. У првој фази, маја месеца, била би изведена операција у јужном Пацифику, која је имала за циљ заузимање Порт Морезбија на Новој Гвинеји – што је требало да буде основа за даља напредовања ка југу. Ова операција би била подржана Комбинованом флотом, заједно са једним од три дивизиона носача авиона. Након ове операције, кључне јединице би се вратиле у централни део Пацифика како би учествовале у нападу на Мидвеј и острва у ланцу Алеутских острва.

Командант америчке Пацифичке флоте, Честер Нимиц (Chester Nimitz) је одлучио да се супротстави јапанским снагама у обе операције. Два америчка носача су упућена у Корално море како би се супротставили нападу на Порт Морезби. Јапанци су оформили две групе: једне за Порт Морезби и другу за острво Тулаги. Ове десантне снаге биле су под заштитом четири тешке крстарице и лаког носача авиона, док су носачи Shokaku и Zuikaku пружале заштиту од интервенције америчких носача.  Први циљ, острво Тулаги, заузето је 3. маја, након чега је дошло до десинхронизације јапанског плана операције. Два велика јапанска носача ушла су у Корално море са истока, али, упркос чињеници да их Американци нису очекивали, Јапанци нису успели да пронађу два америчка носача. Када су носачи послали авионе у напад, дошло је до великих промашаја. Јапански авиони су пронашли само танкер и разарач и оба их потопили, док су Американци успели да открију и потопе лаки носач Shoho.

До сукоба снага носача авиона коначно је дошло 8. маја. У првој бици носача авиона, обе стране су претрпеле тешке губитке. Јапански носачи су открили и погодили оба америчка носача авиона. Један од њих, USS Yorktown, претрпео је осредња оштећења, док је други носач, USS Lexington, био погођен и авионском бомбом и торпедом и потонуо. Заузврат, амерички авиони су успели да са три бомбе погоде јапански носач Shokaku, али се овај ипак одржао на површини. Zuikaku је прошао неоштећен, али су губици укрцане ваздухопловне групе били тешки тако да је носач био неупотребљив све до следећег месеца.

Корално море није био само стратегијски пораз за Јапанце, већ је тиме подривен Јамамотов план за напад на Мидвеј. Сва три носача авиона која су послата у Корално море нису могли бити употребљени у операцији заузимања острва Мидвеј. То је значило да Кидо Бутаи иде на Мидвеј са свега четири од шест носача авиона.

Амерички губици у Коралном мору значили су да је Нимиц остао са свега два оперативна носача авиона на Пацифику. Ова два носача, USS Enterprise и USS Hornet, избегла су учешће у бици у Коралном мору јер су били ангажовани за извршење Дулитловог напада на Јапан. Носач авиона USS Saratoga, такође из састава Пацифичке флоте, био је торпедован од стране јапанске подморнице јануара 1942. и још увек се налазио на поправци. У састав се није могаo вратити све до краја маја. Чак и са само два носача, Нимиц је и даље желео да се супротстави Јапанцима код Мидвеја. Нимицове снаге су ојачане носачем USS Yorktown који је брзо поправљен у Перл Харбур након повлачења из Коралног мора.

Мидвеј је била лична Јамамотова битка. Планирао је битку, отиснуо се на море да је лично води и ангажовао главнину снага Комбиноване флоте. Ангажовано је свих осам великих носача авиона, као и 11 бојних бродова, 14 тешких крстарица и већи део лаких крстарица и разарача. По заузимању Мидвеја и уништењу америчке Пацифичке флоте, Јапанци би се окренули ка југу како би пресекли комуникације између САД и Аустралије. На несрећу по њих, догађаји код Мидвеја се нису одвијали како су планирали. План операције је садржао неке фаталне грешке. Једина претпоставка искоришћена у планирању, која је била исправна, односила се на то да ће се Американци борити код Мидвеја, али не под условима какве су очекивали Јапанци. Нимиц је упозорен на предстојећи напад, тако да је одлучио да припреми заседу за јапанске носаче. Битка је завршена комплетним поразом Кидо Бутаија и уништењем четири носача авиона. То је био резултат неадекватног планирања и немогућности организовања противваздушне одбране, али у добром делу је заслужна и лоша срећа. Јапанци су успели да потопе USS Yorktown али је њихова нападна моћ на Пацифику сломљена.

Снаге

Јапанска царска морнарица

Група за подршку (вице адмирал Кондо Нобутаке)

Предњи одред (Кондо)
2. дивизион носача авиона (контраадмирал Какута Какуђи)
носач авиона Јуњио (кбб Окада Тамецугу)
носач авиона Хијо  и разарачи Изонами и Иназума 22. октобра деташовани за Трук
3. дивизион бојних бродова
бојни бродови Конго и Харуна
4. крстарички дивизион
тешке крстарице Атаго и Такао
5. крстарички дивизион
тешке крстарице Маја, Мијоко
4. сквадрон разарача
лака крстарица Исузу
разарачи из 15, 24 и 31. дивизиона разарача: Курошио, Ојашио, Хајашио, Каваказе, Сузуказе, Умиказе, Наганами, Таканами, Макинами

3. флота (главнина снага) (вице адмирал Нагумо Ћуићи)
1. дивизион носача авиона (Нагумо)
носач авиона Шокаку (кбб Арима Масафуми)
носач авиона Зуикаку (кбб Нотомо Таметеру)
лаки носач авиона Зуихо (кбб Обајаши Суео)
тешка крстарица Кумано
разарачи (из састава 4 – 16. дивизиона разарача): Амацуказе, Хацуказе, Токицуказе, Јукиказе, Араши, Маиказе, Терузуки, Хамаказе

Претходница (контра адмирал Абе Хироаки)
11. дивизион бојних бродова
бојни бродови Хиеји и Киришима
7. крстарички дивизион
тешка крстарица Сузуја
8. крстарички дивизион
тешке крстарице Чикума, Тоне
10. сквадрон разарача
лака крстарица Нагара
разарачи из 10. и 17. дивизиона разарача: Акигумо, Макигумо, Југумо, Казегумо, Исоказе, Таниказе, Ураказе

Америчка морнарица

Наменске снаге 61 – ТФ-61 (контраадмирал Томас Кинкејд)

Наменске снаге 16 ТФ-16 (Кинкејд)
носач авиона Ентерпрајз (кбб Осборн Хардисон)
бојни брод Саут Дакота
тешка крстарица Портланд
лака крстарица Сан Хуан
5. сквадрон разарача
разарачи Портер, Махан, Кушинг, Престон, Смит, Маури, Канингем, Шо

Наменске снаге 17 ТФ-17 (контра адмирал Џорџ Муреј)
носач авиона Хорнет (кбб Шарлс Мејсон)
тешке крстарице Нордхемптон и Пенсакола
лаке крстарице Сан Дијего и Џуно
2. сквадрон разарача
разарачи: Морис, Андерсон, Хјуз, Мустин, Расел, Бартон

Наменске снаге 64 ТФ-64 (контра адмирал Вилис Ли)
бојни брод Вашингтон
тешка крстарица Сан Франциско
лаке крстарице Хемена и Атланта
разарачи Ерон Ворд, Бенам, Флечер, Ленсдаун, Ларднер и МекКала

Након два неуспешна покушаја да потисне маринце, Јамамото се са покушаја уништења америчке флоте пребацио на подршку копненог напада ради заузимања аеродрома Хендерсон Филд. Испланирао је комбиновану, ваздушно-поморску операцију којом би неутралисао аеродром. Након тога, Комбинована флота би код Гвадалканала уништила америчку флоту која би похитала у помоћ маринцима.

Аеродром Хендерсон Филд (Henderson Field), августа 1942.

Јамамото креће у реализацију плана 11. октобра. Два велика носача хидроавиона крећу са Шортленда ка Гвадалканалу, носећи тешку опрему. Подршку овим бродовима дају три тешке крстарице и два разарача, који су имали задатак да бомбардују Хендерсон Филд у раним јутарњим часовима 12. октобра. Истог дана Трук напуштају предњи одред и главнина јапанских снага. Јамамото интензивира нападе на Хендерсон Филд, нападајући га два пута дневно. У касну ноћ 11. октобра, америчка ударна група пресрела је јапанске крстаричке снаге које су имале задатак да бомбардују Хендерсон Филд. Резултат овог сусрета, познат под именом битка код рта Есперанс, била је прва америчка победа у ноћним борбеним дејствима током ове операције. Јапанци су изгубили тешку крстарицу и разарач, али су снаге подршке извршиле свој задатак.

Када је пoкренута јапанска офанзива, вицеадмирал Гормли (Ghormley) је располагао са свега једним носачем авиона. Јапански извиђачки авиони су 12. октобра уочили носач авиона USS Hornet који се налазио западно од острва Ренел. Носач је пратио конвој који је транспортовао амерички 164. пешадијски пук за Гвадалканал са шест транспортних бродова и осам разарача. Јамамото је планирао конвој за транспорт великог појачања на Гвадалканалу. Укрцао је седам батаљона и тешко норужање. Како би обезбедио подршку конвоју током превожења, Јамамото је заиграо на нову карту. У ноћи 13/14. октобра два бојна брода су бомбардовала аеродром са 918 пројектила калибра 360 мм, уништивши 40 авиона на стајанци, док је аеродром претрпео таква оштећења да је избачен из употребе. Јапански конвој је пристигао на острво у ноћи 14/15. октобра, након чега су две тешке крстарице бомбардовале аеродром. Амерички авиони са Хендерсон Филда су успели да потопе три транспортна брода. 4500 људи се искрцало на острво заједно са две трећине залиха и опреме. Јамамото је одржавао притисак са још једним бомбардовањем са крстарица у ноћи 15/16. октобра.

Јапанци нису успели да открију амерички носач USS Hornet 15. октобра. Следећег дана, USS Hornet се приближио на неких 95 миља од Гвадалканала и упутио 4 групе авиона у напад на јапанске транспортне бродове. Јамамото је 17. октобра наредио 2. дивизиону носача авиона да нападне бродове на сидришту Лунга. Какута је упутио у напад по 18 ловачких и јуришних авиона наоружаних бомбама. Они су неуспешно напали два разарача код Гвадалканала и претрпели тешке губитке. Од 18 јуришника вратило се свега 8 авиона. Налазећи се пред другом рундом борбе, Гормли је био песимиста по питању држања Гвадлканала. Послао је Нимицу поруку у којој је своје снаге описао као „потпуно неадекватне“ за одбијање следећег јапанског напада. Нимиц је као одговор, имајући у виду раније утиске о Гормлијевом командовању, заменио Гормлија Холсијем (Halsey). Холсијево постављење на место команданта јужног Пацифика без сумње је био прави потез у право време. Холсијево ново постављење је значило и измене на местима команданата америчких носача авиона. Кинкејд је задржао команду над TF-16, организованој око носача авиона USS Enterprise који се вратио са Хаваја где је поправљан, док је Муреј (Murray) командовао TF-17 организованој око носача авиона USS Hornet. Како је Кинкејд био старији, преузео је команду над TF-61. Ситуација средином октобра била је озбиљна. Исцрпљеност авијације на аеродрому Хендерсон Филд била је велика, а на Пацифику није било ресурса из којих би се обезбедила замена или појачање за Гвадалканал. Улога Холсијева два носача авиона била је од кључне важности.

Носач авиона USS Hornet

На дан 21. октобра избија пожар на јапанском носачу авиона Hiyo. Поправке које је радила сама посада условиле су пад брзине пловљења на свега 16 чворова, што није било довољно да носач остане у строју. Следећег дана Какута шаље носач у пратњи два разарача за Трук. Пре него што се издвојио из састава, Hiyo је на Junyo пребацио три ловца, 1 бомбардер и 5 јуришних авиона. Ипак, излазак овог носача из састава условио је мање бројно стање авиона за 16 ловаца и 17 бомбардера. Нове околности су условиле одлагање напада 17. армије на Хендерсон Филд са ноћи 22. октобра на наредну ноћ. Сходно томе је и Група за подршку морала да прилагоди своје покрете како не би била откривена прерано. Јамамото је наредио Кондоу да плови на север све до поднева 22. октобра када је требао да окрене на југ. У подне, према новом распореду, Група за подршку је окренула на југ. Са нападом планираним у ноћ 23. октобра, аеродром је требао да до јутра падне у руке Јапанаца. У то време, предњи одред је требао да се налази на 200 миља североисточно од Хендерсон Филда са носачима 100 миља иза њих.

Јапанске патроле нису биле успешне 23. октобра, али су америчке Catalinе уочиле Нагумову претходницу и један од његових носача. Халси је тиме био упозорен да су у зони присутне јаке јапанске снаге. Међутим, он није мењао свој план да северно од острва Санта Круз пошаље два носача.

Захваљујући проблемима са којима су се суочавали батаљони 2. дивизије на положајима јужно од Хендерсон Филда, јапанска армија је одложила напад за ноћ 24. октобра. То је приморало целу Групу за подршку да поново окрене на север. Јамамото је поново испланирао да има Групу за подршку на позицији северно од Гвадалканала у јутро 25. октобра након очекиваног времена заузимања аеродрома. Бринуо га је недостатак података о америчким носачима авиона. Јапанске ваздухопловне патроле су откриле покрет TF-64 (са бојним бродом Вашингтон) југоисточно од Гвадалканала, која се враћала у Еспириту Санто, што је код Јамамотоа произвело недоумицу да ли је то мамац за одвлачење јапанских снага на југ, чиме би јапанско крило било изложено америчким носачима који су се очекивали са истока. Јамамото је упозорио Кондоа и Нагума да траже америчке носаче авиона за које је сумњао да се налазе југоисточно од Групе за подршку.

Након допуњавања горивом у Еспирито Сантоу, TF-64 је испловила 23. октобра. Командант Маринаца на Гвадалканалу је истог дана одлетео на састанак са Халсијем. Халси му је обећао да ће учинити све што је у његовој моћи да подржи Маринце.

Носач авиона USS Enterprise се сусрео са носачем USS Hornet 24. октобра, 250 миља југоисточно од Еспириту Сантоа. Кинкејд је преузео команду над TF-61. Одлучио је да задржи носаче у својој формацији и наредио TF-17 да плови 5 миља југоисточно од његовог командног брода. У складу са Халсијевим планом, Кинкејд је наредио TF-61 да плови брзином од 23 чворова, северно од острва Санта Круз.

Догађаји од 24. октобра значајно су узнемирили Нагумоа. Америчке Catalinе су неуспешно напале његову претходницу током раних јутарњих часова. Овај напад, и чињеница да су јапански носачи осмотрени дан раније, код Нагумоа су створили одређену несигурност и опрез. На наговор Курасаке, његовог начелника штаба, Нагумо је одлучио да настави свој покрет ка северу, мимо онога што је Јамамото наредио. Наставио је на северозапад све до поднева 24. октобра и све до поподнева није известио Кондоа и Јамамотоа о својој намери. У међувремену, Кондо је већ окренуо на југ.

По сазнању о изменама које је унео Нагумо, Кондо је морао да изврши одређена прилагођења. Ово одлагање код Јамамотоа није прошло баш најбоље. У 2147, Јамамото је наредио Нагумоу и Кондоу да се врате на првобитни план. На ркају, у 2300 часова 24. октобра, Нагумо је окренуо на југ и повећао брзину на 26 чворова.

Напад јапанских копнених јединица коначно је започео у ноћи 24. октобра. Напад је био хаотичан и Маринци су га по деловима одбили. У конфузији, у 0130 часова 25. октобра, јапанска армија извештава Јамамотоа да је аеродром заузет, што није одговарало истини. Током истог дана, Јапанци су у 1600 часова извршили напад на аеродром из ваздуха са 12 ловаца и 12 бомбардера. Снажан одговор америчких ловаца није оставио места сумњи око тога ко држи аеродром.

25. октобар је за обе стране почео пипањем у мраку. Кондо и Нагумо су у вече 24. октобра наставили покрет ка Гвадалканалу. Кондов предњи одред се налазио 120 миља југозападно од Нагумоа. Усхићење изазвано извештајем о заузимању аеродрома било је кратког даха. Као одговор на вести о останмку аеродрома у америчким рукама, Кондо и Нагумо су поново окренули на север.

Током дана, амерички извиђачки авиони великог долета су постигли одличне резултате. Catalinе и B-17 са Еспириту Сантоа и тендера хидроавиона USS Balard ангажовани јужно од острва Санта Круз су били врло активни и ефикасни. B-17 је у 0930 уочио предњи одред. За пар минута је Catalinа такође осмотрила јапански састав. Друга Catalinа је од 1000 часова кренула да прати Нагумову главнину снага. До 1130 часова, амерички авиони су уочили три Нагумова носача авиона.

Кинкејд добија извештаје са Catalinе у 1025. Првобитни извештај није помињао носаче авиона већ само бојне бродове и пратњу. Јапанци су били 375 миља северозападно од TF-61 и то је било далеко изван домета америчких снага. USS Enterprise је добио задатак да координише прикупљањем података из ваздуха и ваздухопловним патролама, док је USS Hornet добио задатак да у случају потребе има припремљене авионе за напад. У 1119 часова Wildcat који је имао проблем са мотором, је покушао да слети на USS Enterprise. Пилот је заборавио да избаци куку за прихват тако да је пробио баријеру и закуцао се у Dauntlessе који су се налазили на стајанци летне палубе. У овом инциденту је уништен један ловачки авион и четири обрушавајућа бомбардера, а палуба је била сва у нереду и запрљана. Док је посада доводила палубу у ред, USS Enterprise је примио један од извештаја са Catalinе, у коме су се налазили подаци о два откривена јапанска носача авиона. Према извештају, јапански носачи су пловили брзином од 25 чворова ка TF-61. У тренутку уочавања, јапански састав је био 355 миља од TF-61. Док су Кинкејд и његов штаб разматрали могуће акције, Холси, који је примио исте податке – издавао је ново наређење: „Напад, понављам, напад!“

Тактичка ограничења су чинила ово наређење тешким за извршење. Кинкејд није примио извештај све до 1150 часова, у тренутку када су се Јапанци налазили 355 миља далеко од TF-61, што је било далеко изван могућности Американаца да изврше напад. Додатни проблем је био ветар са југоистока који је приморавао Кинкејда да вози од Јапанаца како би могао да подигне авионе. Тиме би тешко смањио растојање од непријатеља. Кинкејд је повећао брзину пловљења на 27 чворова како би смањио растојање. Његов штаб је израчунао да је могуће извести напад током послеподнева уколико Јапанци задрже исти курс и брзину. У том тренутку, Кинкејд је необјашњиво одредио неискусну ваздухопловну групу са USS Enterpriseа за извршење поподневног напада, уместо авиона са USS Hornetа, који су већ били у приправности.

Wildcat на палуби носача авиона USS Enterprise

Кинкејд после подне одлучује да упути патролу од 12 Dauntlessа, у шест парова, који би извиђали северозападни сектор на даљини до 200 наутичких миља. Сат касније, USS Enterprise је испланирао упућивање напада од 16 ловаца, 12 обрушавајућих бомбардера и 7 торпедних бомбардера, који су требали да лете до далјине од 150 миља на северозапад и ишчекују податке од извиђачких авиона упућених раније. Неискусни пилоти са USS Enterpriseа нису били дорасли задатку. Извиђачки авиони су полетели око 1330 часова. Полетање авиона за извршење напада започето је око 1400 часова, а у 1425 часова свега 8 ловаца, 5 обрушавајућих бомбардера и 6 торпедних авиона се налазило у групи, од укупно планираних 35 авиона. Након упућивања групе у напад, Кинкејд и 1510 часова сазнаје да је група B-17 управо бомбардовала претходницу која је пловила ка северу брзином од 25 чворова. Сада је било очигледно да упућени напад неће моћи да изврши задатак јер се непријатељ повлачио. Упркос Кинкејдовом наређењу да група лети не даље од 150 миља како би се вратили пре пада мрака, командир групе је летео неких 200 миља, а потом још 80 миља на север како би пронашао непријатеља. Тиме је групу довео у незгодан положај: горива је понестајало, а требало је летети и слетети по ноћи. Резултат оваквог непоштовања наређења је био катастрофалан: изгубљено је  8 авиона (1 ловац, 4 обрушавајућа и три торпедна бомбардера).

Током ноћи 25. октобра, обе стране су предузеле кораке који су гарантовали да се коначни обрачун носача авиона догоди наредног дана. Кинкејдово наређење о покрету северно од острва Санта Круз није било прекрајано од страна Холсија. То је најконтроверзнија одлука целог тока битке. Иако је првобитни план предвиђао овакав покрет само у случају непостојања непријатељских носача авиона, Холси није отказао тај покрет иако је имао поуздане податке да је Нагумо у зони операције. Уместо да задржи носаче јужно од Гвадалканала и тиме осигура Маринце, Холси их је послао у акцију на ивици зоне дејства авиона са копна. Разлози за овакву одлуку нису посве јасни. Холси је био уверен, можда и превише, да су амерички носачи способни да победе јапанске носаче. Као што је приказао током рата, није избегавао судар са непријатељем. Обећао је Маринцима да ће примити борбу, а јапанске снаге северно од Гвадалканала су представљале директну претњу снагама Маринског корпуса. Сви ови фактори су натерали Холсија да ризикује своје носаче.

Кинкејд је обавио све припреме за предстојећу битку. Перформансе ваздухопловне групе са носача авиона USS Enterprise приказане 25. октобра нису биле обећавајуће. Изгубљена су два ловца, седам обрушавајућих и три торпедна бомбардера. То је смањило ваздухопловну групу на 31 ловачки авион, 23 обрушавајућих и 10 торпедних бомбардера. Кинкејд је одредио да за 26. октобар авиони са USS Enterpriseа обављају извиђања и патролирања изнад пловног састава, док ће авиони са USS Hornetа наносити удар јапанским бродовима. Заједно, USS Enterprise и USS Hornet су располагали са 137 авиона, спремних да се ангажују у бици.

Када је реч о подршци са Еспириту Сантоа, она је обухватала Catalinе и B-17. Catalinе су полетеле увече ради извиђања, а којима треба додати и још пет наоружаних Catalinа које су полетеле истога дана у 1730 часова. Још десет Catalinа и шест B-17 је требало да полети у 0330 часова 26. октобра како би поново успоставили контакт са јапанским снагама.

У 1900 часова, Предњи одред Кондоа се налазио у покрету ка југу,  док су са „закашњењем“ од сат времена иза њега пловили Нагумови носачи авиона. Претходница је пловила 60 миља испред носча. Јамамото је био уморан од сталних одлагања, а како је Група за подршку испловила још 11. октобра, почео се јављати и проблем залиха горива. У 2218 часова начелник штаба Комбиноване флоте шаље поруку Кондоу и Нагумоу, подстичући их на веће напоре предвиђене за наредни дан. Нагумо је припремио своја три носача за наредни дан организујући почетно извиђање и ваздухопловну патролу. На палуби су се налазили авиони спремни да полете ради наношења удара америчким бродовима. У хангарима су се налазили авиони за други талас, попуњени горивом и убојним средствима. На три летне палубе, и носачу Junyo у предњем одреду, Јапанци су имали 194 авиона.

СУДАР НОСАЧА АВИОНА

Највећи сукоб носача авиона у кампањи за Гвадалканал био је започет нападом Catalinа. Две Catalinе су откриле делове Нагумове флоте. Први извештај о уоченом непријатељу који се налазио на око 300 миља северозападно од TF-61 примљен је у 0022 часова. Неколико минута касније, иста Catalinа је јавила о торпедном нападу на „тешку крстарицу“. То је у ствари био разарач у саставу јапанске претходнице. У 0250 часова, друга Catalinа је уочила носач авиона Zuikaku и бомбардовала га са четири бомбе. Бомбе су пале на неких 300 метара од носача.

Носач авиона Zuikaku

Ови неуспешни напади су појачали Нагумова страховања од заседе у којој су га чекали амерички носачи авиона, а за које је сматрао да се налазе источно од њега. Као одговор на изненадни напад Catalinа, у 0330 часова је наредио да се плови ка северу, а да се са свих авиона у хангарима источи гориво и уклони наоружање. У 0445 часова, Јапанци шаљу 14 јуришних авиона у извиђање сектора од 050 до 230º, на даљини до 300 миља. За потребе овог извиђања, са носача Shokaku и Zuikaku је узето по 4, док је са Зуиха узето 6 авиона. У 0520 часова, са носача Zuiho је полетела ваздухопловна патрола јачине три ловачка авиона. Још 22 ловаца се налазило на палуби, а укупно 70 авиона је било спремно за први талас напада. Међу њима су се налазили 20 авиона са носача Shokaku и 22 обрушавајућих бомбардера са носача Zuikaku.

Летачко особље на америчким носачима је такође имало посла. У око 0500 часова, TF-61 је променила курс са северозападног у југоисточни како би могла да подигне авионе. Са USS Enterpriseа је полетела ваздухопловна патрола јачине 7 ловаца, док је 16 Dauntlessа полетело у извиђање, са задатком да извиди подручје западно од америчких снага, до 200 миља даљине. Са изласком сунца, са USS Hornetа је полетело 7 ловаца у састав ваздухопловне патроле.

Потенцијална предност стечена ноћним нападом Catalinа изгубљена је због проблема у везама. Упропашћена је прилика да Кикнкејд нападне Јапанце док су им се авиони још увек налазили на палуби. Он није знао за напад Catalinа на Zuikaku све до 0521 часова, иако су други бродови из састава TF-61 сазнали за то сат времена раније, али нису проследили информацију до Кинкејдовог командног брода. Да је правовремено добио информацију, Кинкејд свакако не би 16 Dauntlessа упутио у извиђање. Када је његов штаб коначно добио информацију, Кинкејд је са USS Hornetа послао авионе у напад.

Борбена дејства 26. октобра, од 0000 до 1200 часова

Извиђачки авиони са USS Enterpriseа ускоро су прешли преко јапанских бродова. У 0617 часова, два Dauntlessа су уочили претходницу јапанских снага 170 миља западно од TF-61. Јапанци су пловили ка северу, брзином од 20 чворова. Након што су уочени, Абе је повећао брзину на 30 чворова и променио курс, пловећи ка северозападу. У 0645 часова, два Dauntlessа нападају тешку крстарицу Tone. Бомбе промашују циљ, а противавионска ватра са тешке крстарице обара један авион.

Такође у 0645, други пар Dauntlessа је уочио један од Нагумових носача авиона, а до 0700 је уочио сва три. У 0650 часова, Јапанци коначно уочавају уљезе и подижу 17 ловачких авиона са носача Shokaku и Zuikaku. Ваздухопловна патрола је могла да нападне први и њему најближи пар Dauntlessа.

Носач авиона Shokaku

Нови подаци о јапанским носачима постављају их на неких 185 до 200 миља северозападно од TF-61. Кинкејд је наредио напад са оба носача. Позиција је била већ на ивици акционог радијуса авиона, а да би се још више закомпликовало, Јапанци су пловили ка северу, а Кинкејд је морао да окрене у супротни смер како би уопште могао да подигне авионе. Променио је курс у северозапад и повећао брзину пловљења на 27 чворова како би смањио растојање до непријатеља што је више могуће. USS Hornet је први подигао авионе, јер су се његови већ налазили на палуби. Осам ловачких, 15 Dauntlessа и 6 торпедних бомбардера је полетело у времену од 0732 до 0743 часова. Други талас од осам ловачких авиона, девет Dauntlessа (наоружаних бомбама од 1000 фунти) и десет Avengerа (наоружаних бомбама од 500 фунти уместо снажнијих торпеда; наоружан је и авион командира групе) допремљена је на летну палубу и подигнута десет минута након полетања прве групе. Свака група се кретала одвојено ка циљу.

У 0747 часова са USS Enterpriseа је полетело 11 ловачких авиона за формирање ваздухопловне патроле. Упућивање авиона са USS Enterpriseа у напад није ишло како треба, а све као резултат лошег планирања. У напад је упућено 9 торпедних бомбардера и три обрушавајућих, док се у пратњи налазило осам ловачких авиона. Авион командира групе није био наоружан. Упркос Кинкејдовој жељи да носачи авиона заједно нанесу удар, авионима са USS Enterpriseа је било наређено да иду одвојено од групе авиона са USS Hornetа. Ефекат овог наређења је био тај да су се амерички авиони ка рејону циља кретали у три одвојене групе.

ЈАПАНСКИ ОДГОВОР

Док су Американци припремали свој напад, Нагумо је добио важну информацију. Један од авиона са носача Shokaku уочио је амерички носач на 210 миља у смеру југ-југоисток. Пилот је открио амерички носач у 0612 часова, али му је требало мало времена да потврди присуство носача, а када је послао извештај, употребио је погрешни позивни знак.

Када је Нагумо у 0658 примио извештај о положају носача, није оклевао. Наредио је да се одмах упути први напад. Послао је и извиђачки авион Jokosuka Тип 2 (кодна ознака Савезника: Џуди) да потврди примљени извештај. Јапански авиони су почели да полећу у напад у 0710 часова. Напад је водио искусни официр, чија је специјалност била торпедни напад. Иза себе је између осталог имао и командовање групом од 40 торпедних бомбардера у нападу на Перл Харбур – поручник бојног брода Мурата Шигехару. Са носача Shokaku су полетела 4 ловачка и 20 јуришна авиона наоружана торпедима. Са носача Zuikaku, почевши од 0725 часова, полетело је 8 ловачких авиона и 21 бомбрадера и јуришник без торпеда који је имао задатак да прати америчке носаче авиона. Нападу је придонео и лаки носач Zuiho, са чије палубе је полетело девет ловачких авиона и један јуришник са задатком праћења авиона. Мурата је у 0730 већ летео на југоисток. Јапанци су за овај напад ангажовали укупно 21 ловачких, 21 бомбардерских и 22 јуришних авиона.

Јапански ловачки и бомбардерски авиони спремају се да узлете са носача Shokaku

Након полетања првог таласа, носачи Shokaku и Zuikaku су кренули да допремају авионе из хангара на палубу како би упутили и други талас. Током ових активности, у 0740 часова, два обрушавајућа бомбардера Dauntless поступајући по првом извештају о присуству јапанских носача авиона, долазе изнад Нагумових снага и постижу потпуно изненађење. Радар са носача Shokaku их није открио, а како их авиони из ваздухопловне патроле нису напали, Dauntlessи су напали оно за шта су мислили да је носач Shokaku. Оба пилота су тврдила да су погодили носач бомбама од 500 фунти. Упркос томе што су их јапански ловци јурили следећих 45 миља, Dauntlessи су срећно избегли потери, успевши да у целој акцији оборе и један Zero. Shokaku није био нападан, иако су амерички пилоти били убеђени да им је он био мета. Уместо њега, нападнут је Zuiho. Једна бомба је погодила крму носача при чему је изазвала пожар и уништила опрему за прихват авиона. Неспособан да прихвата авионе, Zuiho је морао да изађе из битке.

Јапанци су били срећни што амерички авиони нису напали неки од два већа носача авиона, на којима се одвијала попуна авиона горивом и убојним средствима пред напад. За Нагумоа, још једна катастрофа налик Мидвеју је била на помолу. Посада оба носача је грозничаво радила на полетању другог таласа авиона пре него што се појави још америчких авиона. Авиони у хангарима су били без горива и наоружања још од ноћног напада Catalinа, тако да их је сада требало попунити горивом и наоружати их. Бомбардерској ескадрили са носача Shokaku је требало мање времена за припрему него ескадрили јуришника са Zuikakuа где је сво расположиво људство још увек наоружавало авионе тешким торпедима. Нагумо је наредио да се група са носача Shokaku пошаље што је пре могуће, без чекања на авионе са Zuikakuа. Први авион је полетео са Shokakuа у 0810 часова. Након осам минута, група од пет ловаца Zero и 20 бомбардера је летела ка америчким носачима. Један од обрушавајућих бомбрдера је касније одустао. Са носача Zuikaku полетело је 17 торпедних бомбардера и 4 ловаца, и они су летели иза обрушавајућих бомбрдера са Shokakuа.

Поред тога што су организовали напад на америчке носаче авиона, Јапанци су направили и планове за сукоб површинских бродова. Између предњег одреда и претходнице, Јапанци су имали и значајну предност у артиљеријском и торпедном наоружању. Ови бродови су могли да униште било који амерички брод који би био оштећен у нападу из ваздуха. Кондо је наредио предњем одреду да повећа брзину и окрене на истоко-североисток како би се придружили Нагумовим снагама. Тиме је и смањена даљина до позиције америчких носача тако да су и авиони са Јуњиа могли да крену у напад. Кондо је наредио претходници да настави ка контакту и у 0925 часова претходница је пловила на исток брзином од 26 чворова. Претходница је сада деловала у две групе: прва јачине два бојна брода, по једна лака и тешка крстарица и четири разарача, и друга група са крстарицама Tone и Chikuma и два разарача.

У око 0835 часова, пратња авиона са носача Shokaku, која је обухватала девет ловачких авиона Zero са носача Zuiho, уочила је другу групу америчких авиона. То је била група од 20 авиона са носача USS Enterprise. Вођа ловаца са носача Zuiho није могао да одоли овом циљу и спустио се да изненада нападне непријатељске авионе пре него што се придружи авионима које је предводио Мурата. Јапански авиони су, имајући сунце за леђима, постигли потпуно изненађење. У свом првом пролазу, Zeroи су оборили два Avengerа, а трећи оштетили тако да је морао да се врати назад. Један од Zeroа је том приликом уништен ватром из куполе Avengerа, док је још један оборен дејством одељења америчких ловаца који су дошли у помоћ торпедним бомбардерима. Трећи Zero је оборен приликом поновног напада на Avengerе. Битка између преосталих шест Zeroа и четири Wildcatа имала је за резултат обарање још три америчка авиона, док је преостали ловац морао да се повуче. На крају овог окршаја Американци су изгубили три ловца и два Avengerа, са још два Avengerа и ловцем примораним на повлачење. Јапанци су платили такође високу цену: оборена су четири Zeroа, док је пети тешко оштећен.

Ефект овог напада био је велики. Мала група са USS Enterpriseа додатно је смањена на пет Avengerа (укључујући и ненаоружани авион командира групе), три Dauntlessа и свега четири ловца. Пет преосталих јапанских ловаца се није придружило групи торпедних бомбардера пбб Мурате, већ су се вратили на свој брод. Одлука вође јапанских ловаца сматра се погрешном. Његов задатак је била пратња торпедних бомбардера у нападу на америчко носач, а не ваздушни дуел са америчким авионима. Судбина Муратиних торпедних бомбардера ће показати лудост такве одлуке.

НАПАД АМЕРИКАНАЦА

Радар са носача авиона Shokaku је у 0840 часова приказао групу америчких авиона југозападно, на даљини од 78 миља. То је била прва група са USS Hornetа. Изнад јапанског састава се налазила ваздухопловна патрола од 23 ловачка авиона типа Zero. Три су послата на југ да покривају претходницу, тако да је за одбрану носча остало 20 авиона. Јапанци су их распоредили на различитим висинама како би се бранили и од обрушавајућих и од торпедних бомбардера. За разлику од америчких ловаца који су се држали што даље од бродова не би ли сусрели непријатељске авионе што даље од штићеног брода, јапански ловци су се налазили што ближе брањеном броду. Један од разлога оваквог поступка лежи у квалитету радио уређаја уграђиваних у Zeroе, који нису могли да остварују радио везу на већим удаљеностима.

Обрушавајући бомбардери из првог таласа са USS Hornetа напали су први. У 0850 часова, вођа напада примећује тешке крстарице Tone и Chikuma из претходнице на око 150 миља северозападно од TF-61. Није их напао, већ је наставио даље на северозапад где је у око 0910 часова уочио остатак претходнице. Док су прелетали преко претходнице, авионе са USS Hornetа је напала група од три Zeroа. У једном нападу, Американци остају без  три Dauntlessа из пратње, од којих је један оборен, а два оштећена и приморана на повлачење. Јапанци том приликом губе један Zero. Два преостала Zeroа уочавају и нападају друго одељење од четири Wildcatа који су летели на висини од неких 900 м изнад Avengerа. Јапанци су успели да оборе вођу одељења, али том приликом губе један авион. Двострука заседа једног одељења јапанских ловаца успела је да уништи ловачку заштиту авиона са USS Hornetа. Такође су успели да раздвоје 15 Dauntlessа од шест Avengerа.

Вођа обрушавајућих бомбардера са USS Hornetа, командир ескадриле VS-8 поручник бојног брода Вилијем Вајдхелм, је предводио најснажнији напад у овој бици. Као одговор на напад Zeroа изнад претходнице, окренуо је групу у десно и ушао у облаке. За неколико минута, уочио је бродове 25 миља испред себе за које се касније испоставило да се ради о једном великом носачу авиона и једном мањем носачу, обавијеним црним димом. То су били Shokaku и раније оштећени Zuiho. Зуикако је био прекривен облацима тако да није био откривен. Вајдхелм је безуспешно покушавао да усмери други талас авиона са USS Hornetа.

Након обрачуна са Zeroима, који су се сукобили са Вајдхелмовим Dauntlessима, у 0927 часова преживелих 10 Dauntlessа дошло је до свог циља. Испод њих се налазио носач Shokaku, који је маневрисао и отварао ватру из противавионског наоружања. Обрушавајући бомбардери су напали из крменог сектора, али је командант брода успешно избегао прве три од укупно одбрачене четири бомбе. Преостали авиони су успели да нанесу тешка оштећења, погодивши га најмање четири пута.

Колики год погодака да је нанешено, проузрокована оштећења су се показала као кобна. Једна од бомби је погодила крмени део острва на десном боку брода, док су остале погодиле централни део палубе и крмене лифтове. Летна палуба је била извијена а централни лифт уништен. Артиљеријска оруђа на десном боку била су уништена, а велики део послуга страдао. Иако је нанета штета била велика, није се могла назвати фаталном. У хангару није било авиона, а инсталација за допремање горива за авионе обезбеђена. На носачу су се налазила свега два јуришна авиона, паркирана на летној палуби. Један је захваћен пожаром, док је други остао неоштећен. Пожар се распламсао, али је посада након пет часова борбе успела да га угаси. Најважније, на нивоима испод палубе хангара није било оштећења, тако да је носач могао да плови пуном брзином. Укупни губици у људству износили су 130 чланова посаде. Последњи Dauntless је напао разарач Teruzuki. Већина оштећених обрушавајућих бомбардера напустила је бојиште, а да ни један није оборен. Од 15 Dauntlessа колико их је учестовало у нападу, 13 је успело да се врати из акције. Заузврат, Јапанци су изгубили два Zeroа, а један се касније срушио.

Шест Avengerа са USS Hornetа није успело да поронађе Нагумове носаче јер су превише отишли на југ и запад. Пропустили су заокрет Вајдхелма на север и нису могли да чују његове радио извештаје о позицији јапанских носача. Командир групе Avengerа је одлучио да нападне бојне бродове претходнице које је претходно прелетео.

У пратњи седам Wildcatа, девет Dauntlessа и десет Avengerа, сви наоружани бомбама, у 0920 часова прелећу крстарице Tone и Chikuma. Ова група није примила Вајдхелмов извештај о јапанским носачима так ода нису били свесни да су јапански носачи даље на северу. Без бољих циљева у својој зони, вођа обрушавајућих бомбардера одлучује да нападне две крстарице. Напад на крстарицу Chikuma је трајао од 0926 до 0931 часова. Једна бомба погађа крстарицу у леву страну командног моста у 0926 часова а касније добија још један погодак, овај пут у десну страну прамчаног надграђа. Иако тешко оштећена, и са знатним губицима у посади, брод није био у опасности да потоне.

Други талас авиона са USS Hornetа био је у деловима. Avengerи и преостала два Wildcatа из пратње били су нападнути са сва Zeroа, али су Wildcatи успели да оборе један а други се убрзо повукао. Најзад, Avengerи су се окренули одакле су дошли, што их је убрзо довело изнад крстарица Tone и Chikuma. Девет Avengerа наоружаних бомбама су за циљ изабрали крстарицу Chikuma. Крстарица је покушавала да маневром избегне напад, али то није уродило плодом. Према тврдњама посада авиона, постигнуто је пет погодака, од којих је потврђен само један. Погођен је торпедни апарат, што је проузроковало пожар и уништење извиђачког авиона на десном катапулту. Од посаде која је бројала 900 људи, погинуло је 192 чланова посаде, а 95 је рањено. Један од Avengerа, који није одбацио бомбе у првом налету, безуспешно је напао разарач из пратње. Американци у овом нападу нису имали губитака.

Непосредно након што су Avengerи из другог таласа прелетели јапанске крстарице, шест Avengerа из првог таласа, наоружаних торпедима, пристиже у подручје где су се налазиле крстарице Tone и Chikuma. Ови авиони су уочили те исте крстарице сат времена раније  и одлучила да их нападну јер није било других циљева у зони. Напали су крстарицу Tone и тврдили да су постигли три поготка. Свега пет торпеда је одбачено и свих пеет је промашило циљ.

Напад Zeroа са носача Zuiho оставио је вођу напада са USS Enterpriseа са малом групом од три Dauntlessа и пет Avengerа, са пратњом од четири Wildcatа. Иако је група са USS Enterpriseа чула Вајдхелмове извештаје о јапанским носачима, нису схватали да је он окренуо на север уместо да настави ка северозападу. Летећи на северозапад, вођа напада је ускоро уочио крстарице Tone и Chikuma, а недуго затим и остатак јапанске претходнице. Извиђање простора иза претходнице није дало резултате, тако да се група са USS Enterpriseа окренула назад како би напала снаге адмирала Абеа. У 0930 часова, Avengerи су напали најближи велики ратни брод, тешку крстарицу Сузуја. Четири торпедна бомбардера је пришло крстарици преко левог бока и у првом налету лансирали два торпеда која су промашила циљ. И авион из другог таласа је такође промашио. Последњи, четврти авион из групе, је морао да одбаци торпедо. Три Dauntlessа из састава ескадриле VS-10 се одвојило од Avengerа. Они су кратко извидели зону, тражећи крупнију мету, али су се вратили да нападну Tone и Чиукуму. У 0939 часова су напали Chikumu, свега неколико минута пре него што ће је напасти Dauntlessи из другог таласа са USS Hornetа. Три обрушавајућа бомбардера са USS Enterpriseа су успела да напдаве рупу у оплати брода кроз коју је кренула да продире вода, право у котларницу, услед чега је крстарица изгубила брзину.

Кинкејд је ангажовао 75 авиона за напад на јапанске носаче, не укључујући 16 Dauntlessа који су послати раније као извиђачи. Резултати целе акције били су разочаравајући. Од послатих 75 авиона, свега 10 је заправо извршило задатак и разултат су одлуке Вајдхелма да иде на север. Амерички напади су и даље имали исти проблем – одсуство кохезије група авиона у нападу. Код Санта Круза, напади су извођени у мирнодопском маниру, што је било на ивици неприхватљивог ризика. Проблем је додатно појачавао и недостатак комуникације. Улога Wildcatа у улози пратње био је неефикасан. Јапанске ваздухопловне патроле показале су се боље него код Мидвеја. Директни губици у бици су били четири Wildcatа, два Dauntlessа и два Avengerа, док се доста авиона срушило на путу назад. Јапанци су изгубили пет ловаца из састава ваздухопловних патрола, као и четири ловаца који су напали групу са USS Enterpriseа.

ЈАПАНСКИ НАПАД

Американци су се припремили за јапански напад, за који су били свесни да долази. Кључ одбране је био слање Wildcatа у ваздухопловну патролу која би пресрела јапанске авионе далеко од носача. USS Enterprise је располагао са 11 ловаца, од којих је 7 поставио на висину од 3000 м изнад TF-16 а преостала четири је ставио између TF-16 и TF-17. USS Hornet, који се налазио 10 миља југозападно, је имао осам ловаца на висини од 3000 м. Оператер са USS Enterpriseа је овако поставио Wildcatе да би сачувао гориво и кисеоник, верујући да ће радар на време открити јапанске авионе и тиме му дати довољно времена да пошаље авионе на већу висину уколико буде било потребно. Ова одлука је била најважнија одлука целе битке и показаће се као катастрофална.

У 0830 часова, авиони који су са USS Hornetа летели у напад јавили су о приближавању јапанских носача авиона. Оба носача су се припремила да подигну све расположиве авионе како би испразнили летне палубе пре доласка Јапанаца. Ваздухопловна патрола са TF-16 ојачана је на 22 ловачка авиона. USS Hornet је додао још седам авиона, тако да се у ваздуху налазило укупно 37 ловачких авиона. Јапански напад се приближавао, а радари на USS Enterprise и USS Hornetу су ћутали. Радар са крстарице Northampton је открио напад у 0841 часова, када је и прослеђена информација на USS Hornet о непријатељу удаљеном 70 миља у смеру северозапада. Ипак, овај податак никада није дошао до официра задуженог за летење на носачу авиона USS Enterprise, поручника бојног брода Грифина.

Муратина ескадрила јуришних авиона је у 0853 часова уочила бродове за које је убрзо потврђено да се ради о носачу авиона, две крстарице и четири разарача. То су били USS Hornet и TF-17. Облаци су покривали TF-16. Мурата је наредио да одмах крену у напад. Он је располагао са две групе авиона: на 5000 метара су се налазили бомбардери, њих 17 са носача Zuikaku и осам Zeroа у пратњи на висини од 6400 метара; у другој групи су се налазили 20 торпених бомбардера са носача Shokaku који су са пратњом од четири Zeroа летели на висини од 4200 метара.

Радар на USS Hornet је коначно уочио непријатеља у 0855 часова. Непријатељ је уочен на даљини од 35 миља, у смеру запад – југозапад. Носач авиона USS Enterprise је имао тај одраз на даљини од 45 миља. Грифин је преусмерио осам ловаца на запад, а пилоти су одлучили да се попну изнад 3000 метара. У 0859 часова, ловци са USS Hornetа су уочили Јапанце, али је било прекасно за реакцију. Мурата је своје торпедне бомбардере поделио у две групе. Повео је 11 торпедних бомбардера са 4 ловаца ка југу, обрушавајући се како би постигао брзину, док је преосталих 9 торпедних бомбардера  дошло са севера. Обрушавајући бомбардери су уочили носача авиона USS Hornet у 0858 часова. Јапанци су успели да организују потпуно координисани напад.

Први су напали обрушавајући бомбардери које је предводио поручник Такахаши Садаму. Његова ескадрила је била распоређена у три групе по 7 авиона, са осам Zeroа изнад и иза њих. Осам Wildcatа са USS Hornetа је успело да постигне довољну висину да изведе напад на јапанске бомбардере. Ловци из пратње су успели да оборе три Wildcatа, а остале да растерају, али ипак не пре него што су Американци успели да оборе три и оштете још три обрушавајућа бомбардера. Друга група ловаца са USS Hornetа је успела да обори само један обрушавајући бомбардер. У 0910 часова, Јапанци су почели напад на USS Hornet. Грифин је послао део ваздухопловне патроле са TF-16 у помоћ USS Hornetу. Док су се Јапанци спремали да ударе, TF-17 је повећао брзину на 28 чворова и у 0903 часова окренуо на североисток. USS Hornet се налазио окружен бродовима из пратње, који су се налазили на 1800 м од носача. У 0905 часова USS Hornet је уочио прве јапанске авионе, седам обрушавајућа бомбардера, како се приближавају из правца запада. Минут касније, бродски топови калибра 130 мм су отворили ватру на нападаче. Ефикасност противавионске ватре била је смањена тиме што је лепо изведен јапански напад делио ватру са америчких бродова.

Прва група бомбардера је кренула у обрушавање у 0910 часова, са висине од 1500 метара. Кроз облаке су се обрушавали на крму USS Hornetа. Бомба отпуштена са првог авиона је пала поред десног бока. Друга бомба је погодила центар летне палубе и пробила три палубе. Трећи бомбардер није стигао да отпусти бомбу јер га је погодила ватра противавионских топова. Срушио се десетак метара од USS Hornetа. Следећи авион је извео успешан напад, погодивши крмени део летне палубе високоексплозивном бомбом. Експлозија је направила отвор пречника око 3 метра и изазвала велике губитке међу посадама противавионских оруђа у близини. Американци су успели да га оборе док се извлачио из напада. Пети авион је кружио како би напао прамац носача преко левог бока. Овај авион је такође постигао погодак, пробивши четири палубе и наневши знатне губитке у људству. Још један авион је кружио слично њему, али није успео да постигне погодак. Седми и последњи авион из групе је већ био оштећен дејством Wildcatа и није стигао до USS Hornetа. Резултати првог напада обрушавајућих бомбардера се по свим мерилима сматрају импресивним. Од седам бомбардера, три су постигла погодак, а четири преживела напад.

Након обрушавајућих, на ред су дошли торпедни бомбардери. Њихова пратња је интервенисала против Wildcatа, оборивши два Wildcatа уз губитак једног Zeroа. Након извршене промене курса пловљења TF-17, Муратин план за напад је морао бити мало измењен. Наиме, морали су да изврше напад преко крме, што је био мали тактички недостатак. Једанаест торпедних бомбардера је повећало брзину како би дошли у повољан положај за напад, док је командант носача маневрисао тако да стално држи крму према нападачима, желећи да на тај начин постане што је могуће мања мета. Прву групу нападача чинило је три авиона, вођених Муратом. Летевши на висини од 90 метара, пришли су USS Hornet са десног крменог сектора. Први Тип 97 је отпустио торпедо на даљини од 1300 метара пре него што је оборен. Следећа два авиона су се приближила на мање од 900 метара пре него што су отпустили торпеда. Муратин авион је оборен.

Иако нису успели да ласнирају торпеда из повољнијих позиција, напад је био разарајући. Прво торпедо погађа носач авиона USS Hornet у 0915 часова, непосредно иза острва. За свега неколико секунди, друго торпедо погађа крмени део носача. Треће торпедо је промашило. Резултати напада су одмах дошли до израђаја. Машински простори две котларнице су поплављене, што је за резултат имало губитак брзине брода и нагиб брода од 10° на десни бок. Следећа група од три торпедна бомбардера наишла је минут касније. Први авион је оборен некон што се отарасио свог торпеда, а преостала два авиона су промашила циљ. Како је USS Hornet наставио да се окреће ка северозападу, угао напада за последњих пет авиона био је још неповољнији. Од њих пет, три су напала USS Hornet – безуспешно. Од њих три, један је оборен, а два су промашила циљ. Преостала два авиона су одлучила да нападну тешку крстарицу USS Pensacola. Први је лансирао торпедо и промашио, док је други авион, након што је погођен, покушао да се забије у крстарицу. Промашио је прамац брода за свега пар метара.

Друга група бомбардера са носача Zuikaku ишла је ка циљу када је упала међу ловце који су са USS Enterpriseа хитали у помоћ USS Hornetу. Од шест бомбардера, један је оборен пре него што је кренуо у обрушавање, док је преосталих пет успело да изврши напад. Напад су извели са висине од 3500 метара. Четири авиона је промашило циљ, док је пети у тренутку када се појавио изнад USS Hornetа већ био у пламену. Срушио се на сам носач. Труп се одбио од острва и забио у летну палубу. Пожар, изазван рушењем јапанског авиона, је трајао два сата.

Последња група бомбардера била је најнеуспешнија. Три авиона су изгубљена у првом пресретању од страбе Wildcatа, а преостали авиони су окренули на југ. У 0914 часова су пресретнути од стране ловаца са USS Enterpriseа. Један бомбардер је оборен током обрушавања, али су три извршила напад. Сви су промашили USS Hornet, а само један је успео да преживи нападе Wildcatа током изласка из зоне TF-17.

Девет јуришника са Shokakuа долетело је из правца севера. Нису имали ловачку пратњу и као такви су били лак плен за америчке ловце. Три јуришника је оборено, а један је покушао да изврши камиказа напад на лаку крстарицу Juno, додуше неуспешан јер је оборен ватром противавионских топова на безбедној даљини. Разарач Морис је одговоран за обараање једног јурипника. Преостала четири авиона је успело да се приближи носачу USS Hornet и успело да лансира торпеда. Сва торпеда су промашила, тако да се и ова група уписала на листу неуспешних нападача.

Последње нападе на USS Hornet извршила су два авиона који су већ били оштећени дејством Wildcatа. Први се појавио изнад крме носача у 0917 часова. Већ задимљен, отпустио је бомбу из плитког понирања и промашио. Потом се извукао из обрушавања, прелетео  крстарицу Northampton и вратио се ка USS Hornet, са очигледном намером да удари авионом у брод. У овој намери је успео. Труп авиона је прошао кроз палубу и завршио у прамчаном лифту. Пожар се убрзо распламасао. Још један авион је, након што се отарасио торпеда, кренуо у обрушавање ка носачу, желећи да учини исто што и његов колега неки минут раније. Међутим, није имао снаге да дође до носача. Обрушио се у море пре него што је досегао носач.

Удар јапанског авиона у носач авиона USS Hornet

Последња ваздушна борба се одиграла између америчке ваздухопловне патроле и јапаснких авиона који су се повлачили. Напад који су извели Јапанци био је последњи, координисани напад јапанских авиона на амерички носач авиона. Као резултат тог напада, USS Hornet је био тешко оштећен и плутао је погођен са два торпеда, три авио бомбе и два јапанска авиона. USS Hornet није имао снаге да се бори против пожара који је пламтео, нити да користи авионе иако је контраплављењем угао нагиба смањен на свега 2º. Јапанци су платили високу цену. Од 53 авиона, колико су ангажовали у нападу, само се део безбедно вратио на своје носаче. Од 12 ловаца, вратило се 7; од 21 бомбардера вратило се једва четири; а од 20 јуришника свега један. Американци су изгубили шест Wildcatа са четири пилота (два пилота су спашена).

Други талас јапанских авиона је имао прилику да преокрену обећавајући почетак битке у одлучујућу победу. У 0945 часова ваздухопловна патрола носача авиона USS Enterprise је бројала свега 11 ловачких авиона. Кинкејд је окренуо TF-16 ка југоистоку, пловећи брзином од 27 чворова и ушао у кишне облике. У 1000 часова, ваздухопловна патрола је смањена на свега осам ловаца, с тим да се на летној палуби налазило десет Dauntlessа из ескадриле ВБ-10. Dauntlessи су били попуњени горивом и муницијом, без ловачке заштите.

Јапанцима је било познато кретање носача USS Enterprise. Праћење америчких радио веза је потврдило активности најмање два носача авиона. Подаци су додатно потврђени извештајима пилота који су летели у првом таласу јапанског напада. У 0937 часова извиђачки авиона са носача Zuikaku је прикупио свеже податке о кретању носача авиона USS Enterprise.

За разлику од првог таласа, други јапански талас је био подељен у две групе. Прва група се састојала од 19 бомбардера са носача Shokaku, праћен са пет Zeroа. Они су прилазили носачу USS Enterprise летећи на висини од 5000 метара. Са помаком од 45 минута иза њих је летела група од 17 јуришника са носача Zuikaku, наоружаних торпедима. За њихову пратњу задужена су четири Zeroа.

Јапанске авионе другог таласа напада прва је радаром у 0930 часова уочила крстарица USS Northampton. Уочени су јапански обрушавајући бомбардери на даљини од 76 миља, из северозападног смера. У 0945 часова, први брод из састава TF-16 остварује контакт на даљини од 55 миља. Радар на USS Enterpriseу се поново показао као лош – не успевши да оствари контакт све док се авиони нису приближили на 45 миља.

Вођа бомбардера са носача авиона Shokaku је прво уочио носач авиона USS Hornet, али како је овај већ био оштећен, повео је групу ка истоку и ускоро уочио бродове из састава TF-16. У 1008 часова је повео групу у напад. Док су се јапански авиони приближавали, Кинкејд доноси одлуку да окрене ка југозападу. Ваздухопловна патрола носача авиона USS Enterprise није била добро постављена. Осам ловаца се налазило на висини од 3000 метара, док је још тринаест ловаца кружило на мањој висини. Десет Dauntlessа се налазило у различитим фазама попуне горивом и муницијом на палуби и у хангару носача.

Прва Грифинова наређења за летење била су неефикасна. Он је већи део ловаца послао на североисток у пресретање, али како није имао податак о висини лета јапанских авиона, није наредио Wildcatима да се попну на одговарајућу висину. Вођа јапанске групе авиона је својих 19 бомбардера распоредио у три групе. Како су амерички авиони летели на мањој висини, јапански авиони су скоро без ометања стигли до тачке за извођење напада. Свега два америчка ловца је успело да се супротстави Јапанцима пре него што су кренули у обрушавање, при чему су успели да оборе један јапански бомбардер. Иако је америчка ваздухопловна патрола била неефикасна у одбрани TF-16, противавионска ватра са бродова се показала као разарајућа.

Поред вође групе оборена су још три бомбардера, а да нису успели да постигну ни један погодак. Два минута касније, следећа група од седам авиона је напала носача авиона, пришавши му из крменог сектора. Водећи бомбардер из ове групе је успео да се пробије кроз противавионску ватру и да у 1017 часова погоди бомбом летну палубу, свега 6 м од прамца. Штета је била мала јер је бомба пробила летну палубу и експлодирала у празном простору под прамцем. Један Dauntless је просто одуван са палубе, а други је намерно оборен у море како би се угасио пожар. Друга бомба је погодила летну палубу у близини прамчаног лифта. Експлозија је изазвала пожар у хангару, тако да су Американци морали да оборе у море шест Dauntlessа како би избегли ширење пожара и експлозија. Бомба је прошла до друге палубе где је побила техничко особље и изазвла пожар у окну прамчаног лифта. Блиски промашај авио бомбе је забележен у 1020 часова. Експлозија ове бомбе је имала за последицу цепање шава на подводном делу оплате и један Wildcat оборен у море дејством ударног таласа. Авион који је постигао близак промашај оборен је док се извлачио из обрушавања.

Од 12 бомбардера, колико их је било у другој и трећој групи, само је једна бомба била довољно прецизна. Губици јапанских авиона су били велики. Оборено је шест авиона, укључујући и два авиона оборених од стране ловаца који нису ни успели да изведу напад. Све укупно, Јапанци су изгубили десет од укупно 19 бомбардера. Штета нанета носачу авиона USS Enterprise није била озбиљна. Међутим, 44 чланова посаде је погинуло а 10 авиона уништено. Јапанци су јавили да су постигли шест погодака и да је носач у пламену и нагнут на десни бок.

На основу искустава стечених у окршају, Грифин је 11 Wildcatа послао на већу висину, очекујући наредни напад. Додатних 14 ловаца је кружило на малој висини. Први индикатор следећег напада је добијен у 1035 часова када је радар са USS Enterpriseа детектовао велику групу како долази са северозапада. Грифин је сада био у ситуацији да боље распореди своје авионе. У 1044 часова је упозорио ловце да се непријатељ налази 15 миља северозападно и да се ради о торпедним бомбардерима. То је била ескадрила јуришника са носача Zuikaku, која се приближавала америчким бродовима летећи на висини од 4000 метара. Вођа напада, поручник Имајуку Шигеихиро, је у 1035 часова остварио визуелни контакт са TF-17. Неколико минута касније је уочио TF-16 у пловидби ка југозападу. За циљ је одабрао носач авиона који му је изгледао неоштећен. Планирао је да подели своје снаге у две групе са по осам авиона како би напао носач и са прамца и крме. Прва група је летела на југ кроз облаке док је друга група са пратњом од четири ловаца летела ка југоистоку, такође кроз облаке.

Осам авиона поручника Имајукуа је напала прва. Како није имао ловачку заштиту, Имајуку се попео на већу висину на довољној удаљености од TF-16. Пре него што су доспели до TF-16 само један авион, Имајукин, је био пресретнут од стране америчких ловаца – и оборен у 1046 часова. Његов крилни пратилац је лансирао торпедо на USS Enterprise и промашио. Следеће одељење је наишло са десног бока носача и лансирало торпеда. USS Enterprise је направио оштар заокрет преко десног бока и успешно избегао сва лансирана торпеда. Последње одељење од два авиона није могло да дође у повољну позицију за напад на USS Enterprise тако да је кренуло да нападне бојни брод USS South Dakota. Први авион је лансирао торпедо и промашио, док је други авион погођен противавионском ватром и наставио да се креће ка бојном броду. Пилот се приближио довољно да лансира торпедо, које је ушло у воду на неких 20 метара од брода. Авион се срушио 200 метара даље. Последњи авион из групе лансирао је торпедо које је уочено на свега 800 метара. Оштрим заокретом је избегнут погодак. Авион је оборен противавионским топовима са прамца носача авиона.

Јуришник са носача авиона Zuikaku након торпедног напада на USS Enterprise покушава да прелети бојни брод USS South Dakota како би изашао из зоне напада

Два Wildcatа су пресрела другу групу од осам авиона  у понирању и успели да оборе један а два тешко оштете. Ловци Zero који су се налазили у пратњи нису стигли да интервенишу. Када је шест преосталих авиона (укључујући и тешко оштећени авион) изашло из облака, нашли су се по крми TF-16. Један јапански јуришник је током пробијања кроз америчку пратњу донео одлуку да одустане од напада на носач и да уместо њега нападне разарач USS Smith. Авион је ударио у разарач у 1047 часова, у лафет топа калибра 127 мм, при чему се запалило изливено гориво из авиона.

Преосталих пет торпедних авиона је покушало да дође на позицију за лансирање торпеда на десни прамчани сектор носача. Носач је покушавао да држи крму ка нападачима како би представљао што је могуће мању мету. Један од пет авиона је лансирао торпедо на крму носача и промашио, након чега је убрзо оборен противавионском ватром. Преостали авиони су лансирали своја торпеда, такође неуспешно. Напад је завршен у 1052 часова. Wildcatи су успели да оборе још два јапанска авиона док су се извлачили са бојишта.

Напад торпедних авиона на USS Enterprise је био кључна тачка битке. Да су којим случајем успели да погоде носач макар једним торпедом, дошло би до америчке катастрофе. У претходне три битке носача авиона, кад год су Јапанци успели да постигну погодак носача торпедом долазило је до покретања ланчане реакције која је водила ка уништењу брода.

Од 16 авиона ангажованих у нападу, њих девет је успело да лансира оружје. Ваздухопловна патрола је одрадила изврстан посао напавши једну групу торпедних бомбардера и пореметивши координацију између две групе авиона.

У бизарном следу догађаја, TF-16 је претрпела још један губитак, непосредно пред пристизање Секијеве групе обрушавајућих бомбардера. Два Avengerа су се вратила непосредно пре 1000 часова. Један од њих је још увек имао подвешено торпедо. Како нису могли да их прихвате на USS Enterpriseу, пилот оштећеног Avengerа је слетео на воду у непосредној близини разарача USS Porter. Након слетања Avengerа на воду, један од осматрача са разарача је по левом боку уочио торпедо. Радило се о торпеду које се откачило са Avengerа и које је правило кругове у води. У 1004 часоваѕ торпедо је ударило у разарач. Нешто након поднева разарач је по Кинкејдовом наређењу потопљен.

Последњи јапански носач се такође припремао за напад. Предњи одред се кретао тако да је смањивао растојање до америчких носача. Какута је планирао да покрене напад у 0905 часова, са позиције удаљене око 280 миља од TF-1. У првом таласу се налазило 12 Zeroа и 17 бомбардера, а други седам јуришних авиона. Након упућивања авиона у напад, Кондо је послао Нагумоу носач авиона Junyo и два разарача, док је остатак предњег одреда повео на југоисток, где је намеравао да трага за америчким снагама.

Радар на USS Enterpriseу је био неисправан у тренутку приласка јапанских авиона. Иако је нападаче на даљини од 45 миља западно од састава открио радар са бојног брода South Dakota, та информација никада није стигла до официра задуженог за употребу авиона на носачу авиона USS Enterprise. У 1115 часова, радар на USS Enterpriseу је поново прорадио. Непријатељски авиони су се налазили на 20 миља. Ваздухопловна патрола није имала довољно времена да одреагује. У 1121 часова први обрушавајући бомбардер се појављује из облака изнад USS Enterpriseа. Вођа групе бомбардера са носала Junyo уочио је у 1040 часова носач авиона USS Hornet како непомично стоји у води. Ипак, настављено је трагање за важнијим метама. У 1120 часова уочена је TF-16, када је наређен и напад. Нису били пресретнути од стране ловаца али су их зато облаци спречавали да се поставе на најприкладнију позицију за напад. Авиони су напали USS Enterprise из крменог сектора али је плитко обрушавање од 45° учинило нападаче рањивим на противавионску ватру са бродова. Прва је напала група од осам бомбардера. Прва три авиона су промашила циљ и сви су били уништени противавионском ватром. Водећи авион следеће групе од три авиона је отпустио бомбу уз сам прамац што је за последицу имало отварање оплате и квар на механици прамчаног лифта. Следећих четири авиона је такође промашило циљ.

Следећа група од девет обрушавајућих бомбардера је због ниске облачности изгубила контакт са USS Enterpriseом. Као резултат тога, они су завршили са нападом на раштркане бродове из састава TF-16. Четири авиона је напало бојни брод USS South Dakota. Прве три бомбе су промашиле, док је четврта погодила горњи део прамчане куполе главне артиљерије. Купола је остала неоштећена, али су шрапнели бомбе ранили неколико чланова бродске посаде, међу њима и команданта брода. Преосталих пет бомбардера је напало крстарицу USS San Huan која се налазила по прамцу лево од USS Enterpriseа. Прва три бомбардера у 1132 часова промашују крстарицу, док је четврти авион постигао близак промашај уз леви бок. Последњи авион је успео да погоди крму крстарице. Бомба је продрла кроз цео труп брода и експлодирала испод трупа. Привремено је заглављено кормило, а вода је продрла у неколико одсека. Нити један од девет бомбардера није погођен противавионском ватром, али је четири авиона оборено дејством америчких ловаца и Dauntlessа током извлачења из борбе. Дванаест ловаца, који су представљали пратњу јапанских бомбардера, нису имали никаквих губитака, а оборили су два Wildcatа и један Avenger.

Борбена дејства авијације са америчких и јапанских носача имали су за последицу тешка оштећења на обе стране. Два од четири јапанска носача су избачена из борбе. USS Hornet је плутао а USS Enterprise је био оштећен, али још увек у строју. Ипак, Јапанци су били у предности и трудили се да докрајче преживелу америчку летну палубу. Нагумо и његов штаб су покушавали да среде утиске од јутрошњег напада и закључили су да Американци располажу са три носача. Један је био осакаћени носач који је често уочаван током јутра а друга два су се налазила северно и северозападно од осакаћеног носача. У 1132 часова Нагумо шаље ову процену својим командантима путем радио везе. Како је стварна позиција носача авиона USS Enterprise била јужно од USS Hornetа, ова погрешна процена је довела до тога да Јапанци шаљу снаге у погрешном правцу.

Нагумова настојања да изведе додатне нападе ограничили су тешки губици претрпљени у јутарњим нападима. Преживели авиони из првог таласа започели су слетање на Zuikaku у 1140 часова, а неки од њих су преусмерени на носач Junyo који се налазио југозападно. Слетање је обављено до 1230 часова, при чему је слетело свега 10 ловаца, 8 јуришника и 1 бомбардер на Зуиаку и два ловца, четири бомбардера и један јуришник на Junyo. Тринаест летелица из првог таласа је било приморано да принудно слети на воду: два ловца, шест бомбардера и пет јуришника.

Борбена дејства 26. октобра, од 1200 до 2400 часова

Током прихвата авиона на палубу, Junyo је пловио близу Zuikakuа и Нагумо је деташовао свој последњи носач и пет разарача да плове заједно са Junyoм. Нагумо је са штабом остао на носачу Shokaku, који се пловећи брзином од 31 чв удаљавао са бојишта. У међувремену, Кондо је наредио претходници да прекине пловљење на северозапад и да крене ка групи за подршку која се кретала ка последњој познатој позицији америчких снага.

Док су Јапанцу припремали нове нападе, Кинкејд се суочавао са другачијом ситуацијом. USS Hornet је плутао без погона, а напори тешке крстарице USS Northampton да је узме у тегаљ били су неуспешни. USS Enterprise је био оштећен, а велики број авиона је морао да слети на једну палубу која је имала неисправан прамчани лифт. Американци су били сигурни да су Јапанци располагали са још једним или два неоштећена носача. Ваздухопловна патрола није могла бити ангажована изнад USS Hornetа. Да остане у борби, ризиковао би да изгуби и USS Enterprise, што би било кобно. Са свим тим у глави, Кинкејд доноси одлуку о повлачењу и у 1135 о одлуци извештава Холсија.

Било је важно да USS Enterprise прихвати авионе из два напада и из ваздухопловне патроле. У ваздуху се налазило 73 летелица: 28 Wildcatа, 24 Dauntlessа и 21 Avengerа. У првој фази прихвата авиона, на палубу је слетело 23 Wildcatа и свих 24 Dauntlessа. Пет ловаца је морало да принудно слети на воду. У 1235 часова, док су Avengerи још увек летели, а на USS Enterpriseу отпремали авионе у хангар, TF-16 је окренула на југоисток и повећала брзину на 27 чворова како би изашла из зоне. Чим су попунили авионе горивом и муницијом, 24 Dauntlessа је враћено на летење. И коначно, десет Avengerа је прихваћено, док су остали одлучили да слете на острво Еспириту Санто. Након тога, на острво је послато и 13 Dauntlessа. USS Enterprise је још увек имао укрцаних 84 авиона (41 ловац, 33 обрушавајућа бомбардера и 10 Avengerа). Катастрофа губљења већег дела авиона из две ваздухопловне групе је избегнута.

Јамамото је у 1300 часова издао наређење за гоњење америчких снага. Гоњење је требало извршити на један од два могућа начина. Јапанци су још увек имали носаче авиона. Адмирал Какута на Јуњију и Номото на Zuikaku су били спремни да пошаљу авионе у напад. У међувремену, предњи одред, као и претходница су намеравале да се приближе Американцима.

Напад са Јуњија је послат у 1313 часова. Авиони су послати на југоисток, у зону удаљену 260 миља. У групи су летела осам Zeroа и седам јуришника, од којих је шест носило торпеда. Истовремено је са Zuikakuа полетела група од пет ловаца, два бомбардера и седам јуришника, од којих је шест било наоружано бомбама.

На носаче Zuikaku и Junyo су од 1320 до 1400 часова слетали авиони који су се враћали из напада. Zuikaku је на себе прихватио пет Zeroа (четири са носача Junyo), седам бомбардера са носача Shokaku и седам јуришника (шест са Zuikakuа и један са Shokakuа). На Junyo је слетело још девеет ловаца (један са Zuikakuа) и шест бомбардера. Током тог времена, још два ловца, четири бомбардера и један јуришник су принудно слетели на воду. Велики број авиона је био оштећен, а посаде психички исцрпљене. Номото је одлучио да не покреће четврти напад. Какута је притиснуо своје људе и наредио још један напад са свим авионима који би могли да се припреме за борбу. Најбоље што је могао Junyo да уради био је напад од шест Zeroа и четири бомбардера, који су полетели у 1535 часова.

USS Enterprise је могао да држи ваздухопловну патролу изнад TF-16, али то и није било толико битно јер је TF-16 изашла из домета јапанских авиона. Међутим, било је немогуће одржавати било какву заштиту из ваздуха за TF-17. Када се TF-16 повукла, USS Hornet је са пратњом остао без икакве заштите, сем оне коју је могао да организује сам својим снагама. Након што је први покушај тегљења прекинут од стране јапанских авиона, тешка крстарица Northampton се вратила да оново узме носач у тегаљ. У 1330 часова, тегаљ је ухваћен и кренуло је тегљење брзином од 3 чвора. Касније је достигнута брзина од 6 чворова и носач се полако удаљавао са бојишта у правцу истока.

Неуспели покушаји тегљења оштећеног носача USS Hornet од стране разарача и крстарице USS Pensacola

Јапанци нису имали намере да пусте USS Hornet да се извуче. Током јутра су авионима пратили активности Американаца на спашавању носача. Како TF-17 није располагала ваздухопловном патролом, USS Hornet је остао ужасно рањив. У 1345 часова, радар на Northamptonу је открио групу авиона на даљини од 103 миље. То је био напад са носача Junyo. Након петнаест минута откривена је још једна група авиона, овај пут на даљини од 110 миља. То је била група са носача Zuikaku. Обе групе су настојале да пронађу неоштећени носач северно од USS Hornetа, како је претпоставио штаб адмирала Нагумоа. Група са носача Junyo је одустала од безуспешног трагања за носачем и окренула на југ. У 1513 часова вођа групе уочава USS Hornet и одлучује да нападне. Нортхемптон отпушта тегаљ и припрема се за одбрану носача авиона. Шест јуришника наоружаних торпедима су напали USS Hornet са десног бока. Вођа напада је погодио одмах иза већ раније примљена два поготка. Осталих пет торпеда нису била успешна, али је и тај један постигнути погодак учинио да носач добије нагиб од 14° и све опције за спашавање носача учини мало вероватним. Пилот који је погодио носач је оборен убрзо након отпуштања торпеда, као и још један авион Типа 97. Пет Zeroа се такође није вратило на Junyo. Два бомбардера са носача Zuikaku су напала у 1541 часова, оба неуспешно.

Како је нагиб брода порастао на 20°, командант USS Hornetа је наредеио напуштање брода. Током самог напуштања брода, шест јуришника са Zuikakuа је напало на носач. Једна од бомби је погодила крмени део летне палубе али је изазвала мања оштећења. Остали авиони су промашили. Последњи напад тог дана одиграо се у 1650 часова када су се појавила четири бомбардера са Јуњија. Једна од бомби је погодила предњи део острва, продрла кроз палубу и експлодирала у хангару изазвавши пожар.

Судбина носача USS Hornet била је запечаћена. Мејсон је последњи напустио брод. Након што су и последњи авиони напустили бојиште, Мејсон је издао наређење разарачу USS Mustin да потопи носач, док су остали бродови из састава TF-17 пловили на исток брзином од 27 чворова. Разарач USS Mustin је лансирао осам торпеда, од којих је свега четири експлодирало. Како жељени ефекат није одмах наступио, Муреј је послао разарач USS Anderson да докрајчи носач. Овај разарач је такође лансирао осам торпеда, али је овог пута експлодирало њих шест. Како се носач још увек држао на површини, разарачи су почели да га засипају артиљеријским пројектилим калибра 127 мм. Након што су безуспешно сручили 430 пројектила у непомични носач, разарачи су отпловили. У 2100 часова до носача су допловили јапански разарачи Makigumo и Akigumoo. Потврдили су да се ради о USS Hornetу и проценили да га је немогуће спасити. Лансирали су четири торпеда и отишли. USS Hornet је потонуо следећег дана у 0130 часова.

Битка је прошла добро по Јапанце, али је Кондо био одлучан да искористи постигнути успех и да гони Американце током ноћи. У 1840 часова је наредио својим командантима да се припреме за ноћну борбу. Организовао је извиђање тако да може да ухвати евентуалног непријатеља који бежи или је тешко оштећен и плута на мору. До тада су претходница и предњи одред  били удаљени једни од других свега пар десетина миља. Разарачи из претходнице су убрзо лоцирали горући USS Hornet. Кондо је одлучио да у 2300 часова прекине гоњење уколико до тада не пронађе непријатеља. Два преостала јапанска носача су послата на север како би се припремили за јутарње извиђање. Резултат извиђања је требао да одлучи да ли ће се битка наставити или је већ завршена.

Ноћ је омогућила Јапанцима да пресабиру чиме располажу. Губици су били изузетно тешки, али су и даље располагали са 97 авиона на два носача авиона. На носачу Zuikaku налазило се 67 авиона (38 ловаца, 10 бомбардера и 19 јуришника). Junyo је располагао са 12 ловаца, 12 бомбардера и 6 јуришника.

Број америчких носча авиона у зони операције је за Јапанце и даље био непознаница. Ране процене су говориле о три носача, иако нити један јапански пилот није видео три носача авиона. Номото је то прозрео приликом пријема извештаја од посада авиона по слетању на носач. Какута је сматрао да се тамо налазе три носача и око 1830 часова је известио да су сви амерички носачи потопљени или тешко оштећени. Јамамото је у 1830 часова узео у обзир процене да се у зони налазе четири носача авиона, да су сва четири нападнута, и да је један потопљен а три тешко оштећена. То је било и Нагумово гледиште. Сви су били убеђени да је „Поморска битка у јужном Пацифику“ велика победа.

Извиђање које је изведено у јутро 27. октобра није дало резултате тако да су након завршетка трагања за обореним пилотима Јапанци окренули ка северу. Оштећени носачи Shokaku и Zuiho су се 28. октобра вратили на о. Трук, док је остатак јапанске флоте стигао 30. октобра. Америчке снаге су се већ увелико налазиле у луци.

Јапанци су тврдили да су постигли велику победу у којој су потопили три носача авиона, један бојни брод, крстарицу, разарач и један велики неиндентификовани ратни брод, као и 79 авиона. Ово је очигледно било претерано, али су амерички губици свакако били тешки. USS Hornet је потопљен, као и разарач USS Porter. USS Enterprise је оштећен, као и бојни брод South Dakota, лака крстарица San Huan и разарачи USS Smith и USS Mahan (оштећен у судару са бојним бродом South Dakota приликом изласка из зоне 27. октобра). Од 175 авиона, са колико је располагала на почетку битке, САД су изгубиле 80.

Јапански губици су били такође тешки. Три брода су тешко оштећена и захтевали су обимне поправке у Јапану – носачи Shokaku и Zuiho и тешка крстарица Chikuma. Прави губитак Јапанца је био у авионима, и што је још важније, у посадама. Од 203 авиона са којима је започела битку, јапанска моранрица је изгубила њих 99. Губици су били посебно тешки у јуришницима и бомбардерима.

Авионе је било релативно лако надокнадити, што није било могуће када је реч о увежбаним пилотима и посадама. Јапанци су изггубили 145 чланова летачког особља – 68 пилота и 77 осматрача. Како би се дочарала тежина губитака, треба напоменути да су Јапанци остали без 23 вођа одељења, ескадрила и  ваздухопловних група. То је свакако имало велики утицај на стање јапанске авијације. За разлику од њих, Американци су изгубили свега 22 чланова авио посада.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *