Операције у Украјини (од 10. јула до 16. октобра 1941)

a) Операције западно од Дњепрa

Немачка група армија „Југ“ успела је до 10. јула да потисне совјетске снаге у западној Украјини и Молдавији и да избије пред линију Сарни – Новоград Волински – Житомир – Бердичев – Проскуров – Каменец Подољск – р. Дњестар – Сороки – Леово – р. Прут – р. Дунав до ушћа.

На овој линији снаге Југозападног правца су припремиле нову одбрану у следећем распореду:

  • Југозападни фронт (5, 6, 26. и 12. армија и кијевски утврђени рејон), јачине 44 врло слабе дивизије, бранио је положаје Сарни – Каменец Подољск (искључно), са задатком да задржи немачко наступање ка Коростењу, Кијеву и Уману. За ваздушну подршку је имао око 250 исправних авиона;
  • Јужни фронт (18. и 9. армија и Приморска група), јачине 20 дивизија, бранио је положаје од Каменец Подољска до ушћа Дунава, са задатком да задржи немачко наступање ка Балти и Одеси. За ваздушну подршку је имао 649 авиона, већином застарелог типа.

Немци су рачунали да ће лако савладати совјетску одбрану и из покрета заузети Кијев и читаву западну Украјину. Сходно томе они су и распоредили своје снаге:

  • Главне снаге (6. армија, 1. оклопна група и 17. армија), јачине 38 дивизија, од којих 5 оклопних и 5 моторизованих, са задатком да ударом у бокове и позадину ликвидирају снаге Југозападног фронта на правцу Кијева и заузму град. Подржавало их је 700 авиона 4. ваздухопловне флоте.
  • Помоћне снаге (немачка 11, румунска 3. и 4. армија и мађарски 8. корпус), јачине 24 дивизије и 15 бригада, са задатком да обухвате Јужни фронт с југа. За ваздушну подршку су имале 450 румунских авиона.

Пошто су обезбедили потребну надмоћност, нарочито на правцима главног удара, Немци су 10. јула наставили јаке нападе на читавом фронту. Већ следећег дана направили су брешу, ширине 60 км, између совјетске 5. армије и снага које су браниле кијевски правац. Искористивши ову брешу, предњи делови 1. оклопне групе, следећег дана достигли су у гоњењу р. Ирпењ, удаљену 15 – 20 км од Кијева. Развиле с.у се огорчене и упорне борбе са обе стране. Команда Југозападног правца наредила је да се појача кијевски утврђени рејон и да се повуку снаге с линије Бердичев – Могиљев Подољски. Противудари совјетске 5. армије, од 10. до 14. јула, из рејона Коростења у правцу Новограда Волинског и Житомира, у бок главних снага групе армија „Југ“, принудили су немачко командовање да већи део 6. армије поврне у правцу Коростења, чиме је ослабљена ударна моћ немачких главних снага у правцу Кијева. Западно од Кијева развиле су се огорчене борбе. Сви покушаји Немаца да потисну 26. армију и добровољце и овладају градом, остали су без успеха.

У немогућности да овлада Кијевом, немачко командовање је одлучило да у другој половини јула пренесе тежиште операција с кијевског на умански правац, да би се окружиле совјетске снаге у ширем рејону Умана. У вези с тим, дати су следећи задаци армијама:

  • 6. армија главним снагама да изврши напади ка Коростењу, а помоћним да буде у одбрани према Кијеву;
  • 1. оклопна група, с делом 6. армије, да наступа правцем Бердичев – Бела Црква – Нова Украјинка и совјетске снаге код Умана обухвати са севера и истока;
  • 17. армија да наступа правцем Виница – Уман ради везивања совјетских снага код Умана;
  • 11. армија, румунска 3. армија и мађарски 8. корпус да наступају главним снагама правцем Сороки – Балта – Првомајск и совјетске снаге код Умана обухвате с југа;
  • Румунска 4. армија да наступа ка Дњестру и штити десни бок групе армије „Југ“.

Извршавајући ово наређење, немачка 1. оклопна група продрла је 16. јула у рејон Бердичев – Казатин и продужила наступање ка југоистоку, чиме је угрожавала бок и позадину 6, 12. и 18. армије. Немачка 17. армија пробила је 17. јула совјетске положаје код Летичева и продором ка Жмеринки угрозила леви бок 12. армије. У исто време извршиле су јак напад немачко-румунске снаге код Могиљева Подољског, а већ следећег дана отпочеле су форсирање р. Дњестра на споју совјетске 18. и 9. армије. Јужније, немачко-румунске снаге су 16. јула заузеле Кишињев.

Настављајући експлоатацију успеха, немачке оклопне снаге избиле су 17. јула код Беле Цркве, у непоседнут међупростор између совјетске 26. армије и десног крила 6. армије, одакле су могле да продру ка југоистоку и угрозе позадину совјетских снага у западној Украјини. Због ове опасности, совјетска Врховна команда је 18. јула одобрила повлачење 6, 12, 18. и 9. армије на линију Бела Црква – Гаисин – Каменка – р. Дњестар. Ради затварања оног непоседнутог међупростора наређено је да два корпуса 26. армије изврше противудар на немачку 1. оклопну групу. Противудар је отпочео 20. јула и привремено је успорио наступање немачког 3. и 14. оклопног корпуса. На десном крилу 1. оклопне групе, 48. оклопни корпус је успео да се 21. јула пробије у рејон Умана, те се тако приближио железничкој станици Христиновка где се налазило више од 1 000 рањеника, као и складишта муниције и горива. Због тога је совјетски 2. оклопни корпус из састава 9. армије брзо пребачен у тај рејон, одакле је извршио противудар према северу и тако привремено задржао продор немачког 48. оклопног корпуса.

У то време совјетска 18. армија задржала је немачко-румунско наступање и својим противнападима у правцу Жмеринке и Могиљева Подољског није дозвољавала да јој се угрозе бокови, а 9. армија водила је успешне борбе са надмоћним немачко-румунским снагама које су тежиле да избију на р. Дњестар. Према наређењу команде Јужног фронта, 9. и Приморска армија одступиле су 21. јула на источну обалу р. Дњестра, где су прешле у одбрану и успешно одбиле све покушаје немачко -румунских снага да форсирају ову реку.

Од 22. до 23. јула развиле су се огорчене борбе у рејону Коростења и према Кијеву, где су 5. армија и јединице кијевског утврђеног рејона, појачане добровољцима из Кијева, успешном одбраном везале за себе око 7 немачких дивизија. Немци су потисли 5. армију на линију Коростењ – Кијев, док су на десном крилу 26. армије, јужно од Кијева, успели да се пробију ка р. Дњепру, али је њихов даљи продор био овде коначно заустављен.

Немачка 1. оклопна група успела је да прошири пробој и да избије у рејон Погребишенски – Тетијев – Жашков, чиме је са севера још више угрозила позадину совјетске 6. и 12. армије.

Истовремено, после форсирања р. Дњестра код Могиљева Подољског, два корпуса немачке 11. армије продужила су наступање у правцу Балте и дубоко се уклинила на споју 18. и 9. армије. Овакво дејство немачких снага јасно је изражавало намеру да се изврши окружење совјетских снага (6. и 12. армије), у рејону Умана.

По наређењу совјетске Врховне команде од 25. јула, 6. и 12. армија потчињене су Јужном фронту.

Немачка 1. оклопна група наставила је 26. јула надирање из рејона Беле Цркве ка југоистоку. Истог дана су 11. армија и румунска 4. армија форсирале р. Дњестар на споју 9. и Приморске армије, између Каменке и Тираспола, и продужиле наступање у правцу истока.

Команда Јужног фронта је 28. јула предложила команди Југозападног правца да се угрожена 6. и 12. армија одмах повуку у резерву, а задржавајуће борбе с немачким снагама да продуже 18. и 9. армија. Совјетска Врховна команда је, међутим, 28. јула наредила да се само десно крило Јужног фронта повуче на линију Шпола – Терновка – Балта – Рибница. Пошто су ову линију већ биле делимично заузеле немачке и румунске једиинице, то 6. и 12. армија нису могле на њој да организују нову одбрану, па су биле приморане на даље повлачење ка истоку.

Извлачење 6. и 12. армије обезбеђивали су 2. оклопни корпус, који се пожртвовано и упорно бранио северно од Умана, и јединице 18. армије, које су пружале огорчен отпор на линији Гаисин –  Ободовка. Међутим, због врло јаког немачког притиска, они су били присиљени да се 29. јула повуку: 2. оклопни корпус ка Уману а 18. армија јужно од њега. Сада су 6. и 12. армија биле обухваћене са оба бока. Због тога су добиле задатак да се повуку на р. Сињуху. Овај задатак, међутим, није могао бити извршен, јер су 30. јула дивизије немачке 1. оклопне групе избиле у рејон Новоархангелска, а 17. армија заузела Голованевск. На тај начин, 6. и 12. армија и 2. оклопни корпус нашли су се у врло тешкој ситуацији, јер је њихово повлачење морало да се изврши у релативно уској зони, која је могла бити пресечена у врло кратком року. После безуспешног покушаја да поврати Голованевск, 18. армија била је принуђена због угрожености деснога бока, да одступи ка југоистоку.

У наступању преко Нове Украјинке, немачки 14. оклопни корпус је избио 2. августа у рејон Првомајска, где се спојио са деловима 17. армије. Тако се већи део 6. и 12. армије нашао у окружењу, док су мањи део и сви позадински делови успели до 4. августа да се правовремено повуку. Ноћу 5. августа, ова група је покушала пробој из окружења, али без успеха: само су се неки делови пробили; остале снаге водиле су борбу у окружењу до 7. августа, а поједине мање групе пружале су отпор и везивале немачке снаге све до 13. августа. Према совјетским подацима, губици 6. и 12. армије су били осетни; поред осталих заробљена су оба команданта армија.

Окружењем и разбијањем 6. и 12. армије створен је широк непоседнут међупростор измеду Југозападног и Јужног фронта. Немачка 1. оклопна група је тежила да га искористи за обухват Јужног фронта са истока, док је продор немачко-румунских снага северно од Тираспола запретио обухватом и с југа. Јужни фронт је имао само 14 ослабљених и исцрпљених дивизија, док су Немци и Румуни ангажовали против њега 29 дивизија и 10 бригада. Због оваквог неповољног стања Јужног фронта, совјетска Врховна команда је 5. августа донела одлуку да се он до 10. августа повуче на нову линију одбране Криви Рог – Херсон. Самостална Приморска армија, која је по наређењу Врховне команде изашла из састава Јужног фронта и била њој непосредно потчињена, добила је задатак да брани Одесу до последњих могућности. Она је ноћу 8/9. августа одступала на линију Березовка – Разделно – Кучурганско језеро, где је прешла у одбрану.

У духу директиве Врховне команде од 3. августа, снаге Југозападног правца су појачане новим дивизијама из резерве. Југозападни фронт је добио 10 дивизија, а Јужни фронт 12 дивизија (9 пешадијских и 3 коњичке); 2 дивизије су остале у резерви команде Југозападиног правца. Те дивизије нису биле спремне за борбу, јер нису биле довољно опремљене и наоружане. Дивизије додељене Југозападном фронту већином су биле распоређене на р. Дњепру од Кијева до Переволочна; оне су с јединицама које су пристигле из унутрашњости војних округа образовале 37, 26. и 38. армију. Од дивизија додељених Јужном фронту формирана је Резервна армија и распоређена у рејону Дњепропетровска за помоћ снагама које су одступале према Дњепру.

Совјетска 18. и 9. армија водиле су врло тешке борбе, јер су Немци, од 8. до 10. августа, појачавали притисак да их омету и спрече у повлачењу преко доњег тока Јужног Буга.

Совјетска Врховна команда је 12. августа одобрила да се 18. и 9. армија повуку на линију Криви Рог – р. Ингулец, с тим да део фронта северно од Кривог Рога брани новоформирана армија генерала Чибисова (Резервна армија). Уз велико залагање, нарочито инжињеријских јединица, 9. армија је успела да се помоћу сплавова, бродова, моторних чамаца и преко импровизованог моста, пребаци на источну обалу Јужног Буга.

Пошто је претила опасност да Немци, у брзом надирању, продру на обалу Црног мора и тако их обухвате с истока, совјетске армије су наставиле повлачење према истоку. Очекујући да Немци још више појачају нападе на овом правцу, совјетска команда је наредила 2. коњичком корпусу, 18. и 9. армији да се 17/18. августа повуку на источну обалу р. Дњепра. Међутим, Немци су изненада ослабили притисак на николајевском правцу и појачали нападе ка Кременчугу и Дњепропетровску, где се прикупљала новоформирана Резервна армија. Ово скретање јаких делова 1. оклопне групе умногоме је олакшало организовано одступање совјетске 18. и 9. армије на р. Дњепар.

Сем тога, неке дивизије из састава Резервне армије извршиле су противнапад ка западу и тиме олакшале повлачење 9. армије ка Николајеву.

Немци су одлучили да отклоне опасност која им је запретила од Резервне армије и да избију на Дњепар. У том циљу они су ангажовали 3. оклопни корпус н правцу Дњепропетровска а 14. оклопни корпус у правцу Запорожја. Дивизије совјетске Резервне армије нису могле одолети јачим немачким снагама, па су се зато 16. августа повукле ка Дњепропетровску и Запорожју, где су на мостобранима продужиле борбена дејства до краја августа.

У то време почело је пребацивање 18. и 9. армије и 2. коњичког корпуса, преко набујалог Дњепра, на сектору од Никопоља до Херсона. Помоћу чамаца, сплавова и других приручних средстава, од 18. до 22. августа њихове главне снаге пребачене су на источну обалу, која је већ раније била припремљена за одбрану. Совјетска Врховна команда је 19. августа наредила Југозападном и Јужном фронту да упорно бране Дњепар од Лојева до ушћа и мостобране код Кијева, Кременчуга, Дњепропетровска, Берислава, Херсона и др.

Пошто се совјетска 5. армија до 24. августа повукла из области Припјатских мочвара, немачка 6. армија изтбила је на р. Дњепар северно од Кијева.

Међутим, снаге Јужног фронта нису биле у стању да задрже мостобране код Берислава и Херсона. После врло жестоких борби код Дњепропетровска, које су трајале до 25. августа, јединице Резервне армије напустиле су и овај мостобран. Немци су после тога прешли Дњепар и образовали мостобран на његовој левој обали, где су задржани упорном и организованом одбраном 6. армије.

Избијањем немачке групе армија ,,Југ“ на десну обалу Дњепра озбиљно су угрожене совјетске снаге у Украјини. Немци су били у могућности да с мостобрана код Дњепропетровска изврше дубок продор и обухвате главне снаге Југозападног фронта ударом с југа, а истовремено одсеку и набаце к мору снаге Јужног фронта. Међутим, дејства немачке 2. армије и 2. оклопне групе од Гомеља и Стародлуба на југ убрзо су постала још већа опасност за совјетску одбрану на р. Дњепру.

б) Кијевска битка

У току јула настала су размимоилажења између Хитлера, с једне, и фелдмаршала Браухича и његовог начелника штаба, генерала Халдера, с друге стране, у погледу даљег вођења операција. Хитлер се директно мешао у оперативно и тактичко руковођење јер није био задовољан постигнутим успесима. Он је указивао на многе недостатке, нарочито у погледу употребе оклопних јединица, које су исувише истуране, услед чега су биле усамљене. Стога је наредио да се измени начин употребе оклопних јединица, тј. да се дубоки оперативни продори и окружења убудуће врше уз тешње садејство пешадијских снага. По мишљењу Хитлера, у даљим операцијама требало је првенствено постићи успехе на крилима стратегијског фронта, тј. на југу што пре заузети Украјину, Донецки базен и Кавказ, а на северу заузети Лењинград и спојити се с Финцима; ради остварења ове замисли требало је групу армија „Центар“ задржати код Смоленска и њеним оклопним снагама ојачати групе армија „Југ“ и „Север“; пошто се изборе успеси на крилима фронта – тек онда предузети офанзиву на Москву. Команда копнених снага није се сложила с овом Хитлеровом концепцијом, јер је сматрала да је главни стратегијски циљ: тући снаге Црвене армије на московском правцу, а скретањем оклопних јединица на југ или север изгубило би се драгоцено време. Она је претпостављала да ће Црвена армија морати да прими одлучујућу битку западно од Москве, јер је овај град најважнији политички, економски и саобраћајни центар СССР-а. Због тога је и предлагала да се, после краћег одмора, безусловно настави офанзива на Москву, пре но што Црвена армија привуче нове снаге и изгради солиднији одбрамбени систем западно од Москве. У вези с тим Оперативно одељење Врховне команде оружаних снага доставило је 10. августа Хитлеру писмени меморандум у коме је био изложен план за напад на Москву. После овог меморандума, а на основу личних утисака које је стекао обилазећи штабове група армија, Хитлер је 12. августа издао допуну директиве бр. 34, којом је наређено: да група армија „Центар“ ликвидира совјетске избочине на својим крилима и да предузме офанзиву ка Москви по паду Лењинграда; да група армија „Север“ продужи офанзиву и заузме Лењинград; да група армија „Југ“ пређе р. Дњепар и заузме Крим и Донецки базен.

Три дана касније (15. августа) Хитлер је наредио да се групи армија „Север“ упути један оклопни корпус из 3. оклопне групе (која је била у саставу групе армија „Центар“) и да се обуставе напади на московском правцу. Поводом ове нове одлуке, команда копнене војске је 18. августа, у једној представци Хитлеру, изнела мишљење да група армија „Центар“ треба да настави офанзиву ка Москви ради уништења совјетских снага и заузимања главног града СССР-а. Сем тога, она је сматрала да групе армија „Југ“ и „Север“ не треба ојачавати, јер су оне имале довољно снага за настављање офанзиве.

Хитлер није усвојио овај предлог команде копнене војске па је 20. августа наредио да се настави офанзива само на јужном и северном правцу. На основу овог наређења, команда копнене војске је 21. августа издала директиву: пре доласка зиме треба на југу заузети Крим и Донецки базен, а на северу окружити Лењинград и извршити спајање с Финцима.

У духу поменуте директиве одлучено је да се разбију и униште снаге совјетског Југозападног фронта. За ово су: биле предвиђене следеће снаге:

  • 2. армија и 2. оклопна група (око 25 давизија, од којих 4 оклопне и 2 моторизоване) на левом крилу, са задатком да избију на линију Новгород Северски – Лојев, а потом форсирају р. Десну и продуже наступање према југу, обухватајући десно крило Југозападног фронта; при даљем дејству да се споје с 1. оклопном групом која ое продирати с југа;
  • 6. армија, у центру, на фронту од Лојева до Черкасија, са задатком да, пошто крилне групе изврше опкољавање снага Југозападног фронта, пређе у напад и заузме Кијев;
  • 17. армија и 1. оклопна група, на десном крилу, са задатком да форсирају р. Дњепар од Черкасија до Кременчуга, а потом усмере главни удар од Кременчуга на север, ка Лохвици, у позадину Југозападног фронта; при даљем дејству да се споје с 2. оклопном групом, која ће продирати са севера.

За ваздушну подршку обезбеђено је око 500 авиона 4. ваздухопловне флоте.

Совјетска Врховна команда је одлучила да се брани Кијев и упорно држе положаји на Дњепру свим расположивим снагама Југозападног фронта. На основу ове одлуке извршено је следеће груписање снага Југозападног фронта на источној обали Дњепра:

  • 5. армија на северном крилу, да упорно брани положаје северно од Кијева;
  • 37. армија на кијевском мостобрану за одбрану Кијева;
  • 26. армија да упорно брани положаје јужно од Кијева;
  • 38. армија на јужном крилу, да упомо брани мостобран код Кременчуга.

После битке за Смоленск, немачка 2. оклопна група и 2. армија су предузеле наступање на југ и већ 8. августа извршиле снажан напад на положаје Централног фронта. Пошто су савладале отпор совјетских снага и потиснуле их у јужном и југоисточном правцу, наставиле су напредовање.

Совјетска Врховна команда је претпостављала да Немци намеравају да једном јаком оклопном групом отпочну операције преко Брјанска, Орела и Туле на Москву, у циљу обиласка снага Западног и Резервног фронта. Стога је 16. августа донела одлуку да формира Брјански фронт, за затварање и заштиту правца који преко Брјанска води ка Москви.

Међутим, 2. оклопна група, пошто се обезбедила на левом крилу, продужила је напад ка југу. Већ 16. августа су њени предњи делови избили у рејон Стародуба. У то време се 2. армија, која је нападала десно од 2. оклопне групе, приближила Гомељу.

Све снаге Југозападног фронта биле су ангажоване у борби према немачкој групи армија „Југ“. Резерве су истрошене још раније тако да Југозападни фронт, без прилива нових снага, није био у могућности да организује чврсту одбрану на северном крилу (на р. Десни), одакле је претила највећа опасност. Због тога је од делова 37. и 26. армије формирана 40. армија, боја се развила на р. Десни северно од Конотопа.

Немачка 2. оклопна група је брзо и лако напредовала. Пошто је заузела Унечу и пресекла железничку пругу Гомељ – Брјанск, она је 21. августа заузела Новгород Северски и приближила се р. Десни. Покушај 13. и 50. армије Брјанског фронта да, противударима у бокове, спрече даље напредовање ових немачких снага дао је само делимичне резултате, јер су Немци појачали леви бок и наставили напредовање ка р. Десни, чиме су озбиљно угрозили положаје совјетске 13. армије. Совјетско командовање брзо је реаговало и на р. Десну упутило две дивизије да задрже надирање немачких снага и омогуће концентрацију оних дивизија које су додељене новоформираној 3. армији (у саставу Брјанског фронта).

Већ 23. августа било је јасно да немачка 2. оклопна група и 2. армија наступају у позадину Југозападног фронта. Да би објединила дејство снага које су нападале на бокове 2. оклопне групе и 2. армије, совјетска Врховна команда је 25. августа расформирала Централни фронт а његове армије доделила Брјанском фронту, појачавши га новим јединицама, тенковима и авионима.

Совјетска 21. армија је била принуђена да се повуче ка југу на нове положаје, јужно од Гомеља, а 13. армија према југоистоку и истоку, услед чега је између њих створен празан, небрањен простор ширине 30 – 40 км. Совјетска Врховна команда је тамо упутила 40. армију из рејона Конотопа, али она није могла да затвори брешу.

До 25. августа немачка 2. оклопна група избила је на р. Десну, а немачка 2. армија јужно од Гомеља. Потом је 2. оклопна група прешла р. Десну; главни удар је извршио 24. оклопни корпус у правцу Конотопа, у позадину Југозападног фронта.

Пошто се с истока обезбедиила 47. оклопним корпусом, 2. оклопна група је образовала мостобран у рејону Шостке, а затим продужила надирање ка југу. Сви противудари совјетске 13. армије у бок 47. оклопног корпуса остали су безуспешни. Почетком септембра оклопна група је сломила жилав отпор 40. армије и натерала је на повлачење ка југоистоку. Тиме је био угрожен десни бок совјетске 21. армије. Истовремено је немачка 2. армија избила код Чернигова и тако угрозила леви бок 21. армије. Пошто је изгубила везу са суседима, а да би избегла окружење, совјетска 21. армија се почетком септембра повлачила на југ, ка р. Десни.

Да би спречили продор немачких армија на југ и олакшали ситуацију Југозападног фронта, делови Брјанског фронта, после припрема и пристиглих појачања, извршили су крајем августа неколико противудара на 2. оклопну групу. Совјетске јединице су продрле на појединим местима 10 – 12 км, али нису успеле да ослабе притисак оклопне групе на армије Југозападног фронта.

Ситуација на десном крилу Југозападиног фронта била је врло тешка. Многе бреше и непоседнути делови положаја били су погодни простори за продор немачких јединица. Искористивши то, немачка 6. армија је 22. августа форсирала р. Дњепар северно од Кијева и предњим деловима заузела Остер, а почетком септембра избила је на р. Десну и образовала мостобран на левој обали. Немци су вршили јак притисак на северно крило Југозападног фронта. Према одобрењу Врховне команде од 9. септембра, 5. армија и деснокрилне дивизије 37. армије повукле су се на р. Десну, у циљу заштите десног крила Југозападног фронта. Међутим, немачка 2. армија нападајући према Нежину, потисла је 5. армију са р. Десне и принудила је да даље одступа на југоисток.

Команда Југозападног правца хитно је затражила појачања од Врховне команде ради затварања насталог отвора између 40. и 21. армије, а када их није добила, предложила је да своје армије повуче на р. Псјол. Врховни командант је категорички одбио овај захтев и наредио 11. септембра да се Кијев одржи по сваку цену, а да се на десно крило пребаце све расположиве снаге које ће у садејству са Брјанским фронтом разбити немачку 2. оклопну групу.

Не наишавши на организован отпор 40, 21. и 5. армије, немачка 2. оклопна група и 2. армија заузеле су Глухов, Конотоп, Бахмач и Нежин. У даљем надирању, 24. оклопни корпус заузео је 11. септембра места Прилуки и Ромни. Четири дана касније лева колона је продрла у Лохвицу и тиме угрозила дубоку позадину Југозападног фронта.

На левом крилу Југозападног фронта, југоисточно од Кременчуга, након врло жестоких борби, немачка 17. армија је делом снага прешла Дњепар и до 9. септембра образовала мостобран код Кременчуга. Са овог мостобрана су 48. и 14. оклопни корпус из 1. оклопне групе напали 12. септембра совјетску 38. армију, која је бранила фронт од 200 км. Врло брзо савладавши совјетски отпор, немачке јединице су несметано продужиле наступање ка северу, у сусрет снагама 2. оклопне групе, ради окружења читавог Југозападног фронта. За 1. оклопном групом, из рејона Кременчуга, наступала је немачка 17. армија слабијим снагама ка Кијеву, а главним ка Полтави. Совјетска 38. армија није се могла супротставити знатно наммоћнијим немачким снагама; стога, одвојивши се од свог десног суседа (26. армије), повукла се ка доњем току р. Псјола, штитећи са запада Полтаву. Предњи делови 1. оклопне групе несметано су напредовали и 14. септембра заузели Лубни на путу за Лохвицу, чиме је и с југа извршен дубок продор у позадину Југозападног фронта.

На тај начин пре потпуног окружења, које је могло бити извршено сваког часа, остао је пролаз између Лохвице и Лубнија, ширине 30 – 40 км. Немачке снаге у позадини Југозападног фронта још су биле слабе, јер су то били предњи делови 1. и 2. оклопне групе. Према томе, било је чак и сада могуће пробити се према истоку. Међутим, совјетска Врховна команда, сматрајући да су извештаји о опасној ситуацији претерани, 14. септембра је поново наредила да се брани Кијев.

Извршавајући ово наређење, команда Југозападног правца је покушала да организује одбрану и да активним дејствима 40. армије, 2. и 5. коњичког корпуса и 38. армије, који су се налазили ван окружења, разбије оклопне јединице 1. и 2. оклопне групе и спречи њихово избијање на р. Псјол. Међутим, предњи делови 1. и 2. оклопне групе спојили су се 16. септембра између Лохвице и Лубнија и пресекли преостале комуникације. Главне снаге Југозападног фронта (21, 5, 37. и 26. армија) биле су тиме потпуно окружене. Њихов положај је био врло тежак, нарочито 37. армије, која је код Кијева држала мостобран ширине 25 км. Пошто Врховна команда није дала наређење за повлачење, то је команда Југозападног правца самоиницијативно наредила да се Кијев напусти и да се снаге Југозападног фронта пробију из окружења до р. Псјол пре него што немачке оклопне снаге организују чвршћу одбрану на тој реци. Наређење је предато команди Југозападног фронта 16. септембра. Међутим, командант се колебао и није одмах извршио ово наређење, јер је оно противречило наређењу Врховног команданта од 11. септембра. Зато је затражио мишљење Врховне команде. Она га је 17. септембра известила да се слаже с напуштањем Кијева, а у погледу повлачења на р. Псјол није ништа поменуто. Командант Југозападног фронта наредио је ноћу 17. септембра свим армијама да се пробију из окружења.

Армије су ово наређење примиле и приступиле његовом извршењу. Једино 37. армија – која није примила наређење за повлачење јер је веза с њом била прекинута – продужила је одбрану Кијева до 19. септембра, када је немачка 6. армија ушла у град. До 20. септембра Немци су расекли 37. и 26. армију на три дела и приступили појединачном уништавању. За то време су се јединице 5. и 21. армије извлачиле по групама и одредима од неколико десетина до неколико хиљада људи, под руководством сналажљивијих и смелијих команданата. У окружењу су погинули командант Југозападног фронта генерал Кирпонос и многи генерали и виши официри. Огорчене борбе у окружењу трајале су до 26. септембра, када су Немци објавили да је битка завршена и да је заробљен велик број совјетских војника.

Крајем септембра команда Југозападног правца је расформирана а за команданта Југозападног фронта – поново формираног од јединица које су се пробиле из обруча и оних које су правовремено одступале или су пристигле из позадине – постављен је маршал Тимошенко. Обновљени Југозападни фронт, у чијем су саставу биле 40, 21, 38. и 6. армија, крајем септембра је организовао одбрану на линији Ворожба – Лебедин – Гађач –  Шишаки – Красноград – Новомосковск са задатком да спречи продор Немаца ка Харкову и у Донбас.

У почетку септембра, када су немачка 17. армија и 1. оклопна група отпочеле напад на положаје левог крила Југозападног фронта, немачка 11. армија и делови 1. оклопне групе нападали су на положаје Јужног фронта. Делови 1. оклопне групе наставили су нападе са раније образованог мостобрана код Дњепропетровска, али су брзо заустављени жилавом и добро организованом одбраном совјетске 6. армије. Ујутро 9. септембра Немци су обновили напад главним снагама 11. армије с мостобрана код Каховке. Совјетска 9. армија водила је три дана упорне борбе, па се 12. септембра, заједно са 18. армијом повукла на исток и задржала на линији Запорожје – Молочно језеро. Делови немачке 11. армије стигли су до Перекопске превлаке, али нису могли да се пробију на Крим због врло одлучне и успешне одбране 51. армије.

Тако су Немци постигли значајне успехе у Украјини. Група армија „Југ“ продирла је дубоко на совјетску територију и у опкољавајућим операцијама (уманској и кијевској) успела да уништи и разбије знатне совјетске снаге и заузме већи део Украјине.

Совјетске армије су изгубиле пространу територију и претрпеле велике губитке у људству и материјалу, нарочито у авионима и тенковима, чиме је њихова борбена и маневарска способност била знатно умањена.

Ови успеси су постигнути првенствено због тога што је немачка Врховна команда наредила пребацивање 2. оклопне групе и 2. армије с московског на украјински правац. Премештање тежишта операција на тај правац било је у супротности с основном замисли немачког ратног плана. Немци су због тога изгубили драгоцено време, тако да нису могли наставити офанзиву на најважнијем правцу – московском. Услови за продужење операција ка Москви из дана у дан су се погоршавали, јер су немачке снаге све више слабиле услед губитака у људству и материјалу.

Међутим, немачким успесима помогле су и грешке совјетских команданата: одбрамбени поредак Црвене армије није одговарао потребама савремених операција; он није имао довољну дубину, што је отежавало извођење противудара ради одсецања немачких оклопних клинова; совјетски командни кадар није имао искуства у извођењу савремених операција, нарочито у организацији активне одбране правовременог одступања, пробоја из окружења и садејства; итд. Основни разлог неуспеха је, свакако, у томе што је совјетска Врховна команда пренебрегла реалне опасности од окружења, преценила могућности Југозападног фронта, оставивши га без резерви и није дозволила правовремено повлачење угрожених снага на нове положаје.

в) Операције код Одесе

За време извођења одбрамбених операција у Украјини и повлачења Јужног фронта ка р. Дњепру, совјетска Врховна команда је наредила команданту Југозападног правца да се Одеса брани до последњих могућности, јер је она била врло важна база за Црноморску флоту и авијацију, као и трговачка лука преко које је вршен транспорт робе из јужног дела Украјине и погодан мостобран за угрожавање десног бока немачких и румунских снага у Украјини. Овај задатак је поверен самосталној Приморској армији (која је 11. августа бранила положаје на линији Булдинка – Свердлово – Чеботаревка – Алестарово –  Кагарљик – Бељајевка – Дњестарски лиман), делу Црноморске флоте и неким посадним јединицама (укупно: четири и по пешадијске и две коњичке давизије, неколико обалских батерија и самостални понтонирски батаљон). За одлбрану је ангажовано још 20 000 комуниста и око 73 000 комсомолаца. Остало становништво Одесе узело је уоешћа у изградњи положаја и многобројних барикада.

Још док су вођене борбе далеко од Одесе биле су предузете мере за њену одбрану. Међутим, тек кад је запретила непосредна опасност – настављени су интензивни радови, у којима је свакодневно учествовало 10 – 12 хиљада становника града. Тако су пре и у току операција изграђени: предињи положај на 20 – 25 км од града, главни положај на 10 – 14 км од ивице града и положај за непосредну одбрану на 6 – 10 км од града; у самом граду такође су изграђени одбрамбени положаји. Положаји су били подељени на три сектора: источни, западни и јужни.

Операције код Одесе

Румунска 4. армија добила је задатак да што пре заузме Одесу. Она је имала 10 дивизија (од тога једну оклопну) и 3 коњичке бригаде, а предвиђено је да помогну и делови немачке 72. дивизије, подржавани са 100 румунских и немачких авиона.

Верујући да ће без нарочитих припрема, лаико и из покрета заузети Одесу, Румуни су од 10. до 13. августа предузели нападе на читавом фронту Приморске армије. Међутим, сви њихови напади били су одбијени; само су на десном крилу Приморске армије постигли успех и потиснули совјетске једиинице до линије Булдинка – Свердлово – Чеботаревка.

Пошто су ојачали своје снаге и извршили извесне припреме, Румуни су 18. августа предузели напад, с тежиштем према крилним секторима одибране. После врло жестоких и тешких борби успели су на источном сектору да продру у совјетске положаје у дубину до 700 м. Две дивизије, подржане са око 60 тенкова, извршиле су јак напад на западни. сектор дуж железничке пруге, али су брзо биле заустављене. На јужном сектору, у рејому Кагарљика, пешадија је уз подршку око 70 тенкова, успела да се уклини у дубину од око 2 км.

Совјетске јединице су низом противудара зауставиле румунске нападе. Значајну улогу у одбрани имала су два пука морнаричке пешадије. Садејствујући снагама Приморске армије, они су, уз подршку обалске артиљерије, успели да спрече продор Румуна у Одесу са североистока. Морнари су енергичним противнападима, између 15. и 17. августа, истерали румунске јединице из села Булдинке, а неке њихове делове окружили и уништили. Касније је у одбрани Одесе било ангажовано око 8 000 морнара, који су се борили као пешаци. У борбама на прилазима Одеси копненим снагама је врло успешно садејствовала обалска и бродска артиљерија.

Пошто је одвајање Приморске армије од главних снага Југозападног правца изазвало тешкоће у командовању, као и у организацији садејства с фронтом, то је, по наређењу Врховне  команде, 19. августа образован Одески одбрамбени рејон, који је потчињен Војном савету Црноморске флоте. Црноморска флота је добила задатак да подржи дејства копнених снага. Истовремено је имала да обезбеди превоз појачања, оружја и других потреба у Одесу, као и евакуацију рањених, једног дела становништва и материјалних добара.

После јаке артиљеријске и минобацачке припреме, румунске снаге су у зору 19. августа наставиле напад на читавом фронту. Развиле су се врло жестоке борбе на сва три сектора одбране. Под притиском јачих румунских снага, совјетске јединице су се до 25. августа повукле на нове положаје, али су и румунске јединице, због знатних губитака, биле принуђене да се зауставе.

Незадовољан дотадашњим током борби, маршал Антонеску је обишао фронт и наредио да се Одеса што пре заузме, јер је био угрожен углед румунске војске, чије су снаге тада биле потребне за друге делове источног фронта.

Тек пошто је појачала и прегруписала своје снаге, румунска 4. армија је 12. септембра, уз јаку артиљеријску подршку, наставила напад. Јединице совјетског јужног сектора биле су принуђене да се повуку на главну одбрамбену линију. На осталим деловима фронта и поред увођења резерви и врло жестоких даноноћних јуриша од 16. до 21. септембра, Румуни нису постигли одлучујући успех. Извршавајући наређење Антонескуа, они су журили да што пре заузму Одесу, не водећи рачуна о великим губицима које су свакодневно трпели. И губици совјетских јединица били су знатни: 40%, а код морнаричке пешадије и 70 – 80%. Услед тога је Приморска армија била принуђена да се 22. септембра на читавом фронту повуче на главне положаје. У међувремену је погоршано стање на десном крилу, где су Румуни успели да се пробију источно од Старе Дофиновке и у рејону Великог аџалијског лимана, код Чебанке, одакле су артиљеријском ватром гађали град, луку и њене морске прилазе с мора.

Да би отклонила опасност, команда Црноморске флоте је одлучила да једним јаким и изненадним комбинованим противнападом ликвидира румунске снаге и њихове артиљеријске положаје код Чебанке и Ст. Дофиновке, те на тај начин побољша одбрамбене положаје на десном крилу. У том циљу је предвиђено да се у поноћ 22. септембра искрца поморски десант код Григорјевке, у позадини румунских снага, док би, нападом с фронта, пешадијске снаге тежиле да окруже и униште румунске јединице између Великог и Малог аџалијског лимана. Једновремено са искрцавањем поморског десанта код Григорјевке, предвиђено је да се мањи ваздушни десант (23 падобранца) спусти јужно од Булдинке, са задатком да пресече све везе румунских снага с позадином. У свануће би совјетска авијација наставила да бомбардује ближе румунске аеродроме.

Искрцавање десанта отпочело је 22. септембра око 01,30 часова. Већ око 03,00 часа главне снаге су заузеле десантну основицу, а од 05,00 часова је завршено искрцавање, које је трајало дуже но што је било предвиђеино, због недовољне обучености људства.

Полазећи са десантне основице, пук морнаричке пешадије сломио је слаб румунски отпор и истог дана избио у рејоне Чебанке, Старе и Нове Дофиновке. Падобрански десант бачен у рејон Булдинке пресекао је везе, унео панику у позадину румунских снага и сјединио се с поморским десантом. Совјетска авијација је успешно тукла румунске аеродроме и уништила око 40 авиона. Снаге источног сектора, које су нападале с фронта, сломиле су отпор Румуна и натерале их на повлачење, које се претворило у масовно, панично бекство с положаја. Настављајући напредовање, пешадијске снаге источног сектора и пук морнаричке пешадије сусрели су се јужно од Булдинке. Румуни су се повукли на положаје с којих нису више били у могућности да туку гради и луку.

Почетком октобра Немци су већ озбиљно угрожавали Донбас, Ростов и Крим. Због тога је совјетска Врховна команда оценила да држање Одесе и ангажовање читаве армије за њену одбрану нису више целисходни, па је 30. септембра наредила евакуацију у циљу појачања одбране Кримског полуострва. План за евакуацију пажљиво су разрадили представници армије и Црноморске флоте и органи власти. Већ 1. октобра почела је организована евакуација становништва и добара, док је армија појачала дејства ради прикривања ове евакуације. Совјетске јединице вршиле су успешне испаде са источног и западног сектора одбране. У једном таквом испаду учествовао је и један оклопни батаљон импровизован од трактора. Мислећи да је то тенковски напад, Румуни су у паници остављали оружје и опрему на положајима. После тога су напади Румуна били опрезнији, и спласнули су баш у време кад су се совјетске јединице спремале за евакуацију. Ове јединице су појачале артиљеријску и авијацијску ватру, под чијом су се заштитом евакуисале брзо, по плану и неометано. Укрцавање је почело 15. октобра у 23,00 часа; сутрадан у 03,00 часа главне совјетске снаге напустиле су Одесу, претходно уништивши обалске батерије, аеродром и све значајније објекте. Последњи транспорт са заштитницом напустио је Одесу 16. октобра у 05,10 часова. Заштиту евакуације вршили су ратни бродови и ловачка авијација.

Интересантно је напоменути да Румуни нису очекивали евакуацију, нити су за њу дознали све до уласка у празан град. Они су 12. октобра, када је евакуација цивилног становништва била у току и кад се могло наслутити да ће Одеса бити напуштена, издали наређење за општи напад. Овај напад је почео 16. октобра, када су последњи совјетски ратни и транспортни бродови напуштали Одесу на путу за Крим. Тако су Румуни ушли у напуштену Одесу.

Приморска армија, потпомогнута поморском пешадијом, упорно се борила, успевши да веже за себе јаке румунске снаге и на тај начин ослаби непријатељске снаге упућене на исток. Она је нанела велике губитке румунској 4. армији. Према румунским подацима, та армија је била у таквом стању да је морала бити повучена с фронта и расформирана, а на њено место је упућено 5 нових посадних дивизија. Румуни су у борбама за Одесу, према сопственим подацима, изгубих око 6 000 подиофицира и официра и 92 000 војника.

Румунске снаге нису биле припремљене, оирганизоване и опремљене за вођење операција далеко од своје земље, а ни одушевљене за рат на туђој територији. Без оклопних јединица и довољно артиљерије, уз врло слабу авијацију, оне нису ни могле постићи неке значајније успехе.

Насупрот Румунима, совјетске једииниое су се бориле храбро и упорно. Становништво је свесрдно помагало армију и фронт. Садејство између копнених снага, флоте и авијације било је добро организовано и ефикасно. А то се позитивно одразило и у завршној етапи, приликом евакуације саме Одесе. Приморска армија није била побеђена; она је могла бранити Одесу и преко зиме, али се повукла због погоршане оперативно-стратегијске ситуације на другим деловима фронта.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *