Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Прва немачка офанзива на Москву

Пре него што су 2. армија и 2. оклопна група завршиле операције код Кијева, Хитлер је 6. септембра издао директиву бр. 35 којом је било предвиђено да ојачана група армија „Центар“ предузме велику офанзиву у циљу освајања Москве пре наиласка зиме, док су остале групе армија добиле задатак да офанзивом вежу совјетске снаге пред собом и онемогуће њихово упућивање према Москви. Група армија „Југ“ добила је наређење да што пре заврши битку за Кијев, како би 2. армија и 2. оклопна група могле брзо да се врате у састав групе армија „Центар“. Исто тако и група армија „Север“ имала је да врати 39. оклопни и 8. ваздухопловни корпус групи армија „Центар“. Морнарица је имала задатак да постави минска поља у Финском заливу и да концентрише флоту близу Аландских острва ради угрожавања совјетске Балтичке флоте.

У духу поменуте директиве предиузете су све мере да се офанзива што боље припреми и на тај начин осигура брз пад Москве.

Пошто су 2. армија и 2. оклопна група дубоко продрле у Украјину, команда копнене војске била је забринута да ли ће ове снаге бити у могућности да правовремено буду спремне за напад на Москву. Због тога је наредила да се, после завршене кијевске битке, 2. армија и 2. оклопна група хитно пребаце на јужно крило групе армија „Центар“. Истовремено је наредила да се појача група армија „Центар“ (из састава групе армија „Север“ упућена јој је команда 4. оклопне групе са 3 оклопне и 2 моторизоване дивизије, а из састава групе армија „Југ“ 1 оклопна и 2 моторизоване дивизије). При извршавању ових прегруписавања наишло се на многе тешкоће, јер су неке оклопне јединице морале прећи више стотина километара, а покрети су вршени ноћу, да би се прикриле праве намере.

У свим јединицама извршена је попуна тако да су немачке пешадијске дивизије имале 14 и по до 15 хиљада људи. Број тенкова у оклопним групама био је нешто мањи него на почетку рата: 2. оклопна група имала је до 60%, 3. оклопна група од 70 до 80%, а 4. оклопна група до 100% формацијом предвиђених тенкова.

Коначну заповест за напад издала је 26. септембра команда групе армија „Центар“. Било је предвиђено да 3. и 4. оклопна група изврше пробој совјетских положаја северно и јужно од ауто-пута Смоленск – Москва, а затим, заламањем унутрашњих крила, уз садејство 4. и 9. армије, окруже и униште совјетске снаге у рејону Вјазме. Истовремено, 2. оклопна група и 2. армија добиле су задатак да, пробивши совјетске положаје северно и јужно од Брјанска, заламањем унутрашњих крила окруже и униште совјетске снаге код Брјанска. Пошто униште совјетске снаге код Вјазме и Брјанска, немачка 3. и 4. оклопна група предузеле би гоњење у правцу Волоколамска и Клина, ради обухвата Москве са севера, а 2. оклопна група у правцу Туле, ради обухвата Москве с југа. Када се врхови оклопних клинова споје источно од Москве, требало је, уз помоћ 9, 4. и 2. армије, извршити концентричан напад свим снагама и заузети Москву.

Пре почетка офанзиве, група армија „Центар“ имала је следећи распоред:

  • 9. армија (13 пешадијских дивизија) од Торопеца до Јарцева;
  • 3. оклопна група (3 оклопне, 2 моторизоване и 4 пешадијске диивизије) северно од Јарцева;
  • 4. армија (11 пешадијских дивизија) од р. Дњепра до јужно од Рославља;
  • 4. оклопна група (5 оклопних, 2 моторизоване и 2 пешадијске дивизије) јужно и северно од Рославља;
  • 2. армија (10 пешадијских дивизија) југоисточно од Рославља, па до р. Десне;
  • 2. оклопна група (5 оклопних, 4 моторизоване, 6 пешадијских и 1 коњичка ђивизија) од р. Десне до р. Сејм.

У резерви групе армија „Центар“ биле су слабе снаге: 19. оклопна дивизија, моторизовани пук „Grossdеutschland“ и једна моторизована бригада. Сем тога, у позадини се налазило 6 дивизија, које су вршиле обезбеђење, и 1 СС коњичка бригада.

За ваздушну подршку било је одређено 950 авиона 2. ваздухопловне флоте (од којих више од половине бомбардера).

Немци су у офанзиви на Москву концентрисали 75 дивизија (од којих 14 оклопних, 8 моторизованих и 1 коњичку), 1 моторизовану бригаду, 1 СС коњичку бригаду и 1 моторизовани пук.

Совјетска Врховна команда је време од преко два месеца – колико је Црвена армија добила битком код Смоленска и скретањем 2. оклопне групе и 2. армије на југ – употребила за организацију одбране на московском правцу. Дубина одбране са препрекама износила је и до 250 км. Међутим, до почетка немачке офанзиве неки положаји нису били потпуно изграђени. Осим тога, неки важнији положаји код Вјазме и Можајска грађени су на брзину. Предузете су мере да се на ове положаје распореде јединице из резерве Врховне команде. Први појас за одбрану Москве протезао се у висини Калуге и Калињина, а други на око 40 км западно од Москве; на ближим и даљим прилазима Москви изграђени су утврђени рејони са дубоко ешелонираним одбрамбеним системом. Противваздушна одбрана такође је знатно ојачана и састојала се од седам појасева на међусобном удаљењу 3 – 4 км. Инжињеријски радови су вешто извођени; стрељачки ровови су били узани, дубоки и добро маскирани; препреке и противоклопни ровови налазили су се делом под водом, а на дну ровова постављени су шиљати гвоздени и дрвени клинови.

Партизанска активност у немачкој позадини била је појачана, а нарочито на друмској и железничкој мрежи, што је принудило Немце да одвајају знатан део својих трупа за обезбеђење.

Совјетска Врховна команда је за одбрану Москве одредила Западни, Резервни и Брјански фронт, који су били овако распоређени:

  • Западни фронт (командант генерал Коњев), јачине 6 армија (22, 29, 30, 19, 16. и 20), на линији северно од Осташкова – Андреапољ – Јарцево – Јељња, са задатком да брани правце према Торжоку, Ржеву и Вјазми;
  • Брјански фронт (командант генерал Јерјоменко), јачине 3 армије (50, 3. и 13), и група генерала Јермакова, на линији Жуковка – Почеп – Јампол – Марково, са задатком да брани правце према Брјанску и Севску;
  • Резервни фронт (командант маршал Буђони), јачине 6 армија, чије су главне снаге (31, 49, 32. и 33. армија) држале позади Западног фронта линију Оленино – Дорогобуж, док су 24. и 43. армија браниле положаје од Јељње до железничке пруге Рослављ – Киров.

Ова три фронта су имала приближно исти број дивизија као и Немци, али су оне биле слабијег састава. У тенковима су били више него двапут слабији. У авијацији су били слабији и по броју и по квалитету (имали су знатан број застарелих авиона).

Поред тога, Црвена армија имала је у ранијим борбама знатне губитке. Људство које је пристизало као попуна било је без борбеног искуства. Све јединице су оскудевале у наоружању и опреми, нарочито у противоклопној и противавионској артиљерији и у аутоматском оружју.

Почетак немачке офанзиве на Москву био је одређен за 2. октобар. Међутим, 2. оклопна група, чији је правац наступања био најдужи, прешла је у напад већ 30. септембра, уз подршку јаких ваздухопловних снага, општим правоем Глухов – Орел – Тула. Њен 47. и 24. оклопни корпус напали су главним снагама лево крило Брјанског фронта (13. армију и групу генерала Јермакова). Већ првог дана развиле су се тешке и жестоке борбе на левом крилу 13. армије. Немци су успели да се уклине између 13. армије и групе Јермакова, те је ова последња била принуђена да крајем дана отпочне повлачење на исток. Настављајући напредовање, немачки 24. оклопни корпус, уз јаку подршку авијације, успео је 1. октобра да заузме Севск и да раздвоји 13. армију од групе Јермакова. Због тога је совјетска Врховна команда наредила 1. октобра да се на линији Орел – Курск развије 49. армија Резервног фронта, а на правцу Орел – Тула 1. гардијски пешадијски корпус. Формиран је и посебни авијацијски састав од пет авиодивизија, са задатком да разбије немачку 2. оклопну групу која је продирала у дубину Брјанског фронта.

Команда Брјанског фронта је наредила да лево крило 13. армије, противударом са севера, и група Јермакова, противударом с југа, ликвидирају немачки оклопни клин и да поново успоставе фронт и међусобну везу. Противудари, изведени од 2. до 5. октобра, нису дали жељене резултате, јер је 13. армија одбачена на своје полазне положаје, док је група Јермакова принуђена да се повуче на Амон.

Немачка 2. армија предузела је офанзиву 2. октобра, истог дана пробила положаје десног крила 50. армије, те продужила напредовање између 43. и 50. армије. Совјетска Врховна команда је изменила своју ранију одлуку, па је 3. октобра наредила 49. армији да поседне положаје Сухиничи – Белев и затвори брешу која је настала на споју 43. и 50. армије, а да се ка Мценску упути 5. ваздушнодесантни корпус. Делови немачке 2. армије заузели су 5. октобра Жиздру и угрозили диесни бок совјетске 50. армије.

Напредујући ка североистоку, 24. оклопни корпус се приближавао Орелу. За одбрану града, командант Орелског војног округа имао је – поред пешадијских и других јединица – 4 противоклопна пука и 1 хаубички артиљеријски пук, као и преко 10 000 флаша са запаљивом смесом. Али ове снаге и средства нису правилно искоришћени, и Немци су 3. октобра лако зиаузели Орел, врло важну железничку и друмску раскрсницу. Овај успех 24. оклопног корпуса искористио је 47. оклопни корпус 2. оклопне армије и брзо продро ка северу, у правцу Карачева.

Настављајући напредовање дуж пута Орел – Тула, делови 24. оклопног корпуса сусрели су се са совјетским 1. гардијским корпусом, који је био ојачан двема оклопним бригадама. У борбама које су се развиле на прилазима Мценску, оклопне бригаде нанеле су велике губитке немачким тенковима, тако да су Немци били заустављени.

У међувремену, немачки 47. оклопни корпус заузео је 4. октобра Локот а потом наставио надирање у правцу Карачева. До 6. октобра су 13. и 3. армија биле обухваћене с југа и истока. Немци су пресекли све главне комуникације које су изводиле на исток. Командант Брјанског фронта је проценио да ће 47. оклопни корпус, пошто заузме Карачев, тежити да обухвати Брјанск са истока и споји се са деловима 2. армије који су заузели Жиздру и кретали се у правцу Брјанска. Да би то спречио, командант је на брзу руку формирао групу (108. оклопна дивизија са 20 тенкова и 194. пешадијска дивизија) која је упорном одбраном зауставила предње делове немачког 47. оклопног корпуса и натерала га да одустане од напада на Карачев. Пошто је оставио обезбеђење према Карачеву, 47. оклопни корпус је скренуо на запад и шумским путем наставио надирање према Брјанску и заузео га 6. октобра. Истовремено и предњи делови 2. армије избили су у рејон Брјанска и спојили се са 47. оклопним корпусом, чиме је извршено окружење совјетске 3. и 13. армије. Совјетска 50. армија била је одсечена од осталих снага Брјанског фронта. Међутим, и она се убрзо нашла у окружењу, јер су делови снага 47. оклопног корпуса наставили напредовање на север и код Карачева се спојили с левом колоном 2. армије која је напредовала од Жиздре. Тако су 2. оклопна и 2. армија окружиле код Брјанска главнину све три армије (3, 13. и 50) Брјанског фронта.

Немци су успели да лако и брзо окруже главне снаге Брјанског фронта због тога што овај фронт није имао резерве које би противударима угрозиле крила и бокове немачких клинова. Сем тога, совјетска одбрана није била на време и добро организована. Зато су Немци могли несметано да окрену своје снаге и да с леђа нападну совјетске јединице.

Приреме за одбрану Москве

После добијене сагласности од Врховне команде, командант Брјанског фронта је 7. октобра наредио 3, 13. и 50. армији да се пробију из окружења према истоку и југоистоку, до линије Мценск – Понири – Фатеж – Љгов. Следећег дана ујутру армије су предузеле пробој из окружења. Совјетска 13. армија, уз помоћ групе Јермакова с југа и авијације, успела је до 22. октобра да се пробије из окружења у правцу Севска и да избије на линију Фатеж – источно од Љгова, где је прешла у одбрану. Дивизије ове армије имале су велике губитке; њихово бројно стање сведено је на 1 500 – 2 000 бораца.

Совјетска 3. армија вршила је пробој у правцу града Понири. Немци су на овом правцу бранили раније совјетске положаје, док су са запада вршили јак притисак на заштитнице 3. армије. И поред непроходног земљишта и јаког немачког отпора, 3. армија је, уз тешке губитке, успела да пробије немачки обруч на делу фронта Фатеж – Кроми и да до 23. октобра пређе у одбрану западно од града Понири.

Совјетска 50. армија отпочела је 8. октобра повлачење ка југоистоку. Међутим, она је 12. октобра, у рејону Карачева, наишла на јаке немачке снаге, па је скренула на североисток, у правцу Белева. Најзад је пробила немачки обруч и до 23. октобра посела положаје на р. Оки (код Белева). У борбама су погинули командант армије и члан војног савета армије.

Тако је Брјански фронт, иако много ослабљен, успешно извршио пробој из окружења и посео нове положаје за одбрану, где се ужурбано утврђивао да би спречио немачки продор с југа у правцу Москве.

Офанзива осталих немачких снага на Москву отпочела је 2. октобра. Овога дана, рано ујутру, 4. оклопна група предузела је напад. После непуна два сата, предњи делови сва три њена оклопна корпуса (40, 46. и 57) прешла су р. Десну, пошто су савладали врло жесток отпор совјетске 43. и 24. армије. После увођења главних снага, 4. оклопна група је наставила надирање и 4. октобра заузела Спас Деменск и Киров, а сутрадан је њен 40. оклопни корпус заузео Мосаљск и Јухнов.

За то време 3. оклопна група је пробила совјетске положаје западно од Вјазме, па је упутила деснокрилни 56. оклопни корпус у правцу Вјазме а 41. оклопни корпус ка северозападу, према Сичевки.

Продором 4. оклопне групе јужно и 3. оклопне групе северно од Вјазме биле су обухваћене главне снаге Западног фронта, које су браниле положаје западно од Вјазме, и принуђене на борбу у полуокружењу. Команда Западног фронта одмах је наредила повлачење ових снага на положаје код Вјазме, где је требало пружити упорну одбрану. Пошто се сагласила са овом одлуком, совјетска Врховна команда је Западном фронту доделила 31. и 32. армију из Резервног фронта. Истовремено је одобрено и повлачење снага Резервног фронта на линију Можајск – Жиздра.

Повлачење Западног и Резервног фронта је почело ноћу 6. октобра. У току повлачења имало се извршити компликовано прегруписавање снага Западног фронта. Међутим, штаб Резервног фронта је изгубио везу са својим армијама и није могао организовати планирано повлачење. Слично је стање било и код Западног фронта.

У току 6. и 7. октобра заштитнице Западног и Резервног фронта водиле су врло жестоке борбе на положајима Вјазма – Гжатск – Сичевка и код Сухиничија. За то време главне снаге 22. и 29. армије повлачиле су се под борбом у правцу Ржева и Старице, а 49. и 43. армија у правцу Калуге и Медина. Нарочито тешку борбу водиле су снаге оперативне групе генерала Болдина и 31. армије, које су штитиле повлачење главних снага Западног фронта. Међутим, када је веза са овим снагама прекинута, командант Западног фронта наредио је 8. октобра да даље повлачење штити 32. армија, с тим да обједини све снаге које се повлаче и организовано их извуче на линију Ново Дугино -Вешки (30 км југоисточно од Вјазме). Но, услед брзог напредовања немачке 3. и 4. оклопне групе и врло спорог повлачења совјетских јединица, главне снаге Западног фронта нашле су се у врло критичној ситуацији. Пошто је оставила слабије снаге као застор према истоку, 4. оклопна група је главним снагама скренула на север и до 8. октобра спојила се са предњим деловима 3. оклопне групе северно и североисточно од Вјазме. Тиме су у рејону Вјазме били окружени делови 19, 20, 24. и 32. армије. Остале снаге Западног и Резервног фронта, под јаким притиском немачких армија, повукле су се ка Волги, у рејон југозападно од Калињина и на положаје код Можајска.

Опасност за Москву била је велика. Требало је што пре успоставити нови фронт. Врховна команда је 6. октобра наредила да се припреме положаји у висини Можајска. Истог дана почеле су пристизати јединице из резерве Врховне команде, а такође из Северозападног и Југозападног фронта. На правцу Орела развила се 26. армија, непосредно потчињена Врховној команди. У тежњи да снаге одређене за одбрану Москве дејствују што јединственије, Државни комитет одбране и Врховна команда су решили 10. октобра да армије Резервног фронта уђу у састав Западног фронта, за чијег команданта је постављен генерал Жуков. Два дана касније у састав Западног фронта укључене су и снаге с можајских положаја. Распоред снага Западног фронта био је 13. октобра следећи: у волоколамском утврђеном рејону 16. армија; у рејону Можајска 5. армија; у малојарославецком утврђеном рејону 43. армија, а у калушком рејону 49. армија. Овим армијама је наређено да најупорнијом одбраном спрече продор немачких снага ка Москви.

Државни комитет одбране је наредио 12. октобра да се изграде положаји за непосредну одбрану Москве: појас обезбеђења, главни и градски појас одбране. Главни одбрамбени појас би опасивао Москву на даљини 15 – 20 км и делио би се на северозападни, западни и југозападни сектор. Градски појас одбране имао би три линије и био би под командом команданта Војног округа Москве.

За противваздушну одбрану Москве појачане су противавионске и ваздухопловне јединице, опремљене модерним наоружањем.

Московљани су се масовно јављали у јединице и за градњу одбрамбених положаја. Предузећа су прешла на рад у три смене. Москва је постала центар из кога се Западни фронт снабдевао свим потребама.

Док се обруч код Вјазме затварао, немачка команда копнене војске сматрала је да су совјетске главне снаге пред групом армија „Центар“ разбијене и да Црвена армија не располаже резервама у рејону Москве и источно од ње. Због тога је групи армија „Центар“ наредила да једновремено ликвидира окружене совјетске снаге и да продужи наступање у циљу окружења и заузимања Москве. За извршење овог наређења, командант групе армија „Центар“ издао је 7. октобра заповест којом је било предвиђено:

  • да 9. армија са 3. оклопном групом продужи наступање правцем Ржев – Калињин, обезбеђујући се на левом боку;
  • да два корпуса 4. армије продуже наступање у правцу Калуге, а да остале снаге ове армије ликвидирају окружене совјетске јединице у рејону Вјазме;
  • да 4. оклопна група продужи наступање ка Можајску;
  • да 2. армија ликвидира окружене совјетске снаге код Брјанска;
  • да 2. оклопна армија што пре изврши продор до Туле.

Средином октобра снаге Западног и Брјанског фронта и окружене јединице у рејону Вјазме и Брјанска имале су задатак да по сваку цену вежу Немце и успоре њихово напредовање, те омогуће развој резерве Врховне команде на можајским положајима. Ситуација је била врло тешка, јер је притисак Немаца био снажан. Авијација је непрекидно бомбардовала совјетске положаје и јединице које су се, заједно са хиљадама грађана, повлачиле према истоку. Јединице Црвене армије, измешане с грађанима, камионима, коњским колима и стоком отежавали с;у командовање јединицама и рад позадине. Тешке борбе окружених совјетских снага (делова 19, 20, 24. и 32. армије) трајале су све до 14. октобра. Иако су већином биле уништене, оне су ипак својом упорном борбом дале значајан допринос, јер су према себи везивале знатне немачке снаге, тако да се оне нису могле упутити према Москви.

За то време, на десном крилу Западног фронта, 22, 29. и 31. армија одбијале су фронталне нападе немачке 9. армије и организовано се повлачиле на линију Осташков – Сичевка. Међутим, услед продора немачког 41. оклопног корпуса између Вјазме и Сичевке и његовог избијања у њихову позаддну, поменуте совјетске армије су биле принуђене на даље повлачење.

Девета армија и 41. оклопни корпус 3. оклопне групе су наставили гоњење ка североистоку, према Калињину. Нападајући дуж обале Волге, они су релативно лако савладали слаб совјетски отпор, пробили се у совјетску позадину и 14. октобра заузели слабо брањен Калињин. Покушај ових немачких снага да напредују ка Торжоку и избију у позадину Северозападног фронта био је спречен дејством оперативне групе тога фронта. Овај изненадни немачки продор принудио је совјетску Врховну команду да ка Калињину упути јаче резерве, које су на линији Селижарево – Калињин успеле да задлрже немачко наступање. С обзиром на важност овог дела фронта, по наређењу совјетске Врховне команде, од 22, 29. и 30. армије Западног фронта и оперативне групе Северозападног фронта 17. октобра је формиран Калињински фронт под командом генерала Коњева.

После тога је команда Западног фронта била у могућности да своје снаге ангажује у одбрани рејона Калуге, Малојарославеца, Можајска и Волоколамска, где су били управљени главни напади немачких снага. Калугу је бранила једна пешадијска дивизија без довољно артиљерије, те је немачки 13. пешадијски корпус 12. октобра заузео град без већих борби, а одмах затим продужио нападе према Таруси у тежњи да обухвати Малојарославец с југа. После врло тешких и упорних борби, предњи делови немачког 57. оклопног корпуса заузели су 16. октобра Боровск, а у току 17. октобра водили борбе за Малојарославец. Следећег дана су немачки тенкови продрли у овај град, и наставили напредовање ка Наро Фоминску а совјетска 43. армија напустила је положаје на р. Протви и одступила на р. Нару. Пошто је овим повлачењем био угрожен положај армија у центру Западиног фронта, наређено је да се снаге у рејону Наро Фоминска обједине у 33. армију, да 43. армија, појачана једном оклопном и моторизованом бригадом, брани правце за Подољск а да рејон Серпухова брани 49. армија. Немци су продрли у Тарусу и угрозили Тулу са севера. На јачи совјетски отпор они су наишли код Можајска. Рејон Можајска, према коме су Немци усмерили јаке оклопне снаге, био је добро утврђен, а бранила га је совјетска 5. армија заједно с јединицама које су се извукле из окружења код Вјазме. У овом рејону развиле су се врло жестоке борбе. И поред снажног совјетског отпора, немачке оклопне снаге успеле су 18. октобра да заузму Можајск. Истовремено, немачки 46. оклопни корпус и неке пешадијске снаге 4. армије, наступајући северно од пута Смоленск – Москва, избили су пред Волоколамск, где су привремено заустављени отпором совјетске 16. армије. У одбрани Волоколамска нарочито се истакла 316. дивизија генерала Панфилова. Међутим, Немци су појачали своје снаге још једним оклопним корпусом, те су, пред знатно надмоћнијим снагама, јединице 16. армије напустиле Волоколамск и организовале одбрану источно од града.

Борбе на свим деловима фронта постале су све жешће, а дејства Црвене армије била су све успешнија. Међутим, Немци су и даље били надмоћнији, јер су привукли оне дивизије које су завршиле операције код Вјазме.

Москва се нашла у непосредној близини фронта. Наређено је да се у Кујбишев евакуишу део партијских и државних органа и дипломатски кор. Наређена је и евакуација фабричких постројења и научних и културних добара. У Москви су остали Политбиро Партије, Државни комитет одбране и Врховна команда. Све способно људство радило је даноноћно на утврђивању положаја, прављењу многобројних и разноврсних барикада. Државни комитет одбране прогласио је 19. октобра опсадно стање у Москви и ближим рејонима. Против провокатора, шпијуна и диверзаната предузете су строге мере. Московљани су образовали четири дивизије са око 40 хиљада људи.

Црвена армија борила се храбро на свим деловима фронта. Северно од Москве, Калињински фронт је успео да задржи немачку 9. армију и. 41. оклопни корпус. Фронт се крајем октобра стабилизовао на линији Селижарево – Калињин. Западни фронт је добио знатна појачања, тако да су његове армије пружале јачи отпор немачкој 4. армији и 4. оклопној групи. Иако су концентрисали знатне снаге на ужим деловима фронта, Немци су постигли само мање тактичке успехе. Крајем октобра немачка офанзива на Москву је спласнула. Одбрана је стабилизована на положајима: Волоколамск – Кубинка – р. Нара – Серпухов – Алексин. Команда Западног фронта била је у могућности да створи резерве и организује низ противудара код Волоколамска, Дорохова, Наро Фоминска и Тарусе ради побољшања положаја.

Међутим, продором немачке 4. армије ка Таруси и Серпухову створена је могућност да крупније немачке јединице скрену на југ и са севера окруже врло ослабљене и изморене армије Брјанског фронта. Због тога је, по наређењу Врховне команде, 26. октобра почело повлачење Брјанског фронта до линије: источно од Дубна – источно од Плавска – Верховје – Ливни – Тим, које је успешно изведено до краја октобра упркос притиску немачке 2. оклопне армије. Предњи делови немачке 2. оклопне армије искористили су повлачење десног крила Брјанског фронта, па су продрли до Туле, где су наишли на организован отпор 50. армије и становништва на припремљеним положајима. Док су јединице Црвене армије и раднички одреди успешно одбијали жестоке нападе немачких оклопних снага, становништво Туле убрзано је градило утврђења. У времену од 30. октобра до 7. новембра сви покушаји немачке 2. оклопне армије да овлада градом остали су без успеха. Пошто је изгубила близу 100 тенкова, та армија је променила тежиште напада и отпочела нападе јужно од града. Међутим, убрзо су и на овом правцу пропали сви њени покушаји: њени предњи делови заустављени су 10 км јужно од железничке линије Тула – Узловаја. Овако упорне борбе и одлучан отпор бранилаца Туле имали су за последицу стабилизацију одбране читавог Брјанског фронта и стварање јаких положаја на левом крилу Западног фронта. Почетком новембра заустављена је немачка офанзива на Москву.

У току ове офанзиве Немци су за месец дана борби напредовали 230 – 250 км, али нису успели да се пробију до Москве. Њихове снаге, услед знатних губитака и замора, морале су да се задирже на достигнутој линији. За евентуално даље напредовање било је потребно привући свеже снаге и предузети нове припреме.

Бројно слабе и недовољно попуњене немачке армије и оклопне групе нису могле одговорити двоструком задатку, тј. вршити окружење око Брјанска и Вјазме и једновремено без задржавања надирати у правцу Москве.

Совјетске јединице први пут су у борбама масовније употребиле тенкове Т-34, који су, по наоружању и оклопу, били бољи и ефикаснији од немачких тенкова. Ово је било велико изненађење за Немце. Због тога њихова 2. оклопна армија не само да није успела да заузме Тулу, већ је имала велике губитке у људству и материјалу. Совјетска далекометна артиљерија и противавионски топови, распоређени по дубини, наносили су велике губитке немачким тенковима и слабили њихов удар и брзо продирање ка истоку. Томе је допринела и совјетска авијација, која је први пут задобила превласт у ваздуху.

Поред снажног отпора Црвене армије, за Немце су настале велике тешкоће услед појаве кише и снега. Њихова возила нису била оспособљена за кретање по расквашеном терену и остајала су заглибљена у блату. Чак је и на путевима било отежано наступање услед блата, па су повремено упућиване пешадијске дивизије да их очисте и оспособе за редован саобраћај. Дошло је до нагомилавања возила, која су била изложена нападима совјетске авијације.

Снабдевање немачких јединица, нарочито погонским горивом и муницијом, било је слабо. Немачка транспортна авијација није могла да реши тешкоће снабдевања. Железничке пруге су биле закрчене и изложене успешним нападима совјетских партизана.

Због недиовољне количине погонског горива, тенкови се нису могли употребити масовно, а поједини тенкови били су брзо уништавани и заустављани. Тешка артиљерија је заостајала и морала се довлачити специјалним тракторима, док су моторизоване јединице имале велике кварове мотора, па су се кретале врло споро. У таквим условима, бројно ослабљена група армија „Центар“ била је у другој половини октобра заустављена приближно на линији Калињин – Волоколамск – Наро Фоминск – р. Нара – Алексин –  Тула. Црвена армија је добила потребно време да попуни губитке, привуче резерве и тиме створи услове за успешну одбрану.

Поделите садржај са странице:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *