Мажино и Зигфрид

Војне снаге на Западу

Пошто су Француска и Енглеска 3. септембра 1939. Немачкој објавиле рат, дуж француско-немачке границе одмах је дошло до оног чудног стања које је названо „лажни рат“: необичан рат у ишчекивању, у којем обе стране месецима нису водиле ниједну помена вредну борбу. Белгија и Холандија су још биле неутралне. Немачка је после похода на Пољску сав свој потенцијал могла да усмери против Запада. У Француску су стигле и британске трупе, БЕФ (British Expeditionary Forces – Британске експедиционе снаге). Сама Француска мобилисала је све борбене снаге, али су им недостајале све врсте борбених средстава. Едуар Даладје, премијер Француске од априла 1938. до марта 1940, и генерал Морис Гамлен, француски врховни заповедник, били су одговорни за француску политику, француску стратегију и француску тактику. После марта 1940. владао је Даладјеов наследник Пол Рејно. Једино је Мажино-линија била готово спремна. Посада јој се састојала из великог броја елитних трупа. Још раније, пре него што је инжењер Андре Мажино, водник у Првом светском рату, а у годинама 1929-1930. и 1931-1932. француски министар рата, ставио на располагање првих 2900 милиона франака за изградњу утврђења у једном делу граничних области, француска војна управа се договорила да земљу обезбеди изградњом неосвојивог зида. Њега су заиста и изградили. Простирао се од швајцарске границе до Ардена, а састојао се из низа утврђења у области француско-немачке границе, која су представљала комбинацију сталних утврђења и подземних одбрамбених система.

Простирање Мажино линије.

Француска је на то утрошила око 100 милијарди франака, а део ове суме потицао је од ратне штете коју су Немци плаћали Французима. Изградња је реализована у периоду 1930-1934, при чему су се користила и постојећа утврђења. Најјужнији део, дугачак 160 км, простирао се дуж Рајне, отприлике од Кембса до Лудвигсфеста. Често су уз саму реку изграђене двоструке препреке у виду бетонских бункера. Радови су вођени по угледу на модернизована утврђења Милуза, Нојбрајзаха. Страсбура, Молсхајма и Лудвигсфеста. Паралелно уз реку ишли су канал Ил и река Ил. Прилаз бургундском луку, између Милуза и Базела, могао је бити одсечен отварањем брана код Кембса. Вогези су у овој области Алзаса стварали други одбрамбени појас. Северни угао овог дела Мажино-линије образован је утврђењем Хохвалд код Бича. Нешто северније од Раштата, код Лаутербурга, граница се одваја од Рајне, скреће ка северозападу и иде кроз област Саре у правцу Луксембурга. Права Мажино-линија простирала се до близине Лонгвија и Монмедија у долину Шјер. Растојање између Лудвигсфеста и Лонгвија износи отприлике, 200 км. Важне базе биле су Лаутербах, комплекс Св. Аволд, утврђења Бушборн и Далштајн и главни део Хакенберг, где се граниче Немачка, Француска и Луксембург. Тамо је Мажино-линија штитила и лотариншку област. Утврђења Мец и Диденхофен била су модернизована. Све базе су биле подземно повезане. На многим местима је за транспорт постојао електрични воз. До 100 м дубине налазиле су се касарне, складишта за муницију, команда места и тако даље. При почетку рата, незаштићена подручја дуж луксембуршке и белгијске границе била су предмет жестоких дискусија између разних стратега и политичара у Француској. Први планови о појачању северозападне границе потичу из 1927. Њих је одбио тадашњи врховни заповедник маршал Анри Петен. Главни разлог његовог одбијања било је убеђење да би градња система утврђења у француско-белгијској индустријској области имала само негативне последице. По њему, продужење Мажино-линије према Белгији, значило би предавање Белгије Немачкој. Петен и његови следбеници били су присталице покретног рата на северу; у случају претње од Немаца, француске трупе би сместа морале да уђу у Белгију. Петен је арденски фронт сматрао потпуно безопасним. Али управо тамо, код Седана, Немци ће се пробијати 1940. Мажино-линија није била продужена до мора. Између 1935-1939. изграђено је неколико пољских утврђења на северу и истоку. Али једно подручје намерно је остављено потпуно незаштићено: предео западно од Монмедија, око Седана, до Оазе. Маја 1940. тамо су били генерали Енсиже и Корап, први са 2. а други са 9. француском армијом. Поготово су Корапа у сваком погледу третирали маћехински; сматрало се да је његова армија увек безбедна иза планинског венца Ардена, који онемогућава тенковске нападе. Како су се сви преварили!

Пресек утврђења на Мажино линији

Француска је ушла у рат са добро брањеном Мажино-линијом и ратним планом за север и исток, који се базирао на брзом прелажењу белгијске границе. Да је, међутим, за такав брзи марш потребно располагати авионима, оклопним и моторним јединицама, то су одговорни превидели. Француско војно руководство равномерно је расподелило своје снаге дуж јаке Мажино-линије и рањивих, отворених граница на северу и истоку. Од обале канала Ламанша до швајцарске границе биле су распоређене 103 дивизије, укључујући десет британских дивизија генерала Гората, команданта БЕФ. Од тога су 62 дивизије биле осуђене на неактивност, на положајима Мажино-линије, док је управо на северним подручјима решавана судбина Француске. Од 31 активне дивизије које је Француска имала, десет их је служило под командом генерала Бијота, команданта групе армија између мора и Монмедија; девет их је било под командом генерала Преталаа на Мажино- -линији, а 12 је било у резервној армији. Укупно су Французи имали 32 резервне дивизије (поред посебно обучених посада утврђења), али оне су биле тако распоређене, да се нису могле брзо супротставити пробоју непријатељских јединица. Само осам од ових јединица било је спремно да се укључи у североисточни фронт.

За време „лажног рата“, белгијску и луксембуршку границу је од запада ка истоку, штитило пет армија које су заједно образовале групу армија. Командант свих 39 дивизија био је генерал Бијот. Прва група армија запосела је област од Денкерка до Монмедија, где су сасвим на истоку распоређене трупе генерала Енсижеа у позадини Мажино-линије. Седма армија Жироа на крајњем западу, била је довољно јака за извршење својих задатака и састојала се претежно од моторизованих јединица. Британске експедиционе снаге биле су лоше опремљене за рат какав су Немци водили. Оклопне снаге састојале су се само од седам коњичких пукова, ојачаних лаким тенковима, једног пука окпопних возила застарелог типа и од два батаљона пешадијских тенкова. У многоме је недостајала артиљерија и муниција свих калибара. Већ до 27. септембра 1939, британска морнарица је бродовима трговачке флоте превезла у Француску: 152 031 војника копнене војске, 9 392 војника ваздухопловних јединица, 21 424 војних возила, 2 470 ваздухопловних летелица, 36 000 тона муниције, 25 000 тона моторног горива и 60 000 тона замрзнутог меса, као и свакојаког материјала који је овим снагама био потребан. Тридесет и три дана после француске мобилизације, четири британске специјалне дивизије и пратеће помоћне трупе стајале су на француском тлу. Цела британска армија била је под командом генерала Горта. Априла 1940. у њеном саставу је било 394 165 војника, од којих је 237 319 припадало оперативним снагама.

Најјача француска снага била је Група армија генерала Бланшара. Она је између осталог обухватала две трећине француских лаких механизованих снага. БЕФ има да захвали највећим делом жилавој одбрани 1. француске армије за своје бекство преко Денкерка, маја 1940. Најслабија је била 9. армија генерала Корапа, која се највећим делом састојала од резервних снага и располагала је само једном моторизованом дивизијом. Енсижеова 2. армија састојала се углавном од резервних јединица. Његова армија, распоређена између Лонгвија и Монмедија, била је заштићена Мажино-линијом. Посада Мажино-линије састојала се делимично од специјално обучених формација утврђења, а делимично и од многих активних дивизија и других елитних снага.

Кад је сломљена Пољска, немачко војно руководство имало је одрешене руке за наступање на западу. Током месеци који су следили после пораза Пољске, у немачком Генералштабу копнене војске радило се свим снагама на усавршавању плана напада. Осим тога радило се и на довршавању такозваног Западног бедема. Западни део такозване Хинденбурглиније из Првог светског рата сада је припадао Зигфридовој линији. Она се простирала западно од Рајсела све до Шмен-де-Дама. У другом светском рату реч Зигфридова линија нарочито су употребљавали Енглези да би њоме означили Западни бедем. Ова линија је представљала систем утврђења који су Немци почели градити већ 1934. упркос забранама одредаба Версајског мира. Простирао се првобитно од швајцарске границе до близине Ахена. Касније, он ће се продужити до Емериха. Почело се са затварањем такозваног пролаза код Хинингена, управо на северној страни Швајцарске. После тога, заштићене су области где се Некар и Мајна уливају у Рајну, код Манхајма, односно Мајнца. Пошто су и у међупросторима изградили низ утврђења, Немци су имали читав систем утврђења дуж источне обале Рајне, који се простирао од швајцарских планина све до северне ивице планина Таунус. Потом су још утврдили и своје границе према Француској, Луксембургу и Белгији до Ахена, чиме су биле захваћене Пфалачка област и подручје реке Мозел. Дуж холандске границе никла су утврђења од Ахена до Емериха. Да би се сасвим завршио, ланац утврђења је продужен од Мајнца до холандске границе дуж источне обале Рајне. Поред тога су код Мајнца, Бингена, Кобленца и Келна били фортификацијски изграђени мостобрани на западној обали Рајне. На крају подигнуто је још једно утврђење на северној обали Мозела, окренуто ка југу.

Простирање елемената Зигфридове линије

На Западном бедему радила је читава војска од 500 000 радника. Главнина је припадала Организацији Тот. Поред њих, градњи овог колоса допринели су војници многих дивизија и готово све немачке пионирске јединице. Крајем 1938. било је постављено 2300 км препрека од бодљикаве жице, 28 км противтенковских ескарпа, 110 препрека за тенкове и 4800 км жичаних препрека. Више од 17 000 казамата, 22 000 лаких, бетонираних, малих утврђења, безбројне препреке и мала склоништа, као и потребни уређени артиљеријски положаји, сачињавају гигантску одбрамбену линију, која је по градњи и положају била приближно слнчна Мажино-линији, и исто тако неприступачна.

Сви положаји су још к томе опремљени митраљезима, топовима и противтенковском артиљеријом свих калибара. И поред свега тога, Западни бедем био је слабији него што су Савезници мислили, а његове недостатке морала је да прикрива и надокнађује Хитлерова пропаганда. Треба поменути да Немци у овом систему утврђења нису видели само одбрамбено упориште, већ уједно и веома добру полазну базу за напад. Маја 1940. Немци су то јасно показапи.

Пораз Француске 1940. био је, добрим делом, последица недовољне опремљености њене војске. Што се тиче наоружања, можемо закључити – а о томе смо већ говорили да су Француској много недостајали авиони, противавионска артиљерија, тенкови и противтенковска артиљерија. Поред надмоћи у ваздуху, Немци су поседовали изврсне обрушавајуће бомбардере.

За противавионску артиљерију карактеристичне су речи генерала Жоржа: „Ушли смо у рат без артиљерије против ниско и високо летећих циљева, и с осредњом снагом против осталог.“ По разним изворима може се проценити да су Немци могли да рачунају на 7 000 тенкова (који су после напада на Пољску могли бити коришћени на Западу), Французи на 3 500, а Енглези на 66 оклопних кола. Док су немачки тенкови наступали концентрично у маси, француски су били развучени све до северне Африке и Средњег истока. Могло би се казати да је Француској недостајало око 33 до 50% противтенковске артиљерије.

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *