Подморнички рат

Битка за Атлантик

Британска морнарица је 1939. годинe почела борбу на традиционални начин. Кад год је била суочена са неким противником у Европи (а и у сукобима са побуњеним колонијама у Северној Америци) увек се у последњих неколико векова користила моћним оружјем блокаде.

И сада је то одмах применила. Још много пре избијања непријатељстава састављене су и раздељене листе роба које је у случају рата требало сматрати стратешким и чији се транспорти не би смели пропустити на непријатељско подручје. Ту није спадао само ратни материјал у строгом значењу те речи, него све што је могло да одржи војни потенцијал противника, као, на пример, текстил и готово сви прехрамбени производи. Прве товаре, у којима су претпостављали да има такве робе намењене Немачкој, претражили су већ 4. септембра, дакле један дан после проглашења ратног стања.

И слика британских поморских операција подударала се на почетку са ситуацијом из Првог светског рата. Конкретну блокаду углавном је спроводила Северна патрола, састављена од крстарица, а касније помоћних крстарица (трговачки бродови преправљени у ратне) и рибарских бродова, који су патролирали између Шетлендских острва, Фарери острва и Исланда. Њихову активност су допуњавале патроле авиона и подморница између шкотске и норвешке обале, што је у поређењу са ситуацијом 1914-1918. ипак била новина. Непријатељски бродови, које је Северна патрола хватала, конфисковани су (уколико нису успевали да сами себе потопе); бродове под неутралном заставом одводили су углавном у Керквал на Оркнијским острвима, где су у контролној бази за забрањену робу подробније контролисали бродске папире, а евентуално и робу. Друге контролне станице налазиле су се у Вејмуту и Реасгејту на северном излазу из Ламанша, између осталог и у Гибралтару и Суецу. Тежиште блокаде било је у граничном подручју Северног мора и северног Атлантика, углавном зато што је онај који је хтео да пробије блокаду ту имао најбоље шансе, поготово у дугим зимским ноћима.

Као и у Првом светском рату, Северна патрола извршавала је свој задатак под штитом ратне флоте чија је база била у Скапа Флоу код Оркнијских острва у Северном мору.

Насупрот томе су операције немачке ратне морнарице одударале од почетка у важним тачкама од акција какве су немачке поморске снаге изводиле током Првог светског рата. У ситуацији каква је била 1939. године за Немце би имало мало смисла да се јаве са „хармонично састављеном флотом“, дакле бојном силом састављеном од бродова са тешком артиљеријом и са крстарицама и разарачима као заштитом. Такву флоту раније или касније уништила би Домовинска флота, коју би Британци, евентуално уз помоћ француских савезника, тако учинили јачом од немачке ратне флоте која би онда сигурно обухватала и бојне бродове. Први немачки бојни брод, Граф Цепелин још је био у изградњи, а ионако никад није испловио. Једини пут кад су Немци у првим месецима рата морали да на доста ограниченом простору конфронтирају свој потенцијал тешких бродова, крсташа и разарача са Домовинском флотом (за време инвазије на Норвешку), претрпели су заиста тешке губитке. Немачка морнарица је већ пре почетка рата одлучила да своје тешке бродове употреби првенствено у офанзиви против непријатељске трговачке морнарице. Радијус кретања им је био велики: три велика бојна брода могла су да без узимања горива превале растојање и до 20 000 морских миља, а и лаке и тешке крстарице могле су да превале веома дугачке релације без потребе за снабдевањем. Тако су могли да оперишу у пространствима трију океана, што је веома отежавало трагање за њима. Немци су, иначе, имали у плану да се што више оријентишу на „трговачки рат“. Немачка морнарица није заборавила како је 1917. године тоталном подморничком офанзивом бацила противника готово на колена. И сада су хтели да употребе што више подморница (при избијању рата их је седамдесет и пет било спремно за акцију) у борби против поморских комуникација, а поготово против трговачке флоте непријатеља. Намеравали су да против трговачке флоте употребе још два ратна средства, једно традиционално и једно ново. Као што су у Првом светском рату тако успешно радили „Меве“ и „Волт“, тако би и сада по океанским рутама оперисале помоћне крстарице, што боље маскиране као савезнички или неутрални трговачки бродови до тренутка кад би отворили ватру. Даље су намеравали да употребе нову врсту мина. Ова мина није реаговала на додир него је до експлозије долазило приликом промене магнетског поља у њеној околини, на пример, кад би неки (гвоздени) брод прошао изнад ње. Те мине могли су да поставе било бродови било авиони, с тим што су из авиона спуштане помоћу падобрана.

Изградња носача авиона Graf Zeppelin, не бојног брода како стоји у тексту.

Британију и Француску није изненадила офанзива против њихове трговачке флоте. Можда их је једино изненадила употреба магнетске мине, иако су Британци, всћ 1939. године поседовали такво оружје, које се, међутим, по конструкцији битно разликовало од немачког. Било је у почетку, додуше, за њих неизвесно како ће Немци да користе своје подморнице. Током Првог светског рата су постепено прешли на праксу да торпедују трговачке бродове (у извесним подручјима чак и бродове под неутралном заставом) без икаквог претходног упозорења, не остављајући посади могућност да се спасе. Крајем 1936. је, међутим, немачка влада потписала Лондонски протокол, којим је такво поступање било изричито забрањено. У почетку су Немци заиста намеравали да се придржавају овог Протокола и команданти подморница су у складу с тиме добили и инструкције. Страх од британских ваздушних напада, спојен са сазнањем да је сваки британски трговачки брод добио наређење да одмах емитује сигнале чим наиђе на подморницу, довео је до тога да су многи команданти касније одступили од постављених правила. Ускоро је и формално отпадало једно по једно ограничење, од којих је вероватно најчудније било забрана да се нападају француски бродови. Овај поступак је требало да допринесе одвајању Француске од свог главног савезника. Тако је већ у јесен 1939, само неколико месеци после објављивања ратног стања, почео неограничени подморнички рат.

Које су мере предузели Савезници против ове офанзиве? Као прво, прешли су на увођење конвојног система. Највећи проблем био је недостатак ескортних бродова. Приликом избијања рата, Британска краљевска морнарица располагала је са нешто мање од двеста бродова који су били опремљени системом ASDIC, тј. поседовали су ефикасна средства за проналажење позиције подморница испод воде.

Био је, међутим, потребан велики број бродова за заштиту других ратних бродова, поготово тешких ратних бродова и носача авиона. Зато је већ пре септембра почела изградња двадесет бродова за блиску пратњу (после избијања рата су означени као ескортни разарачи, име које првобитно нису сматрали погодним с обзиром на Парламент којему је, можда, могло да се чини да је ово сувише агресивно и да због тога забрани градњу оваквог типа бродова) и педесет „ескортних бродова типа китоловац“. Ови последњи, касније означени као корвете, играли су веома важну улогу за време најузбудљивије фазе битке за Атлантик. Не би, дакле, било на одмет да се мало ближе упознамо с историјом настанка овог типа брода.

Праћење конвоја са командног моста ескортног брода

Корвета је настала из потребе за ескортним бродом који је могао да се гради брзо и у великом броју. Није, дакле, смео да буде компликован брод, а изградња је такође требало да буде могућа у бродоградилиштима која су имала оскудна или никаква искуства у изградњи ратних бродова. Требало је, надаље, да се испуни неколико услова у вези са наоружањем, брзином итд. Адмиралитет је великом броју бродоградилишта саопштио те своје услове, на основу којих је требало да направе нацрт. Избор је најзад пао на пројекат базиран на нацрту китоловца са којим су купци били веома задовољни. Корветама је као и китоловцима била додуше заједничка изванредна пловност, али идеални пратиоци сигурно нису били, поготово не за Атлантски океан. При лошем времену су се толико њихали да је боравак на њима био испод прихватљивог нивоа, а по невремену је било готово немогуће ефикасно се служити наоружањем и апаратима за осматрање. Специјална машина омогућавала је тим бродовима брзину од 16 морских миља на час, што је значило да нису могли да стигну већину подморница када су пловиле на површини воде. Веома добре услуге које су корвете пружиле упркос тим својим недостацима датирају, углавном, из периода после овог о којем је сада реч, јер се првим корветама располагало тек у пролеће 1940. Током првих месеци рата, Британци су морали да се сналазе са оним што им је од поменутих двеста ескортних бродова за праћење конвоја било на располагању.

У почетку је направљена грешка што је део бродова опремљених системом ASDIC, који није био потребан за праћење бојних бродова, носача авиона и крстарица, био подељен у такозване ловачке групе: формација бродова које су, „ослобођене бриге за конвој“, трагале по мору за подморницама. Приликом формирања ових ловачких група пошло се од искуства стечених за време вежби када се дошло до закључка да групе од четири брода опремљених ASDIC системом имају, отприлике, четрдесет одсто шансе да униште подморницу откривену у радијусу од 20 морских миља. Ови резултати су, додуше, постигнути за време вежби које су, углавном, трајале мање од једног дана и када се располагало веома добро увежбаним ASDIC операторима. Другим речима: под условима који су битно одударали од оног што је сада пракса показивала. Уз то се битка сада одвијала на много већим пространствима од оних који су ма када коришћени приликом вежби. Сада знамо да је ове бродове пре требало употребити за пратњу конвоја, јер су ови морали да се задовоље веома мршавим обезбеђењем, које их је, углавном, само донекле пратило по океану, после чега је највише неколико бродова (махом крстарице или помоћне крстарице, а само код веома важних конвоја – бојни брод или носач авиона) остајало у близини да би заштитили конвој од гусарских бродова који су често неочекивано брзо искрсавали.

Веома брзо се одустало од употребе одређеног типа ловачких група: формације чије су језгро сачињавали ретки, и зато веома драгоцени, носачи авиона Краљевске морнарице. Већ 17. септембра 1939. је брод Courageous постао жртва два торпеда испаљених са подморнице У-29. После тога је обустављена употреба носача за противподморничке патроле. Интензивно је међутим, настављено коришћење авиона стационираних на обали за заштиту трговачке морнарице – не само од подморница него и од немачке авијације која је нарочито ометала поморски саобраћај дуж британске источне обале. И приликом употребе авиона са обале долазило је у почетку до озбиљних проблема. Тако је британска противподморничка бомба била ефикасна само против подморница на малој дубини. Тек много касније је у употребу дошла дубинска бомба која је била подесна за бацање из авиона.

Потонуће британског носача авиона Courageous.

Осим тога су акциони радијус и корисни товар морнаричког патролног авиона, који су Британци највише користили на почетку рата (Авров „ансон“), имали такве недостатке, да се жељно очекивала замена. Локидовим „хадсоном“ је при избијању рата била опремљена само једна ескадрила Обалске команде, када је код Шуберивеса, ка ушћу Темзе, примећен немачки авион који је избацио предмет за који се одмах претпоставило да је магнетска мина, а пао је на место, суво за време осеке, тако да су га одмах могли испитати. Тада се могло прећи на конструкцију ефикасног противсредства и на демагнетизацију бродова. Око бродског трупа стављао се кабл који је био стално под електричним напоном. Тиме, додуше, још није била потпуно уклоњена опасност од магнетске мине, али су овом оружју ипак „ишчупани отровни зуби“. И даље је било озбиљних губитака. Тако је последњих месеци 1939. изгубљено више тонаже због експлозија мина него због акција подморница.

Немачка магнетна мина, пронађена на ушћу Темзе.

О немачким површинским бродовима може се рећи да су између септембра 1939. и јуна 1940. више сметали него задавали бриге. Бојни брод „Адмирал Граф Шпе“ је за време свог првог (и последњег) похода потопио девет бродова; његов брод-близњак „Дојчланд“, који је такође био испловио пре избијања непријатељстава, уништио је само два. Тешке крстарице „Шарнхорст“ и „Гнајзенау“ пробиле су се крајем новембра 1939. у северни део Атлантског океана. „Шарнхорст“ се 23. новембра поподне срео са помоћном крстарицом „Равалпинди“ из Северне патроле, која упркос свом слабом наоружању није хтела да избегне борбу него је чак имала погодак. После краће артиљеријске борбе је, међутим, ипак нестала у дубинама. Убрзо после тога је лака крстарица „Њукасл“ дошла у контакт са ова два непријатељска брода, али су они, захваљујући лошој видљивости, успели да умакну и стигну у Вилхелмсхафен.

Од немачких помоћних крстарица је прва група од пет бродова успела да између марта и јуна 1940. напусти Немачку и избије на отворени океан. Они су савезничкој трговачкој морнарици задали знатну штету и били повод за дуготрајне и компликоване мере трагања.

У том периоду Немци нису били нимало пасивни у „трговачком рату“, али њихова активност ипак није фатално угрожавала савезничке поморске комуникације. Савезници су за то време потопили двадесет и четири подморнице, отприлике онолико колико је нових могло да се порине у море. Почетком јуна 1940. је, међутим, под британском заставом пловила већа тонажа него септембра 1939. (тачност података поремећује донекле чињеница да јс у међувремену под британску заставу стављен и известан број бивших данских бродова). Ситуација је, међутим, после јуна 1940. убрзо постала суморнија, пре свега због успеха немачког муњевитог рата. Тиме је, наиме, за Британију – барем великим делом – отпала помоћ француске морнарице, а западна обала Европе између Нарвика и Бајона дошла је под немачку власт – са свим лукама и аеродромима.

На крају још нешто о британској блокади. Она у овом периоду није била баш потпуно непробојна. Разлог је, једним делом, било држање неких неутралних држава, а другим делом, што је већ на почетку велики број немачких бродова успео да се са Атлантског океана врати у земљу.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *