Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Стаљин и Балтик

Совјетско-фински преговори 1938-1939.

За млади Савез Совјетских Социјалистичких Република је одбране земље од капиталистичког Запада (тридесетих година посебно од Немачке) представљала проблем првог реда. Пропали су разни покушаји да се њене западне границе осигурају источноевропским системом споразума. Узалудне су биле и совјетске активности у Друштву народа да се у сарадњи са западним силама та организација наведе на антинемачку политику. И када је немачка војска у пролеће 1938. анектирала Аустрију, Совјетски Савез је безуспешно предлагао конференцију великих сила ради преговора о европској безбедности . Француска и Британија су одбили предлог.

Тада, априла 1938. је у Финској био на власти лево-либерални кабинет Кајандера. У спољној политици желео је да настави финску традицију неутралности према великим силама. То је, дакле, значило да би права финска неутралност захтевала да се односи са Нeмачком мало охладе, а да се са Совјетским Савезом мало јасније учврсте. На савез са том земљом Кајандер, међутим сигурно није мислио. И у још једном аспекту се појам неутралности друкчије објашњавао него пре. Како Друштво народа, чини се, није могло да даље остане неутрална организација, Финска је почела да се од њега дистанцира. Пошто је већ више мањих земаља то урадило, Финска је изјавила да убудуће више неће моћи да испуњава обавезу да шаље помоћ земљи-чланици која би постала жртва агресије. Разлог је, наравно, био страх да не упадне у рат између великих сила. Финска се, наиме, све више везивала за скандинавски неутрални блок. Совјетски Савез се плашио да Немачка не повреди његове западне границе и хтео је по сваку цену да нађе решење за тај проблем – макар и исфорсирано, како је то испало. Два пута – у пролеће 1938. и 1935 – долазили су совјетски дипломати у највећој тајности у Хелсинки да би тамо преговарали са само неким члановима кабинета. Њихово питање је било: да ли је Финска била спремна да са Совјетским Савезом склопи некакав споразум против Немачке? Совјети су посебно интересовање показивали за Аландска острва: били су веома заинтересовани за ремилитаризацију групе острва на улазу у Ботнијски залив (Аландска острва). А на острву Сур-Сари (назван и Хохланд), усред Финског залива, Совјетски Савез је желео да смести авионску и поморску базу или да то острво евентуално изнајми на неколико деценија. Одговор финских политичара је, међутим, двапут гласио: не. Совјетски предлози су одбијени, јер финској неутралности није одговарао такав антинемачки курс. Само је једна финска личност саветовала министру Еркоу (спољни послови) да ипак учине неке концесије. Био је то маршал Манерхајм, конзервативни војник и загрижени антикомуниста. Али он је био и бивши официр руске царске војске и зато добро упознат са стратешким проблемима на совјетској западној граници. Он није сматрао совјетске предлоге сувише тешким нити је сматрао да је Сур-Сари од интереса за Финску. Али његов савет нису послушали.

Тако су пропуштене шансе. Пола године касније је народни комесар за спољне послове Молотов поставио много оштрије захтеве. Када је нацистичка Немачка окупирала Чехословачку, марта 1939, међународна ситуација се, наиме битно изменила. Британија и Француска су тражиле савезника на истоку због своје сада оштре антинемачке политике. Совјетски Савез, до малопре тотално негиран на преговорима у Минхену, постао је тражени партнер за коалицију. Његови захтеви су зато и били да источна Европа, од Финске до Црног мора, безусловно уђе у његову сферу утицаја. Најзад су Совјети угледали шансу да испуне жеље које су дуго гајили.

Месецима су се одуговлачили преговори између Француске и Британије, с једне стране, и Совјетског Савеза, с друге стране, али до сагласности није дошло. И док су се британски дипломати удубљивали у формулацију нових предлога, Стаљин и немачки министар спољних послова фон Рибентроп су се у једној ноћи потпуно сложили: августа 1939. је немачко-совјетски пакт постао стварност.

У Финској су прве реакције на споразум биле позитивне. Радило се о споразуму о ненападању, а Финска се увек плашила рата између ове две земље, који би довео до повреде њене територије и губитка неутралности. Судбина балтичких држава ускоро је постала јасна: септембра-октобра 1939. све три су потписале споразуме са Совјетским Савезом који је тиме добио право на копнене, ваздушне и поморске војне базе, поготово у приобалној зони. Петог октобра, на дан кала је потписан споразум с Естонијом, позвао је Молотов финског посланика у Москву на разговор. Ирје Коскинену је речено да Молотов за четрдесет осам часова очекује министра Еркоа у Москви да би преговарали о „конкретним политичким питањима“.

Поводом преговора између Естоније и Москве, Ерко је изјавио да Финска никад неће прихватити „балтичко решење“, што ће рећи концесије без поговора. Еркоева тврдоглавост дошла је до изражаја и у чињеници да је одмах одлучио да не иде лично у Москву већ да као вођу делегације пошаље Пасикивија који је био посланик у Стокхолму. Није желео ни да се држи термина од четрдесет осам часова. Финске војне јединице су сместа добиле наређење да запоседну положаје на совјетској граници.

Из преговора са совјетским дипломатима 1938-1939. Ерко је могао да претпостави какви ће отприлике бити захтеви. Пасикиви је добио задатак да се не сложи ни у једном битном питању: острво Сур-Сари не може да се да у закуп; једино нека мања острва у Финском заливу, и то само у замену за совјетско-карелијско подручје. На копну није могло бити говора ни о каквим територијалним променама. Са тим инструкцијама је 9. октобра увече делегација напустила Хелсинки. На станици се сакупила велика маса људи да испрати дипломате.

За време преговора у Москви, 12. и 14. октобра, Финци су били конфронтирани са совјетским преговарачким тимом „тешког калибра“: Стаљин, а и Молотов, су стално били присутни на преговорима. Стаљинови захтеви су се сводили на следеће: Совјетски Савез је желео да узме у закуп полуострво Ханко на јужној обали Финске и неколико острваца у Финском заливу. Финску границу на Карелијском земљоузу требало је знатно померити у правцу Финске, како се Лењинград, који је од границе био удаљен свега 25 км, не би могао тући артиљеријом са финске територије. Поред тога је Совјетски Савез желео неке измене граница на крајњем северу. Као противуслугу је Стаљин нудио двоструко више руске територије у источној Карелији, знајући добро да то Финце неће оставити равнодушним. Намера је била јасна: Стаљин је желео да спречи да убудуће нека непријатељска сила (Немачка?) преко Финског залива и финске територије нападне његову земљу. Посебно је Лењинград требало да се заштити од тога.

С обзиром да Пасикиви није имао пуномоћ, а и Стаљин је ове преговоре схватио као оријентационе, Финци су се после разговора вратили у Хелсинки. Ерко у међувремену није мировао. Није, међутим, добио очекивану дипломатску помоћ, коју је највише тражио у Берлину. Хитлер је желео да задржи Совјетски Савез као пријатеља док му је то одговарало, и због тога је свесно жртвовао (за неко време) традиционални немачки утицај у балтичком подручју. Постојале су, додуше, у неким берлинским владиним и војним круговима симпатије за Финску, али је било неизвесно да ли би то имало било каквог ефекта на Хитлерову вољу.

У сваком случају, први покушај са финске стране није дао никакве резултате. На основу ових разочарања, фински кабинет је одлучио да учини неке концесије: граница на Карелијском земљоузу је могла мало да се помери, а јужна страна острва Сур-Сари да се да у закуп – дакле не тражени Ханко. Делегацији која је требало да то предложи Стаљину придружио се социјалдемократа Танер. То је учињено да би се нагласило јединство нације према совјетским захтевима. Пасикиви је, наиме, био умерени конзервативац. За време друге рунде преговора у Москви, 22. и 23. октобра, испоставило се, међутим, да се Стаљинови захтеви тешко могу ублажити. Ипак: кад је делегација увече 23. опет паковала кофере, позвао их је да још једном дођу у Кремљ да би предложио нека ублажења у захтевима, између осталог што се тиче границе на Карелијском земљоузу. Ни то, међутим, није могло да доведе до сагласности.

У међувремену се испоставило да Финска ни од неутралне Шведске није могла очекивати никакву помоћ, било дипломатску или, у случају опасности, војну. Упркос томе су Кајандер и Ерко одлучили да, у најгорем случају, попусте мало у одређивању карелијске границе, а да с осталим питањима сачекају. На првом договору треће рунде у Москви, почетком новембра, којем Стаљин више није присуствовао, није постигнут никакав резултат у другом важном совјетском захтеву: полуострво Ханко. Још једном се сам Стаљин умешао с изменом предлога. Ставио је пред делегацију мапу балтичког подручја и показујући на нека мајушна острвца у близини Ханкоа, упитао: „Да ли Финској требају ова острвца?“ Пасикиви и Танер, који су лично били спремни на нека попуштања, нису могли чак ни на то питање директно да одговоре. Хелсинки је, међутим, Стаљинов гест интерпретирао као још веће ублажење захтева и одлучио је да сад ни у ком случају не попусти. Тако је прошла и последња могућност за договор и приликом последњег састанка, 13. новембра, фински преговарачи су морали да одбију и ову промењену понуду. Ово је био крај преговора.

Од тада је Стаљин форсирао решење. Све више се појачавао притисак високих војних лица, између осталих и Ворошилова. Не треба занемарити ни утицај финских комуниста-емиграната од којих је Кусинен постао секретар Коминтерне. Они су се надали брзој пропасти капиталистичке Финске, могло би се рећи, наставку грађанског рата 1918, али са друкчијим исходом! Осим тога је постојала опасност да се поремети Стаљинов распоред: „целој источној Европи од Финске до Црног мора“ није припадало само балтичко подручје… Ако се све то узме у обзир, онда се лако могу разумети догађаји од 26. новембра, и даље. Молотов је увеличао гранични инцидент код Маиниле, који је послужио као аргумент за захтев да се финске трупе повуку 25 км од границе. Одговор је гласио да се онда и совјетске трупе морају за исто толико повући. Био је то прилично немогућ захтев, јер би то значило да Лењинград остаје сасвим незаштићен. Молотов је 28. новембра отказао споразум о ненападању из 1934, а дан касније су фински посланици добили обавештење да су прекинути дипломатски односи. Без објаве рата су ујутро 30. новембра 1939. совјетске трупе прешле карелијску границу, а совјетски авиони бацили своје прве бомбе на Хелсинки.

Поделите садржај са странице:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *