Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

У леденим просторима

Зимски рат

Хелсинки је ујутро 30. новембра 1939. изгледао као прилично миран град без проблема. Био је то површан утисак, јер је дан раније лансирана вест да је совјетска војска код Петсама (данашња совјетска Печенга) повредила финско-совјетску границу и одвела неколико финских граничара као заробљенике. Финци дуж границе су већ живели у сенци рата. Али Хелсинки је још дисао у миру. Улице су се пуниле ђацима и одраслима који су ишли на своја радна места. Нико није очекивао бомбардовање које је у рано јутро потпуно изненадило град. Совјетски авиони који су се приближили неопажено, обрушавали су се из облака и бомбардовали центар Хелсинкија. Тек после снажних експлозија почеле су да завијају сирене и да се јавља оскудна артиљерија. Избио је рат, касније назван Зимски рат, који је трајао сто пет дана.

Огромна сила совјетске војске кренула је у Финску преко Карелијског земљоуза и дугачке границе северно од Ладошког језера па до Северног леденог мора. Један фински радио-коментатор је рекао: „Нас је тако мало, њих је тако много; где ћемо наћи места да сахранимо све мртве?“

Зимски рат је суочио обе стране са незамисливим тешкоћама, као нпр: дужина фронта од хиљаду и више километара, већином веома тешко приступачна подручја са дебелим наслагама снега, мало путева и страшно ниске температуре, од тридесет до четрдесет степени испод нуле (на бојишту су регистроване најниже температуре од 1828. године), а уз то још и велика помрчина, поготово на северном делу фронта где сунце уопште није излазило и где се могло рачунати са само неколико часова сумрака дневно.

Командант финских снага био је маршал Манерхајм, стар седамдесет и две године и нарушеног здравља. Упркос овом недостатку, он нимало није штедео себе, али ни своје официре. Његов противник био је маршал С. К. Тимошенко, четрдесетогодишњак који је још служио у царској коњици, а по ранијем занимању био бачвар.

Девет финских дивизија од по 14 200 војника морало је после избијања непријатељстава да се брани од надмоћи 500 000 совјетских војника. По некима Финска је имала око 300 000 војника, док су совјетске снаге бројале 400 000 до 500 000 војника, највећим делом из Лењинградског војног округа.

Црвеном линојом на југу финске приказани су захтеви Совјета за проширењем, док је жутом приказана нова граница између Финске и СССР.

Чиме су браниоци Финске могли да се супротставе? Били су обучавани да наступају као појединци – не у маси као Совјети – а то је финским борцима омогућавало велике предности у Зимском рату: били су покретљивији, сналажљивији, а и савршени смучари – „Шумски духови на скијама“ како су их неки називали. Четири совјетске армије добиле су задатак да савладају финску војску. Требало је да совјетска 7. армија продре до града Випурија (сада Виборг) преко Карелијског земљоуза и да продужи даље на запад. Осма армија је требало да заобилазним путем преко северног дела Ладошког језера нападне заштитницу финске војске на Карелијском земљоузу. Девета армија је имала задатак да иде право кроз Финску до Ботнијског залива да би расцепила Финску на двоје и отежала комуникације између Финске и Шведске. У поларном подручју је, на крају, требало да совјетска 14. армија крене преко луке Петсамо на југ и запоседне Лапландију (Лапонију).

Највећу победу у Зимском рату Финци су извојевали над 44. дивизијом совјетске армије, која је имала задатак да се пробије до Ботнијског залива.

Био је то амбициозан ратни план, али су само у поларном подручју совјетске снаге успеле да остваре продор од неке важности, док су Финци средином децембра 1939. успели да зауставе ову офанзиву. Ни на осталим фронтовима совјетске снаге нису имале пуно успеха и убрзо је у Финској владало убеђење да један фински војник вреди „колико десет совјетских“. У недостатку одбрамбеног оружја, Финци су совјетске тенкове који су надирали преко Карелијског земљоуза заустављали оружјем које је касније названо „Молотовљев коктел“: флаша напуњена експлозивном материјом. Маршал Манерхајм је забележио: „Противтенковске борбе су доводиле до херојских призора Зимског рата, јер је било потребно како храбрости, тако и сналажљивости да се нападне тенк са само флашом експлозива у руци.“

Совјетске јединице су на Карелијском земљоузу вршиле масовне нападе. Најчешће око три часа, за време поподневног сутона, отварали су тридесетоминутну артиљеријску ватру. Затим би тенкови, праћени пешадијом, кренули према финским положајима. Лаки и средњи тенкови су, међутим, лако постајали жртве „Молотовљевих коктела“ и напади нису имали очекивани успех. Совјети су се зато одлучили за други метод борбе: нападали су ноћу са пешадијом на челу, а тенковима иза ње. Финци су, међутим, палили рефлекторе и преко залеђених језера и река засипали совјетске трупе митраљеском ватром.

Још пре краја децембра су непријатељства на Карелијском земљоузу била замрзнута, како буквално, тако и у преносном смислу. Јака зима паралисала је акције, совјетски напади нису до тада довели до одлучујућих резултата. Тада је наређена обустава напада. Совјетска 7. армија није успела да пробије Манерхајмову линију коју су Финци формирали (она је касније издигнута у неку врсту легенде, али се ни приближно не би могла упоредити са Мажино или Зигфрид линијом). Услед тога што је зима у негостољубивој финској земљи дошла раније него протеклих година, смртност од смрзавања била је велика међу совјетским војницима, за које, највећим делом, није било добрих заклона.

Осма армија, која је дошла заобилазним путем око Ладошког језера, такође се зауставила због јаког финског отпора и оштрог мраза. На централном делу овог фронта совјетске снаге су потиснуте до финско-совјетске границе, где је фронт до краја Зимског рата остао непокретан. Девета армија, која је требало да преполови Финску, није боље прошла. Финци су водили огорчене борбе са совјетским снагама које су дубоко продрле у Финску према Ботнијском заливу. Температура је за време борби, које су се водиле углавном прса у прса, падала и на четрдесет и шест степени испод нуле. Вештим маневрима Финци су совјетским снагама нанели тешке губитке. Пред крај 1939. се јасно показао неуспех совјетске офанзиве. Али, ова грешка је морала да се исправи. Совјетске снаге су се прегруписале за уништавајући напад на Финску. Према граници су се котрљали бољи тенкови, а у борбу су уведене и оклопне санке и машине за копање снега, ефикаснији минобацачи и још неупотребљено оружје – бацач пламена.

Првог фебруара 1940. почела је велика совјетска офанзива са тежиштем на Карелијском земљоузу. Непрекидно су јуришни таласи плавили финске положаје. На њима се водила борба прса о прса бајонетима и ручним бомбама.

Група шведских добровољаца на путу за фински северни фронт.

Тринаестог фебруара су совјетске снаге северно од села Сума пробиле финску одбрану. Њихов продор више се није могао зауставити. Споро али незадрживо совјетске снаге су се приближавале свом првом циљу: граду Випурију. Финској је недостајало људства. Прилив страних добровољаца – 8000 из Шведске, 725 из Норвешке, 800 из Данске, укупно 11 500 добровољаца из 26 земаља – није могао да надокнади тај недостатак. Продирући даље на запад, убрзо су совјетске снаге достигле предграђа Випурија. Финска војска још није била тотално и дефинитивно потучена, али је ипак била принуђена да поклекне. Претио је неизбежни слом. Финска није могла друго него да закључи мир. Тринаестог марта 1940. у једанаест часова пре подне завршио се Зимски рат. Губици Финаца: 32 839 мртвих и несталих, 43 557 рањених. Совјетски губици: 48 744 мртвих и 158 863 рањених.

 

ДСР1

Поделите садржај са странице:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *