Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Type XXI, класа подморница

Трагање за правом подморницом, способном да плови дуже времена великом брзином у подводној вожњи, које је било у процвату током прве декаде протеклог века, заустављено је избијањем Првог светског рата. И Британија и Немачка су се сконцентрисале на дизел моторе за површинску и електромоторе за подводну вожњу. Иако још увек са непрележаним дечјим болестима, дизел мотори су показивали велики потенцијал за даљи развој, док је нафта пружала предност са те стране што је током борбених дејстава била сигурнија од пожара у односу на бензин. Са друге стране, у зароњеном стању, подморница је зависила од електричне енергије ускладиштене у батеријама.

Подморница U-3505, класе Type XXI

Неколико конструктора је након рата започело трагање за алтернативним погоном подморнице и може се рећи да је било неколико занимљивих решења. Британци су, на пример, изградили велику подморницу погоњену парном машином, класу К, а неколико предратних идеја је претресано, од којих је једна била производња топлотне енергије употребом котла погоњеног високо корозивном каустичном содом. Једна од најоригиналнијих идеја у вези погона подморнице стигла је из Немачке, и то од Хелмута Валтера (нем. Hellmuth Walter), инжењера фабрике Круп из Кила. Валтер је пројектовао погонски систем затвореног круга, погоњен хидроген пероксидом, коме за реакцију није био потребан кисеоник. Валтер је дошао до немачке команде ратне морнарице у време када је Версајски мир забрањивао Немачкој градњу или поседовање подморница. Међутим, то није значило да је Немачка изгубила интересовање за развој подморница; једноставно, није било довољно финансијских средстава за финансирање тако скупог пројекта.

Данас знамо да је Немачка, иако под забраном, била у току са подморничарским технологијама формирањем конструкторског бироа у Холандији. Упркос знатних средстава које је овај биро добијао из буџета, ресурси су ипак били довољни само за усавршавање већ постојећих конструкторских решења. Једноставно, није се могло ни размишљати о новим технологијама које би биле примењене у пројектовању погона подморница. Са друге стране, ограничења наметнута Версајским миром, утицале су на то да су немачки инжењери урадили доста са оним што су имали на располагању, како би постигли максимални ефекат. Резултат тога је и пројектовање новог типа ратних бродова: џепног бојног брода. Ипак, у свету подморничарства није остварен ни приближно такав ефекат.

Марта 1935. Хитлер одбацује ограничења Версајског мира, што је био значајан догађај у историји немачких оружаних снага. Сада је било могуће направити оружане снаге по мери вођења државне политике, али је убрзана милитаризација изазвала и штету по питању развоја подморница. Уместо да се одбацивање ограничења искористи за изградњу флоте модерних подморница код којих би била примењена најновија технолошка достигнућа, Немачка је изабрала да изгради највећи број подморница у што краћем времену. Да би то постигла, немачки инжењери су модификовали већ постојеће пројекте подморнице из доба Првог светског рата, што је за резултат имало то да су немачки подморничари у Други светски рат ушли са истом технологијом као и у претходном рату. Брзина подморница је сада била нешто већа, мотори су могли да раде дуго, уз знатно нижи ниво буке, а учињени су и одређени помаци по питању откривања звука под водом.

Подморнице у рату

Подморничарски рат је дошао до свог врхунца у јесен 1940, када је мали број подморница успео да начини покољ међу савезничким бродовима на пловним путевима. Није било довољно подморница за формирање правих вучјих чопора, али би се с времена на време формирале групе које би правиле велике штете савезничким конвојима. У то време, на сваку подморницу у просеку је долазило по пет потопљених бродова. Овај период, тзв. „Happy Time“ за подморнице није дуго трајао; подморничка офанзива кренула је да се ломи наредног пролећа, када су потопљена три подморничка аса: Гинтер Прин са U-47, Ото Кречмер са U-99 и Јоаким Шепке са U-100. Бродски дневници команданата немачких подморница приказују 1941. као тешку годину за подморничарска дејства. Наредна, 1942.  година била је успешна за немачке подморничаре, с обзиром да су деловали у америчким водама, где су бродови захваљујући томе што их ту раније нису нападали, били релативно лаке мете.

Подморница U-47

У лето 1942, када су америчке воде постале брањене, немачке подморнице нису имале избора до да крену ка централном Атлантику, где се налазио простор који савезнички авиони нису могли да покрију. Међутим, и ту су наступиле извесне промене. Британска краљевска морнарица је искористила боравак немачких подморница у америчким водама за брзо нарастање броја ескортних бродова, као и да развије нову тактику лова на подморнице, што ће представљати непријатно изненађење за немачке подморничаре. Пратња конвоја је држала подморнице даље од теретних бродова а подморнице су прогоњене жешће него икада до тада. Поред тога, ситуација у Бискајском заливу постала је још компликованија за немачке подморничаре. Напади британских авиона били су и чешћи и одлучнији, претећи да се приближе немачким подморничарским базама у Француској. Немачкој ратној морнарици је под хитно била потребна подморница која би ово опасно подручје прешла у зароњеном стању.

Поред веће аутономије у зароњеном стању, нова подморница је требала бити и бржа како би могла да избегне ескортне бродове; чак је и најискуснијим командантима подморница бивало све теже да заузму прави положај за напад. Током 1940, када су први подморничарски асови стицали највиша одликовања, могли су да изведу и више од једног напада на исти конвој. Међутим, у јесен 1942, ситуација се драстично променила; команданти подморница су били срећни уколико би успели да се приближе конвоју и изведу напад на један брод. Томе у прилог говори и чињеница да је од 1171 подморнице, колико их је било у оперативној употреби током рата, свега 321 је нанела штету непријатељу. Лоши резултати подморница натерали су адмирала Деница да новембра 1942. сазове састанак у Паризу, како би се договорили о средствима за поново постизање превласти на мору.

Рођење електро-подморнице

Састанку у Паризу присуствовали су команданти јединица подморница, утицајни команданти подморница, инжењери, као и експерти из Уреда за поморске конструкције у Берлину. Прва тачка дневног реда односила се на приказ развоја пројекта професора Хелмута Валтера. Дениц је још 1939. убедио немачке војне кругове да дозволе Валтеру рад на експерименталном типу подморнице. Иако редукована на депласман од 80 тона, ова подморница, ознаке V80, остварила је сензационалне резултате. Поред добре управљивости, достизала је брзину пловљења нешто већу од 26 чворова, што је било велико унапређење у односу на старије моделе подморница, које су у подводној вожњи могле да остваре максималну брзину пловљења од око свега 8 чворова.

Ескпериментална подморница V80

Валтеров прототип је фебруара 1942. демонстриран адмиралу Редеру, али није било неког већег интересовања. Чак и након Деницове интервенције, Уред за поморске конструкције  је остао непоколебљив у томе да је за победу потребно остварити одговарајућу концентрацију конвенционалних подморница класе Type VII и Type IX. Рад на новом типу подморнице није могао бити предузет без смањења производње већ постојећих типова подморница. Од почетка рата, Дениц је тражио велики број подморница Type VII, тако да је сада морао да одустане од тог свог захтева како би покренуо пројектовање новог типа подморнице.

Команда ратне морнарице је такође била против развоја новог типа подморнице, за шта је имала своје разлоге. Валтеров рад није текао без проблема, те је новембра 1942. још увек било раскорака између мале, брзе експерименталне подморнице и велике оперативне подморнице. Један од највећих проблема било је гориво – водоник пероксид, који није могао бити ускладиштен у класичним резервоарима. Тај проблем је решен пројектовањем гумом пресвучених резервоара горива. Други, можда и већи проблем, односио се на димензије резервоара потребног за смештај количине горива која би обезбедила подморници одговарајућу аутономију. Наиме, Валтеров погон је трошио велике количине горива, тако да је било потребно обезбедити резервоар димензија скоро као подморница, ако не и већи. Како би превазишао овај проблем, Валтер је пројектовао подморницу са дуплим трупом, постављеним један изнад другог, тако да је попречни пресек подморнице био у облику броја „8“, с тим да се у горњем трупу подморнице налазила посада, уређаји и склопови, док је доњи труп био резервоар горива. Ипак, упркос Валтеровом брижном планирању, било је мало вероватно да за кратко време припреми подморницу за употребу. Пре него што би се кренуло на градњу серијске подморнице требало је извести још читав низ експеримената, коришћењем различитог погона и подморница различитих димензија.

Новембарски састанак подморничара завршио би се као потпуни фијаско да састанку нису присуствовали инжењери Ширер и Брикинг. Слушајући Валтерово излагање, изнели су једноставније решење Деницовог проблема. Уколико адмирал жели веће подводне брзине и аутономију, зашто једноставно не дода још један труп и испуни га акумулаторским батеријама? Брзи прорачуни су показали да је овај предлог изводљив. На овај начин је технологија из Првог светског рата адаптирана у концепт електро-подморнице, која ће касније добити и званични назив Type XXI. Чини се нејасно како нико пре овога није дошао на сличну идеју?

Електропринцип

Термин „електро-подморница“ захтева извесна појашњења. Иако садржи сличан систем пропулзије као онај у конвенционалним подморницама, нова конструкција функционише на другачијем принципу. Све подморнице тог доба примарно су пловила на дизел погон када су у површинској вожњи, које зарањају на релативно кратак временски период како би избегли непријатеља или извели напад из зароњеног стања. Главни разлог за то била је мала брзина пловљења у зароњеном стању. Електро-подморница је била пројектована као подводно пловило, која би већи део ангажовања проводила испод површине, користећи за погон електричну енергију из акумулаторских батерија. На шноркелској дубини подморница би пловила ради допуњавања акумулатора, што значи да она – супротно од осталих модела подморница, не би користила дизел мотор као основни погон.

Пројектовање подморнице

Детаљне калкулације за концепт електро-подморнице завршен је почетком јануара 1943, отприлике у исто време када је и Дениц дошао на место Редера. Подводне перформансе биле су и више него импресивне. Електро-подморница је могла да плови у зароњеном стању 90 минута брзином од 18 чворова, односно 12 часова брзином од 10 чворова, али и 60 часова брзином од 5 чворова. То је било фантастично унапређење у односу на дизел електричне подморнице Type VII, која је у зароњеном стању остваривала аутономију од 45 минута пловидбе брзином од око 6 чворова, односно 20-30 часова брзином од 2 чвора. Лако је закључити да је подморница Type VII након зарањања постајала прилично стационарна, али и да је подморница новог типа не само да је способна да преплови опасан Бискајски залив, већ и да подводном вожњом уђе у пловне руте конвоја у северном делу Атлантика.

Ове цифре још увек нису могле да надмаше брзину од 26 чворова у подводној вожњи, коју је обезбеђивао Валтеров погон, али је било лакше и брже организовати серијску производњу средстава старије технологије.

Радионички цртежи за нови тип подморнице завршени до јула 1943, када су израђене и прве процене које су говориле да ће прва електро-подморница Type XXI бити завршена до краја 1944. Одобрење за почетак градње дат је у петак 13. августа 1943, али је војни врх остао при захтеву да се распоред градње и испоруке сада већ застарелих подморница Type VII не сме мењати; Хитлер се сложио само са задршком програма за веће подморнице, Type IX. Поред тога, Хитлера је пораз ваздухопловства током битке за Британију уверио да је Атлантик најважнија линија фронта и да ништа не сме нарушити испоруку подморница.

Напредак пројекта електро-подморнице није био лак. Развој нове подморнице је пао у време драстичних несташица материјала за бродограђевинску индустрију. Највећи део бродограђевних капацитета већ је био заузет. Изградња електро-подморнице није била једноставно додавање још једног чврстог трупа, са више батерија, постојећем моделу подморнице. Већи део опреме подморница, који је био у употреби, био је такође застарео. Поновно пуњење торпедних цеви био је дуготрајан процес, који је код нове подморнице решен конструисањем хидрауличног полуаутоматског система попуне торпедне цеви торпедом, чијом употребом је шест торпедних цеви попуњавано за око двадесет минута. Ово време било је мање од времена потребног за попуну једне торпедне цеви на стари начин. Поред тога, конструисан је и нови систем кормиларења по дубини, уграђене су коморе за смештај и чување хране. Модификацијом постојећих уређаја, учињене су поправке на радару, уређаја за детекцију радарског озрачења, подводном електричном локатору и гониометру. Упркос знатном напретку пројекта, Дениц није био задовољан прогнозама времена завршетка пројекта, те је сходно томе затражио помоћ од Министра наоружања, Алберта Шпера. Шперово министарство је спроводило сличне пројекте за друге индустријске процесе, и није им требало пуно да пројектују и линију за серијску производњу. Испоставило се да би сваки од сегмената подморнице био претежак за копнени транспорт, тако да су разматране само фабрички погони који имају приступ рекама и каналима. На крају, одлучено је да се труп подморнице подели у осам сегмената, који би се производили на тринаест локација. Дуплирање погона за производњу било је битно са становишта жилавости процеса производње, односно било је потребно обезбедити отпорност процеса производње на ваздушне ударе савезничких снага. Планови за производњу склопова у укопаним погонима, заштићеним бетонским плочама, пропао је услед непостојања времена потребног за припрему такве врсте погона. Велики бункер, назван Valentin, који се од почетка 1943. градио у близини Бремена, изгледао је као идеалан за смештај производне линије за подморнице класе Type XXI. Ипак, рат се завршио и пре него је овај бункер завршен; производња се одвијала на отвореном, у три бродоградилишта: Blohm und Voss у Хамбургу, Deschimag AG Weser у Бремену и Schichau у Гдањску.

Сегменти трупа подморнице класе Type-XXI

Са производњом разбијеном на више локација, поштовање распореда и рокова производње било је од пресудне важности. Уједно, то је била и слаба тачка на коју су савезничке снаге могле да испоље свој утицај. Извиђачки авиони британског РАФ убрзо су открили локације на којима су се производиле секције трупа подморнице. Чак су и новине у неутралним земљама писале о очигледним припремама за нову немачку подморничку офанзиву. Сходно томе, савезнички бомбардери су ускоро почели да обраћају више пажње на немачка бродоградилишта. Ипак, упркос интензивном бомбардовању које је проузроковало одређена кашњења у производњу, штета начињена на производним погонима била је мала.

Спуштање прамчане секције на сплав у грдањском бродоградилишту, ради транспорта на локацију за склапање чврстог трупа подморнице.

Процењујући праву штету коју је савезничко бомбардовање нанело изградњи ових подморница тешко је, обзиром да постоје фотографије које показују подморнице на навозу бродоградилишта, оштећене у бомбардовању. Међутим, постоје и фотографије које показују британске војнике како проучавају те исте подморнице, али овог пута нетакнуте. Из овога се може извући закључак да су оштећења настала након прекида борбених дејстава.

Оперативна употреба подморница Type XXI

Прва подморница класе Type XXI, ознаке U-2501, поринута је у бродоградилишту Blohm und Voss 12. маја 1944, доста раније него што су предвиђали планови Уреда за поморске конструкције, што се може приписати заслугама Шперовог министарства. Ова подморница, као и неколико након ње, патили су од недостатака који су их спречавали да буду употребљене у борби. Даље, неки од виталних електронских склопова још увек су били недоступни, тако да су подморнице на своје пробне вожње испловиле без њих. Иако борбено неупотребљиве, биле су корисне за обуку посаде.

Подморница U-2511 (у средини) у луци Берген.

Прва оперативна подморница класе Type XXI, ознаке U-2511, испловила је 18. марта 1945. из Кила за Норвешку. Мањи кварови и нека оштећења настала током пробних зарањања, задржали су је у Бергену до краја априла, када је за борбу било спремно још неколико подморница ове класе. Подморница U-2511 се налазила на мору када је добила наређење за престанак непријатељстава, али то није спречило команданта подморнице,, капетана корвете Адалберта Шнеа да изведе лажан напад на британску крстарицу која пловила са јаким обезбеђењем. Успео је да се пробије кроз обезбеђење и настави ка мети; када се мета сасвим лепо видела у перископу, прекинуо је напад и заронио у дубину. Овај успешан напад показао је да је подморница класе Type XXI одговорила очекивањима, али и да би ситуација на мору била посве другачија да су је Немци раније развили.

Немачка је изградила 119 од планираних 1170 подморница класе Type XXI. Сачувана је свега једна од њих, U-2540, која је данас у статусу подморнице – музеја и налази се у кругу поморског музеја у Бремерхафену.

 

Тактичко-техничке карактеристике
Kласа Type XXI
Депласман 1 621 т површински
1 819 т подводни
Дужина 76,70 м
Ширина 8 м
Газ 6,32 м
Погон 2 дизел мотора MAN M6V40/46KBB, снаге по 2900 KW
2 електромотора SSW GU365/30, снаге по 3700 KW
2 електромотора за тихи ход SSW GV232/28, снаге по 116 KW
Брзина пловљења 15,6 чв у површинској вожњи
17,2 чв у подводној вожњи
6,1 чв у подводној вожњи, тихим ходом
Даљина пловљења 15 500 М брзином од 10 чв, у површинској вожњи
340 М брзином од 5 чв, у подводној вожњи
Дубина роњења 240 м
Посада 57 чланова
Наоружање 6 торпедних цеви калибра 533 мм
23 торпеда G7 (или 17 торпеда и 12 мина)
4 х 20 мм ПАТ

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

Још увек нико није оценио овај чланак. Будите први!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *