Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Планови за операцију Seelöwe

4.7
(3)

Немачка припрема инвазију

Хитлер је дуго имао уздржан став према планирању операције Seelöwe (морски лав – фока). Још пре него што је дошао на власт, као да је био фасциниран идејом о победи без крвопролића. Таква се победа, по њему, постизала подривањем противниковог морала тако да се овај најзад рушио без борбе. То подривање требало је да се врши свим средствима психолошког рата. Хитлер је већ 1932. пророчански говорио: „Све стварне победе ми ћемо у суштини изборити пре него што почну војне операције. Могу да замислим да ћемо се тако чврсто докопати Енглеске. Или Америке.“

Да би ослабили британски морал, Немци су пре свега хтели да изазову утисак: 1. да се инвазија припрема; 2. да ће се искрцавање извршити на источној обали Енглеске и 3. да у Великој Британији делује моћна и добро организована пета колона. Хитлер и његови саветници су поготово овој последњој тачки посвећивали пуно пажње. Да би Британце убедили у постојање пете колоне, Немци су у првом реду користили радио станице. Већ 25. фебруара 1940. почео је да ради тзв. “Нови британски радио-систем“, који су организовали Немци. У јулу 1940. добио је појачање у станицама „Воркерс Челенџ“ и „Каледонија“.

gebels-propaganda
Јозеф Гебелс – министар пропаганде нацистичке Немачке.

Четврта и последња станица звала се „Хришћански покрет мира“.Требало је да те четири станице, које су се иначе слабо чуле, створе утисак да се налазе у Британији. Најважније немачке радио-станице су поред тога емитовале намерно лако разумљиве тајне поруке петоколонашима, на које би се НБРС надовезивао. Такође се више пута помињало искрцавање у Ирској, која није била наклоњена Британији. Кад се показало да Британија није била спремна за мир а да се ни морално није могла бацити на колена, Хитлеру су остале само две друге могућности: економска блокада и стварна инвазија. До издавања Директиве бр. 16, средином јуна, уопште није било разрађеног плана за инвазију. Све припреме требало је, имајући у виду јесен, предузета за највише два месеца. Иако је Хитлер тада већ сматрао себе војним генијем, а немачка војска себе непобедивом, мора да су немачки највиши војни кругови били свесни изванредно великог проблема који је требало решити за кратко време. Зашто је Хитлер онда ипак почео са припремама?

И на ово питање се одговор може наћи у „Мајн Камфу“. Тамо може да се прочита да по сваку цену треба избећи рат на два фронта. Хитлер се већ 1939. одлучио да крене у рат против омрзнуте „бољшевичке Русије“, за коју су Немци мислили да ће је сломити после шест до осам седмица. Хитлер је сматрао да је напад на Совјетски Савез неопходан, јер се чинило да ова земља све дубље продире у источну Европу. По њему је била угрожена Румунија, а тиме и довоз румунске нафте без које немачка војска никако не би могла. Осим тога није имао поверења у Совјете јер је знао да су британски дипломати у лето 1940. у Москви грозничаво покушавали да придобију Совјетски Савез за савезништво са Британијом. Најзад, Хитлер никад није крио да је за немачки народ желео „животни простор“ у источној Европи, а то је неизбежно водило ка рату са Совјетским Савезом. Али онда је прво требало искључити Британију. Упркос британско-немачком поморском споразуму, који је недвосмислено био усмерен ка миру, команданти немачке авијације, копнене војске и морнарице из предострожности су направили студије о војним могућностима Рајха, ако би неочекивано – рецимо због окупирања Чехословачке – дошло до рата са Британијом. С обзиром да је завршетак формирања немачких оружаних снага планиран за 1942, студије су пошле од тога да се до тог времена Британија може победити само економском блокадом острва помоћу подморница и паралисањем индустрије помоћу тешких бомбардовања.

Тек за време договора о „Студији Блау“ (о рату са Британијом), јула 1939. на острву Силту, први пут се дошло до закључка да би, евентуално, требало да се заузме Британија, уколико не успе да се сломи блокадом. Хитлер, међутим, једва да је поклонио пажњу овим опрезним и трезвеним разматрањима, јер није хтео да верује у стварни рат са Британијом. Велики адмирал Ерих Редер био је мање оптимистичан. Као врховни командант немачке морнарице, Редер је већ 15. новембра 1939. издао наређење да се проуче могућности за инвазију Британије. Тада је, по његовом мишљењу, претходно требало да се задовоље следећи услови: неутралисати британско ваздухопловство, британску обалну заштиту и британске подморнице у националним водама.

Вероватно је Редер издао ово наређење да не би био неспреман ако би му, често хировити, Хитлер изненада поставио нека питања или задатке. Тек 21. јуна 1940, после успеха муњевитог рата на Западу, Редер је у четири ока са Хитлером разговарао о могућностима за инвазију. Иако је он био први који је о томе разговарао са Хитлером, после се управо он све време упорно изјашњавао против искрцавања 1940, и то с правом. Немачка флота била је још у изградњи. Није више располагала бродовима као што је „Адмирал граф Шпе“, много других тешких ратних бродова било је оштећено, а и иначе је немачка флота била неупоредиво слабија од британске. Хитлер, који је после завршетка операције против Француске хтео да пошаље тридесет и пет дивизија кући да би у домовини радили у привреди и пољопривреди, одлучио је да двадесет од тих тридесет и пет и даље држи под оружјем, јер је почео да губи наду у мир са Британијом.

Иако још није веровао у неопходност инвазије, његови генерали су грозничаво прионули на посао. У јулу и августу су правили план за планом. Авијација, под Герингом, у почетку се држала мало постранце, али је зато копнена војска имала грандиозне планове о искрцавању на веома широком фронту који би се протезао од Ремсгејта до Вејмута. При том се није узимао у обзир елемент изненађења. Размишљали су, међутим, о томе да пре велике операције искрцавања заузму острво Вајт у грофовији Корнвол, а било је и говора о искрцавању у Ирској.

Адмиралштаб је свакодневно наилазио на тешкоће. Морнарица је приликом припрема забележила, додуше доста успеха са својим подморницама, али је имала и задатак да изгради изврсну флоту за искрцавање. Због недостатака времена, то је, на крају, била саката армада састављена од скела, дереглија, шлепова, тегљача, итд, које су, углавном из Холандије и Белгије, превезли у француске луке. Упркос свим тешкоћама, ратна морнарица је почетком септембра располагала са преко 150 транспортних бродова, 1939 пениша, најмање 422 реморкера, 994 моторних чамаца и око 100 обалних бродова које су распоредили по лукама од Ротердама до Ле Авра. Међутим, само део ових бродова могао је да се опреми лаким наоружањем, док је већина морала да буде преправљена за транспорт трупа. Већ у јулу су Немци грозничаво експериментисали, између осталог са пенишама и амфибијама. Упркос томе, руководство морнарице није престало да помоћу компликованог мерења плиме и осеке доказује да би се ова скрпљена флота само по веома мирном времену и у одређеним кратким периодима могла усудити да пређе Ламанш са било каквим изгледима на успех.

nemacke-barze-vilhelmshafen
Немачке барже у Вилхелмсхафену, спремне за инвазију на Британију

Редер је све време инсистирао да се испуне разноразни услови пре него што би могла да отпочне операција Seelöwe. Најважније је било постићи надмоћ у ваздуху изнад јужне Енглеске и Ламанша. Затим је требало очистити све непријатељске мине, после чега би се поставиле широке немачке „минске алеје“ које би штитиле подморнице и авијација. Између тих минских појаса требало би да се флота пробије до мањег дела британске обале. Војска се најзад после много натезања сложила са малим инвазионим фронтом на којем је инсистирала ратна морнарица. Ипак се морнарица и даље много бринула како одржавати константно снабдевање преко мора, зато што су ту руту могле да штите само још подморнице, моторни торпедни чамци и разарачи. Редер је такође захтевао да се пре операције британске обалне батерије униште бомбардовањем из ваздуха и са француске обале. Све чешће је – на индиректан начин – инсистирао код Хитлера да се цела инвазија одложи за мај 1941. Извођење операције Seelöwe сад је највише зависило од авијације. Немачка авијација која је под Геринговом командом постигла спектакуларне успехе у Пољској и Француској, добила је од Хитлера задатак да највећом брзином почне са припремама за велику ваздушну битку против Британије. Операција је добила име Adlerangriff.

dornier-do-17-napad-na-britaniju
Немачки бомбардери Dornier Do-17 у лету ка Британији.

Хитлер је и даље остао веома опрезан. Он је 31. августа поново нагласио да се операција Seelöwe не сме извести ако је ризик сувише велик. По сваку цену је, међутим, требало и даље претити инвазијом. Хитлер је даље говорио да победа над Британијом не зависи само од искрцавања, већ се може постићи и на други начин. Тиме је, очигледно, мислио на уништавање британске авионске индустрије. У сваком случају, још осам до десет дана хтео је да чека резултат ваздушне битке изнад јужне Енглеске пре него што се дефинитивно одлучи за или против Seelöwe операције. Ако би резултати били повољни, операција искрцавања извела би се још 1940. Уколико ваздухопловство не би постигло одлучујуће резултате, операција Seelöwe одложила би се за мај 1941, јер је Редер сматрао да је тај месец најповољнији. Док се изнад британских острва седмицама одвијала невиђено жестока „битка за Британију“, а јесен се све више приближавала, Хитлер је одредио 15. септембар као термин за последње припреме. И то зато што му је ратна морнарица дала до знања да никако раније неће бити спремна за инвазију. Најзад је, узимајући у обзир месечеву мену, плиму и осеку и јутарњу маглу, 24. септембар изабран као најповољнији дан. Према мишљењу ратне морнарице, ово је, отприлике, био последњи датум у 1940. години кад је могло да се рачуна на успех – уз услов да ратно ваздухопловство претходно загосподари ваздухом.

ДСР1

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *