Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Почетак рата у пустињи

5
(2)

Прве борбе у Северној Африци

Већ годинама је Мусолини сањао о оживљавању старог Римског Царства око Средоземног мора, па се зато спремао за напад на Египат који је још увек био под британским утицајем. Требало је да се напад изведе из Либије, тада италијанске колоније. Мусолини је увидео да је у овом великом пустињском подручју најважније одржати путеве за снабдевање. Не толико давно био је изграђен модерни асфалтни пут којим је могла да иде свака врста војног транспорта од главне базе Триполија преко Бенгазија, Дерне и даље на исток преко Тобрука до Солума на либијско-египатској граници, у дужини од 2000 км. Широк појас пустињског песка, дугачак више од сто километара, водио је за Сиди Барани и Мерса Матрух где је била прикупљена главнина британске војске.

ostaci-aviona-balbo
Остаци авиона у којем је погинуо маршал Балбо.

Иако је одмах после објаве рата (лето 1940) дошло до оружаних сукоба на граници и борби око конвоја на мору, ипак још није било дошло до већег одмеравања снага. Томе је умногомe допринео врховни командант италијанских оружаних снага, маршал Грацијани, познат из етиопског рата. Грацијани је тек неколико месеци био врховни командант. Његов претходник, маршал Балбо, погинуо је у авионској несрећи због грешке сопствене противавионске артиљерије. Судећи по Ћановом дневнику, Грацијани није имао довољно поверења у то да ће снабдевање његових јединица водом бити добро. Осим тога је тражио много више времена за припреме. Мусолини је, међутим, био неумољив. Издао је Грацијанију наређење да за неколико дана почне офанзиву под претњом да ће иначе бити разрешен дужности. Грацијани, који је више волео да лежи на ловорикама, морао је тада да се повинује, па је 13. септембра 1940. шест италијанских дивизија и осам тенковских батаљона прешло границу код Солума. Ове јединице отвориле су јаку ватру на британске положаје које су браниле доста слабе снаге: три пешадијска батаљона, само један тенковски батаљон, три артиљеријска дивизиона и неколико чета оклопних кола. Италијани су наступали у савршеном борбеном поретку. На челу су наступали мотоциклисти у широкој формацији, затим, прво, лаки тенкови, а за њима колоне теретних возила. Оваква формација била је, наравно, лак циљ за добро увежбану британску артиљерију.

Нешто јужније, напредовале су још две групе Италијана, па су се Британци са правом бојали да ће Грацијани обухватним маневром покушати да продре иза њихових линија. Неодлучни Грацијани је, међутим, одустао од плана за окружење и, уместо тога, вршио је јачи притисак својом колоном, која је напредовала дуж обале. До Сиди Баранија допро је 13. септембра. Чинило му се да је то, за извесно време, довољно. Његове линије за снабдевање издужиле су се за око 90 км, његовим трупама је хитно било потребно да се опораве, јер су претрпеле десет пута теже губитке од Британаца. Они који су очекивали да ће убрзо следити нови велики италијански напад, доживели су разочарање. Готово три месеца је Грацијани стајао, тако рећи, беспослен док су Британцима стизала појачања (транспорти су долазили око Африке, око Рта добре наде). Вејвел је одлично искористио овај Грацијанијев застој и у међувремену је појачао своје одбрамбене положаје код Мерса Матруха.

prve-operacije-u-africi
Прве операције у пустињском рату. Британски положај у Египту био је стварно угрожен тек кад се појавио Ромел.

Британски Врховни штаб на Блиском Истоку није се ограничавао само на израду одбрамбених планова, већ је имао и офанзивне намере. Почели су да се рађају планови за разне офанзивне акције. Један од тих планова поднет је уз велику резервисаност и у потпуној тајности министру Идну, који је у октобру дошао у обилазак Блиског Истока. Био је то одважан план, пун самопоуздања. У њему је веома вешто коришћена чињеница да су италијанске јединице биле распоређене у већем броју утврђених база које су биле доста удаљене једна од друге – понекад и десетине километара. Сто километара широк појас пустиње делио је ове кружно постављене базе од британских положаја. Било би, дакле, могуће, а на томе је и почивао план, да се за две до три ноћи пређе то парче пустиње и да се онда са запада, дакле са леђа, нападу ове базе.

Иако је план пружао изванредне могућности за уништавање италијанских база, које једна другој нису могле да пруже помоћ, ипак је био скопчан с великим ризицима. Захтевао је веома прецизне припреме, јер се допрема бензина, муниције, намирница и воде морала регулисати тачно по плану. Осим тога је постојала још једна слаба страна: непријатељска авијација би лако у току дана могла да примети јединице и сигурно би напала нагомилану концентрацију возила и тенкова. Британско ваздухопловство би зато тог истог дана напало италијанске аеродроме, да би умањило ту опасност. Групација од 25 000 добро увежбаних војника била је под командом генерала Мејтленд Вилсона и састојала се од 7. оклопне дивизије, зване „пустињски пацови“, једне моторизоване индијске дивизије и једне моторизоване британске пешадијске бригаде. Италијани су на фронту имали пет дивизија, а иза фронта још шест дивизија.

Аустралијски тенкови испред утврђеног Тобрука који је у пламену. Британци су га заузели почетком 1941. Током борби у овом периоду заробили су 100 000 Игалијана.

Операција се одвијала по плану. Савезничке јединице су 7. и 8. децембра пошле у свој ноћни напад, а следећег дана их, на срећу, није приметила непријатељска авијација. Права битка почела је 9. децембра; следећа четири дана водиле су се жестоке борбе на широком пустињском подручју. Напад на велику базу Нибеива извршен је у седам часова изјутра; пала је у року од једног часа. Поподне је пала и база Тумар и већина бранилаца је заробљена. За то време је 7. оклопна дивизија заузела Сиди Барани и пресекла приобални пут. Заробљеници су пристизали.

Пошто је освојен Сиди Барани, могло је да се настави гоњење Италијана. Флота и авијација су неколико пута бомбардовале обалу, што је изазвало неописиву забуну. Код Сиди Баранија разбијено је пет дивизија; заробљено је 40 000 војника. Победа, међутим, још није била потпуна. Првих дана јануара 1941. пала је прво Бардија, а затим утврђење Тобрук. Број заробљеника попео се на преко 100 000 војника.

На конференцији у Хитлеровом главном стану, 12. новембра 1940, на којој је Хитлер пред пажљиво одабраном групом партијских и војних функционера развио општу политику коју је хтео да следи, изјавио је да има намеру да Италијанима као помоћ стави на располагање једну оклопну дивизију. Њу би укључио у борбу тек пошто би италијанске снаге заузеле Мерса Матрух. Због британских успеха код Сиди Баранија требало је да се на специјалном састанку поново размотри ситуација италијанског савезника. Ако је било потребно пружити помоћ, онда је требало што мање оптеретити италијанске луке. Одлучено је, дакле, да се само војни материјал пребаци бродовима, а да се трупе пребаце авионима. Прилике су гониле на журбу! После Тобрука, 6. фебруара, пао је и Бенгази, а следећег дана предали су се остаци 10. италијанске армије код Беда Фома. Цела Киренајка била је већ у британским рукама. Али, генерал Вејвел је тада морао да уступи неке своје јединице због упућивања у Грчку.

ДСР1

 

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *