Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Немачки напад

5
(8)

Снага и слабости

У недељу 22. јуна 1941. рано ујутро је дефинитивно поништен немачко-совјетски споразум о ненападању из 1939. године. На дан кад су 1812. Наполеонове трупе у походу на Москву прешле реку Њемен, на дан кад је 1940. Француска потписала капитулацију, Хитлерова армија и авијација прекинуле су мир на западној граници Совјетског Савеза. Отпочело је извођење операције по ратном плану Барбароса. Већина мостова преко граничних река одмах је пала неоштећена у руке Немаца. Граничне делове Црвене армије изненадила је артиљеријска ватра и ваздушно бомбардовање; стотине совјетских авиона уништено је на земљи. Технички, али пре свега психички, совјетске армије нису биле спремне за рат, и то упркос многим упозорењима које је Стаљин добио не само од сопствене обавештајне службе, него и из иностранства. Зато је на совјетској страни владала општа пометња. Готово потпуно је изостала координација одбране, што је делом била и последица организације Црвене армије у којој је између врховне команде и појединих команданата фронтова и армија недостајала природна спона. За одбрамбени рат су совјетски положаји, стратешки гледано, били далеко од идеалног. Једва да се водило рачуна о томе да постоји могућност да ће евентуални рат морати да се одвија на совјетској територији; једноставно се полазило од тога да би Црвена армија приликом непријатељског напада тако брзо реаговала, да би решење рата пало на територији противника.

napad-na-sssr
Ни његова сопствена обавештајна служба, ни обавештајна служба неких других земаља ни друге добијене информације нису могле да убеде Стаљина да ће се рат водити на совјетској територији. Док Москва још није ни издала наређење да се изврши напад на непријатељске трупе агресор је заузимао мостове, прелазио граничне реке и освајао села.

Тек у ноћи између 21. и 22. јуна издата су наређења да се јединице и противваздушна одбрана доведу у стање потпуне приправности. На многим местима је 22. јуна још било у току спровођење ових наредби; на других местима их још нису ни примили кад је почео изненадни немачки напад.

„Непријатељ је очигледно дуж целе линије фронта изненађен“, записао је немачки генерал Халдер начелник генералштаба копнене војске у свој дневник.

Рат је почео свом силином, али је Москва то једва поверовала. Нису ли то – претпостављао је Стаљин – биле провокације немачких генерала да се Совјетски Савез приволи на рат? Тек у 7,15, кад су се борбе развијале већ неколико сати, совјетски Генералштаб је издао наређење да се непријатељске јединице нападну и униште ако пређу границу. Авијација Црвене армије добила је наређење да бомбардује немачке јединице на њиховој територији. То су биле прве наредбе из Москве. Међутим, и увече првог ратног дана совјетски Генералштаб је очигледно имао слаб увид у ситуацију на фронту. Тако су трупе Кијевског војног округа (Југозападни фронт) добиле наређење да 23. јуна отпочну велику офанзиву која би 24. јуна довела до освајања Лублина, неколико десетина километара унутар пољске територије. Јединице у Балтичком војном округу (Северозападни фронт) добиле су слично апсурдно наређење, а осим тога су сва три фронта добила наређења да опколе и униште немачке јединице. Команданти на тим фронтовима су мало шта могли да започну са таквим наредбама. Немци су изводили једну од најуспешнијих операција муњевитог рата. Квалитативно су били далеко супериорнији; квантитативно су били јачи на свим тачкама које су биле циљ почетног напада. Од великог значаја је била и немачка надмоћност у ваздуху. До подне 22. јуна уништено је, отприлике, 800 совјетских авиона (наспрам 10 до 20 уништених немачких). До краја тога дана овај се број попео на 1200 (од којих је 900 уништено на земљи), два дана касније су Совјети изгубили 2400 авиона. Совјетски бомбардери који се у тренутку напада нису налазили близу линије фронта, покушали су да пређу у напад, али су при том извршавали застареле наредбе: прелетали су преко линије фронта у правцу пољске територије да би тамо тражили непостојеће концентрације немачких трупа! Осим тога, у већини случајева више није било ловаца да их прате па су лако постајали жртве немачких ловаца и противавионске артиљерије. Кад су се Немци изборили за превласт у ваздуху, могли су готово неометано, по плану, да употребе своју ваздушну флоту (укупно 2000 авиона) за подршку копненој војсци, нарочито оклопно-механизованим дивизијама.

unistena-sovjetska-avijacija
Совјетски авиони, уништени на аеродрому.

У почетку су групе армија Север и Центар постизале велике успехе. Тежиште операције по плану Барбароса било је у почетку на правцу Групе армија Центар под командом фелдмаршала фон Бока. Ова Група армија имала је у свом саставу највећи број пешадијских дивизија, две од четири оклопне групе (армије) и јаку ваздушну флоту. Напад се одвијао по плану. На северном и јужном крилу су се 3. оклопна група под командом генерала Хота и 2. оклопна група под командом генерала Гудеријана, брзо пробиле на исток. Између те две оклопне групе напредовала је 9. армија генерала Штрауса и 4. армија генерала фон Клугеа. Само у рејону Бреста Немци су наишли на жесток отпор; око градске цитаделе борбе су се водиле све до половине јула. Један део Гудеријанове оклопне групе био је због овог отпора неколико дана у закашњењу. Истурени део 2. оклопне групе прелазио је првих дана рата просечно 60 км на дан и већ петог дана је био пред Минском. Други део те исте групе стигао је дан касније до Бобрујска на Березини.

Трећа оклопна група наишла је на слаб отпор и 23. јуна је код Алитуса и Меркине дошла до Њемена (мостови преко ове реке пали су Немцима неоштећени у руке); 24. јуна је заузела Вилњус а затим скренула на југоисток, да би се код Минска спојила са 2. оклопном групом. То се одиграло 27. јуна.

Ипак Гудеријан није био потпуно задовољан. Немачка пешадија није могла да следи скоро невероватан темпо напредовања оклопно-механизованих дивизија. Томе је допринела и чињеница да је пешадија морала да напредује по много слабијем терену; релативно добри, чврсти путеви били су резервисани за покрет оклопно-механизованих снага и њених позадинских делова. Поготово је 4. армија фон Клугеа морала да савлада изузетно тежак терен. Кад се показало да се планирана велика клешта Групе армија Центар, која је требало затворити код Минска, морају заменити извесним бројем мањих клешта унутар тог простора, постојала је опасност да заостајање пешадије за оклопним снагама порасте. Гудеријан је несумњиво био један од најспособнијих немачких генерала оклопних јединица. Он је увиђао предност брзог пробоја оклопних јединица за извођење муњевитог рата. По њему је требало да оклопне јединице оперишу што самосталније, водећи рачуна о ризику да могу настати празнине између оклопних и пешадијских јединица. Немачка Врховна команда је међутим тражила да оклопне јединице смање темпо наступања како би се што ефикасније затворио обруч окружења око противничких јединица. То је било потребно утолико више што су сада 4. и 9. армија имале посла са опкољеним трупама које су додуше биле изоловане и којима је недостајала муниција и гориво, али које упркос томе нису ни помишљале на предају и до краја су се жестоко бориле. Због одсуства подршке оклопних јединица које су отишле већ много напред, пешадијске јединице нису могле довољно чврсто да затворе обруч окружења код Бјалистока и Волковиска, па су се многе совјетске јединице успеле пробити у правцу истока, а неке су се пробиле у Припјатске шуме и прешле на партизански начин ратовања. Упркос отпору Гудеријана и фон Бока, фон Клуге је успео да део оклопних јединица почетком јуна укључи у састав 4. армије и да тиме нешто повећа покретљивост пешадијских јединица. Ова реорганизација је приликом затварања обруча окружења код Новогрудока, западно од Минска, уродила плодом. Ту се успешно затворио обруч окружења око главнине совјетског Западног фронта.

Показало се, међутим, да нова немачка тактика има и своје слабости. Доводила је, наиме, до губитка времена на остварењу општег плана, а управо је фактор времена био веома важан за муњевити рат. На тај начин су друге совјетске јединице добиле могућност да се реорганизују и добију појачање. То се и десило северозападно од Смоленска (после Минска је то био следећи циљ Немаца на њиховом напредовању ка Москви), дуж Березине, Даугаве и Двине и у подручју између ове две реке. Немци су једино успели да брзо пробију совјетску одбрамбену линију дуж Березине. На осталим линијама фронта се релативно дуже времена пружао отпор. Совјетска Врховна команда бацала је све више резерви у борбу и осим тога је добила бољи увид у ситуацију на фронту. Изгледало је да је великим делом нестало оног хаоса и збрке из првих дана рата. Губици у људству и материјалним средствима били су, међутим, веома велики,  поготово код јединица западног фронта. Командант Северозападног фронта генерал Кузњецов је пре немачког напада рачунао с агресијом али није успео да убеди Москву, па није могао да предузме ефикасније одбрамбене мере. У тренутку напада, његове јединице, великим делом слабо наоружане, биле су развучене на широком фронту по балтичким земљама. Један део тих јединица је управо спроводио реорганизацију; а армије првог ешелона биле су удаљеније од границе него што је то био случај на осталим фронтовима. Зато фелдмаршалу фон Лебу није било тешко да се са својом Групом армија Север, која је иначе била најслабија, у току првих дана рата брзим темпом пробије из Источне Пруске дубље у Литванију. На јужном крилу Групе армија Север налазила се 4. оклопна група под командом генерала Хепнера (северна армијска група располагала је само једном оклопном групом). Хепнерова 4. оклопна група састојала се из два оклопна корпуса: 56. под командом генерала фон Манштајна и 41. под командом генерала Рајнхарда. Успеси 56. оклопног корпуса били су импозантни: четири дана после напада, 26. јуна, фон Манштајн је стигао на Даугаву у Летонији, на висини Даугавпилса. Корпус је већ био прешао 250 км и прокрстарио целу Литванију. Мостови код Даугавпилса пали су Немцима у руке.

Међутим, и код Манштајновог корпуса дошло је до застоја у даљем напредовању ка Лењинграду. Да би се без много ризика кренуло даље, била је потребна помоћ 41. оклопног корпуса, који је наишао на непредвиђени отпор Црвене армије. Из области североисточно од реке Њемена кренуле су јаке совјетске снаге са више од две стотине тенкова у правцу северозапада да би извршиле противудар. Рајнхард је додуше успео да одбије овај противудар, али је његово напредовање због тога било успорено, па је тек 29. јуна код Јекабпилса стигао на Даугаву, неколико десетина километара северно од Даугавпилса. Совјети су у међувремену радили на организовању одбрамбене линије дуж Даугаве. Она, међутим, није на време била у потпуности изграђена да би могла да заустави 4. оклопну групу. После жестоких борби које су трајале неколико дана успело је целој оклопној групи да 2. јула поново настави напредовање у правцу североистока. Док је дошло до застоја 4. оклопне групе, због боље координације између оклопне групе и пешадије него што је то било код Групе армија Центар, две армије Групе армија Север (18. армија под командом генерала фон Кихлера и 16. под командом генерала Буша) постигле су за кратко време велике успехе, не заоставши много за одмаклом 4. оклопном групом. Осамнаеста немачка армија је за десет дана заузела луке Лијепаја, Венспилс и Ригу (на ушћу Даугаве) и тиме одузела совјетској Балтичкој флоти њене базе на Балтику. Поготово је пад Риге, главне базе Балтичког војног округа, био велики губитак за совјетску морнарицу, иако је велики део јединица флоте у последњем тренутку успео да се повуче преко Финског залива за Лењинград. Совјетска флота која је у просеку спремније дочекала немачки напад него копнена војска, успела је да се повуче у првој етапи рата без већих губитака, захваљујући, између осталог, и разумевању и активностима адмирала Кузњецова (народног комесара морнарице), адмирала Трибуца (команданта Балтичке флоте) и адмирала Головка (команданта Северне флоте у поларном подручју). Још више од месец дана пре немачког напада, Кузњецов је успео да издејствује да се многи бродови из сразмерно незаштићених лука Лијепаје и Венспилса пребаце у Ригу. На сопствену одговорност је 19. јуна довео флоту у стање приправности. Последње наређење издато у миру – „спремни за акцију“ – није међутим смео да изда на своју руку. Кад је наређење дошло у ноћи између 21. и 22. јуна, Трибуц и Головко су већ били спремни. „Сваког тренутка смо очекивали телеграм из Москве следеће садржине: рат је отпочео“.

На јужном делу совјетско-немачког фронта Немци су у почетку постизали мање успехе. Група армија Југ, под командом фелдмаршала Рундштета, имала је, у свом саставу две румунске армије и један мађарски корпус, који су иначе по квалитету били далеко испод немачких јединица. Фон Шобертова 11. армија, која је припадала Групи армија Југ, распоређена на Пруту у Румунији, кренула је у напад касније због тога што су се неке њене дивизије дуже задржале на Балкану и што Мађари и Румуни нису били спремни за наступање. Тако је фелдмаршал фон Рундштет 22. јуна, осим авијацијом, могао, у суштини, да располаже само 6. армијом (под генералом фон Рајхенауом), 17. армијом (под генералом фон Штилпнагелом) и фон Клајстовом 1. оклопном групом, које су се налазиле у југоисточном делу Пољске. Мора да је Рундштету од почетка било јасно да ће упркос војном квалитету својих команданата армија имати проблеме са совјетским армијама на југозападном фронту. Оне су, наиме, биле, и по броју дивизија и по броју оклопних јединица, исто тако јаке као снаге Западног и Северозападног фронта заједно. Осим тога је Рундштет морао да отпочне свој напад мање-више фронтално у немогућности да прави велика опкољавања. Већ 23. јуна је Халдер у свом дневнику изразио забринутост због овакве ситуације: „Бићемо принуђени да нађемо слабу тачку у совјетској одбрани и да на њу ударимо оклопним снагама и свим средствима да бисмо постигли успех у Украјини…“ Совјетске армије су непрекидно прелазиле у противнападе и противударе и биле су у предности што су могле да наступају не само из дубине него и са подручја северног и јужног крила Групе армија Југ. На северу су биле тешко приступачне Припјатске мочваре, а на југу су совјетске јединице имале велику слободу маневрисања, јер из Мађарске и Румуније није још био отпочео напад на Совјетски Савез.

sovjetski-tenkovi-na-bojistu
Совјетски тенкови на бојишту.

Уз помоћ снажног удара из ваздуха, Немци су успели да одбију готово све совјетске противнападе и противударе, али су њихови губици у људству и материјалу били веома велики. И код совјетских јединица је то додуше био случај; по Халдеровим речима, овде је беснела „веома жива“ битка. Тако Немци на јужном делу совјетско-немачког фронта нису спектакуларно напредовали и о правом муњевитом рату ту у првим седмицама рата није, у ствари, могло да буде ни говора. То је била велика предност за совјетску страну, јер време им је било значајан савезник. Крајем јуна и почетком јула 1941. почео је међутим да слаби совјетски отпор на југу. Многе совјетске јединице почеле су да се повлаче на исток да би дуж насипа реке Дњепра градиле нове одбрамбене линије, а велики део јединица је пребачен на централни део фронта. Крајем јуна су градови Ковељ, Ровно и Лавов били у рукама Немаца и наступање је могло да се настави бржим темпом. Ово није важило за северно крило Групе армије Југ, јер је тамо најпре требало очистити Припјатске мочваре и ослободити се совјетског притиска са те стране.

sovjetska-ravnica
Пространа совјетска равница пружала је немачким тенковским јединицама велике могућности да брзо наступају

Трећег јула је Халдер имао разлога за оптимизам у погледу развоја операција на целом совјетско-немачком фронту. У свом дневнику је тада записао: „Углавном се сад већ може говорити да је извршен задатак да се главнина совјетских снага потуче испред Двине (Даугава) и Дњепра. Сматрам да је тачна изјава једног заробљеног совјетског генерала, да ћемо источно од Двине и Дњепра наићи само на делове совјетских снага који већ и по снази неће бити у стању да одлучујуће утичу на исход немачких операција. Не претерујем, дакле, кад тврдим да ће се рат против Совјетског Савеза успешно завршити у року од четрнаест дана“. Халдер је тек имао да сазна како је опасно заснивати предвиђања, између осталог на информацијама добијеним од заробљеника, чак (или поготову) ако је тај ратни заробљеник командант са чином генерала…

ДСР1

 

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *