Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Реорганизовање војног руковођења и велика евакуација

4.8
(6)

Совјетске противмере

Стаљин и његови сарадници мора да су били убеђени да Хитлер нема намеру да нападне Совјетски Савез у 1941. години. То зачуђује јер су били преплављени упозорењима. Она нису долазила само са америчке и британске стране (и то и лично од Рузвелта и Черчила), већ и са неутралне у коју се није морало сумњати. Осим тога су и разни совјетски обавештајни извори јављали не само тачан датум напада него и потпуни развој немачке војске заједно са именима главних команданата. Једина Стаљинова реакција била је да је покренуо истрагу за пореклом таквог извештаја да би могао да казни дотичног агента.

Кад су Немци напали Совјетски Савез, Стаљин је боравио у Сочију на Црном мору. Стога није чудно што су изостале и најосновније мере безбедности. Совјетска противавионска артиљерија имала је наређење да отвори ватру тек пошто за то добије одобрење из Москве. Граничне трупе нису имале борбене залихе; остале јединице нису биле прикупљене на правом месту и биле су далеко од границе; није објављена општа мобилизација, а влада је такође пропустила да народ морално припреми на велико искушење.

Пре немачког напада у Црвеној армији није постојао извршни орган за координацију дејстава војних округа на које је земља била подељена. Тек 23. јуна 1941. успостављен је Главни штаб врховне команде СССР-а. Од штабова војних округа формиране су групе армија (које су Совјети називали „фронтови“) и 30. јуна је успостављена нека врста ратног кабинета, такозвани Државни комитет одбране. Ту је осам чланова Политбироа заузело своја места: Стаљин (председник), Молотов, Ворошилов, Каганович, Микојан, Берија, Маљенков и Вознесенски. Тако је искључен директни утицај савета народних комесара на вођење рата. Комитет је 10. јула значајним променама изменио начин руковођења, тако да је углавном омогућена боља координација вођења операција. Тврди се да је то било на Стаљинову иницијативу. Цео фронт је био подељен у четири сектора: по један за сва три главна стратегијска правца наступа немачких снага и један на крајњем југу. Трупе Северозападног фронта требало је да зауставе продор ка Лењинграду; трупе Западног фронта продор ка Москви; трупе Југозападног фронта продор у Украјину и трупе Јужног фронта продирање на црноморском правцу. За команданте ових фронтова постављени су генерали Кузњецов, Павлов, Кирпонос и Тјуленев. Извршена је реорганизација врховног ратног руководећег тела које је добило ново име: Врховни штаб краће названо „ставка“, у коме су били Стаљин, Молотов, маршал Ворошилов, Тимошенко, Буђони и Шапошњиков и начелник Генералштаба Жуков, затим још неколико истакнутих високих војних функционера. С обзиром да је већина чланова Врховног штаба имала друге одговорне дужности, свакодневно руковођење операцијама практично је било у рукама Жукова и Стаљиновог личног саветника маршала Шапошњикова. Стаљин је ту имао особито важну улогу. Од 5. јула се све више понашао као врховни командант. Већ 19. јула је постао народни комесар за одбрану, а 7. августа именован је за врховног команданта. На овом највишем руководећем положају Стаљин се у многим стварима ослањао на Шапошњикова који је годинама био начелник Генералштаба. Временом се Стаљин све ређе опирао саветима својих војних специјалиста.

Код највишег партијског руководства у почетку је владало неповерење у верност официрског кора. Уз извесне промене, одржала се институција политичких комесара у војсци која је настала за време револуције, а 16. јула 1941. донета је одлука да војни команданти убудуће деле свој руководећи положај са политичким комесарима.

Касније, те исте године, Стаљин је међутим унео нове елементе у подстицању отпора непријатељу. Под притиском пораза и због зверског понашања Немаца у окупираним подручјима све више је истицао совјетски патриотизам из најстаријих времена до овог рата. У говору од 7. новембра узимао је за пример јунаштво чак и личности из најновије прошлости за време царизма. Тиме је покренуо совјетска патриотска осећања јачајући тако дух отпора народа Совјетског Савеза.

Како су Немци брзо продирали преко совјетске територије, постизали велике успехе, совјетска врховна команда је ускоро схватила да заустављање нападача не може да се постигне само предузимањем противдејстава на фронту. Претила је опасност да Немци брзо продру у индустријске центре. Тада је Државни комитет одбране донео две мере које су биле од далекосежног утицаја. Као прво је одређена евакуација средстава за производњу из најугроженијих подручја.

За такву евакуацију, вероватно, пре рата нису постојали никакви планови. Једна комисија под руководством економског експерта Вознесенског добила је 4. јула 1941. задатак да направи план за померање тежишта Совјетске економије на исток. Овај план требало је да обухвата како евакуацију предузећа у европском делу Совјетског Савеза, тако и проширење постојећих и изградњу нових индустријских центара за производњу у азијском делу СССР-а. Шеснаести август је назначен као дан кад је комисија Вознесенског одобрила план. Средином августа су Немци продрли до најзападнијих индустријских подручја. Дошло је до масовне евакуације, делом организовано, делом импровизовано, под притиском непријатељске војске. Токајев о томе пише: „…Још никад историја није видела тако колосалну евакуацију, такво потпуно нестајање пред надирућим непријатељем. Милиони људи, милиони грла стоке, хиљаде фабрика, десетине хиљада радних тимова колективних газдинстава са својом опремом, средње школе и универзитети и робне куће одједном су нестали у правцу истока…“ Као последица губитака и евакуације, бруто производња је у овом периоду пала за 66%. Међутим, кад је померање завршено, производња је у новим центрима расла веома брзо. Нови индустријски центри су 1942. повисили производњу за 250% у поређењу са 1940. Производња само ратне индустрије на слободној територији достигла је већ у марту 1942. ниво укупне совјетске ратне производње са почетка рата.

Другу меру коју је Државни комитет донео кад се показало да немачки продор не може да се на време заустави објавио је Стаљин 3. јула у говору преко радија. Тада је, између осталог, рекао: „Када јединице Црвене армије буду приморане да се повуку, треба одвозити сав покретни железнички састав, не остављати непријатељу ниједну локомотиву, ниједан вагон, не остављати непријатељу ниједан килограм жита, ниједан литар горива. Колхозници морају отерати сву стоку, а жито предати на чување државним органима за превоз у позадину. Сав иметак од вредности, међу којим лаки и племенити метали, жито и гориво, који се не може однети, мора се безусловно уништити. У крајевима које је непријатељ запосео треба формирати партизанске одреде, коњичке и пешадијске, формирати диверзантске групе за борбу против непријатељске војске, за развијање партизанског рата, свуда и свагде, за дизање мостова, путева, за кварење телефонских и телеграфских веза, да пале шуме и складишта. У запоседнутим подручјима треба стварати несносне прилике за непријатеља и за све његове помагаче, прогањати и уништавати их на сваком кораку и осујећивати све њихове мере“.

partizanski-odred-sssr
На територији Совјетског Савеза коју су заузели Немци формирани су бројни партизански одреди.

Ове мере спровођене су са великим пожртвовањем, што је допринело да се умањи темпо немачког напредовања. У Стаљиновом позиву тражило се да се формирају јединице „народних добровољачких одреда“. У Москви, и поготово у Лењинграду, формиране су читаве такве дивизије састављене од добровољаца, већином неувежбаних радника. На реци Луги су у то време укључене формације народне одбране из Лењинграда, оне исте које су касније ушле у историју страшне трогодишње опсаде Лењинграда која је однела 630 000 живота.

ДСР1

 

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *