Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Сједињене Америчке Државе на Далеком истоку

5
(2)

Америчко-јапански преговори

Сједињене Америчке Државе биле су заинтересоване за одржавање мира у Азији, да би могле да се неометано концентришу на ситуацију у Европи. Због тога се Америка ограничила на протесте приликом јапанског испада у Кини. Кад је Јапан 27. септембра 1940, ушао у савез са Немачком и Италијом, Америци су одједном постале јасне везе између догађаја у Европи и Азији. Јапан, сада савезник Немачке, бива оштрије нападан, између осталог и економским санкцијама. Стога је влада у Вашингтону са нестрпљењем очекивала новог јапанског амбасадора, адмирала Номуру. Али за време првог разговора, 12. фебруара 1941, испоставило се да Номура није био добио задатак да отпочне преговоре са Америком. Тек 9. априла су јапански дипломати, и то на властиту иницијативу, поднели један предлог. Америка је морала помоћи Јапану да добија сировине из Холандске Индије (данас Индонезија). У том случају би Јапан био спреман да потпише мировни уговор са Кином. Али дипломати су прећутали како би такав уговор требало да изгледа. Исто тако је остало нејасно какав би остао однос Јапана са Немачком. Кордел Хал је сматрао да то није никаква база за плодне преговоре. По његовом мишљењу, требало би да свака влада испуни четири услова што се тиче Далеког истока: 1) Јапан се мора повући из Кине и обећати да неће више нападати ниједну земљу у Азији, 2) Влада у Токију се не сме мешати у интерне ствари других земаља, 3) У Кини би свака земља, а не само Јапан, могла неометано да тргује. Ниједна земља не сме силом да промени status quo на Далеком истоку. 4) Јапан мора недвосмислено да се повуче из тројног савеза. Јапански министар спољних послова Мацуока, после извесног двоумљења, формулисао је противпредлог. Он је прећутао став Јапана према Немачкој. Тражио је да Американци принуде Кинезе да прихвате јапанске услове мира. На крају је одбио захтев да Јапан не дира подручје на југоистоку Азије. Он је управо био склопио са Совјетским Савезом уговор о неутралности, тако да Кина није могла да очекује било какву подршку од Совјетског Савеза. Ако би јапанске трупе херметички затвориле и јужну границу за спољну помоћ, Кина би била веома брзо приморана на капитулацију. Али за то би, прво, требало заузети Индокину, која је била француски посед. Американци су на то ставили Јапану до знања да се са Мацуоком не може сарађивати, па га је јапанска влада заменила Тојодом, који је био више за дијалог с Америком.

japanski-kabinet
Jапански кабинет маја 1941. Слева надесно: Хиранума (унутрашњи послови), Коноје (премијер), Тоџо (министар рата), Кенемицу (привредe), Оикава (морнарице) и Мацуока (иностраних послова).

Али милитаристички Јапан кренуо је својим путем: 25. јула јапанска војска је запосела Индокину, да би Кину потпуно изоловала од спољног света. А Индокина у јапанским рукама могла је да буде и база за операције против Холандске Индије, Сингапура и Малаје. Америка је хтела спречити да Јапан загосподари југоисточном Азијом тако богатом сировинама, између осталог нафтом, гумом и калајем. У том случају, Јапан не би зависио од Америке што се тиче нафте, а то је било једино оружје којим су Американци могли да Јапан држе покорним. Осим тога, и Америци је била потребна гума из Индонезије. У тој ситуацији Америка је прекинула трговинске односе са Јапаном; томе су се прикључиле Холандија и Британија, што је угрозило Јапан. Уколико ове силе не би одустале од свог ембарга, морао би се силом прокрчити пут до нафтоносних поља у југоисточној Азији. А то би сигурно имало за последицу рат са Америком.

Принц Коноје, председник владе Јапана, надао се да ће у личном разговору са председником Рузвелтом моћи да дође до неког прихватљивог решења. Тај компромис би наиме морао бити прихватљив како за јапанску војску тако и за Сједињене Америчке Државе. Председник Рузвелт је био за конференцију на највишем нивоу, али су саветници Министарства за спољне послове прво хтели да имају опипљиве доказе да би Јапан био вољан да прихвати америчке захтеве. У јапанској иницијативи видели су, наиме, знакове слабости; изгледало је да Јапан зазире од рата са Сједињеним Државама. Они су сматрали да је сазрело време да се питање Кине и проблеми у Азији дефинитивно регулишу. Саветници су се надали да ће Јапан, због тешке економске ситуације, бити принуђен да испуни америчке захтеве. Али јапанска војска је одбила да се повуче из Кине. Питање Кине било је исувише везано за војни престиж. Ако би се тек тако повукли, политичка моћ војске претрпела би велики ударац. Ниједна од обе стране није била спремна на компромис о најважнијим тачкама. Почетком октобра ово је било више него јасно обема странама. Принц Коноје није имао довољно времена. Шестог септембра водећи милитаристички кругови одлучују да се дипломатски преговори морају окончати пре 15. октобра; уколико се то не постигне, питање ће се решити на бојном пољу. Принц Коноје је 12. октобра преклињао војску да прихвати захтев Американаца да се повуку из Кине. Али генерал Тојо, министар војске, је то одбио. После тога је принц Коноје дао оставку.

Nanking_bodies_1937
Један од резултата јапанске окупације Кине.

Нова влада под водством генерала Тоје добија од цара наређење да учини последње дипломатске кораке како би се спречио рат с Америком. Нова влада је после тога формулисала опет нове предлоге. Захтевала је да трупе остану у северној Кини, унутар Монголије и на отоку Хијанану током најмање наредних 25 година. Из преосталог дела Кине трупе би се повукле током две године после потписивања мировног уговора. Садржај мировног уговора са Кином био је прећутан, али су Американци схватили да Јапан није ни помишљао да потпуно пусти Кину на миру. Исто тако, Јапан је одбио да се повуче из Тројног пакта. Дипломати су покушавали да објасне како савез са Немачком не обавезује Јапан ни на шта, тако да Америка нема разлога за забринутост. Американци нису прихватили предлог Јапанаца. Вашингтон је захтевао потпуно слободну и независну Кину и повлачење из Тројног пакта. Јапански дипломати су опет дошли у временски теснац. Влада је 1. новембра закључила да до 30. новембра мора да се постигне сагласност. Јапанци су предложили нови компромис. Јапан би се повукао из јужног дела Индокине ако би Британија, Америка и Холандија обуставиле ембарго. После мировног уговора са Кином повукли би се и из северног дела Индокине, тако да Јапан не би више могао да угрожава земље на југу. Али Американци су остали при повлачењу Јапанаца из Кине. Сједињене Државе су инсистирале на потпуном напуштању Кине. Ни неколико других варијанти предлога за укидање ембарга нису дале никакве резултате. Најзад, 6. децембра предузео је председник Рузвелт последњи корак да сачува мир. Обратио се јапанском цару, али је писмо стигло до цара пошто су већ отпочела непријатељства.

 

ДСР1

 

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *