Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Закон о зајму и најму

4.7
(3)

Америчка неутралност

Успех Немачке над Холандијом, Белгијом и Француском, а након краћег времена потпуна изолација Британије, шокирали су Америку. Било је то као да је самозадовољство безбрижне неутралности постало немогућ осећај.

„Револуција“, како је писао један амерички новинар, 17. јуна 1940, „није довољно јака реч за промене које су се увукле у размишљања Американаца — од помисли о властитој сигурности до страха за будућност. Милиони Американаца су узвикивали као један глас: смрт и огањ“. Под притиском околности, Конгрес је у мају и јуну 1940. одвојио велике суме новца за наоружање. То је, додуше, било и потребно јер демократске Сједињене Државе нису биле спремне на рат. Њихова војска бројала је свега 20 000 људи; флота је била нешто значајнија, али је због трвења са Јапанцима била везана за Пацифик, док је ваздухопловство још било у повоју. Рузвелт је тражио милијарде и захтевао да се годишње произведе 50 000 авиона у чему га је његов народ следио. Само у 1940. се износ војног буџета упеторостручио.

Председник Рузвелт је добио подршку свих кругова и обеју партија. Да би ојачао своју владу увео је у кабинет два способна републиканца: Франка Нокса, државног секретара за морнарицу, и Хенрија Стимсона, државног секретара војске. Нарочито је Стимсон био веома способан и са великим искуством. Он је 1911. био државни секретар војске под председником Тафтом, а у периоду од 1929—1933. државни секретар за спољне послове под Хувером и представљао је прави добитак у тешким годинама које су наилазиле.

zajam-najam
Председник САД Франклин Рузвелт подноси Конгресу Закон о зајму и најму. Конгрес је овај закон усвојио 11. марта 1941.

Западноевропске земље су се у својим невољама обраћале Америци: Француска у очајању, а Британија у својој усамљености. Већ 15. маја Черчил је молио за помоћ преко амбасадора у Лондону Џозефа Кенедија. Било му је потребно, поручио је, тридесет до четрдесет разарача, и то одмах. Он се заклео уколико се он буде питао, да се Британија неће никад предати па макар била сва спаљена. Не би требало да се исувише мешамо, саветовао је Кенеди, било би боље, ако икад буде затребало, да се борио „на властитом терену“. Ни Рузвелт ни Хал се са овим нису сложили. После тога, Кенеди је замењен ратоборним Џоном Г. Вајнантом, а америчка влада је одмах почела да врши испитивања шта би могло да се учини. У међувремену, од француског премијера Рејноа стизале су поруке у све бржем темпу: пошаљите нам авионе, дајте нам разараче. Од тога зависи судбина света! У крајњој невољи, а пред само бекство у Бордо, Французи су Рузвелту предложили да се Сједињене Америчке Државе активно укључе у борбу: „Знам да објава рата не зависи само од вас, али вам у овом часу који је подједнако озбиљан за вашу историју као и за нашу, морам казати да ће, ако у идућих неколико часова не уверите Француску да ће Сједињене Државе ући у рат, и то ускоро, судбина света да буде измењена. Тада ћете видети Француску како пропада као дављеник који је свој последњи поглед упутио ка копну са ког је очекивао помоћ“.

Али амерички председник је био немоћан. Он је могао да пише топла писма, да у својим говорима изражава симпатије, али је био убеђен да већина његовог народа, а нарочито већина Конгреса, неће објавити рат. Да ли је то била истина, што му је Черчил писао, а у што је Идн касније и даље веровао, да је америчка подршка Француској могла у овој бури да је спаси од пропасти, остало је питање без одговора. Америка не само што није могла да да подршку у тако кратком року, него није могла ни да је обећа. Тако је бура прогутала дављеника, на крају нападнутог и од Италије. Рузвелт, у спонтаном али беспомоћном бесу, употребио је једну другу говорну фигуру за Мусолинијев кукавички напад: „Рука која је држала бодеж, заринула га је у леђа свога суседа“. У међувремену тражио је средства да би барем нешто учинио за Британију.

Ма колико био на Черчиловој страни, Рузвелт се бојао критике изолациониста. Оно што је типично за Рузвелта јесте чињеница да је и овог пута хтео да постигне свој циљ политичким путем. Предложио је да Британија у замену за разараче даде право Сједињеним Државама да изграде неколико својих војних база на Њуфаундленду, на неколико западноиндијских острва и у Британској Гијани. Тиме је могло да се покаже како се води рачуна и о америчким интересима. Другог септембра је пала одлука и Британија је добила жељену подршку. Амерички народ је стајао иза те политике јаче но што је Рузвелт могао и да замисли. Утврђено је да је овај уговор имао 70% присталица међу Американцима. У Доњем дому Черчил је изјавио: „Само неразуман човек би сада могао рећи да прелазак разарача под британску заставу представља ма и најмању повреду интернационалног права или да то значи и најмању повреду неутралности Сједињених Држава“. Али у својим мемоарима он између осталог пише: „Прелазак педесет америчких бродова Великој Британији сигурно није био неутралан гест Сједињених Држава“.

zajam-najam-2
Снажан отпор Рузвелтовој политици пружили су изолационисти. На слици америчке жене демонстрирају против Закона о зајму и најму.

У јесен 1940. морали су се поново одржати председнички избори. Расположење је било такво да су републиканци веровали како не би било најбоље изабрати неког правог изолационисту као што је био Тафт или Ванденберг, него свежу личност који је, као и Рузвелт, био присталица подршке Британији. Био је то Вендел Вилки, симпатично лице, пун ентузијазма. У предизборној кампањи, у коју се касно укључио, једном приликом Рузвелт је казао: „И док говорим вама, мајке и очеви, уверавам вас, и раније сам вам то говорио а ево говорим и сада опет, опет и опет: Ваши дечаци неће бити послати у неки страни рат“. Ниједна каснија изјава није му била пребацивана као ове речи, за које су његови противници тврдили да је њима обмањивао свој народ, обећавајући мир док га је водио у рат. Али, у Рузвелтовим речима ни у читавом његовом држању није било обмане, мада је постојала дилема: да ли ће временом бити могуће у очима других остати неутралан, а у исто време гарантовати спас Британије? Сам председник није никада дошао пред ту дилему. Он се надао да ће је привремено избећи тиме што ће дати снажну подршку Британији у оружју, и што ће, како је изјавио 29. децембра 1940, од Америке направити арсенал демократије.

zajam-najam-3
Рузвелт је, 11.марта 1941, потписао Закон о зајму и најму који је САД омогућио да Британцима „позајме“ разноврсни ратни материјал, под условом да они сами дођу по њега. На слици: искрцавање америчких гусеница за тенкове.

Повод тој чувеној изјави било је опет једно Черчилово писмо од 8. децембра 1940. у ком се детаљно и конкретно објашњава у каквој се тешкој ситуацији Британија још увек налази. Черчилово писмо га је узнемирило и понукало да размишља. То га је довело на једну од његових најинтелигентнијих замисли, ускоро познатој под називом Закон о зајму и најму. Веома једноставним речима он објашњава шта је под тим мислио: „Ето, оно што покушавам да учиним је да елиминишем знак долара… отарасити се шашавог, старог, глупог знака долара“. Ако Британија није у стању да плати, па шта, нека не плати. Предлог закона, који је добио број године 1776 (година објављивања америчке независности), дао је председнику право да све ратне материјале „прода, пренесе, замени, посуди, даде под закуп или на било који други начин даде влади оне земље чија је одбрана, према председниковом мишљењу, од виталног значаја за одбрану Сједињених Држава“. Упркос жестоком отпору изолациониста, Конгрес је усвојио овај закон, и то осетном већином гласова, 11. марта 1941, а потписао га је сам председник Рузвелт. Неколико дана после тога, у једном говору, Рузвелт је објашњавао најдубљу позадину своје политике: „Ми верујемо да су ратни поклич диктатора, њихове надмене изјаве о једној раси која влада, бесмислица и сулудост. Никада није било само једне расе, нема је ни сад, нити ће је икада бити, која је способна да као неки врховни господар влада својим савременицима“. Британија је добила бродове, Британија је добила оружје, а Америка је још увек официјелно важила као неутрална. Још увек су важиле одредбе закона о неутралности из 1939: Британци су морали сами да дођу по све, али сада нису морали више да то плаћају. А управо тај превоз је била велика тешкоћа која је остала нерешена јер су немачке подморнице биле веома активне. Само током априла 1941. потопиле су 653 960 БРТ. Каквог је смисла имало, питали су се пријатељи Британаца у Сједињеним Државама, толико давати кад највећи део гога не пређе Атлантик? Многи су сада вршили притисак на председника да одобри и конвоје који би те пошиљке пратили преко Атлантика.

Рузвелт је остао веома опрезан, иако је хтео ићи до краја. У априлу су Американци запосели Гренланд да би предухитрили долазак Немаца; истог месеца је одлучено да америчка морнарица патролира читавим западним делом Атлантика све до 25. меридијана; у јулу су запосели Исланд. Али на потпуну заштиту конвоја за Британију председник још у августу није пристао, иако је Стимсон покушавао да га наговори. Стигао је и септембар пре но што се председник одлучио да предузме одлучујући корак. Четвртог тога месеца био је нападнут амерички разарач Григ. Рузвелт је искористио тај повод да обезбеди америчку пратњу конвоја. У једном оштром говору 11. септембра најавио је да ће се убудуће пуцати, и то директно, у немачке и италијанске бродове „који буду оперисали у водама чију заштиту смо ми преузели“. У октобру је председник отишао још један корак даље. Предложио је уклањање и последњег трага Закона о неутралности из 1939, и то тако што је дозволио да трговачки бродови буду наоружани (тачно оно шта је Вилсон предлагао у марту 1917), те да плове равно у британске луке. Конгрес је прихватио његов предлог и то осетном већином. У кругу око Рузвелта се веровало да је могућ још један корак а то је: објавити рат Немцима. Стимсон, Моргентау и други су почели да наваљују и да инсистирају на томе. Рузвелт је ипак и даље маневрисао између крајности; одбијао је да објави рат, а већ га је малтене водио, како је и сам рекао (говор од 27. октобра поводом торпедовања брода Кирни): „Желели смо да спречимо ватру. Али ватра је почела. Историја је утврдила ко је испалио први хитац. Али временом, победиће онај ко испали последњи хитац“. Напад Јапанаца на Перл Харбор ослободио је председника Рузвелта његових дилема.

 

ДСР1

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *