Форум Други светски рат

Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Америчка стратегија „Прескакање острва“

5
(1)

После напада на Перл Харбор и брзог напредовања јапанских оружаних снага у југоисточној Азији, пред америчким војним руководством стајао је задатак да надокнади велике губитке у ратним бродовима и онемогући даље продирање Јапанаца у подручје Пацифика. Одмах после свог наименовања за команданта америчке флоте, 30. децембра 1941. године, адмирал Кинг је упутио директиву адмиралу Нимицу, команданту Пацифичке флоте, чији се штаб налазио на Хавајима, да по сваку цену осигура комуникацију Хаваји – Мидвеј и везе с Аустралијом и Новим Зеландом. Са тада расположивим снагама више од тога није ни могао учинити, јер је Нимиц имао још само 3 носача авиона. Била је, дакле, потребна хитна попуна у људству и ратном материјалу, а изнад свега у ратном бродовљу. Тек када се заустави напредовање Јапанаца, било је могуће да отпочну праве и одлучујуће борбе. Линија фронта ишла је тада од Алеута на далеком северу до Аустралије и Новог Зеланда на крајњем југу. Било је то огромно морско пространство са разбацаним скупинама острва које су, углавном, контролисали Јапанци. Овај повољнији геостратегијски положај јапанских снага, с једне стране, и мали број америчких бродова, нарочито носача авиона, с друге стране, утицали су на америчку стратегију.

preskakanje-ostrva
Амерички стратегијски план за офанзивна дејства на Пацифику и ситуација на овом ратишту у лето 1942. године.

На првом месту Тихи океан је морао да буде под контролом морнаричке авијације. а ова је морала да има базе што је могуће ближе фронту. Но с обзиром да су Американци држали мало копна, и да нису имали довољно ваздухопловних база, највише су морали користити носаче авиона. То је чак била војна предност, јер су носачи авиона били покретне базе које су се кретале заједно са померањем линије фронта. Узастопно освајање безбројних група острва у Пацифику ради заштите носача авиона и осталог бродовља није било безусловно неопходно. Били су, међутим, потребни бојни бродови, крстарице и разарачи који би непрекидно штитили брзе пловеће аеродроме – носаче авиона. Непријатеља је требало напасти и под водом. Америчке подморнице добиле су задатак да нападају јапанске поморске комуникације, и да их, ако је могуће, потпуно прекину. Оне су одлично извршавале овај задатак и пробијале су се скоро у срце саме јапанске метрополе. После дводневне поморско-ваздушне битке у Бизмарковом мору, 4. марта 1943. године, пропао је јапански покушај да се доведу појачања на положаје на северној обали Нове Гвинеје. Сада су Американци морали да размишљају о даљем току ствари.

Из југозападног Пацифика воде према Јапану два пута: један од Нове Гвинеје на северозапад преко Филипина, Тајвана и острва Ријукију, и други од Гилбертових и Маршалових острва преко Маријана и Бонинских острва. Снажан отпор на Соломоновим острвима, где су се Јапанци укопали, приморао је команду америчке морнарице да одустане од стратегије „кратких скокова“ са острва на острво, односно освајања свих острва која су држали Јапанци, узастопним поморским десантима. Овај стратегијски метод стајао би, наиме, и сувише жртава, материјала и времена.

Ернст Кинг
Амерички адмирал Ернст Кинг

Поврх тога, испоставило се да Јапанци из својих добро утврђених положаја нису могли да пресеку америчке поморске комуникације. Средином 1943. године адмирал Кинг је одлучио да прихвати нову стратегију: овладати слабим тачкама јапанске одбране освајањем слабије брањених острва, а заобићи она која се сматрају исувише јаким. При томе би ова јака упоришта била изолована. Ова нова стратегија добила је назив „стратегија прескакања“ која је водила директно у средиште јапанског царства.

Насупрот овој америчкој стратегији, јапанска одбрана заснивала се на менталитету јапанског војника који се борио буквално до смрти. Бити заробљен за њега је представљало неопростиву срамоту. Зато су Јапанци пуштали непријатеља да се мирно искрца на већину острва, да би тек онда почели жестоким противнападом коме је обично претходила концентрисана ватра из свих борбених средстава. Ако она не би имала довољно ефекта, тада би се читав гарнизон, као један човек, стуштио на непријатеља и уз велику вриску изводио напад. Није потребно посебно објашњавати да су због таквог начина борбе савезничке трупе имале тешке губитке. Био је то и доказ више колико би било ризично искрцавање Савезника у самом Јапану.

До тога, међутим, још дуго неће доћи. Пре тога требало је ојачати поморске снаге, у првом реду флоту носача авиона која би могла да пренесе морнаричке авионе што је могуће ближе непријатељу. Америчка ратна морнарица није се борила на Пацифику само на површини мора, већ посебно изнад ње, у ваздуху. Када је на Атлантском океану смањена немачка подморничка опасност, амерички авиони са тог ратишта били су пребачени на Тихи океан да би тукли Јапанце. Американци су били врло активни и испод морске површине: више од половине тонаже потопљених јапанских бродова (10 583 755 тона за време целог рата) било је дело америчких подморница. Јапанске поморске комуникације су стално ремећене. Осим тога су Сједињене Државе радиле на огромном појачању своје трговачке флоте и морнарице. Губици бродова због активности немачких подморница надокнађени су великим делом изградњом нових. Поред већ поменутих носача авиона, саграђени су за америчку флоту бројни типови десантних бродова, од чамаца за неколико чланова посаде до великих бродова за превоз тенкова и тешке артиљерије. Ови специјални бродови много ће да олакшају касније амфибијске операције. За таква искрцавања морнари су вежбали у крајевима где су услови били што сличнији стварности. Изграђен је и велики број конвенционалних бродова, крстарица и разарача; делом да би се попунили губици, али још више да би се појачала флота. Разумљиво је да је велика потреба за ратним материјалом подстицала америчку привреду на веома значајна проширења. Потреба за новом радном снагом је све више расла због повећане потребе за производњом наоружања. Додатна радна снага регрутовала се из армија незапослених који су се сада сви могли да запосле. Велики проблем представљала је набавка сировина. Сједињене Државе су, додуше, располагале великим резервама, захваљујући значајним сопственим природним богатствима. Проширити експлоатацију тих богатстава било је, међутим, неупоредиво теже од индустријске прераде и производње. Снабдевање сировинама се ипак успешно решило јаким повећањем продукције синтетичких полуфабриката. Пластични материјал и вештачка гума надоместили су праву гуму, најлон је надоместио свилу и друга природна текстилна влакна. Уз то, нови синтетички материјали нису само замењивали природне сировине, већ су по својим особинама могли да служе и у потпуно нове сврхе. Тако је дошло до процвата посебно петрохемијске и хемијске, али такође електротехничке и електронске индустрије. Захваљујући таквој ситуацији, амерички престиж у светској индустријској производњи присутан већ на почетку двадесетог столећа, сада се још више повећао. Сједињене Државе нарочито су улагале велике напоре у повећање својих ваздушних и поморских снага. Што се тиче људства, оружане снаге су већ 8. децембра 1941. године ојачане са више од пола милиона људи, а половином 1944. године бројале су преко три милиона. Од 1940. до 1943. године саграђено је 230 већих ратних бродова. Нарочито је повећан број морнаричких авиона. У почетку их је било 18 269, а касније, у 1944. години, преко 37 000 апарата. Јасно је да је иза овог обимног програма ратне производње морао да ради гигантски привредни апарат.

Нагло се повећао број бродоградилишта, докова и фабрика авиона, а број радника достигао је цифру преко једног милиона: што значи више него двоструко у односу на године пре рата. Ратни захтеви диктирали су различиту производњу појединих типова бродова. Тако се 1942. године посебна пажња поклањала изградњи носача авиона, а 1943. године повећана је потражња за разарачима и крстарицама. Када су 1944. године почеле велике десантне операције на Пацифику, појавила се хитна потреба за десантним бродовима различитих типова и величина. Док су Американци у јесен 1942. године имали на располагању само три носача авиона, већ крајем 1943. на Пацифику је пловило више од 50 таквих бродова, чији се депласман кретао од 9000 до 27 000 тона. Време потребно за изградњу једног брода такође се знатно скратило. Пре Перл Харбора градња једног носача авиона трајала је, отприлике, 3 године, а 1943. свега нешто више од годину дана.

Огромни захтеви које је поставио рат на Пацифику, приморали су америчку индустрију на производњу нових типова авиона. Тако се појавио торпедни авион Груман ТБФ-1 Авенџер који је учествовао у бици код Мидвеја почетком јуна 1942. Авенџер је постао једно од најефикаснијих оружја у америчкој поморској офанзиви на Пацифику. Међу ловцима се појавио Груман Ф6Ф Хелкат и Ченсвот Ф4В Корсер, најбољи ловачки авион морнаричког ваздухопловства у Другом светском рату. Ови амерички ловци надмашили су у брзини и у наоружању јапанске морнаричке ловце типа Зеро. Проблем ваздушног транспорта људства и материјала решен је с транспортним авионом типа Мартин-Марс, највећим транспортним авионом у Другом светском рату, који су летели на велике даљине, а стајали су под командом Поморске ваздушне транспортне службе. Ови транспортни авиони могли су да лете и на удаљености до 10 000 км и да обезбеде попуну људством и материјалом на удаљеним подручјима.

Америчка морнарица на Пацифику била је подељена на флоте, а ове опет на оперативне ескадре, које су се привремено формирале за одређене операције од једне или више флота, са носачима авиона као главном ударном снагом. Оваква подела била је нужна како би се ратна флота у пуној мери могла искористити у оружаној борби. На тај начин у пуној мери се спречавало непотребно расипање борбених снага и средстава. На Пацифику је америчка флота, године 1944, имала готово 100 носача авиона. Поједини носачи могли су да пренесу око 100 авиона. Носачи авиона били су подељени у различите оперативне ескадре и требало је да уз заштиту бојних бродова, крстарица и разарача крену у велику офанзиву на Јапан.

На тај начин, морнарица и ваздухопловство су све више преузимали водећу улогу у рату на Пацифику. Генерал Даглас Мекартур тешко се мирио с том чињеницом, и више је желео да истиче копнену војску. Осим тога, његова жеља је била да све снаге на Пацифику стави под своју команду како би могао да напредује према Филипинима што је више могуће копном преко Нове Гвинеје. Америчка морнарица имала је друкчије мишљење. Она је сматрала, а то је и прихваћено 1943. године, да се у средиште Јапана најпре може стићи кроз централни део Пацифика где би се главни непријатељски положаји могли да искључе стратегијским методом „прескакања острва“.

Није прихваћен ни план холандског вице-адмирала Ц.Е.Л. Хелфриха, који је у то време био командант холандских оружаних снага на Далеком истоку и имао главни штаб на Цејлону. Он је убеђивао Савезнике да се Јава поново мора да освоји. После тога би са овог острва могли да контролишу читав индонезијски архипелаг и истовремено би биле обновљене комуникације између Аустралије и Индије. Према том плану, ова офанзива требало је да буде комбинована са операцијама на кинеском тлу, које би представљале битну основицу за коначни напад на Јапан. Међутим, све то није прихваћено, јер је политичка ситуација у Кини била неповољна, а Јава и сувише насељена.

Јасно је да су у плану адмирала Хелфриха о офанзиви преко Јаве били присутни холандски интереси. Целу стратегију будућег рата на Пацифику разрадили су амерички стратези, међу којима је главну улогу имао адмирал Кинг. Идеје адмирала Кинга биле су у супротности и са мишљењима председника Рузвелта и премијера Черчила, јер они су тада више били окупирани ратним плановима у Европи. Уз много напора, Кинг је ипак успео да се Пацифику посвети одговарајућа пажња, тако да Јапанци нису имали могућности да осигурају освојена подручја на Тихом океану. Како су Савезници непрекидно нападали непријатеља на Атлантском океану, адмирал Кинг је за ово ратиште одвајао толико ратних средстава колико је у датој ситуацији било могућно. Прихваћено начело „најпре Немачка“ за њега није важило у апсолутном смислу. Његове подморнице, на пример, потопиле су 1943. на Далеком истоку 284 јапанска трговачка брода, укупно 1 342 000 тона.

Тако је Јапан постепено натеран на дефанзиву, да брани освојена подручја. На офанзивни елан Јапанаца негативно се одразила смрт адмирала Јамамота (18. априла 1943). Сем тога Јапанци су до тада већ били изгубили најбоље пилоте и квалитативно најјачи део флоте. Обука нових пилота тражила је толико времена, да су изгледи да ће они стићи да се боре против Савезника били врло мали. Јапанци су такође морали да држе у резерви велике снаге и средства за евентуалну одбрану острва јапанске метрополе. Поред тога, морали су да у Кини предузму велику офанзиву како би спречили Савезнике да користе кинеску територију за бомбардовање јапанских градова. Јапанска ратна производња морала је да се повећа да би се губици попунили, али су се индустријски потенцијали показали премаленим да би се надокнадило оно што је изгубљено. Отуда је Јапан био у све тежој ситуацији. Ни губици у живој сили нису могли да се попуне, посебно не квалитетним кадровима. Како је Јапан у почетку рата употребио своје најбоље снаге и средства, а велики део тога изгубио, морао је да се у одлучујућем периоду рата задовољи људством и материјалом слабијег квалитета. Због тога је потреба за одбраном нарасла до крајњих граница. У таквој војнополитичкој ситуацији појавиле су се самоубилачке бригаде и Камиказе пилоти (пилоти-самоубице). Јапан се оријентисао на тотални рат, до крајњих могућности.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *