Форум Други светски рат

Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Ајзенхауерова стратегија после преласка Рајне

3
(2)

Између Рајне и Елбе

Крајем марта је Ајзенхауер завршио свој план за последњу фазу борбе у западној Европи: уништење немачких оружаних снага између Рајне и линије сусрета са Црвеном армијом на реци Елби. Најважнија полазна тачка била је да се што је могуће брже оствари контакт са Совјетима у центру наступања. На тај начин би Немачка била подељена на два дела; немачка армија више не би могла да оперише као целина. Друга полазна тачка била је потреба да се освоји подручје немачких и аустријских Алпа. „Добили смо“, писао је Ајзенхауер, „извештаје да је намера нациста била да се елита СС јединица, Гестапоа и других организација повуче у брда јужне Баварске, западне Аустрије и северне Италије. Ту су мислили да могу да заузму кривудаве планинске пролазе и да за неодређено време пружају отпор Савезницима. Одлучио сам да им не пружим прилику да изврше такав план.“ Трећа полазна тачка била је жеља да се севернонемачке луке, пре свега Кил и Либек што пре заузму. На тај начин би немачка морнарица изгубила своје базе, али пре свега би немачке трупе у Данској и Норвешкој биле одсечене. Закључак: опет је требало реализовати стратегију широког фронга од Шлезвиг-Холштајна до северне Италије. Све савезничке јединице требало је да се разлепршају по свим ћошковима и буџацима Трећег Рајха. Такав је и био Ајзенхауеров план: Бредли је требало да са највећим делом трупа крене ка центру право кроз Немачку, да дође до линије Елбе и да успостави контакт са Црвеном армијом. Монтгомери би штитио лево крило овог напада. Тек пошто би главни напад успео, Монтгомери и Деверс би могли да иду својим послом – први би ишао преко Елбе да одсече Данску, други у правцу југоистока. тј. Баварске и Аустрије. Ајзенхауер је, међутим, истакао два ограничења; она су опет довела до разлике у мишљењу са Британцима. Прво је било елиминисање Берлина као ратног циља. Овај разорени град био је, према Ајзенхауеру, „празан омот“, „теренски циљ“, који није имао стратешког значаја у завршној борби у којој се радило о уништењу непријатељских борбених снага. Друго ограничење било је да се достигне линија Елбе али да се ова река не пређе. То је значило да је за савезничке снаге у центру обала Елбе била крајњи циљ. Баш зато што би се у тој борби западни савезници састали са Совјетима, Ајзенхауер је сматрао да је исправно да обавести Москву. Двадесет осмог марта послао је свој план Стаљину, који је одговорио да је одушевљен Ајзенхауеровим планом и да се у потпуности слаже са његовим мишљењем да је Берлин изгубио свој ранији стратешки значај.

izmedju-rajne-i-elbe-1
Бродоградилиште у Хамбургу разорено је бомбардовањем. Овде су изграђене многе подморнице. У првом плану се још види олупина једне од њих

Кад су Британци видели план, одмах је опет избила критика. Бруку је било исувише што је Монтгомери у почетку морао да игра подређену улогу (заштита Бредлијевог крила) и што ни после тога није могао да јуриша на Берлин. Још озбиљније су биле Черчилове замерке: биле су политичке природе. Тридесет првог марта је Черчил саопштио Ајзенхауеру да ће се америчка 9. армија заједно са 21. Групом армија пробити до Елбе и, по могућности, до пред Берлин. „Ако непријатељски отпор буде стварно све слабији, као што ви очекујете, а што је иначе и логично, зашто онда не бисмо прешли Елбу и продрли што је могуће даље на исток? Политички ово има важне последице јер ће јужна совјетска групација сигурно да заузме Беч и да освоји Аустрију. Уколико свесно препустимо Берлин Совјетима, чак и ако лежи у нашем домету, онда би ове двоструке чињенице само још повећале њихово, ионако већ очигледно убеђење, да су они обавили сав посао“. Шта су били Черчилови мотиви? Немачка је, тако рећи, била побеђена. То је био добитак, али шта би остало од тог добитка уколико би после уништења нациста Совјети продрли дубоко у Европу? Тог продирања се плашио, између осталог, на основу искустава током последњих недеља. У Јалти су направљени договори, између осталог, о будућем статусу неколико држава у средњој и источној Европи, али било је места сумњама да ће се Москва уопште на то обазирати. Поготово су у Пољској и Румунији водили своју политику. „Совјетски Савез“, рекао је Черчил, „постао је смртна опасност. Против његовог силовитог понашања требало је одмах створити фронт. Тај фронт би требало да се налази што даље на истоку Европе“. Ако се има на уму да су границе будућих окупационих зона већ биле одређене и да је по њима Елба великим делом, а Берлин у потпуности спадао у совјетску зону, онда је јасно што је Черчил желео: да се што дубље продре у совјетску зону, што ће рећи да се добије таква позиција за преговоре која би Москву натерала да испуни своје обавезе. Ове политичке полазне тачке је Черчил хтео да види остварене у Ајзенхауеровој стратегији. Ајзенхауер се, међутим, није дао ометати. Војно гледано је свој план сматрао исправним и то је њему било довољно. Зар није увидео да се стратегија мора прилагодити политичким циљевима? Наравно да јесте. Али он је послат у Европу са једном одређеном инструкцијом: имао је задатак да после искрцавања у Француској „у сарадњи са другим удруженим народима предузме операције које су усмерене на срце Немачке и на уништење непријатељских снага“. То је била чисто војна инструкција без иједне речи политике. Инструкција никад није промењена и требало је, дакле, да је се непромењено држи. Његов једини задатак је био: што бржа победа за што мању цену. Како је његов план служио том циљу, разумљиво је да није хтео да га мења на Черчилову жељу. Схватио је да Черчилови предлози имају политичку позадину. Али с правом је Черчилу указао на то, да ако жели да промени стратегију завршне фазе на основу политичких мотивација, треба, прво, да се обрати Рузвелту. То је Черчил и урадио. „Мишљења сам“, написао је америчком председнику, „да из политичких разлога треба да продремо што даље на исток Немачке.“ Али није могао да убеди Рузвелта.

Неколико месеци раније је отишао у Јалту под тешким притиском Пентагона да се у сваком случају постара да Москва учествује у рату против Јапана, јер то би скратило рат на Пацифику за барем неколико година и уштедело неколико стотина хиљада младих америчких живота. У Јалти је Рузвелт то постигао. Али постојала је велика могућност да се совјетско учешће у рату против Јапана доведе у питање ако би на делу подржао Черчилову политику конфронтације. То је био разлог због којег Рузвелт није хтео да чује за ревизију стратегије коју је предложио Ајзенхауер. Чисто војни одговор Вашингтона Черчилу гласио је зато: „Битка за Немачку дошла је у такву фазу да команданти на лицу места треба да одлуче које мере треба да предузму.“ То је значило да су амерички политички руководиоци у потпуности подржавали Ајзенхауера. Американци су сада имали четири пута више јединица на бојном пољу од Британаца. Завршна борба за Немачку требало је да се извојује на основу чисто војних разматрања, без мешања политичких мотива који се, у ствари, нису ни тицали Немачке, него СССР-а.

izmedju-rajne-i-elbe-2
Док моторизоване јединице америчке 3. армије код Гисена користе бетонске траке аутостраде, преко зелене површине, у средини, одводе се заробљеници

После опкољавања Рурске области, Ајзенхауер је укључио 18 дивизија 1. и 9. армије за чишћење овог индустријског подручја и издао је Бредлију наређење да с остатком ове две армије крене на исток. Патон је већ неколико дана ишао у том правцу. Девета армија ишла је у правцу Магдебурга, 1. армија у правцу Лајпцига, 3. у правцу Бајројта. Напредовало се прилично брзо. Често се причало да „нема озбиљнијег отпора од препрека на путевима“. Сасвим разумљиво! Јер пошто је 325 000 Немаца у Рурској области било опкољено (предали су се тек 18. априла), источно од тог подручја од Липеа до Лана настала је рупа у фронту која се више није могла затворити. Кроз ту рупу прошло је 27 америчких дивизија у правцу истока. Петог априла налазили су се северно од Касела на Везеру и јужно од Касела преко Фулде. После дневног марша од деведесет километара оклопна претходница 9. армије стигла је 11. априла до Елбе јужно од Магдебурга. Дванаестог априла, на дан кад је председник Рузвелт умро, Американци су формирали свој први мостобран преко Елбе, ни деведесет километара од Берлина. Симпсон је одмах хтео да крене даље, али Ајзенхауер није за то хтео ни да чује. „Мој план се састоји у томе“, известио је 14. априла шефове штабова, „да се зауставим овде на Елби и да рашчистим ситуацију на крилима“. Тако је и било. Бредли је своје трупе следећих недеља померио до Елбе и Мулде које је себи поставио за привремене циљеве. Приликом тог продора освојио је, 19. апила, Лајпциг. На северу је Монтгомери са канадском 1. армијом, лево, и британском 2. армијом, десно, добро напредовао. Првог априла су Канађани код Емерика поново ушли у Холандију и спремили се да ослободе ову земљу.

Ништа спорије није ишао ни британски продор у северну Немачку. Већ 7. априла су Британци били на реци Алеру код Целеа, тако да их је од Хамбурга делило само сто километара. На западу су наилазили на више отпора, али су ипак поступно напредовали у правцу Емдена и Бремена. Деветнаестог априла су Британци постигли први важни циљ: обалу Елбе код Лауенбурга. На југу је Деверс, с америчком 7. армијом, лево, и француском 1. армијом, десно, такође напредовао. Дванаестог априла заузели су Хајлброн, 20. априла Нирнберг. Ако се погледа ситуација 21. априла, готово три недеље после опкољавања Рурске области, онда је јасно да је немачки крај био на помолу. Бредли се у широком фронту налазио на Елби, Мулди и чешкој граници, Монтгомери се налазио испред Бремена, Хамбурга и на Елби, Деверс је надирао према Дунаву.

izmedju-rajne-i-elbe-3
У делимично разореном Магдебургу је овај Американац успео да „сакупи“ известан број заробљеника

На који начин је Хитлер још могао да се томе супротстави? Опкољеном Моделу је обећао да ће га ослободити 11. армија која се налазила у Харцу. Али и њу су Американци убрзо опколили. Да би се избавила 11. армија, још више на истоку формирана је 12. армија под Венковом командом. Кад је у другој половини априла, најзад, могла да наступи, испоставило се да ни она није у стању да изврши свој задатак. Да би могла да се супротстави очигледним намерама Американаца да нападају преко Елбе, армија би морала да се повуче иза реке. До америчког напада, додуше, није ни дошло, али то није могло да спречи да од свих немачких планова на крају не буде ништа. Томе треба додати да је морал јако опао.

Брзо је дошло до предавања. Ајзенхауер је зато могао да говори о „фантастично малим губицима“, а пример за то је америчка 3. армија која је 23. априла имала најмање губитке целог рата: три мртва према 9000 заробљених. Чак ни „Хитлерјугенд“ и „Фолксштурм“ који су се против Црвене армије још увек загрижено борили, на западу нису давали неки посебни отпор. Тако су у априлу америчке и британске дивизије понекад могле да напредују десетине километара, а да не наиђу на отпор. Градови и села нису смели да се предају, али упркос томе што су Немци стрељали све мушкарце у кући која истакне белу заставу, једва да је било довољно чаршава за такве заставе. Команданти нису смели да се повлаче, али било их је доста који су успели да се оглуше о ову наредбу. Хитлер више није имао утицаја на војску упркос увођењу оштрих мера, као што је било хапшење породице команданта који би се предао, или извођење пред преки суд, а затим на вешала многих за које су судије тврдили да штете борбеном духу или да желе да избегну борбу.

izmedju-rajne-i-elbe-4
Американци у Кобургу траже заштиту од сакривених немачких снајпера, док са кућа лепршају беле заставе

Практично ни до чега није довела ни Гебелсова еуфорична акција „Верволф“ од почетка априла, која је позивала на герилску борбу „какву свет још никад није видео“, под мотом: „Мржња је наша молитва, освета је наш бојни поклич“. Гебелс је ипак наставио са својим паролама које су можда још могле да делују. Не би му поверовали да је причао да Немачка можда још има неку малу шансу. Зато он то није ни говорио. Сејао је забуну са својим „апсолутна сигурност у крајњу победу“, зато што је тиме сугерисао да зна више него што званично сме да каже, али о чему се говорило преко „радио-Милеве“ (што је такође Гебелс организовао): „оружје које чини чуда“ и „распадање непријатељске коалиције…“ Колико је ослабио Хитлеров утицај на догађаје, показује и судбина његове заповести „опрљена земља“ од 19. марта. По тој наредби је требало да се приликом приближавања непријатеља униште сва саобраћајна средства, бране, мостови, фабрике и јавне зграде. Извршавање ове заповести би Немачку претворило у велику пустињу. Шпер је успео да саботира ову заповест: није дошло до потпуног самоуништења. Апсолутну моћ су нацисти имали само још у концентрационим логорима, али 11. априла су Американци ушли у Бухенвалд, а 15. априла Британци у Берген-Белзен. Много се могло очекивати од Хитлера, али реалност Трећег Рајха је била много одвратнија од најперверзније фантазије. Дванаестог априла је Ајзенхауер посетио заједно са Бредлијем и Патоном једно одељење Бухенвалда. Било је то за њега „поражавајуће искуство“. „Надам се“, рекао је Ајзенхауер на конференцији за штампу од 26. априла, „да ће у свим новинама детаљно бити описане немачке крволочности.“ Новинари су се за то постарали. И у новинама за фронт се опширно о томе писало. Упркос сазнању о страхотама које су починили нацисти, држање британских и америчких војника било је, углавном, коректно. Испада и пљачкања било је ту и тамо, али су то ипак били изузеци.

Црвена армија је 16. априла почела са својом берлинском операцијом. Маршал Жуков је напао из сектора Одре између Кистрина и Франкфурта, Коњев из сектора Нисе између Губена и Мускауа. Брзина совјетског продора уверила је Ајзенхауера у исправност свог плана да не иде даље од Елбе и Мулде. Бојао се да ће Савезници нехотице постати једни другима мете, ако се претходно не договоре о некој јасно уочљивој граници операција. Због тога је 21. априла обавестио совјетску Врховну команду да ће се његове армије, осим продора ка Либеку, зауставити дуж опште линије Елба-Мулде и западне границе Чехословачке. То је значило да је дошло до готово потпуног застоја на фронту у центру Немачке. Немци на десној обали Елбе су то више него јасно осетили после 20. априла. Готово истовремено са саопштењем Москви, Ајзенхауер је издао своје последње наредбе Монтгомерију, Бредлију и Деверсу за акције на крилима. Монтгомери је добио дозволу да заузме Либек, Бредли је са 9. и 1. армијом морао да остане на Елби, али највећи део 3. армије који се још од 14. априла налазио на чешкој граници, упућен је на јут да освоји „алпско утврђење“ са америчком 7. армијом на десном крилу. Двадесет другог априла су обе Деверсове армије (америчка 7. и француска 1.) прешле Дунав. Американци су кренули ка Инсбруку, Французи ка Брегенцу. У року од две недеље су се заједно са 3. армијом, која је ишла у правцу Пасау-Линц, спојиле са Трећим украјинским фронтом маршала Толбухина који је код Линца већ чекао поштујући, и он, договор у Јалти о линији сусрета.

izmedju-rajne-i-elbe-5
25. априла 1945. су се Американци и Совјети срели усред Немачке код места Торгауа на Елби. До првог сусрета дошло је на једном разореном мосту.

Двадесет петог априла је дошло до првог сусрета између Совјета и једне америчке патроле на Елби код Торгауа. Био је то велики догађај и тим поводом су Черчил, Стаљин и Труман дали радосне изјаве. Стаљин је поздравио „храбре војнике који су се борили раме уз раме са војницима Црвене армије, сједињени жељом да се смире тек кад посао буде обављен,“ и наредио је да се у част контакта код Торгауа у Москви са зидина Кремља испале 24 салве из 324 топа. У међувремену су неки Совјети и Американци славили братимљење. Војници су измењивали здравице, њихови команданти (Бредли и Коњев) срдачне телеграме. Тако је Немачка преполовљена. Фронт у центру се сада готово потпуно смирио. Борбе су се водиле још само на северу и југу. Пошто је 26. априла пао Бремен, Монтгомери је 29. априла прешао Елбу, 2. маја је изоловао немачке трупе у Данској освојивши Либек. Дан касније су пали Хамбург и Визмар.

На југу, Патонова главнина следила је ток Дунава, 30. априла је прешла аустријску границу, и 5. маја заузела Линц. Његово лево крило ушло је у Чехословачку до линије Буђовице-Плзењ-Карлове Вари. На изричит захтев Москве нису ишли даље. Даље на западу је 7. армија ишла преко Минхена, који је пао 30. априла, према Инсбруку, који је заузела 3. маја. Четвртог маја су Печови војници на Бренеру пружили руку својим друговима из америчке 5. армије који су дошли из Италије.

Тако су се Ајзенхауерове армије размилеле по свим угловима и буџацима Трећег Рајха. Сви постављени циљеви били су постигнути.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *