Форум Други светски рат

Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Продор 12. и 6. групе армија

4
(2)

Преко моста на Рајни

Укључивши америчку 9. армију за време савезничке пролећне офанзиве у Монтгомеријев главни напад, америчко војно руководство остало је без једанаест дивизија с укупно 300 000 људи. Иначе су на располагање ставили још четири дивизије са 75 000 људи, с тиме што је 9. армију на крилу штитио 7. армијски корпус који је припадао америчкој 1. армији и налазио се под командом генерал-мајора Лотона Колинса, званог „муњевити Џо“. Американци су, у међувремену, на западном фронту поступно сакупили толику масу војника, да је Бредлијева 12. група армија, упркос овом „пуштању крви“, остала још увек веома јака сила. Иако је њен пробој ка Рајни кроз тешко приступачно подручје Ајфела важио за кампању од секундарног значаја, ипак се ту радило о главнини двеју армија (1. Хоџисова и 3. Патонова), које су заједно обухватале деветнаест дивизија са укупном силом од равно пола милиона људи.

Генерал Бредли је своју офанзиву назвао операција „Ламберџек“ (дрвосеча). Чим би 7. армијски корпус 1. армије стигао до Рајне да би штитио јужно крило 9. армије, требало је да скрене и заузме Келн. У међувремену је остатак 1. армије требало да напредује у југоисточном правцу ка ушћу реке Ара у Рајну, недалеко од неважног месташца на Рајни, званог Ремаген. Требало је да 1. армија успостави контакт са Патоновом 3. армијом која се пробила право кроз Ајфел.

patton
Генерал Џорџ Патон, командант америчке 3. армије, хтео је да пређе Рајну пре британског фелдмаршала Монтгомерија. То му је и успело: дан пре него што је почела Монтгомеријева велика офанзива код Везела, Патон је код Опенхајма, нешто јужније од Мајнца, прешао реку. Поново је дошао на прве стране светских новина.

Немци који су се налазили насупрот овим двема америчким армијама нису могли да раде ништа друго него да у страху и напетости чекају амерички напад за који је било јасно да се спрема. Све немачке јединице које су имале још неку стварну борбену снагу биле су почетком марта пребачене на север у илузорном покушају да зауставе Монтгомеријев продор. Насупрот америчкој 1. армији налазила се немачка 15. армија под командом генерала Густава фон Цангена. Њу је већ био десетковао Колинсов 7. армијски корпус. На немачку 7. армију је Патонова 3. армија већ недељама вршила нападе, који су имали за циљ да ослабе снагу противника и да Американцима обезбеде полазну позицију дуж речице Кил, отприлике двадесет километара дубоко у немачкој територији. Та 7. армија је готово потпуно била уништена, па је настала могућност – што је Немцима утерало страх у кости – да Патон, напредујући ка Рајни северно од Мозела може да изненади заштитницу Групе армија Г која је требало да брани Сарску област јужно од Мозела. Командант 7. немачке армије, генерал Ханс Фелбер, био је мишљења да његове трупе, а и трупе Групе армија Г, имају само једну шансу: да не ометају Патонов продор до Рајне и да се повуку како би браниле мозелску линију. Али још увек је важила Хитлерова стара заповест да не сме да дође до добровољног повлачења, тако да нико није озбиљно схватио Фелберов предлог. Једина промена била је да је 7. армија пребачена на папиру из Групе армија Б у Групу армија Г. Једина последица ове промене била је да је сад други штаб имао непријатни задатак да посматра како армија иде у сусрет својој пропасти.

Та пропаст је ускоро и почела. За суседну 15. армију почела је још пре него што се завршио кратки фебруар. Користећи се мостовима које је још Колинсов 7. армијски корпус поставио, да би омогућио офанзиву америчке 9. армије, још један корпус прешао је преко Рура да би затим кренуо према југоистоку. Ускоро затим су га следиле дивизије још једног корпуса које су прешле реку даље узводно. Команданти ових нових појачања били су тако привучени легендарном Рајном, да су поступили супротно наређењу генерала Хоџиса да се пробију ка ушћу реке Ара у Рајну, па су се концентрисали на Рајни с обе стране Бона. Само је једна колона неке оклопне дивизије напредовала ка Ару. Чињеница да је било потпуно јасно да су Американци били на путу за Рајну, повећала је забринутост генерала фон Цангена. Увидео је да је терен на којем су се одигравале операције имао много сличности са левком чији се врх налазио код Ремагена. У том месту се налазио Лудендорфов железнички мост који је добио име по познатом немачком генералу из првог светског рата. Површина моста је била прекривена даскама и мост је представљао главну комуникацију за снабдевање 15. армије, а у крајњој нужди је могао да служи као витална спона у ваздушној рути. Фон Цанген је хитно затражио дозволу да се са својим трупама повуче из северног Ајфела како би код Ремагена безбедно прешли Рајну. Међутим, Хитлерова наредба да нема повлачења, без обзира колико била апсурдна у датој ситуацији, још је била на снази.

prodor-preko-mosta-na-rajni-2
Америчка пешадија пролази кроз један део Западног бедема приликом офанзиве источно од Рајне.

Трећег марта је дубоко у Ајфелу почело страдање и за 7. армију генерала Фелберса. Патонова пешадија прешла је реку Кил као да је јарак. Иако су киша и снег онемогућавали помоћ из ваздуха, Патон је два дана касније укључио своје оклопне јединице. Њихова рута ишла је преко вијугавих путева који су били озбиљно нагрижени смењивањем мраза и топлијег времена, али од почетка су њихови извештаји показивали савршену тачност. Увече првог дана тенкови су већ били прешли двадесет километара од друге обале Кила. Судбина Немаца била је запечаћена већ тог првог дана, а следећег дана су амерички тенкови готово несметано могли да наставе пуном брзином. Увече трећег дана офанзиве, тенкови и оклопна пешадијска кола спуштали су се низ падине последњих брежуљака испред Рајне; за три дана су прешли ваздушно растојање од 64 километра – друмом је то растојање било знатно веће. Свуда је било раштрканих колона немачке пешадије, са ту и тамо којим моторним возилом и коњском запрегом, које су покушавале да предухитре америчку претходницу у трци ка Рајни, у нади да ће тамо наћи неки чамац или скелу, а можда чак и мост.

Америчке трупе то нису знале, али заиста је постојао такав мост: Железнички мост престолонаследника Вилхелма, на пола пута између Андернаха и Кобленца. Осмог марта је време било кишно и магловито, али амерички извиђачи су успели да виде како се уморне немачке колоне повлаче у правцу моста. Али оно што су видели од моста изгледало је да потврђује информације ваздушних извиђача: два лука била су уништена и лежала су у рајнској води. Информација је сама по себи била тачна. Али због лоше видљивости у долини Рајне Американцима је промакло да су немачке инжењеријске трупе испод железничког моста импровизовале помоћни мост који је био погодан за пешадију и транспорт кола. Тек кад су Американци у рано јутро 9. марта послали патролу да извиди мост, Немци су га коначно дигли у ваздух.

ludendorfov-most-2
Американцима је железнички мост код Ремагена, 7. марта 1945, пао у руке оштећен, али употребљив. Десет дана касније се срушио. До тада су Американци већ били поставили помоћне мостове

И Американци и Немци су у међувремену и даље имали на уму Ремаген са Лудендорфовим мостом, неколико километара северније. Иако је фон Цанген веома бринуо за овај мост, бранила га је само шачица војника, и то већином из позадинских јединица, без борбеног искуства и просечног годишта људи из „последњег позива“. Седмог марта, нешто после дванаест, је поручник Емет Ц. Бароус, командант најистуренијег вода једне патроле оклопне пешадије, стигао на врх неког брда са којег је имао добар поглед на Ремаген. На своје запрепашћење је видео да се немачке трупе скупљају око неког железничког моста јужно од места. Невероватно да је још један мост преко Рајне био читав!

Кад је Бајроус јавио своје откриће претпостављенима, њихова одлука је била једногласна: требало је да крене право на мост и да настоји да га заузме. У току поподнева кренули су: једна пешадијска чета и један вод нових, опасних тенкова типа Першинг према двема, на изглед неуништивим, каменим кулама на западној косини моста. Одједном је ваздух био пун камених громада, прашине и вике, као приликом ерупције вулкана. На часак су Американци помислили да су Немци дигли мост у ваздух. Међутим, експлозија коју је проузроковао динамит испод западне косине направила је само већу рупу у земљи испред моста. Док су митраљесци и топови калибра 90 мм са тенкова Першинг осули ватру на мост и Немце на другој страни обале, браниоци су грчевито покушавали да активирају још више експлозива како би уништили мост. Кад је један немачки официр-инжењерац окренуо кључ да би помоћу ланчане реакције запалио фитиљ, такође се ништа није десило. Стално је покушавао са кључем, али узалуд. Најзад је један војник истрчао на мост и под кишом метака руком запалио фитиљ. Појурио је натраг с моста и напрегнуто је са другим Немцима чекао уништење моста. Најзад се чула заглушујућа експлозија. Комади дрвета летели су у ваздух. Мост је поскочио као да га је неко дизао из темеља. Али кад се прашина слегла, испоставило се да је још увек читав. Као ни Немци, ни Американци на западној обали нису очекивали ништа друго него да се мост сруши у Рајну. Убрзо су међутим. видели да је експлозија само оштетила доњу конструкцију са једне стране и направила велике рупе у даскама које су биле постављене преко шина. Пешачке стазе с обе стране шина биле су још проходне. Зато је амерички командант чете дао знак за напад и заједно са својим војницима јурнуо на мост. Сагињући се и вијугајући, стално тражећи заклон иза челичних оквира, успели су да се пребаце на другу страну, док су топови са тенкова Першинг ућуткали већину бранилаца с друге стране. За неколико минута је претходница америчке 1. армије успела да формира мостобран преко Рајне.

prodor-preko-mosta-na-rajni-3
За шест и по сати су америчке инжењеријске јединице подигле овај понтонски мост преко Рајне. Инжењерци су поносно ставили таблу на којој је писало коме пролазник има да захвали што ће да пређе реку.

Амерички команданти од Бредлија па све до Ајзенхауера, били су исто тако срећни због ове вести као и команданти на лицу места. Командант 1. армије, Хоџис, занемарио је стога првобитни план да се дуж Ара придружи 3. армији, и, на брзину, још пре него што је обавестио Бредлија, послао је инжењеријске јединице ка мосту. Бредли је одмах послао још више дивизија у Ремаген. Једино је генерал-мајор Хародл Бал, Ајзенхауеров начелник оперативног одељења, имао приговора. Имајући у виду план којем је тежиште требало да буде код Монтгомеријевих трупа на северу, указао је на шумовити и неравни терен и ограничени број путева који су из Ремагена водили на исток. Међутим, иако је Ајзенхауер остао при свом плану да највећи део кампање препусти Монтгомерију, сматрао је да Бредли има довољно трупа да би могао да укључи пет дивизија за одбрану овог неочекивано оформљеног мостобрана. У нешто каснијем стадијуму требало је да се координирају њихови покрети са преласком Патонове 3. армије, више према југу. Љубоморни на Монтгомерија због његовог задатка да руководи најважнијим делом кампање, узбуђени због подвига код Ремагена и изнервирани због Монтгомеријевих опширних припрема за прелазак преко Рајне, официри у штабу 1. армије препричавали су један другом цинични виц: да би помогао 21. групи армија да пређе преко Рајне, генерал Ајзенхауер је 1. армији издао наређење да се постара за узгредни маневар скретања пажње. Генерал Хоџис је затим одмах само прескочио преко реке.

Адолф Хитлер је на вест о дебаклу код Ремагена реаговао грозничавим беснилом. Наредио је да се сви официри који су се налазили у том крају стрељају после суђења. Истовремено је свог старог врховног команданта, фелдмаршала Герда фон Рундштета, заменио фелдмаршалом Албертом Кеселрингом, човеком који је дуго времена био врховни командант у Италији. Али ни Кеселринг ни било ко други није могао да у проређеној немачкој војсци уради нешто што би уклонило америчко упориште источно од Рајне. Пар безначајних противнапада није довело ни до чега, а ниједан од покушаја да се уништи железнички мост – помоћу авијације, Фау-ракета или подводних диверзаната – није имао успеха.

Кад се мост 17. марта, најзад, ипак срушио (вероватно због комбинације разних фактора, између осталог због експлозива, дуго годишњег савезничког бомбардовања, артиљеријске ватре и тешких транспорта), америчке инжењеријске трупе већ су биле поставиле неколико помоћних мостова преко Рајне. Американци се више нису дали отерати са источне обале.

Више према југу је 3. армија у међувремену почела са уклањањем последњег немачког упоришта западно од Рајне: Групе армија Г, која је имала положаје у индустријализованом Сарском подручју. Брзим темпом су Патонове дивизије, једна за другом, прелазиле преко вијугавог, сликовитог Мозела. Остаци немачке 7. армије која је дотле успела да избегне Патонов продор према Рајни повлачећи се ка Мозелу, стајала је сада беспомоћна насупрот америчким колонама. Користећи се Хоџисовим речима, траг Патонових колона личио је, како је и био обележен на мапи, на „црево“. Ово се све дешавало у позадини немачке 1. армије која се, верно Хитлеровом наређењу, још увек налазила у бункерима Западног бедема који су ту штитили јужне прилазе Сарском подручју. Кад је америчка 7. армија генерала Печа, 15. марта, отпочела напад на бункере, немачки команданти су у току борбе, тако рећи буквално, морали да гледају преко рамена, да им се случајно Патонове трупе не приближавају с леђа. Иако је изостала формална дозвола да се напусти Западни бедем и да се изврши повлачење иза Рајне, опасност да буду опкољени од Патонових група била је сувише реална за команданте на лицу места да би могла да се пренебрегне. Једна за за другом су дивизије почеле да се повлаче. По дивном пролећном времену узлетео је велики број америчких бомбардера да би што више обезглавили немачко повлачење. Повлачење је постепено све више личило на ситуацију „спаси се ко може“.

prodor-preko-mosta-na-rajni-4
„Мостобран“ код Ремагена био је у рукама Американаца: са торњева Лудендорфовог железничког моста (са даскама преко шина) вијорила се америчка застава.

Док је немачко становништво на своје куће истицало беле заставе у знак предаје, немачки команданти су и даље издавали наређења да треба да се издржи. Наставили су и са пребацивањем трупа иако углавном. на папиру. Ипак су на тај начин, ту и тамо, успели да успоре савезнички пробој, додуше на веома кратко време, тако да су, на крају, успели да око западних прилаза трима преосталим мостовима преко Рајне држе окупиране мале енклаве. На тај начин су спречили спајање 3. и 7. армије до 22. марта – а до тог датума је већина немачких трупа, које су за то још биле способне, успела да се пребаци на источну обалу. Немци су успели да избегну опкољавање, остављајући зато око 100 000 заробљеника у америчким логорима.

Генерал Патон се мање напрезао да оствари спајање са 7. армијом него да поново дође на прве странице светске штампе, што је Хоџису успело са мостом код Ремагена Осим тога је хтео да окрњи славу Монтгомеријевог прелаза преко Рајне, који је требало ускоро очекивати, тиме што би је он пре њега прешао. Најбољи начин је, према Патону, био да муњевитом брзином форсира реку и да се онда упусти у такве борбе да не би више могао да се одрекне ниједног војника.

Док су колоне теретњака журиле са дуго чуваним чамцима за искрцавање и материјалом за мостове, Патон је издао наређење да 5. пешадијска дивизија, која је имала велико искуство у савлађивању речних препрека, што брже пређе на другу обалу. Ни два дана после ове заповести је пешадија у ноћи од 22/23. почела да прелази реку код места Опенхајма, неколико километара узводно од Мајнца. Месец је сјао невероватно јасно, али с источне обале су долазили само понеки знаци отпора кад се први чамац искрцао. Неколико немачких митраљеза почело је да штекће, али људи из следећег чамца су их убрзо ућуткали. Око поноћи је био прешао цео пук од око 3000 људи са губитком од само двадесет мртвих и рањених. Генерал Патон је био узбуђен, али се није журио да ову вест објави свету. Он је, додуше, рано ујутро 23. обавестио Бредлија, али га је замолио да то прећути до увече. Патон је знао да ће Монтгомери прећи у ноћи 23/24. после жестоког артиљеријског и ваздушног бомбардовања и уз помоћ десантних трупа, а желео је да свет сазна за његов неприпремани прелазак у таквом тренутку да од тога сјај Монтгомеријевог успеха барем мало избледи. Касно увече, у тренутку кад су британске трупе веслале преко Рајне, Бредли је преко штампе и радија објавио успех 5. америчке дивизије. Америчке борбене снаге, саопштио је, могле су, у ствари, да пређу Рајну на било ком месту без велике помоћи артиљерије или авијације.

Два дана после Монтгомеријевог преласка, Патон се постарао да докаже да није блефирао. Извршио је нов напад код познатог рајнског кланца, четрнаест километара северно од Кобленца. Пре свитања следећег дана, 26. марта, су са обе стране Вормса прешле још две дивизије Печове 7. армије. Све четири америчке армије, 1, 3, 7. и 9. прешле су последњу препреку на путу ка срцу Немачке.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *