Форум Други светски рат

Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Деницова влада

4.8
(9)

Влада без државе

Нешто после пола седам увече 30. априла 1945. је у Деницов штаб у Плену стигао први телеграм из Берлина, из којег је произлазило да велики адмирал Карл Дениц несумњиво ужива част да наследи Хитлера. Дениц је, најзад, увидео да је пораз на помолу. Свом зету, капетану фрегате Гинтеру Хеслеру је био рекао да му ускоро не остаје ништа друго него да капитулира са оружаним снагама које су се налазиле под његовом командом и да сам потражи смрт у борби. Дениц је пре свега био војник. Његове амбиције и склоности налазиле су се на том пољу, па је због таквог свог менталитета радосно поздравио националсоцијализам и Фирера и следио га одушевљено. Трећи Рајх је значио поновно успостављање „здравог“ национализма, па иако је и примећивао нешто од „нечасних“ пропратних појава, није му било тешко да у својој релативно изолованој функцији официра морнарице занемари њихово дубље значење. Затварао је очи пред директном везом режима смеђокошуљаша и нечовечног терора над Јеврејима и другим „непријатељима“.

Сву своју интелигенцију усмерио је у потпуности на обављање свог задатка као војног руководиоца. Војни слом га је довео до тога да размишља о капитулацији: кодекс части официра морнарице – својеврсна мешавина незграпне романтике и већ бесмислене традиције – забрањивао му је да преживи капитулацију својих снага. Борманови телеграми су, међутим, на његово потпуно изненађење дали нов смисао његовом животу. Требало је да изврши последњу Фирерову заповест. Деницу још није било познато кога му је Хитлер доделио за министре, тако да су му, што се тога тиче, руке биле одрешене. Телеграм је иначе схватио потпуно онако како је то одговарало његовом менталитету: Хитлер је желео херојску смрт, и зато је њему, Карлу Деницу, омогућио да пређе на окончавање борбе која је постала бесмислена. За Хитлерову не баш војничку смрт чуо је тек касније.

Шверин фон Крозиг

О општој капитулацији, и то у истом тренутку, Дениц тада још није размишљао, иако је, наравно, био обавештен о формулацији безусловне предаје. За време арденске офанзиве су Немци успели да се домогну докумената о подели Немачке у окупационе зоне и од тада из глава водећих војних лица није избивала демаркациона линија између подручја које су захтевали Совјети и западних зона. Чим је био задужен вођством Трећег Рајха, Дениц је одлучио да, чим то буде дозволила ситуација на фронтовима, пређе на делимичну капитулацију, и то на западу. После тога би по његовим проценама требало осам до десет дана да се што је могуће већи део немачке војске и избеглица са истока пребаци преко демаркационе линије. Тек онда би могло да буде говора о општем одлагању оружја. У свом говору преко радија, 1. маја, Дениц је у грубим цртама говорио о својој намери: „Мој задатак је да спасем немачке људе од уништења од стране бољшевистичког непријатеља. Док год Британци и Американци буду наставили да ометају постизање овог циља, мораћемо да наставимо да се бранимо и од њих, и мораћемо да наставимо са борбом.“ Још истог дана је Дениц детаљније разрадио своје планове. Јединице у величини отприлике једне групе армија, капитулирале би према његовим упутствима уколико би се налазиле насупрот западним савезницима. Када се, 2. маја, испоставило да су Британци већ у Либеку (Дениц је свој главни штаб у међувремену већ пребацио у Фленсбург) и да су Американци, на опште изненађење Немаца, прешли Елбу и пробили се до Балтика право кроз такозвану совјетску зону, отпао је сваки разлог да се у северозападном подручју настави са борбом. Дениц је одлучио да се обрати Монтгомерију за којег је сматрао да је политички мање ангажован од Ајзенхауера. Ујутро 3. маја је немачка делегација под вођством адмирала Ханса Георга фон Фридебурга прошла кроз британске линије.

Првих неколико часова после преузимања власти, Дениц је размишљао да владу ограничи на апсолутни минимум, потребан да би се ствари могле да одвијају по његовој замисли: он и министар иностраних послова. Ову функцију је, 2. маја, после приличног Деницовог инсистирања, био спреман да прихвати Шверин фон Крозиг који је, као и разни други министри и државни секретари, већ неколико дана боравио у његовој близини и разним саветима оставио добар утисак. Крозиг је своју министарску каријеру почео још у последњој влади пре Хитлеровог доласка на власт, 1933. године. Захваљујући комбинацији доброг познавања финансија и потпуне тупавости на политичком плану, преживео је све судбоносне тренутке Хитлеровог режима без последица. Кад му је саопштено да треба да постане министар иностраних послова, сматрао је да је неподесан за ту функцију, с обзиром да је, како је сам рекао, био министар којем су такви послови страни, али га је, на крају, између осталих, Шпер убедио да преузме ту дужност. Тек онда је Дениц прешао на именовање осталих министара. Само комплетна влада би могла да остави утисак континуитета немачке власти и – док год би то окупаторске снаге дозволиле – могла би да се стара за што могуће бржи прелазак на стање реда и мира. Између 3. и 5. маја настала је тако нека врста чиновничке владе под председништвом Крозига, у којој је Шпер имао веома важно место. У влади је био и др Франц Зелте који је, као и Крозиг, од почетка припадао Хитлеровој влади као министар за рад и социјална питања, пошто је већ за време Вајмарске Републике оснивањем организације челичних шлемова показао да је нацистички настројен. Водећи нацисти нису добили функције. Они су се великим делом налазили на југу или су, као Борман, нестали. Али без обзира на то, Дениц није хтео да има посла са људима који су се у његовим очима компромитовали „са мање пријатним партијским пословима“. Химлера је Дениц још увече 30. априла позвао у свој главни штаб. Овај се појавио са шесторицом крупних СС-оваца, али приликом свог доласка наишао је на стражу исто као од брега одваљених подморничара који би спречили сваки покушај узурпирања власти. Осим тога, Дениц је испод својих хартија држао већ откочени револвер. Химлер, међутим, није постао агресиван. Изјавио је да је спреман да буде други човек иза адмирала, на шта му је Дениц дао нејасан уопштени одговор. Следећих дана се Рајхсхфирер одао најлуђим фантазијама о свом будућем положају код Ајзенхауера и Монтгомерија, док му Дениц, 6. маја, није саопштио да његове услуге више нису потребне. Он је, међутим, и даље наставио да се врзма у околини владе, док на крају није неочекивано нестао. Влада је, у међувремену, и после 5. маја, проширена новим министрима и државним секретарима.

Пошто је 5. маја ступила на снагу делимична капитулација на Монтгомеријевом одсеку фронта, фон Фридебург је почео преговоре с Ајзенхауером о даљим капитулацијама сличне врсте. С тиме није далеко догурао и ујутро 6. маја јавио је Деницу да немају други избор него да бирају између настављања борбе на свим фронтовима или опште, истовремене капитулације. С обзиром да се генерал-пуковник Јодл приликом саветовања у Фленсбургу најжешће супротстављао тоталној капитулацији, послат је у Ремс како би Ајзенхауера наговорио на делимичну и поступну капитулацију. Кад је, међутим, и Јодл јавио да је Ајзенхауер неумољив, Дениц је морао да се реши да му да пуномоћ да потпише документе по којима се Немачки Рајх предавао у руке Савезницима. Немачка Врховна команда којом је после 13. маја руководио Јодл, с обзиром да су Кајтела заробили Савезници, сносила је одговорност за одвијање капитулације. Влада се налазила пред избором да се расформира или да настави. Док је Шпер инсистирао на овом првом, Кросиг је, пре свега, био присталица континуитета, јер би иначе нестало сваке гаранције за известан ред у решавању немачког питања. Имајући то на уму, Дениц је последњи пут одржао говор преко радија, који су 8. маја око подне емитовале станице Фленсбург, Копенхаген и Осло. У овом говору је навео да ни он, ни немачки народ неће одлучити о судбини садашње чиновничке владе, већ окупационе снаге. Неко време су је Британци и Американци оставили на миру, јер је можда могла да буде од помоћи приликом решавања огромних проблема пред којима су се нашли. Дениц је и у буквалном смислу добио извесног простора за игру. Монтгомери, додуше, приликом капитулације на његовом фронту није пристао на немачки „захтев“ да се створи нека „енклава“ за владу и Врховну команду, али су Британци у пракси оставили неокупирано мало подручје у Фленсбург-Мирвику, где су Немци чак смели да држе сопствене страже. Шпер је у својим мемоарима записао да је основана комплетна обавештајна служба за прислушкивање радио-емисија; да је један од Хитлерових мерцедеса служио да се Дениц превезе од своје куће до „парламента“ који се налазио петсто метара даље и да је један фотограф из атељеа Хајнриха Хофмана дошао да овековечи владу при раду. На оближњем броду „Патрија“ била је смештена Савезничка контролна комисија за надзор над немачком Врховном командом, која је провела многе часове конферишући са немачким врховним вођством, у намери да се што тачније и боље спроведе компликована предаја. У међувремену се испоставило да је Дениц у готово целој немачкој војсци уживао ауторитет, иако му војници после Хитлерове смрти нису положили заклетву на верност. Односи између савезничке комисије и немачких саговорника из Врховне команде били су коректни. Черчил је у вези с тим, 14. маја, писао британском Министарству иностраних послова да не треба толико да се узбуђују око чињенице да један немачки генерал из Врховне команде још може да издаје наређења. „Захваљујући тим наређењима, Немци, чини се, раде тачно оно шта бисмо желели да раде“ и „Не знам ништа о Деницу, а и не интересује ме. Можда је он ратни злочинац. (…) Нама је битно да ли је он у стању да покрене Немце да одложе оружје и да се предају без даљих губитака у животима.“

Влада је у међувремену одржавала своје састанке у згради гарнизона у Фленсбург-Мирвику, у коју су Британци и Американци непозвани и без икаквог устручавања улазили и излазили. Сада се човек може само чудити узалудности послова којима су се бавили ови потомци у међувремену већ сахрањеног Трећег Рајха. Водиле су се дискусије да ли је можда било боље да су се обратили Истоку, јер су се западне окупационе силе тако грубо понашале, а Совјети су се у својој зони показали неочекивано љубазни и много озбиљније схватили поновну изградњу земље. Жучан разговор се водио и о томе ко ће бити именован за министра за верска питања. Сваког јутра су се одржавале седнице владе које је министар за снабдевање опскрбљивао боцама жестоких пића. Шпер је саркастично приметио да „Рајхсканцелар“ Кросиг жели да надокнади све седнице владе које се протеклих година нису одржале. Било је то смешно, али и безопасно понашање, како су га Британци и Американци, вероватно, и схватили, све док Дениц није почео са политичким саветима због чега је западним окупационим силама на крају присело.

Председник Контролне комисије, генерал Лауел В. Рукс, мора да је убрзо увидео јаз између савезничког схватања да Дениц није ништа друго до представник Врховне команде и да не може бити ни говора о некој немачкој влади, и Деницове идеје да земљом може да управља само сопствена влада – за сада његова. На Руксову молбу је у Фленсбург дошао Роберт Марфи, Ајзенхауеров саветник за политичка питања, како би он сам саслушао Деница. Кад је Немац том приликом упозорио своје саговорнике на претећу бољшевистичку опасност, превршио је сваку меру. Разговор је одржан 17. маја. Увече истог дана стигла је совјетска комисија да учествује у контроли, али тада су Рукс и Марфи већ послали Ајзенхауеру савет да пређе на хапшење немачких војних лица и „министара“. Ајзенхауер је одговорио да мора претходно нешто да се договори са Москвом, али да могу све да припреме за хапшење. Седамнаестог маја је, међутим. Совјетски Савез почео с оштром кампањом у штампи против Деницове владе. Двадесет трећег маја су Дениц, Јодл и фон Фридебург позвани да дођу у представништво Комисије где им је саопштено да ће они и остали Немци у „енклави“ бити одведени у заробљеништво. У Мирвику су се, у међувремену, британске снаге постарале за опкољавање и хапшење, после чега су Немци пред представницима штампе били изложени понижењима. Још тог истог дана су заробљеници пребачени у Мондорф ле Бен у Луксембургу. Влада од двадесет и три дана престала је да постоји хапшењем њених чланова.

Детаљ са хапшења Деницове владе.
Детаљ са хапшења Деницове владе.

Истог дана је приликом рутинског прегледа у Бремерфордеу откривен Химлер. Крио се под именом Хајнриха Хицингера, полицијског агента. После хапшења извршио је самоубиство.

Петог јуна је Черчил написао Монтгомерију да баш не одобрава начин на који је извршено хапшење као ни чињеницу да је при том употребљена јединица једне британске оклопне дивизије.

Истог дана су у Берлину представници Сједињених Држава, Совјетског Савеза, Британије и Француске потписали изјаву по којој је одређено да не постоји централна немачка влада и да четири силе имају сву моћ у Немачкој. Тако је дошао крај свакој илузији о некој немачкој влади која је требало да буде залог за наставак оног шта је у протеклим годинама јасно било изражено називом „Рајх“.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *