Форум Други светски рат

Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Јапан пред крај рата

5
(2)

Пораз на помолу

Средином 1944. су многи цивилни и војни функционери у Јапану већ сматрали да је пораз неизбежан. Каже се да је један члан царске породице приметио да циљ рата сада треба да буде: „Како да се на елегантан начин претрпи пораз.“

Другог јула 1944. је пуковник Макото Мацутани, члан Царског генералштаба, саветовао председнику владе Тоју да покуша да дође до мира чим Немачка буде капитулирала. Следећег дана је Мацутани пребачен на кинески фронт. На такозваној царској конференцији је могућност губљења рата први пут поменута 19. августа, исте године. Одлучено је да, уколико Немачка пропадне или склопи сепаратни мир, Јапан треба да што повољније искористи ту околност. Намеравало се да се бивши председник владе Коки Хирота пошаље као специјални изасланик у Москву како би испитао могућности у том правцу. Совјетски Савез је то, међутим, одбио. После тога се, у септембру 1944, Мамору Шигемицу, министар иностраних послова у Коисовој влади, обратио шведском посланику у Јапану са званичном молбом да у Лондону испита како би Савезници реаговали на јапанске мировне предлоге. Већ тада се испоставило да би се они задовољили само безусловном капитулацијом Јапана. Почетком 1945. су напади америчких бомбардера Б-29 на Јапан постали све жешћи. После заузимања Иво Џиме (17. марта) амерички бомбардери добили су осим тога заштиту борбених авиона. Јапан једва да је тиме више располагао, за разлику од америчких ваздухопловних формација које су постајале све јаче и веће. Бомбардовањима у марту, априлу и мају је велики део Токија претворен у прах и пепео. У ноћи између 24. и 25. маја је 250 бомбардера Б-29 за два часа бацило 119 000 бомби (3646 тона) на главни град. Тешко су погођени и други градови као Осака и Нагоја. Само су неки градови остали поштеђени, као, на пример, стара царска престоница Кјото са својим храмовима и другим уметничким благом.

japan-pred-kraj-rata-1
Почев од новембра 1944. бомбардери Б-29 су редовно изводили нападе на јапанске циљеве. Почетком 1945. су учестала бомбардовања многих градова Јапана

У јуну су Американци прешли на бомбардовање средњих и мањих градова. После завршетка борби за Окинаву (22. јуна) су авиони са носача авиона учествовали у нападима, док су градове на обали ратни бродови са мора обасипали ватром. У јулу се савезничка флота пробила чак у воде око Хокаида. Укупно је 98 градова тешко страдало. Тачан број мртвих и несталих није познат, али по некој статистици из 1949, износио је око 330 000 људи; у шта нису урачунате жртве двеју атомских бомби. Уништено је 1 430 000 кућа, тако да је 10 милиона људи, остало без крова над главом. Године 1944. се наставило са евакуацијом највећих градова. Првих шест месеци 1945. се на тај начин преполовило становништво Токија; у априлу је више од 87% школске деце пребачено у друге крајеве.

После искрцавања на Окинави, што је, у сгвари, значило да је рат прешао на јапанску територију, Коисова влада је, 5. маја, поднела оставку, а два дана касније наследила ју је влада која је за председника имала старог адмирала Кантаро Сузукија, којег су за време војне побуне, 26. фебруара 1936, тешко ранили млади официри. Министри иностраних послова били су сам Сузуки и дипломата Шигерони Того, противник Тројног пакта. Новембра 1942. је, као министар иностраних послова у Тојовој влади, поднео оставку из протеста због оснивања министарства за источно-азијске послове. Министри рата и морнарице постали су генерал Корехика Анами и адмирал Јонај који је још давно био познат као симпатизер Велике Британије и Сједињених Држава. Личности иза кулиса, које су стимулисале формирање ове владе у нади да ће се доћи до најчаснијег могућег мира, биле су на крају обмануте. Сузуки је био лишен сваког смисла за реалност и није био дорастао крајње десничарски расположеним војним лицима.

Кад су Савезници после капитулације Немачке могли да усредсреде сву своју пажњу на Јапан, влада и војна лица нису показали ни најмању намеру да одустану од борбе. Још око Нове године је претходна влада била израдила планове за огромно повећање војске у случају дефинитивне борбе у самом Јапану. Три велике мобилизације почетком 1945. довеле су до повећања армије на 53 дивизије, тј. 3 150 000 војника међу којима је било мушкараца преко четрдесет година и дечака школског узраста. Влада је, 18. марта, најавила даљу мобилизацију школске омладине, која је требало да буде спроведена у априлу (почетак јапанске школске године). И ратна морнарица, која је била изгубила своје бродове и авионе, прешла је на копно и учествовала у одбрани. Бојни покличи су били „одлучујућа борба на сопственом тлу“ и „борба до смрти“. Приликом треће мобилизације, у мају, регрутовани војници морали су у почетку да носе своја сопствена цивилна одела и ципеле. У недостатку оружја су новопечени војници често били наоружани бамбусовим копљима. До обале су копали ровове ради одбране од америчког поморског десанта. Посебно тежак притисак вршен је на, ионако, безнадежну прехрамбену ситуацију.

Пред крај рата су цене на црној берзи већину потрошних артикала биле, у просеку, за 4200% више од званичних цена. Најтеже су били погођени они које су бомбардовања истерала из градова. Потрошња пиринча била је за 40% мања од 1941. Како је онемогућен саобраћај преко мора, од априла више није могао да се увози пиринач са Формозе. Док је здравље јапанског народа због потхрањености и изнурености све више опадало, растао је недостатак у медицинском особљу. Санитарно стање било је жалосно; помањкање лекова било је све акутније.

japan-pred-kraj-rata-2
Бомбардери Б-29 темељито су харали по јапанским складиштима

У априлу је одлучено да се пређе на формирање „јединица народних патриота“; у јуну су по регионима и у фабрикама формиране „Народнопатриотске борбене јединице“. У јуну је уведен Ратни закон који је влади омогућавао да се не обазире на постојеће законе приликом издавања наређења и спровођења посебних мера. Последњих месеци рата је 3 363 000 јапанских жена и девојака укључено у процес производње, што значи да су оне чиниле 36% укупног радног потенцијала; 60% их је било запослено у пољопривреди. Постајало је све јасније да је и без искрцавања америчких трупа јапанском народу претила смрт глађу и да је земља била осуђена на пропаст. У свом говору у част годишњице октобарске револуције, Стаљин је почетком новембра 1944. жигосао Јапан као агресивну земљу. Петог априла 1945. је Совјетски Савез објавио да споразум са Јапаном о ненападању, склопљен 1941, не жели да продужи, а тада је до његовог истека било остало још годину дана. Упркос томе је Јапан после пада Немачке и опасности да изгуби Окинаву, покушао да се приближи Совјетском Савезу са молбом да посредује како би дошло до склапања мира.

Између 11. и 14. маја дошло је до тајног састанка „Велике Шесторице“, што ће рећи Сузукија, Тогоа, Адамија, Јонаја и шефова штабова армије и морнарице, при чему су пали предлози како да се повољно утиче на Совјетски Савез. Говорило се о повратку на стање од пре јапанско-руског рата 1904-1905, о неутралисању јужне Манџурије и чак о повратку Курила. Теже је било постићи истомишљеност о уступцима Сједињеним Државама и Великој Британији. Према Сузукију је, уосталом, било преурањено говорити о томе…

Трећег јуна је дошло до првог сусрета између државног саветника Кокија Хироте и совјетског амбасадора у Јапану, Јакоба Малика, у летовалишту Хаконеу. Малик га је молио да му да мало времена да проучи предлоге – био је то маневар заваравања, због којег је Токио пропустио да успостави контакте са Савезницима преко Стокхолма и Берна, што је, можда, обећавало више изгледа на успех. Ниједан јапански политичар, чини се, није схватао да се Стаљин нападом на умирући Јапан надао да ће добити „пристојан“ део источноазијског плена.

На предлог Коичија Кидоа, чувара великог царевог печата, одржан је, 22. јуна, поново састанак „Велике Шесторице“, овог пута у присуству цара који је инсистирао на брзој акцији ради окончавања рата. Два дана касније је Хирота опет потражио Малика. Овај му је саопштио да су му предлози били сувише апстрактни; затражио је њихову детаљнију израду. Пошто му је Хирота, 29. јуна, предао Тогоов предлог нацрта, у којем се говорило о обнављању пакта о ненападању, о неутралисању Манџурије и замени нафте из Совјетског Савеза за јапанска права на рибарење, док се совјетској влади остављало да поднесе сопствене захтеве, Малик је одбио да се сретне са Хиротом – „због болести“. Того је 12. јула послао јапанском амбасадору у Москви, Наотакеу Сатоу, телеграм у којем му је дао инструкције да успостави контакт са Кремљом: „Његово Величанство веома жели да се рат што је брже могуће заврши, јер је крајње забринуто да ће продужетак непријатељстава само погоршати неизмерне патње милиона недужних људи у земљама које воде рат.

Јапанска омладина била је васпитана у духу дрског милитаризма. Иако је пораз већ био на помолу, одмалена су били упознати са правилима вођења рата.

Ако, међутим, Сједињене Државе и Велика Британија и даље буду инсистирале на безусловној предаји, онда ће Јапан бити приморан да се свим силама бори до краја, како би одбранио своју част и обезбедио националну егзистенцију, што би на нашу велику жалост за последицу имало и даље проливање крви. Наша влада зато жели да преговара о што бржем успостављању мира, с обзиром да је испуњена забринутошћу због добробити човечанства…“ Затим је замољено да принц Фумимаро Коноје, као носилац личне цареве поруке, добије дозволу за путовање.

japan-pred-kraj-rata-3
Јапанска омладина била је васпитана у духу дрског милитаризма. Иако је пораз већ био на помолу, одмалена су били упознати са правилима вођења рата.

Молотов је обавестио Сатоа да је сувише запослен припремама за свој одлазак у Потсдам да би га могао примити. Дао је налог свом заменику Лозовском да саопшти Сатоу да је јапанска порука сувише нејасна. То није био званични захтев за посредовање Совјетског Савеза код Савезника, већ само предлог о одржавању преговора о светском миру; под таквим околностима није било разлога да Коноје допутује у Москву. Лозовски је 18. јула обавестио Сатоа о овом одбијању.

Три дана касније је Того послао нове инструкције Сатоу, приликом чега је још једном нагласио да Јапан тежи миру путем преговора и да одбија да безусловно капитулира.

ДСР3

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *