Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Злосрећна немачка подморница U-505

4.8
(8)

Када прелиставате спискове бродова музеја, почевши од чувене крстарице Аурора у Санкт Петерсбургу, са које су се огласили топови у освит Октобарске револуције, до бојног брода USS Arizona на Хавајима, видите да су државе тако сачувале своје најзнаменитије бродове од пропадања и оставили их потомцима као сведоке славних времена. Ипак, међу њима се налази и случај излагања непријатељског пловила као музеја. Наиме, Американци у чикашком Музеју науке и индустрије чувају немачку подморницу U-505. Овај потез се испоставио као изузетно добар, пошто је ово једна од свега четири „преживеле“ немачке подморнице из периода Другог светског рата, што је изузетно мала цифра уколико се узме у обзир да је кроз немачку ратну морнарицу током Другог светског рата прошло око 1200 подморница.

U 505 као музејски експонат чикашког Музеја науке и индустрије

Подморница U-505 припада класи Type IXC, подверзији класе Type IX, намењене за извођење подморничких дејстава на океанима, далеко од матичне луке. Борбени комплет од 22 торпеда пружао јој је повољне услове за нападе на савезничке конвоје. Једно краће време, подморнице ове класе ангажоване су у америчким водама, са циљем ометања транспорта људства и ратног материјала из САД за Европу. Трећа верзија ове класе, ознаке Type IXC, разликовала се од основне верзије пре свега по за 43 тоне већим ретзервоарима горива, што је значило да је командант подморнице могао да преплови и до 13000 наутичких миља пре поновног крцања горива. Међу 54 подморница ове класе, налазила се и злосрећна U-505, о којој је овде реч.

Као и сва друга пловила, и живот U-505 започет је полагањем кобилице; кобилица за подморницу U-505 положена је у бременском бродоградилишту Deutsche Werft 12. јуна 1940. године. Ово бродоградилиште је током Другог светског рата изградило за потребе немачких подморничких снага чак 113 подморница Type IX и Type XXIII. Непуних годину дана по полагању кобилице, 25. маја 1941, одржана је церемонија поринућа подморнице, када и добија своју званичну ознаку U-505. Немачка ратна морнарица је уводи у оперативу 26. августа исте године; команда над подморницом поверена је поручнику бојног брода Аксел-Олаф Лову (Axel-Olaf Loewe). Непосредно пред постављење на ову дужност, Лов је завршио школовање за подморничара. Пловећи на U-505, успева да за три патролне вожње потопи седам теретних бродова, укупне тонаже 37 832 т. Ипак, Лов је имао и једну мрљу на каријери. Наиме, 22. јула 1942. подморница U-505 наилази на неозначени цивилни брод једрилицу Urious, који напада и потапа са 22 гранате. Проблем је био у томе што је то био брод колумбијског дипломате, тако да је након размене уобичајених дипломатских нота уследила и објава рата Немачкој. Берлин се није много обазирао на то што му је Колумбија објавила рат, али је 6. септембра уклонила Лова са дужности команданта подморнице U-505; на дужност је постављен поручник бојног брода Peter Zschech.

Axel-Olaf Loewe
пбб Axel-Olaf Loewe

Zschech је пре преузимања U-505 био веома успешан поморски официр, тако да је на U-505 дошао са два Гвоздена крста и од њега су се очекивали велики резултати. Међутим, његове прве две патролне вожње протекле су са потапањем свега једног теретног брода. Пре него је испловио на трећу, француски лучки радници су извршили саботажу на подморници. Они су похапшени и стрељани, али је саботажа остварила свој жељени ефекат. Припадници француског покрета отпора успели су да изведу саботажу над електричним и радарским уређајима, да избуше рупу у резервоару горива и да изведу лоше варове на трупу. Ови захвати су можда били минорни, али су успели да скрате патролне вожње подморнице, пошто су подморничари чули чудне звукове, које су повезали са изведеном саботажом. Раније враћање са три патролне вожње учиниле су да посаде других подморница крену са збијањем шала. Једна од омиљених вицева, који је кружио међу командантима подморница у време када су се губиле подморнице са читавом посадом, био је „Један командант подморнице ће се увек вратити кући…  Zschech.“ Даље, приликом повратка са једне од прекинутих патролних вожњи посада U-505 је на свом месту за вез затекла знак „Зона операције U-505”.

Peter Zschech
пбб Peter Zschech

Може се закључити да је Zschech био професионално понижен. На 10 патролну вожњу подморнице, а његову седму, Zschech испловљава 9. октобра 1943. Петнаест дана касније, подморницу су уочили и напали британски разарачи. Напад дубинским бомбама са разарача је у то време већ била прилично честа ствар, тако да су педантни Немци већ усвојили своје процедуре за такве случајеве. Међутим, Zschech из кабине доноси Walther PPК и убија се испред чланова посаде у командном простору. Команду над подморницом преузима 26-годишњи поручник фрегате Paul Meyer, спроводи процедуру за одбрану од напада на подморницу дубинским бомбама и враћа је са мањим оштећењима у луку. Оно што чуди је то да је изостала било каква похвала Мејеру за успешно преузимање команде и спашавање подморнице. Уместо тога, Мејер је „ослобођен било какве кривице“, као да је и уопште било. Чини се да је команда немачке ратне морнарице неуспех U-505 видела као последицу недисциплине на подморници, чиме је даље урушила морал командног кадра подморнице.

Самоубиство команданта подморнице имало је веома лош утицај на морал посаде. Иако су многи предлагали да се посада подморнице U-505 расформира и прекомандује на друге подморнице, Дениц то није учинио, плашећи се ефекта који би чланови посаде U-505 имали на посаде других подморница. Међутим, у књизи коју је након рата написао један од чланова посаде U-505, тврди да је морал посаде био висок и да је самоубиство команданта подморнице само допринело високом моралу, пошто га је свега пар чланова посаде ценило, док су га остали мрзели због каријеризма. У сваком случају, Zschech остаје записан у историји као једини командант подморнице који је током непријатељског напада на подморницу – убио.

На кормило подморнице ускоро долази поручник фрегате Харалд Ланге (Harald Lange). Једанаеста патрола почиње на Божић 1943. И са ове патроле се враћа раније, након што је спасила тројицу бродоломника, чланова посаде немачког торпедног чамца T25, потопљеног 28. децембра у Бискајском заливу.

Наредна, дванаеста патролна вожња, на коју су испловили 16. марта 1944. године, трајала је 81 дан. И завршила је ужасно по немачку ратну морнарицу.

Савезници су из пресретнутих и дешифрованих порука са немачких подморница знали да немачке подморнице делују у близини Зеленортских острва, али нису имали тачну локацију. Америчка ратна морнарица је стога формирала и 15. маја 1944. упутила оперативну групу 22.3, састављену од ескортног носача авиона USS Guadalcanal и пет разарача: USS Pillsbury, Pope, Flaherty, Chatelain и Jenks. Њен задатак је био откривање и уништење немачких подморница. Са тражењем подморница се започело крајем маја, коришћењем HF/DF уређаја, као и извиђањем из ваздуха.

Американци су 4. јуна у 11,09 часова успоставили контакт са U-505, на позицији 21°30′N 19°20′W, свега око 700 метара од прамца разарача Chatelain. Ескортни бродови су кренули према позиције подморнице, док се носач извукао и са њега је убрзо полетео ловац Wildcat, који се придружио ваздухопловној патроли која је летела изнад носача.

Један од авиона је убрзо уочио немачку подморницу и означио је, како би разарачи могли да изведу напад дубинским бомбама. Убрзо након експлозије дубинских бомби, на површини се појавила велика мрља нафте. Авион је јављао да подморница израња, свега седам минута након изведеног напада дубинским бомбама. Сви бродови из пратње су одмах отворили ватру на U-505.

Ланге је веровао да је подморница тешко оштећена, те је наредио да посада напусти подморницу. Посада је кренула са напуштањем, али нису предузели све мере на потапању подморнице, како је прописано; отворили су неке вентиле, али су мотори наставили да раде. Кормило је било оштећено у нападу дубинским бомбама, тако да је подморница кружила брзином од 7 чворова. Командант разарача USS Chatelain је помислио да подморница креће у напад на његов разарач, због чега је лансирао један торпедо ка подморници; торпедо је промашило, прошавши поред напуштене U-505.

U-505 уз амерички разарач USS Pillsbury, уочава се велики крмени трим подморнице

Разарачи USS Chatelain и Jenks су покупили посаду немачке подморнице, на коју су послали групу од осам људи са разарача USS Pillsbury. Амерички морнари су на подморници пронашли карте и књигу шифара, затворили кингстоне и уклонили упаљаче са експлозивних пуњења. зауставили су продор воде, тако да је подморница била обезбеђена од потапања. Према неким изворима, амерички морнари су имали помоћ једног од чланова посаде немачке подморнице, који је био вољан да сарађује.

Покушаји америчких разарача да тегле подморницу били су неуспешни, све док се није заузео машинац са носача авиона, који је одспојио дизел моторе од електромотора, оставивши их прикопчане за осовинске водове. Са подморницом у тегљу носача авиона, пропелери на осовинским водовима подморнице су се окретали због опструјавања воде и тако окретали осовине електромотора, који су се сада понашали као електрогенератори и пунили акумулаторе који су пак покретали пумпе за избацивање продрле воде, чиме је подморница држана на равној кобилици и олакшала тегљење.

 u

Подморница U-505 у тегљу америчког носача авиона USS Guadalcanal

Након три дана тегљења, USS Guadalcanal предаје U-505 на тегљење реморкеру Abnaki, који 19. јуна, након 1700 наутичких миља у тегљу, упловљава у поморску базу Great Sound на Бахамима. Посада немачке подморнице је искрцана; од 58 заробљеника, тројица су била рањена. Цела посада је интернирана у Луизијани, а подморница је предата обавештајцима и инжењерима да је простудирају. Како би се одржала заблуда да је U-505 потопљена, офарбана је у морнаричко сиву боју и преименована у USS Nemo. Заробљена посада подморнице држана је изоловано од других ратних заробљеника, чак је сакривана и од Црвеног крста. Немачка ратна морнарица је, немајући никаквих података о судбини подморнице и посаде, прогласила подморницу изгубљеном и обавестила породице подморничара; они су се вратили кући тек 1947.

У тегљу реморкера Abnaki

Након рата, морнарица више није имала потребе за U-505. Експерти су је проучили, након чега је везана у бродоградилишту у Портсмауту; морнарица убрзо одлучује да је искористи као мету за артиљеријска и торпедна гађања. На срећу, амерички контраадмирал Галери је изнео овај план свом брату, католичком свештенику, који је контактирао председника чикашког Музеја науке и индустрије и питао га да ли је заинтересован за овакав експонат. Музеј је већ планирао да изложи једну подморницу као експонат, тако да им се куповина U-505 чинила идеалном. Америчка влада је септембра 1954. донирала подморницу чикашком музеју, који је платио 250 000 долара за транспорт и постављање подморнице у музеј. Део сталне поставке музеја постала је 25. септембра 1954. године.

U 505 по доласку у Чикаго.
U 505 по доласку у Чикаго.

Вратимо се на тренутак људима који су били одговорни за то да се прича заврши овако како се завршила… Адмирал Ернест Кинг је разматрао да команданта капетана бојног брода Галерија, каснијег контраадмирала, пошаље на војни суд јер је донео одлуку да тегли подморницу уместо да је потопи након што је заробио књигу шифара.

Поручник фрегате Алберт Дејвид, који је предводио групу која се прва прекрцала на немачку подморницу, одликован је Медаљом части и то је једини случај да је ово одликовање додељено припаднику Атлантске флоте у Другом светском рату. Морнари Артур Книспел и Стенли Вдовјак, први пратиоци Алберта Дејвида, одликовани су Морнаричким крстом. Морнар Ернст Бивер одликован је Сребрном звездом, док је мајор Тросино, који је омогућио безбедно тегљење подморнице одликован Медаљом части. Пошто је избегао војни суд, и кбб Галери је одликован Медаљом за ревносну службу. Цео састав оперативне групу 22.3 је похваљен.

Чланови посаде USS Pillsbury, који су се налазили у првој групи за прекрцај

Тиме се завршава прича о злосрећној подморници U-505, која ће остати упамћена као једина немачка подморница чији се командант убио током вожње, једина која за осам патролних вожњи није потопила нити један брод, која је узапћена у првој акцији тог типа коју је извела непријатељска морнарица. Ипак, многи су је волели зато што никада није – потонула.

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *