Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Lorraine 37L

4.5
(2)

Француска копнена војска је разматрала да у наоружање уведе специјално возило које би било коришћено за допуну тенкова горивом и муницијом, као и за уопште техничку подршку тенковских батаљона. Међутим, возило које су увели почетком тридесетих година, Цитроенов полугусеничар Kégresse P107, показало се као неадекватно. Од Реноа је 1936. наручено возило ACD1, израђено на бази возила UE, али се француским снагама није свидело неоклопљено возило.

Развој возила Lorraine 37L

Из тог разлога, француска армија 17. априла 1936. израђује спецификације за ново возило за снабдевање тенкова (TRC: tracteur de ravitaillement pour chars). Компанија Lorraine је предложила своје возило CRI (chenillette de ravitaillement d’infanterie), које је израдила по спецификацијама за возило за снабдевање пешадијских јединица, с тим да је мало продужила шасију. Посада возила је бројала два члана, а оклоп је био дебео 9 мм. У улози снабдевача горивом, возило је вукло специјалну приколицу-цистерну са 565 литара горива. Основна намена ових возила била је допуна тенкова на предњој линији горивом, као и другим залихама које су се смештале у товарном простору возила. Према плановима француске војске, сваки лаки тенковски батаљон је требао да добије 12 оваквих возила, док би се у батаљонима наоружаним тешким тенковима Char B1bis нашло 18 возила за снабдевање; борбени ескадрони коњичких дивизије (лаке механизоване дивизије) морале су да се задовоље са по три возила за снабдевање.

Lorraine 37L са краћом шасијом.
Lorraine 37L са краћом шасијом.

Прототип возила је израђен почетком 1937, у виду продуженог возила UE. Тестирања возила су започета фебруара 1937, да би 4. августа била завршена. Возило је било погоњено четвороцилиндричним мотором Delahaye 124F. Иако је возило достигло максималну брзину кретања од 30 км/ч, она је приликом вуче приколице пала на 22,8 км/ч. Из тог разлога возило је враћено у фабрику ради уградње снажнијег мотора, Delahaye 135. Ова верзија возила је тестирана у периоду од 22. септембра до 29. октобра, када је приказала зависне резултате у погледу брзине – достигавши брзину од 35 км/ч.

Опис возила

У суштини, то је било возило малих димензија, свега 1,57 м широко. Пространост возила је обезбеђена продужењем шасије на 4,22 м, док је одсуство било какве куполе обезбедило висину возила од свега 1,215 м. мале димензије возила, у комбинацији са лаким оклопом дебљине 6 до 12 мм, осигурала је малу масу возила од свега 5,24 т; приколица је додавала још 1,2 т.

Мала маса возила, уз робустно вешање, допринела је да возило буде изузетно поуздано, нарочито у односу на постојећу оклопну технику у француској војсци.Шест великих потпорних точкова, разврстаних у три пара, обезбеђивао је низак притисак на тло и добар распоред масе. Гусенице су биле широке 22 цм.

Двочлана посада возила, коју су чинили командир и возач, били су смештени у предњем делу возила: возач лево и командир десно. Улазак у возило се одвијао кроз два велика хоризонтална отвора.

Смештај посаде возила.
Смештај посаде возила.

Централно постављен погонски мотор, био је одвојен од посаде преградом. На левој страни возила, испод оклопне заштите, налазио се пригушивач звука мотора. Сва серијска возила била су погоњена мотором Delahaye Type 135 снаге 70 КС. Резервоари горива запремине 114 литара, обезбеђивали су аутономију кретања од 137 км.

У задњем делу возила налазио се товарни простор за муницију; капацитета 810 кг. Kaо и Renault UE, и 37L је имао оклопљену приколицу, гусеничара, са по два точка на обе стране, која је углавном коришћена за транспорт 565 литара горива. приколица је са 155 цм ширине била нешто ужа од самог возила, док је када је реч о висини – приколица са својих 133 цм била нешто виша од возила. Поред горива, на приколици су били смештени и уља и мазива, као и пумпа за гориво и алат неопходан за одржавање тенкова.

Приколица за транспорт горива
Приколица за транспорт горива.

Употреба возила

Французи су током 1939. постепено кренули са увођењем ових возила у састав тенковских батаљона. Ово увођење временски се поклопило са размишљањима француског војног врха око употребе тенковских јединица. Почетком тридесетих година, француска доктрина је фаворизовала конструкцију дубоких одбрамбених појасева како би се супротставили пешадијској тактици пробоја и постепено сламали нападну моћ непријатеља, пре него се створе услови за извођење масовног покрета. Ситуација се променила крајем тридесетих година. Како су произвели знатан број модерних и добро оклопљених тенкова, пешадија је постала свесна у своју способност да пробије непријатељску линију, уз одговарајућу подршку артиљеријских јединица и авијације. Иако се неколицина високих официра француске војске залагала за формирање оклопних дивизија способних да изврше и пробој, али и експлоатацију успеха, ово је захтевало обучено људство које није постојало, и на крају је схваћено да маневарска маса тенкова након извршеног пробоја мора одмах да опколи непријатељске одбрамбене положаје и уништи непријатељске резерве које се чувају за противудар; иначе ће бити изгубљена тренутна надмоћ, а бреша направљена у распореду непријатељских снага неће се држати довољно дуго да би кроз њу прошле моторизоване и коњичке јединице, од којих се захтевало да заузму и држе најважније тачке у простору. To je представљало велики логистички проблем: камиони нису могли да прате тенкове по бојишту на довољном растојању. Прописана процедура за попуну тенкова била је да се тенкови враћају на полазне положаје ради попуне. То је било изводљиво у Првом светском рату, где је темпо напада био далеко спорији, али у модерном ратовању – то је било немогуће. Тенкови су морали бити попуњени горивом и муницијом на самом бојишту, како би наставили са напредовањем што је пре могуће. Управо из тог разлога било је неопходно гусенично возило, које може да савлада неприступачни терен, са многим кратерима од артиљеријских граната и ровова, али и да буде оклопљено како би заштитило чланове посаде од непријатељске ватре и парчади артиљеријских пројектила, пошто ће допуну тенкова вршити у домету непријатељске артиљерије.

Возила на железничким композицијама, спремна за испоруку јединицама
Возила на железничким композицијама, спремна за испоруку јединицама

У пракси, возила су се кретала углавном путевима и сусретала се са тенковима на унапред утврђеним позицијама. Попуна горивом била је релативно брза, пошто је пумпа Vulcan могла да прекрца 565 литара горива за свега 15 минута; тако је за попуну тешког тенка требало око 40 до 60 минута. Гориво у приколици се попуњавало из камиона цистерне, капацитета 3600 литара, која се кретала иза ових возила.

Када су Немци 10. маја 1940. напали Француску, француска армија је у свом саставу имала 606 возила Lorraine 37L, што је било недовољно за попуну свих формацијских логистичких јединица у француским оклопним јединицама; око трећина оклопних јединица није имала ова возила у свом саставу. Поред тога, француски генералштаб је донео и одлуку да се 1. и 2. оклопна дивизија ојачају овим возилима, што је аутоматски умањило попуну осталих оклопних јединица. Међутим, супротно очекивањима француског војног врха, немачке снаге су кренуле у пробој преко Седана, где је послата 3. оклопна дивизија, а упркос великом броју возила за снабдевање, немачка 7. оклопна дивизија је 15. маја француску 1. оклопну дивизију затекла управо у попуни тенкова горивом.

Током употребе, посаде возила за снабдевање Lorraine 37L су увиделе потребу за било каквим дефанзивним наоружањем, тако да су самостално уграђивале митраљезе на возила.

Верзије возила

Прва верзија, изведена из рва верзија, изведена из 37L, био је оклопни транспортер, назван Voiture blindée de chasseurs portés 38L. Као и возило за снабдевање, и ова верзија је имала своју приколицу. Возило је могло да превезе 12 војника: возач и један војник у кабини, четири у некадашњем товарном простору и шест у приколици. Како би заштитили укрцане војнике, возило и приколица су добили оклопљено надграђе, кутијастог облика, са вратима на задњем делу. Наручено је 240 оваквих возила, од којих је 1. септембра 1939. испоручено девет и око 150 примерака 25. јуна 1940. Пошто је рат био пред вратима, француска војска је наручивала возила и пре него што је прототип возила уопште могао бити тестиран. Захваљујући томе, Француска је била јединица оружана сила која је у рат ушла са правим оклопним транспортерима гусеничарима. Возила су била намењена попуни механизованих батаљона у оклопним дивизијама. Међутим, Французи до избијања рата нису успели да попуне ове јединице возилима 38L, које су још увек користиле полугусеничаре. Током маја месеца, возила су ужурбано слата у јединице, тако да су их добили механизовани батаљони у 1. и 2. оклопној дивизији, док их 4. оклопна дивизија није добила.

Lorraine 38L са оклопљеном приколицом.
Lorraine 38L са оклопљеном приколицом.

Проширењем товарног простора, са циљем смештаја осам војника. Ова верзија није имала приколицу, тако да је превозила 10 војника. Транспортно одељење није имало кров, док су оклопне плоче предњег дела возила биле закошене. Наручено је око 200 возила у овој верзији, ознаке 39L, како би заменили возила модела 38L, која су се налазила на производним линијама. Међутим, до јуна 1940. ни један примерак није испоручен – остао је само прототип возила.

Lorraine 39 (у првом плану)
Lorraine 39 (у првом плану)

Експериментисало се и са ловцем тенкова, наоружаним топом SA 47, калибра 47 мм, као и са верзијом командног возила.

Возила су се током 1939. и 1940. углавном производила у фабрици компаније Lorraine у Луневилу. Почетком 1939. одлучено је да се уз војне фабрике на југу земље, направи још једна фабрика, која би била мање рањива на немачка бомбардовања, у месту Бањер де Бигор. У време потписивања француске капитулације, ова фабрика није произвела нити једно једино возило, али је била лоцирана у Вишијевској Француској. Након јуна 1940. организована је нека производња у ограниченим капацитетима, тако да је произведено око 150 примерака, с тим да „војни“ модели нису произвођени. Нека од возила су имали скраћену шасију. Трактори Lorraine били су намењени радовима у шумарству и изградњи; у стварности, радило се о прикривеној производњи оклопних возила. Фабрика AMX је у тајности производила оклопна тела за ова возила, која је по производњи складиштила у магацинима. Ово возило је носило ознаку Tracteur Lorraine 37 L 44. Након што су новембра 1942. немачке снаге окупирале и јужни део Француске, многе од ових шасија биле су сакривене. У пролеће 1944, снаге француског покрета отпора су по наређењу из Лондона напале фабрику у Бањер де Бигору, пошто су савезничке снаге располагале подацима да се у тој фабрици одвија производња возила за немачке потребе. Како би се спречили даљи напади, покрет отпора се информисао и укључио у производни процес, пошто је добио обећање да ће добити остатак оклопних возила, које ће претходно бити и наоружана. Фабрика је наставила да модификује возила темпом од 20 комада месечно, уобичајено додавањем оклопног надграђа и уградњом лаких или тешких митраљеза, на предњи или задњи део возила.

Tracteur Lorraine 37 L 44
Tracteur Lorraine 37 L 44

У немачким рукама

Део возила је допао и у руке немачким снагама, око 360 комада. Како се радило о веома поузданим возилима, Немци су их увели у своје наоружање, под ознаком Lorraine Schlepper (f). Немци нису производили возила тог типа, тако да су им ова возила дошла као поручена. Јула и августа 1942, мајор Бекер је наредио конверзију 170 возила у самоходно противтенковско оруђе ознаке 7.5 cm PaK40/1 auf Geschuetzwagen Lorraine Schlepper (f) или Marder I. Истовремено, 106 возила је конвертовано у самоходно артиљеријско оруђе: 94 комада у  15 cm sFH13/1 (Sf) auf Geschützwagen Lorraine Schlepper (f) и 12 комада у 10.5 cm leFH18(Sf) auf Geschützwagen Lorraine Schlepper (f). Тридесет возила је нашло своју улогу у возилу – артиљеријској осматрачници, ознаке  Beobachtungswagen auf Lorraine Schlepper (f). Једно возило је било наоружано совјетском хаубицом калибра 122 мм, које је понело ознаку 12.2 cm Kanone (r) auf Geschützwagen Lorraine (f).

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *