Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Andrea Doria, класа бојних бродова

Класу бојних бродова Andrea Doria (обично називану и Caio Duilio у италијанским изворима) сачињавала су два бојна брода: Andrea Doria и Caio Duilio, чија је градња завршена током Првог светског рата. Ова класа дреднота представљала је значајно унапређење у односу на претходну класу бојних бродова, класу Conte di Cavour.

Бојни брод Andrea Doria.
Бојни брод Andrea Doria

Пројектовање и развој

Бродове класе Andrea Doria пројектовао је конструктор вицеадмирал Ђузепе Валсеки; бродови су пројектовани као одговор на француске планове да изгради три бојна брода класе Bretagne. Конструкција претходне класе бојних бродова, класе Conte di Cavour, била је задовољавајућа  те је усвојена са неким мањим изменама. Ове измене су се већином односиле на смањење надграђа скраћењем прамчане палубе, што је за последицу имало смањење висине постављања артиљеријске куполе и повећање топова секундарне артиљерије на 16 топова калибра 152 мм у односу на 18 топова калибра 120 мм код претходне класе бојних бродова.

Бојни бродови класе Andrea Doria били су дуги 168,9 метара на воденој линији, односно „преко свега“ били су дуги 176 метара. Ширина бродског трупа износила је 28, док је газ износио 9,4 м. Стандардни депласман брода је износио 23 324 тона, док је пуни депласман износио 25 126 тона. Бродски труп је имао дводно дуж целе дужине трупа, док је сам труп био подељен са23 уздужних и попречних водонепропусних преграда. Брод је имао два листа кормила, оба у уздужници брода. Посада брода је бројала 31 официра и 969 подофицира и морнара.

Погонска група брода

Погонски комплекс брода сачињавале су три парне турбине Parsons, размештене у три погонска простора. У централном погонском простору налазила се турбина која је погонила два унутрашња осовинска вода. Лево и десно од централног машинског простора налазили су се погонски простори са по једном турбином које су покретале по један од спољних осовинских водова. Пара потребна за рад парних турбина производила се у 20 котлова Yarrow, од којих је осам њих као погонско гориво користило лож уље, док је осталих 12 користило угаљ попрскан нафтом. Пројектована максимална брзина пловљења од 22 чв, уз 32 000 КС, није никада постигнута; достигнута је брзина од 21 до 21,3 чв. Када је реч о погонском гориву, брод је могао да укрца максимално 1488 тона угља и 886 тона лож уља, чиме је обезбеђена аутономија пловљења од 4800 наутичких миља, уколико би брод пловио брзином од 10 чворова.

Наоружање брода

Класа Andrea Doria је првобитно наоружана са 13 топова калибра 305 мм, компанија Armstrong Whitworth и Vickers, распоређених у пет купола: две двоцевне и три троцевне. Куполе су све биле постављене у уздужници брода, са по једном двоцевном куполом на прамцу и крми које су гађале изнад прамчане, односно крмене куполе. Трећа троцевна купола налазила се на средини палубе. Гледано од прамца ка крми, куполе су носиле словне ознаке „A“, „B“, „Q“, „X“ и „Y“. Топови примарне артиљерије имали су могућност елевације од -5 до +20 степени, борбени комплет је износио 88 пројектила по топу, док је максимални домет топова износио 24000 метара.

Секундарну артиљерију је сачињавало 16 топова калибра 152 мм, такође компаније Armstrong Whitworth, који су били уграђени у казаматима на боковима, испод топова главне артиљерије. Ови топови су могли да заузимају елевацију од -5 до +20 степени; брзина гађања износила је шест пројектила у минути. Овако уграђени топови били су подложни квашењу приликом тешког мора, нарочито они на крми. Максимални домет ових топова износио је 16 000 метара, док је на брод могло да се укрца укупно 3440 пројектила калибра 152 мм.

Бојни брод Caio Duilio
Бојни брод Caio Duilio

За потребе одбране од торпедних чамаца, брод је располагао са 19 топова калибра 76 мм, који су могли бити уграђени на 39 различитих позиција на броду, међу којима су се налазиле и позиције на крововима купола главне артиљерије, као и на горњој палуби. Даљина гађања ових топова била је 9100 метара, док је брзина гађања износила 10 пројектила у минути.

Поред артиљеријског, бродови су располагали и торпедним наоружањем, у виду три торпедне цеви калибра 450 мм, уграђене испод водене линије, од којих је по једна била на сваком боку, а трећа у крменом делу.

Оклопна заштита

Када је реч о оклопној заштити, бојни бродови класе Andrea Doria имали су оклопни појас који се протезао целом дужином водене линије, чија је највећа дебљина износила 250 мм и смањивала се до 130 мм ка крми, односно 80 мм ка прамцу. Изнад главног оклопног појаса простирао се појас дебљине 220 мм, који се ширио до доње ивице главне палубе. Изнад овог појаса налазио се још један, дебљине 130 мм, који је био намењен за заштиту казамата. У структуру брода су уграђене две оклопљене палубе: главна, дебљине 240 мм и секундарна дебљине 290 мм. Обе палубе су биле израђене у два слоја.

Артиљеријске куполе главне артиљерије су са чела биле заштићене оклопом дебљине 280 мм, са бока 240 мм, док су кров и задња страна биле заштићене оклопом дебљине 85 мм.

Бродови у класи

Италијани су изградили два брода у класи Andrea Doria: бојне бродове Andrea Doria и Caio Duilio. Градња оба брода завршена је 1916. године, док је трајао Први светски рат. Током Другог светског рата нису имали веће учешће: Andrea Doria због ангажовања у пратњи конвоја за Африку, а Caio Duilio због тога што је након краће пратње конвоја избачен из употребе услед недостатка погонског горива.

Поделите:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *