У леденим просторима

Зимски рат

Хелсинки је ујутро 30. новембра 1939. изгледао као прилично миран град без проблема. Био је то површан утисак, јер је дан раније лансирана вест да је совјетска војска код Петсама (данашња совјетска Печенга) повредила финско-совјетску границу и одвела неколико финских граничара као заробљенике. Финци дуж границе су већ живели у сенци рата. Али Хелсинки је још дисао у миру. Улице су се пуниле ђацима и одраслима који су ишли на своја радна места. Нико није очекивао бомбардовање које је у рано јутро потпуно изненадило град. Совјетски авиони који су се приближили неопажено, обрушавали су се из облака и бомбардовали центар Хелсинкија. Тек после снажних експлозија почеле су да завијају сирене и да се јавља оскудна артиљерија. Избио је рат, касније назван Зимски рат, који је трајао сто пет дана.

Огромна сила совјетске војске кренула је у Финску преко Карелијског земљоуза и дугачке границе северно од Ладошког језера па до Северног леденог мора. Један фински радио-коментатор је рекао: „Нас је тако мало, њих је тако много; где ћемо наћи места да сахранимо све мртве?“

Зимски рат је суочио обе стране са незамисливим тешкоћама, као нпр: дужина фронта од хиљаду и више километара, већином веома тешко приступачна подручја са дебелим наслагама снега, мало путева и страшно ниске температуре, од тридесет до четрдесет степени испод нуле (на бојишту су регистроване најниже температуре од 1828. године), а уз то још и велика помрчина, поготово на северном делу фронта где сунце уопште није излазило и где се могло рачунати са само неколико часова сумрака дневно.

Командант финских снага био је маршал Манерхајм, стар седамдесет и две године и нарушеног здравља. Упркос овом недостатку, он нимало није штедео себе, али ни своје официре. Његов противник био је маршал С. К. Тимошенко, четрдесетогодишњак који је још служио у царској коњици, а по ранијем занимању био бачвар.

Девет финских дивизија од по 14 200 војника морало је после избијања непријатељстава да се брани од надмоћи 500 000 совјетских војника. По некима Финска је имала око 300 000 војника, док су совјетске снаге бројале 400 000 до 500 000 војника, највећим делом из Лењинградског војног округа.

Црвеном линојом на југу финске приказани су захтеви Совјета за проширењем, док је жутом приказана нова граница између Финске и СССР.

Чиме су браниоци Финске могли да се супротставе? Били су обучавани да наступају као појединци – не у маси као Совјети – а то је финским борцима омогућавало велике предности у Зимском рату: били су покретљивији, сналажљивији, а и савршени смучари – „Шумски духови на скијама“ како су их неки називали. Четири совјетске армије добиле су задатак да савладају финску војску. Требало је да совјетска 7. армија продре до града Випурија (сада Виборг) преко Карелијског земљоуза и да продужи даље на запад. Осма армија је требало да заобилазним путем преко северног дела Ладошког језера нападне заштитницу финске војске на Карелијском земљоузу. Девета армија је имала задатак да иде право кроз Финску до Ботнијског залива да би расцепила Финску на двоје и отежала комуникације између Финске и Шведске. У поларном подручју је, на крају, требало да совјетска 14. армија крене преко луке Петсамо на југ и запоседне Лапландију (Лапонију).

Највећу победу у Зимском рату Финци су извојевали над 44. дивизијом совјетске армије, која је имала задатак да се пробије до Ботнијског залива.

Био је то амбициозан ратни план, али су само у поларном подручју совјетске снаге успеле да остваре продор од неке важности, док су Финци средином децембра 1939. успели да зауставе ову офанзиву. Ни на осталим фронтовима совјетске снаге нису имале пуно успеха и убрзо је у Финској владало убеђење да један фински војник вреди „колико десет совјетских“. У недостатку одбрамбеног оружја, Финци су совјетске тенкове који су надирали преко Карелијског земљоуза заустављали оружјем које је касније названо „Молотовљев коктел“: флаша напуњена експлозивном материјом. Маршал Манерхајм је забележио: „Противтенковске борбе су доводиле до херојских призора Зимског рата, јер је било потребно како храбрости, тако и сналажљивости да се нападне тенк са само флашом експлозива у руци.“

Совјетске јединице су на Карелијском земљоузу вршиле масовне нападе. Најчешће око три часа, за време поподневног сутона, отварали су тридесетоминутну артиљеријску ватру. Затим би тенкови, праћени пешадијом, кренули према финским положајима. Лаки и средњи тенкови су, међутим, лако постајали жртве „Молотовљевих коктела“ и напади нису имали очекивани успех. Совјети су се зато одлучили за други метод борбе: нападали су ноћу са пешадијом на челу, а тенковима иза ње. Финци су, међутим, палили рефлекторе и преко залеђених језера и река засипали совјетске трупе митраљеском ватром.

Још пре краја децембра су непријатељства на Карелијском земљоузу била замрзнута, како буквално, тако и у преносном смислу. Јака зима паралисала је акције, совјетски напади нису до тада довели до одлучујућих резултата. Тада је наређена обустава напада. Совјетска 7. армија није успела да пробије Манерхајмову линију коју су Финци формирали (она је касније издигнута у неку врсту легенде, али се ни приближно не би могла упоредити са Мажино или Зигфрид линијом). Услед тога што је зима у негостољубивој финској земљи дошла раније него протеклих година, смртност од смрзавања била је велика међу совјетским војницима, за које, највећим делом, није било добрих заклона.

Осма армија, која је дошла заобилазним путем око Ладошког језера, такође се зауставила због јаког финског отпора и оштрог мраза. На централном делу овог фронта совјетске снаге су потиснуте до финско-совјетске границе, где је фронт до краја Зимског рата остао непокретан. Девета армија, која је требало да преполови Финску, није боље прошла. Финци су водили огорчене борбе са совјетским снагама које су дубоко продрле у Финску према Ботнијском заливу. Температура је за време борби, које су се водиле углавном прса у прса, падала и на четрдесет и шест степени испод нуле. Вештим маневрима Финци су совјетским снагама нанели тешке губитке. Пред крај 1939. се јасно показао неуспех совјетске офанзиве. Али, ова грешка је морала да се исправи. Совјетске снаге су се прегруписале за уништавајући напад на Финску. Према граници су се котрљали бољи тенкови, а у борбу су уведене и оклопне санке и машине за копање снега, ефикаснији минобацачи и још неупотребљено оружје – бацач пламена.

Првог фебруара 1940. почела је велика совјетска офанзива са тежиштем на Карелијском земљоузу. Непрекидно су јуришни таласи плавили финске положаје. На њима се водила борба прса о прса бајонетима и ручним бомбама.

Група шведских добровољаца на путу за фински северни фронт.

Тринаестог фебруара су совјетске снаге северно од села Сума пробиле финску одбрану. Њихов продор више се није могао зауставити. Споро али незадрживо совјетске снаге су се приближавале свом првом циљу: граду Випурију. Финској је недостајало људства. Прилив страних добровољаца – 8000 из Шведске, 725 из Норвешке, 800 из Данске, укупно 11 500 добровољаца из 26 земаља – није могао да надокнади тај недостатак. Продирући даље на запад, убрзо су совјетске снаге достигле предграђа Випурија. Финска војска још није била тотално и дефинитивно потучена, али је ипак била принуђена да поклекне. Претио је неизбежни слом. Финска није могла друго него да закључи мир. Тринаестог марта 1940. у једанаест часова пре подне завршио се Зимски рат. Губици Финаца: 32 839 мртвих и несталих, 43 557 рањених. Совјетски губици: 48 744 мртвих и 158 863 рањених.

 

ДСР1

Стаљин и Балтик

Совјетско-фински преговори 1938-1939.

За млади Савез Совјетских Социјалистичких Република је одбране земље од капиталистичког Запада (тридесетих година посебно од Немачке) представљала проблем првог реда. Пропали су разни покушаји да се њене западне границе осигурају источноевропским системом споразума. Узалудне су биле и совјетске активности у Друштву народа да се у сарадњи са западним силама та организација наведе на антинемачку политику. И када је немачка војска у пролеће 1938. анектирала Аустрију, Совјетски Савез је безуспешно предлагао конференцију великих сила ради преговора о европској безбедности . Француска и Британија су одбили предлог.

Тада, априла 1938. је у Финској био на власти лево-либерални кабинет Кајандера. У спољној политици желео је да настави финску традицију неутралности према великим силама. То је, дакле, значило да би права финска неутралност захтевала да се односи са Нeмачком мало охладе, а да се са Совјетским Савезом мало јасније учврсте. На савез са том земљом Кајандер, међутим сигурно није мислио. И у још једном аспекту се појам неутралности друкчије објашњавао него пре. Како Друштво народа, чини се, није могло да даље остане неутрална организација, Финска је почела да се од њега дистанцира. Пошто је већ више мањих земаља то урадило, Финска је изјавила да убудуће више неће моћи да испуњава обавезу да шаље помоћ земљи-чланици која би постала жртва агресије. Разлог је, наравно, био страх да не упадне у рат између великих сила. Финска се, наиме, све више везивала за скандинавски неутрални блок. Совјетски Савез се плашио да Немачка не повреди његове западне границе и хтео је по сваку цену да нађе решење за тај проблем – макар и исфорсирано, како је то испало. Два пута – у пролеће 1938. и 1935 – долазили су совјетски дипломати у највећој тајности у Хелсинки да би тамо преговарали са само неким члановима кабинета. Њихово питање је било: да ли је Финска била спремна да са Совјетским Савезом склопи некакав споразум против Немачке? Совјети су посебно интересовање показивали за Аландска острва: били су веома заинтересовани за ремилитаризацију групе острва на улазу у Ботнијски залив (Аландска острва). А на острву Сур-Сари (назван и Хохланд), усред Финског залива, Совјетски Савез је желео да смести авионску и поморску базу или да то острво евентуално изнајми на неколико деценија. Одговор финских политичара је, међутим, двапут гласио: не. Совјетски предлози су одбијени, јер финској неутралности није одговарао такав антинемачки курс. Само је једна финска личност саветовала министру Еркоу (спољни послови) да ипак учине неке концесије. Био је то маршал Манерхајм, конзервативни војник и загрижени антикомуниста. Али он је био и бивши официр руске царске војске и зато добро упознат са стратешким проблемима на совјетској западној граници. Он није сматрао совјетске предлоге сувише тешким нити је сматрао да је Сур-Сари од интереса за Финску. Али његов савет нису послушали.

Тако су пропуштене шансе. Пола године касније је народни комесар за спољне послове Молотов поставио много оштрије захтеве. Када је нацистичка Немачка окупирала Чехословачку, марта 1939, међународна ситуација се, наиме битно изменила. Британија и Француска су тражиле савезника на истоку због своје сада оштре антинемачке политике. Совјетски Савез, до малопре тотално негиран на преговорима у Минхену, постао је тражени партнер за коалицију. Његови захтеви су зато и били да источна Европа, од Финске до Црног мора, безусловно уђе у његову сферу утицаја. Најзад су Совјети угледали шансу да испуне жеље које су дуго гајили.

Месецима су се одуговлачили преговори између Француске и Британије, с једне стране, и Совјетског Савеза, с друге стране, али до сагласности није дошло. И док су се британски дипломати удубљивали у формулацију нових предлога, Стаљин и немачки министар спољних послова фон Рибентроп су се у једној ноћи потпуно сложили: августа 1939. је немачко-совјетски пакт постао стварност.

У Финској су прве реакције на споразум биле позитивне. Радило се о споразуму о ненападању, а Финска се увек плашила рата између ове две земље, који би довео до повреде њене територије и губитка неутралности. Судбина балтичких држава ускоро је постала јасна: септембра-октобра 1939. све три су потписале споразуме са Совјетским Савезом који је тиме добио право на копнене, ваздушне и поморске војне базе, поготово у приобалној зони. Петог октобра, на дан кала је потписан споразум с Естонијом, позвао је Молотов финског посланика у Москву на разговор. Ирје Коскинену је речено да Молотов за четрдесет осам часова очекује министра Еркоа у Москви да би преговарали о „конкретним политичким питањима“.

Поводом преговора између Естоније и Москве, Ерко је изјавио да Финска никад неће прихватити „балтичко решење“, што ће рећи концесије без поговора. Еркоева тврдоглавост дошла је до изражаја и у чињеници да је одмах одлучио да не иде лично у Москву већ да као вођу делегације пошаље Пасикивија који је био посланик у Стокхолму. Није желео ни да се држи термина од четрдесет осам часова. Финске војне јединице су сместа добиле наређење да запоседну положаје на совјетској граници.

Из преговора са совјетским дипломатима 1938-1939. Ерко је могао да претпостави какви ће отприлике бити захтеви. Пасикиви је добио задатак да се не сложи ни у једном битном питању: острво Сур-Сари не може да се да у закуп; једино нека мања острва у Финском заливу, и то само у замену за совјетско-карелијско подручје. На копну није могло бити говора ни о каквим територијалним променама. Са тим инструкцијама је 9. октобра увече делегација напустила Хелсинки. На станици се сакупила велика маса људи да испрати дипломате.

За време преговора у Москви, 12. и 14. октобра, Финци су били конфронтирани са совјетским преговарачким тимом „тешког калибра“: Стаљин, а и Молотов, су стално били присутни на преговорима. Стаљинови захтеви су се сводили на следеће: Совјетски Савез је желео да узме у закуп полуострво Ханко на јужној обали Финске и неколико острваца у Финском заливу. Финску границу на Карелијском земљоузу требало је знатно померити у правцу Финске, како се Лењинград, који је од границе био удаљен свега 25 км, не би могао тући артиљеријом са финске територије. Поред тога је Совјетски Савез желео неке измене граница на крајњем северу. Као противуслугу је Стаљин нудио двоструко више руске територије у источној Карелији, знајући добро да то Финце неће оставити равнодушним. Намера је била јасна: Стаљин је желео да спречи да убудуће нека непријатељска сила (Немачка?) преко Финског залива и финске територије нападне његову земљу. Посебно је Лењинград требало да се заштити од тога.

С обзиром да Пасикиви није имао пуномоћ, а и Стаљин је ове преговоре схватио као оријентационе, Финци су се после разговора вратили у Хелсинки. Ерко у међувремену није мировао. Није, међутим, добио очекивану дипломатску помоћ, коју је највише тражио у Берлину. Хитлер је желео да задржи Совјетски Савез као пријатеља док му је то одговарало, и због тога је свесно жртвовао (за неко време) традиционални немачки утицај у балтичком подручју. Постојале су, додуше, у неким берлинским владиним и војним круговима симпатије за Финску, али је било неизвесно да ли би то имало било каквог ефекта на Хитлерову вољу.

У сваком случају, први покушај са финске стране није дао никакве резултате. На основу ових разочарања, фински кабинет је одлучио да учини неке концесије: граница на Карелијском земљоузу је могла мало да се помери, а јужна страна острва Сур-Сари да се да у закуп – дакле не тражени Ханко. Делегацији која је требало да то предложи Стаљину придружио се социјалдемократа Танер. То је учињено да би се нагласило јединство нације према совјетским захтевима. Пасикиви је, наиме, био умерени конзервативац. За време друге рунде преговора у Москви, 22. и 23. октобра, испоставило се, међутим, да се Стаљинови захтеви тешко могу ублажити. Ипак: кад је делегација увече 23. опет паковала кофере, позвао их је да још једном дођу у Кремљ да би предложио нека ублажења у захтевима, између осталог што се тиче границе на Карелијском земљоузу. Ни то, међутим, није могло да доведе до сагласности.

У међувремену се испоставило да Финска ни од неутралне Шведске није могла очекивати никакву помоћ, било дипломатску или, у случају опасности, војну. Упркос томе су Кајандер и Ерко одлучили да, у најгорем случају, попусте мало у одређивању карелијске границе, а да с осталим питањима сачекају. На првом договору треће рунде у Москви, почетком новембра, којем Стаљин више није присуствовао, није постигнут никакав резултат у другом важном совјетском захтеву: полуострво Ханко. Још једном се сам Стаљин умешао с изменом предлога. Ставио је пред делегацију мапу балтичког подручја и показујући на нека мајушна острвца у близини Ханкоа, упитао: „Да ли Финској требају ова острвца?“ Пасикиви и Танер, који су лично били спремни на нека попуштања, нису могли чак ни на то питање директно да одговоре. Хелсинки је, међутим, Стаљинов гест интерпретирао као још веће ублажење захтева и одлучио је да сад ни у ком случају не попусти. Тако је прошла и последња могућност за договор и приликом последњег састанка, 13. новембра, фински преговарачи су морали да одбију и ову промењену понуду. Ово је био крај преговора.

Од тада је Стаљин форсирао решење. Све више се појачавао притисак високих војних лица, између осталих и Ворошилова. Не треба занемарити ни утицај финских комуниста-емиграната од којих је Кусинен постао секретар Коминтерне. Они су се надали брзој пропасти капиталистичке Финске, могло би се рећи, наставку грађанског рата 1918, али са друкчијим исходом! Осим тога је постојала опасност да се поремети Стаљинов распоред: „целој источној Европи од Финске до Црног мора“ није припадало само балтичко подручје… Ако се све то узме у обзир, онда се лако могу разумети догађаји од 26. новембра, и даље. Молотов је увеличао гранични инцидент код Маиниле, који је послужио као аргумент за захтев да се финске трупе повуку 25 км од границе. Одговор је гласио да се онда и совјетске трупе морају за исто толико повући. Био је то прилично немогућ захтев, јер би то значило да Лењинград остаје сасвим незаштићен. Молотов је 28. новембра отказао споразум о ненападању из 1934, а дан касније су фински посланици добили обавештење да су прекинути дипломатски односи. Без објаве рата су ујутро 30. новембра 1939. совјетске трупе прешле карелијску границу, а совјетски авиони бацили своје прве бомбе на Хелсинки.

Ратна кријумчарска роба

Успех британске блокаде у Првом светском рату био је сигурно један од разлога зашто се Енглеска тридесетих година ваљано припремала за евентуалну нову блокаду. Од 1930. су се у Индустријском обавештајно центру скупљали и проучавали подаци који би могли бити од важности у економском рату. Приликом тајних договора са Француском у Лондону, априла 1938, Чемберлен је саопштио француским посланицима да би поморска блокада Немачке за Британију била најмоћније оружје у рату против Немачке.

Кад су 3. септембра 1939. Британија и Француска објавиле Немачкој рат одмах је следила поморска блокада Немачке. Била је то, тако рећи, тотална блокада, иако је била објављена листа са забрањеном робом, па се у пракси, на основу тајних инструкција, смело да пропусте једино: лекови, дуван, неке ситнице и оно што је било неопходно путницима на броду.

Спуштање чамца у море са делом посаде који ће преконтролисати товар на заустављеном трговачком броду.

Британска морнарица имала је задатак да зауставља неутралне бродове због прегледа и упути их у контролне луке. Оне су се налазиле у Даунсу (Ремсгејт и Вејмут), на Оркнијским острвима (Керквол) и даље у Гибралтару, Малти, Адену и Хаифи. Са самим товаром се касније бавило министарство економског ратовања, а евентуално и специјални суд који је одлучивао о томе да ли је нека роба с правом заплењена. Немачка је отпочела своју борбу против британских „путева од животног значаја“, у суштини контраблокаду, имајући у виду одредбе поморског ратног права. Ове одредбе није поштовала из респекта, већ једино због сопствене користи и опортунизма. После брзе победе над Пољском, Хитлер се надао да ће моћи да наговори Британију и  Француску на компромисни мир уколико их буде штедео. У рату против саобраћаја на мору требало је у почетку крајње савесно држати се одредби од 3. септембра 1939. које је Немачка објавила. Без икаквог упозорења смеле су се нападати само следеће категорије трговачких бродова: бродови за превоз трупа, бродови који активно учествују у борби и трговачки бродови у непријатељским конвојима. Како је постајало све јасније да нема ни говора о томе да Британија жели склопити компромисни мир, тако је и рат против поморског саобраћаја постајао све оштрији.

Пошто Немци у водама око Британије и Француске које су контролисали Савезници нису били у могућности да заустављају неутралне бродове и упућују их у немачке луке ради контроле товара и докумената, такве контроле су морале да се спроводе на отвореном мору. Једино би немачке подморнице у овим водама могле да обављају такве контроле. Веома рањиве подморнице су, међутим, биле изузетно неподесне за заустављање и контролисање трговачких бродова с обзиром да су могле да буду нападнуте изнад воде (авиони!) или их је могао напасти и сам трговачки брод. У суштини је вођење ограниченог трговинског рата помоћу подморница било крајње нелогично.

Начин иступања немачких подморница у великој мери је зависио од менталитета и схватања немачких команданата подморница. Неки су пропуштали бродове ако нису били сигурни које су националности или ако нису могли да их зауставе. Други су били много мање увиђавни и нису се у таквим случајевима двоумили да униште брод. Било је и хуманих команданата подморница који су се бринули о судбини преживелих и давали им, на пример, што више вина и намирница у чамце за спасавање и добар курс за повратак. Али било је и оних који нису радили ништа за своје жртве иако су, можда, и били у могућности да им помогну.

 

ДСР1

 

 

Подморнички рат

Битка за Атлантик

Британска морнарица је 1939. годинe почела борбу на традиционални начин. Кад год је била суочена са неким противником у Европи (а и у сукобима са побуњеним колонијама у Северној Америци) увек се у последњих неколико векова користила моћним оружјем блокаде.

И сада је то одмах применила. Још много пре избијања непријатељстава састављене су и раздељене листе роба које је у случају рата требало сматрати стратешким и чији се транспорти не би смели пропустити на непријатељско подручје. Ту није спадао само ратни материјал у строгом значењу те речи, него све што је могло да одржи војни потенцијал противника, као, на пример, текстил и готово сви прехрамбени производи. Прве товаре, у којима су претпостављали да има такве робе намењене Немачкој, претражили су већ 4. септембра, дакле један дан после проглашења ратног стања.

И слика британских поморских операција подударала се на почетку са ситуацијом из Првог светског рата. Конкретну блокаду углавном је спроводила Северна патрола, састављена од крстарица, а касније помоћних крстарица (трговачки бродови преправљени у ратне) и рибарских бродова, који су патролирали између Шетлендских острва, Фарери острва и Исланда. Њихову активност су допуњавале патроле авиона и подморница између шкотске и норвешке обале, што је у поређењу са ситуацијом 1914-1918. ипак била новина. Непријатељски бродови, које је Северна патрола хватала, конфисковани су (уколико нису успевали да сами себе потопе); бродове под неутралном заставом одводили су углавном у Керквал на Оркнијским острвима, где су у контролној бази за забрањену робу подробније контролисали бродске папире, а евентуално и робу. Друге контролне станице налазиле су се у Вејмуту и Реасгејту на северном излазу из Ламанша, између осталог и у Гибралтару и Суецу. Тежиште блокаде било је у граничном подручју Северног мора и северног Атлантика, углавном зато што је онај који је хтео да пробије блокаду ту имао најбоље шансе, поготово у дугим зимским ноћима.

Као и у Првом светском рату, Северна патрола извршавала је свој задатак под штитом ратне флоте чија је база била у Скапа Флоу код Оркнијских острва у Северном мору.

Насупрот томе су операције немачке ратне морнарице одударале од почетка у важним тачкама од акција какве су немачке поморске снаге изводиле током Првог светског рата. У ситуацији каква је била 1939. године за Немце би имало мало смисла да се јаве са „хармонично састављеном флотом“, дакле бојном силом састављеном од бродова са тешком артиљеријом и са крстарицама и разарачима као заштитом. Такву флоту раније или касније уништила би Домовинска флота, коју би Британци, евентуално уз помоћ француских савезника, тако учинили јачом од немачке ратне флоте која би онда сигурно обухватала и бојне бродове. Први немачки бојни брод, Граф Цепелин још је био у изградњи, а ионако никад није испловио. Једини пут кад су Немци у првим месецима рата морали да на доста ограниченом простору конфронтирају свој потенцијал тешких бродова, крсташа и разарача са Домовинском флотом (за време инвазије на Норвешку), претрпели су заиста тешке губитке. Немачка морнарица је већ пре почетка рата одлучила да своје тешке бродове употреби првенствено у офанзиви против непријатељске трговачке морнарице. Радијус кретања им је био велики: три велика бојна брода могла су да без узимања горива превале растојање и до 20 000 морских миља, а и лаке и тешке крстарице могле су да превале веома дугачке релације без потребе за снабдевањем. Тако су могли да оперишу у пространствима трију океана, што је веома отежавало трагање за њима. Немци су, иначе, имали у плану да се што више оријентишу на „трговачки рат“. Немачка морнарица није заборавила како је 1917. године тоталном подморничком офанзивом бацила противника готово на колена. И сада су хтели да употребе што више подморница (при избијању рата их је седамдесет и пет било спремно за акцију) у борби против поморских комуникација, а поготово против трговачке флоте непријатеља. Намеравали су да против трговачке флоте употребе још два ратна средства, једно традиционално и једно ново. Као што су у Првом светском рату тако успешно радили „Меве“ и „Волт“, тако би и сада по океанским рутама оперисале помоћне крстарице, што боље маскиране као савезнички или неутрални трговачки бродови до тренутка кад би отворили ватру. Даље су намеравали да употребе нову врсту мина. Ова мина није реаговала на додир него је до експлозије долазило приликом промене магнетског поља у њеној околини, на пример, кад би неки (гвоздени) брод прошао изнад ње. Те мине могли су да поставе било бродови било авиони, с тим што су из авиона спуштане помоћу падобрана.

Изградња носача авиона Graf Zeppelin, не бојног брода како стоји у тексту.

Британију и Француску није изненадила офанзива против њихове трговачке флоте. Можда их је једино изненадила употреба магнетске мине, иако су Британци, всћ 1939. године поседовали такво оружје, које се, међутим, по конструкцији битно разликовало од немачког. Било је у почетку, додуше, за њих неизвесно како ће Немци да користе своје подморнице. Током Првог светског рата су постепено прешли на праксу да торпедују трговачке бродове (у извесним подручјима чак и бродове под неутралном заставом) без икаквог претходног упозорења, не остављајући посади могућност да се спасе. Крајем 1936. је, међутим, немачка влада потписала Лондонски протокол, којим је такво поступање било изричито забрањено. У почетку су Немци заиста намеравали да се придржавају овог Протокола и команданти подморница су у складу с тиме добили и инструкције. Страх од британских ваздушних напада, спојен са сазнањем да је сваки британски трговачки брод добио наређење да одмах емитује сигнале чим наиђе на подморницу, довео је до тога да су многи команданти касније одступили од постављених правила. Ускоро је и формално отпадало једно по једно ограничење, од којих је вероватно најчудније било забрана да се нападају француски бродови. Овај поступак је требало да допринесе одвајању Француске од свог главног савезника. Тако је већ у јесен 1939, само неколико месеци после објављивања ратног стања, почео неограничени подморнички рат.

Које су мере предузели Савезници против ове офанзиве? Као прво, прешли су на увођење конвојног система. Највећи проблем био је недостатак ескортних бродова. Приликом избијања рата, Британска краљевска морнарица располагала је са нешто мање од двеста бродова који су били опремљени системом ASDIC, тј. поседовали су ефикасна средства за проналажење позиције подморница испод воде.

Био је, међутим, потребан велики број бродова за заштиту других ратних бродова, поготово тешких ратних бродова и носача авиона. Зато је већ пре септембра почела изградња двадесет бродова за блиску пратњу (после избијања рата су означени као ескортни разарачи, име које првобитно нису сматрали погодним с обзиром на Парламент којему је, можда, могло да се чини да је ово сувише агресивно и да због тога забрани градњу оваквог типа бродова) и педесет „ескортних бродова типа китоловац“. Ови последњи, касније означени као корвете, играли су веома важну улогу за време најузбудљивије фазе битке за Атлантик. Не би, дакле, било на одмет да се мало ближе упознамо с историјом настанка овог типа брода.

Праћење конвоја са командног моста ескортног брода

Корвета је настала из потребе за ескортним бродом који је могао да се гради брзо и у великом броју. Није, дакле, смео да буде компликован брод, а изградња је такође требало да буде могућа у бродоградилиштима која су имала оскудна или никаква искуства у изградњи ратних бродова. Требало је, надаље, да се испуни неколико услова у вези са наоружањем, брзином итд. Адмиралитет је великом броју бродоградилишта саопштио те своје услове, на основу којих је требало да направе нацрт. Избор је најзад пао на пројекат базиран на нацрту китоловца са којим су купци били веома задовољни. Корветама је као и китоловцима била додуше заједничка изванредна пловност, али идеални пратиоци сигурно нису били, поготово не за Атлантски океан. При лошем времену су се толико њихали да је боравак на њима био испод прихватљивог нивоа, а по невремену је било готово немогуће ефикасно се служити наоружањем и апаратима за осматрање. Специјална машина омогућавала је тим бродовима брзину од 16 морских миља на час, што је значило да нису могли да стигну већину подморница када су пловиле на површини воде. Веома добре услуге које су корвете пружиле упркос тим својим недостацима датирају, углавном, из периода после овог о којем је сада реч, јер се првим корветама располагало тек у пролеће 1940. Током првих месеци рата, Британци су морали да се сналазе са оним што им је од поменутих двеста ескортних бродова за праћење конвоја било на располагању.

У почетку је направљена грешка што је део бродова опремљених системом ASDIC, који није био потребан за праћење бојних бродова, носача авиона и крстарица, био подељен у такозване ловачке групе: формација бродова које су, „ослобођене бриге за конвој“, трагале по мору за подморницама. Приликом формирања ових ловачких група пошло се од искуства стечених за време вежби када се дошло до закључка да групе од четири брода опремљених ASDIC системом имају, отприлике, четрдесет одсто шансе да униште подморницу откривену у радијусу од 20 морских миља. Ови резултати су, додуше, постигнути за време вежби које су, углавном, трајале мање од једног дана и када се располагало веома добро увежбаним ASDIC операторима. Другим речима: под условима који су битно одударали од оног што је сада пракса показивала. Уз то се битка сада одвијала на много већим пространствима од оних који су ма када коришћени приликом вежби. Сада знамо да је ове бродове пре требало употребити за пратњу конвоја, јер су ови морали да се задовоље веома мршавим обезбеђењем, које их је, углавном, само донекле пратило по океану, после чега је највише неколико бродова (махом крстарице или помоћне крстарице, а само код веома важних конвоја – бојни брод или носач авиона) остајало у близини да би заштитили конвој од гусарских бродова који су често неочекивано брзо искрсавали.

Веома брзо се одустало од употребе одређеног типа ловачких група: формације чије су језгро сачињавали ретки, и зато веома драгоцени, носачи авиона Краљевске морнарице. Већ 17. септембра 1939. је брод Courageous постао жртва два торпеда испаљених са подморнице У-29. После тога је обустављена употреба носача за противподморничке патроле. Интензивно је међутим, настављено коришћење авиона стационираних на обали за заштиту трговачке морнарице – не само од подморница него и од немачке авијације која је нарочито ометала поморски саобраћај дуж британске источне обале. И приликом употребе авиона са обале долазило је у почетку до озбиљних проблема. Тако је британска противподморничка бомба била ефикасна само против подморница на малој дубини. Тек много касније је у употребу дошла дубинска бомба која је била подесна за бацање из авиона.

Потонуће британског носача авиона Courageous.

Осим тога су акциони радијус и корисни товар морнаричког патролног авиона, који су Британци највише користили на почетку рата (Авров „ансон“), имали такве недостатке, да се жељно очекивала замена. Локидовим „хадсоном“ је при избијању рата била опремљена само једна ескадрила Обалске команде, када је код Шуберивеса, ка ушћу Темзе, примећен немачки авион који је избацио предмет за који се одмах претпоставило да је магнетска мина, а пао је на место, суво за време осеке, тако да су га одмах могли испитати. Тада се могло прећи на конструкцију ефикасног противсредства и на демагнетизацију бродова. Око бродског трупа стављао се кабл који је био стално под електричним напоном. Тиме, додуше, још није била потпуно уклоњена опасност од магнетске мине, али су овом оружју ипак „ишчупани отровни зуби“. И даље је било озбиљних губитака. Тако је последњих месеци 1939. изгубљено више тонаже због експлозија мина него због акција подморница.

Немачка магнетна мина, пронађена на ушћу Темзе.

О немачким површинским бродовима може се рећи да су између септембра 1939. и јуна 1940. више сметали него задавали бриге. Бојни брод „Адмирал Граф Шпе“ је за време свог првог (и последњег) похода потопио девет бродова; његов брод-близњак „Дојчланд“, који је такође био испловио пре избијања непријатељстава, уништио је само два. Тешке крстарице „Шарнхорст“ и „Гнајзенау“ пробиле су се крајем новембра 1939. у северни део Атлантског океана. „Шарнхорст“ се 23. новембра поподне срео са помоћном крстарицом „Равалпинди“ из Северне патроле, која упркос свом слабом наоружању није хтела да избегне борбу него је чак имала погодак. После краће артиљеријске борбе је, међутим, ипак нестала у дубинама. Убрзо после тога је лака крстарица „Њукасл“ дошла у контакт са ова два непријатељска брода, али су они, захваљујући лошој видљивости, успели да умакну и стигну у Вилхелмсхафен.

Од немачких помоћних крстарица је прва група од пет бродова успела да између марта и јуна 1940. напусти Немачку и избије на отворени океан. Они су савезничкој трговачкој морнарици задали знатну штету и били повод за дуготрајне и компликоване мере трагања.

У том периоду Немци нису били нимало пасивни у „трговачком рату“, али њихова активност ипак није фатално угрожавала савезничке поморске комуникације. Савезници су за то време потопили двадесет и четири подморнице, отприлике онолико колико је нових могло да се порине у море. Почетком јуна 1940. је, међутим, под британском заставом пловила већа тонажа него септембра 1939. (тачност података поремећује донекле чињеница да јс у међувремену под британску заставу стављен и известан број бивших данских бродова). Ситуација је, међутим, после јуна 1940. убрзо постала суморнија, пре свега због успеха немачког муњевитог рата. Тиме је, наиме, за Британију – барем великим делом – отпала помоћ француске морнарице, а западна обала Европе између Нарвика и Бајона дошла је под немачку власт – са свим лукама и аеродромима.

На крају још нешто о британској блокади. Она у овом периоду није била баш потпуно непробојна. Разлог је, једним делом, било држање неких неутралних држава, а другим делом, што је већ на почетку велики број немачких бродова успео да се са Атлантског океана врати у земљу.

 

 

Погрешка подморнице У-30

Пропаст „Атеније“

Била је недеља, 3. септембра 1939, 18.00 часова. Пред крај првог енглеског ратног поподнева краљ Џорџ VI држао је говор на радију. Многим слушаоцима је често било непријатно да слушају свог краља: имао је говорну ману коју је тешко могао да сакрије и није поседовао говорничких способности. Сада им то није сметало; речи које су се чуле у хиљадама британских домова биле су сувише озбиљне и искрене: „Вероватно нас очекују тешки дани, а рат се неће моћи и даље ограничити само на бојно поље. Ми можемо да поступимо онако како ми сматрамо да је правично“… У тренутку кад се зачула државна химна као увод у краљев говор, а спикер је најавио „Његово величанство краљ“, Винстон Черчил ушао је код Вајтхола у зграду Адмиралитета. По други пут у двадесет и осам година је на своје не мало задовољство именован за првог лорда Адмиралитета. „Винстон се вратио“. Адмиралитет је усхићено сигнализовао свим јединицама флоте. Поподне је Черчил одспавао сат и по – навика од које није хтео да одустане ни овог драматичног дана. Те вечери је имао договоре са командантима морнарице и разним шефовима одељења свог министарства. Рат на мору је почео.

Поручник фрегате Фриц Јулијус Лемп био је командант немачке подморнице У-30. Кад је пао мрак, његова подморница се налазила око 200 миља западно од Хебрида. Лемп је стајао на командном торњу и осматрао морску пучину. Око четири часа поподне телеграфиста му је предао важну поруку команданта немачких подморница адмирала Деница: Немачка је у рату са Британијом и Француском, треба се строго придржавати Хашке конвенције, али против савезничких морнаричких јединица, наоружаних трговачких бродова и бродова за транспорт трупа треба без одлагања предузети напад. Лемп је у међувремену стигао у своје оперативно подручје, пространство од 200 х 180 морских миља. Узевши источни курс, У-30 је контролисала морску површину.

Немачка подморница U-30

Одједном је Лемп на своје узбуђење видео у сумраку, на десет степени од десног бока, силуету великог брода који се, неосветљен приближавао доста великом брзином. Лемп није желео да ризикује и издао је наређење да се иде под воду. Кроз перископ је наставио да прати покрете непознатог брода. Затим је наредио да се У-30 стави у позицију за лансирање четири торпеда. Прва два су промашила циљ, трећи се заглавио у цеви за лансирање, али четврти је погодио брод и експлодирао у висини машинске хале. Још отприлике пола часа У-30 је остао под водом док је посада уз много напора уклањала заглављени торпедо. Онда се подморница поново појавила на површини и Лемп је имао прилику да види шта је учинио. Погођени брод се већ јако нагнуо у страну, чамци за спасавање су били спуштени, људи су напуштали палубу. Резултат је Лемпа испунио поносом: готово сигурно је он први немачки командант подморнице који се у овој раној фази рата могао похвалити овако успешном акцијом. Његово задовољство је, међутим, било кратког века. Док је још стајао и посматрао, један члан посаде донео му је СОС-поруку тонућег брода коју је радио-телеграфиста ухватио: „Атенија“ торпедована 56° 52’ СШ, 14° 05’ ЗД“. Тада је Лемп схватио да је починио грубу грешку. „Атенија“ је била путнички брод стар шеснаест година, носивости 13 581 тона, регистрован у Глазгову и власништво „Donaldson Atlantic Line“, компаније која је у сарадњи са “Cunard White Star Line” одржавала сталну линију са Америком. У петак је брод испловио из Глазгова, следећeг дана био је у Ливерпулу, а прва наредна станица требало је да буде Монтреал. На броду се налазило 420 путника, већином жена и деце који су због претеће политичке ситуације напустили Европу, и 315 чланова посаде; од тога су 140 и троје били амерички грађани. Капетан је био Џемс Кук, који је за време првог светског рата служио у британској морнарици на ловцу за подморнице. Експлозија у бродском простору 5 догодила се у 19,39 часова. Срећна околност била је што је „Атенија“ веома полако тонула. Преживели путници и чланови посаде имали су довољно могућности да се спусте у чамце за спасавање. Тек пред јутро брод је нестао у таласима. Један норвешки брод, једна шведска јахта, два британска торпедна чамца и још неколико других бродова ухватили су сигнале са „Атеније“ и брзо су отпловили на назначено место да би покупили преживеле. Код крајњег бројања је испало да је у несрећи погинуло 112 људи: 93 путника и 19 чланова посаде; 28 жртава било је америчке националности. Још исто вече је британски Адмиралитет обавештен о том догађају. Следећег дана, 4. септембра, је Черчил у Доњем дому дао изјаву у којој је оштро осудио немачки наступ као нечовечно кршење ратних права. По међународним (и од Немачке) признатим правилима о трговачким бродовима у време рата, требало је да командант подморнице прво да јасну опомену и пре него што пређе на акцију, загарантује сигурност људи на броду. Није удовољено ни једном од ова два услова.

Путнички брод SS Athenia

И Немачка је схватила колико је ситуација незгодна. Лемп није поступио само у супротности с изричитим правилом да трговачке и путничке бродове треба остављати на миру, него су у инцидент умешани и грађани неутралне силе, Сједињених Држава. Пуно Немаца се забринуто сетило алармантног немира после потапања „Лузитаније“ 1915. И тада су били страдали Американци, и нико није са сигурношћу смео да тврди да то није играло улогу у америчкој одлуци, две године касније, да се умеша у Први светски рат? Немачка врховна команда је зато 4. септембра пожурила да изда коминике у којем се изјављује да се у тренутку несреће у том делу мора нису налазиле немачке подморнице и да је торпедо вероватно лансирала британска подморница како би се америчка неутралност провоцирала у антинемачком правцу. Крајем октобра је Гебелс, још мало увећао овај мит, објавивши у „Фелкишер Беобахтеру“ да је Черчил лично уградио паклену машину у труп „Атеније“.

Прихват чамца са бродоломцима са брода Athenia

У Сједињеним Државама завладало је велико огорчење. У понедељак поподне се у Белој кући састао кабинет председника. Говорило се између осталог и о томе да се америчким бродовима у Атлантику мора да да наоружана пратња. Био је то и захтев стотину Американаца који су преживели трагедију „Атеније“. После њиховог спасавања, у уторак 5. септембра, привремено су били смештени у Глазгову. Забринуто су се питали кад ће најзад моћи да оду кући. Амерички амбасадор у Лондону, Џозеф Кенеди, није имао могућности да лично оде у Глазгов и охрабри своје нервозне суграђане. Послао је свог сина, Џона Фицџералда Кенедија, који је управо био стигао у Енглеску да заврши књигу о недовољним британским припремама за рат. Џон Ф. Кенеди посетио је Глазгов 7. септембра. То је био први званични наступ каснијег председника Сједињених Држава. Прeживелим са „Атеније“ обећао је скорашњи повратак кући америчким бродовима, али његово обећање оставило је бледи утисак. Атмосфера је била напета, расположење скоро непријатељско. Америка је управо тада активирала деведесет торпедоловаца па су путници питали зашто они не дођу да их врате безбедно? Џон Ф. Кенеди обећао је да ће о томе говорити са својим оцем, али није успео да смири духове.

Американци су 19. септембра напустили Глазгов – без пратње. Путовали су, додуше, америчким бродом, који је ноћу био осветљен свим расположивим осветљењем. Са врха јарбола вила се америчка застава, осветљена рефлекторима. Светло парче неутралности напуштало је Европу – „Биће ту, вероватно, још тешких дана“.

Бомба у пивници

Неуспео атентат на Хитлера

Сваке године је 8. новембра „Биргербројкелер“ у Минхену пун „старих другара“ нацистичке партије. Они славе успомену на пуч 1923. године, када је Хитлер са својим ударним трупама упао у огромну пивницу у Розенхајмерштрасе да би на политичком заседању објавио националну револуцију. Врхунац годишње прославе био је увек дуги, најчешће један и по часовни Фиреров говор, у којем је имао обичај да помињe славну прошлост странке и да предвиђа благодети које ће националсоцијализам донети Немачкој и свету.

Састанак NSDAP у пивници, пред пуч, 1923. године

Новембра 1939. је, међутим изгледало да Хитлер неће моћи да изврши ову обавезу.

Он је, стварно, имао других брига. Неколико недеља пре тога издао је наређење да се 12. новембра изведe велики напад на Западу. Његови гeнерали озбиљно су се противили овом плану: ни издалека нису били завршили припреме. Хитлер је, међутим, хтео да истера своје. Али кад су 7. новембра временски извештаји постали неповољни, одлучио је да помери датум напада. Деветог је трeбало да донесе одлуку о новом датуму.

Између послова је ипак успео да стигне у Минхен. Према уобичајеном ритуалу, требало је да почне са говором у пола девет увече и да говори до десет. Уз ратоборне звуке музике причао је онда са старим пријатељима који су га обожавали. Овог пута се, међутим, појавио тачно у осам часова у „Биргербројкелеру“, у осам и десет је већ почео свој говор и није говорио ни цео час. Брзо је окончао свој говор. Окружен телесном стражом напустио је салу – уз гласне узвике „Зиг-хајл!“. Пожурио је на станицу да стигне на специјални воз који је у пола десет кретао за Берлин.

Сала је још била пуна гужве и узбуђења кад је у девет и двадесет, десет минута после Хитлеровог одласка, експлодирала бомба одмах позади подијума за говорнике где је Хитлер стајао. Погинуло је седам нацистичких ветерана, а десетине их је рањeно. Било је више него јасно да је Хитлер био мета ове експлозије.

Пивница након експлозије бомбе.

У тренутку кад је Хитлер ушао у пивницу у Минхену, један неупадљиво одевен човек стајао је крај граничне страже Кројцлингер Тор у Констанцу и посматрао како се смењује стража. Мало се шуњао наоколо па се између две царинарнице приближио граници. Кад је негде са радија чуо Хитлеров говор, стао је за тренутак и ослушнуо. Постајао је све нервознији. Царински службеници су се погледали и у датом тренутку су сматрали ла би било паметно да тог чудног пролазника одведу граничарима ради детаљније контроле. Граничари су му прегледали личне документе. Пред њима је дрхтао, блед као крпа, тридесетогодишњи Георг Елсер, неожењен, по занимању столар.

Георг Елсер, атентатор

Приликом претреса нашли су разне оптерећујуће предмете: експлозив за бомбе, значку „Роткемпфербунда“ (комунистичка организација), папире са именима фирми за продају оружја и муниције и разгледницу „Биргербројкелера“. У тренутку кад је бомба експлодирала, граничари у Констанцу ухапсили су човека који ју је подметнуо.

Пребацили су га у Минхен где се њиме позабавио Гестало. Признао је, али је остао при изјави да је само он одговоран за атентат. Ни од кога није добио наређење и нико му није помогао. Кад је Химлер прочитао записник, узвикнуо је: „Који је идиот ово написао?“ Није никако могао да верује да је Елсер сам извршио атентат и био је убеђен да се британска тајна служба крије иза тога. Иако није било никаквих доказа о томе, ово резоновање је веома добро дошло немачкој пропаганди као изговор Службе безбедности за киднаповање двојице британских агената на холандској територији у близини Фенлоа, дан после атентата. Требало је да се одржи суђење из којег би веома јасно испало да су стране силе употребиле Немца Елсера да уклоне Хитлера. То суђење би, међутим, могло да се одржи тек после рата. Елсер, као и два Британца, мајор Стивенс и капетан Пејн Бест, нестали су у једном концентрационом логору, где су по Химлеровом наређењу пажљиво поступали са њима, да би сваког тренутка могли да се појаве на великој позорници.

Чудесне околности под којима је Хитлер избегао смрт довеле су многе на помисао да ту не може да буде говора о случајности.

И у Немачкој су многи веровали да је СС сковала веома оштроуман план да се за време неке одлучујуће фазе Хитлерове политике утиче на јавно мнење. Ауреол неповредивости подигао би његов углед и популарност; тако би се покорили и они неодлучни генерали који су нерадо слушали његове ратне планове.

Тако је овај атентат остао обавијен велом тајанствености, као и пожар Рајхстага. И после рата су у светској штампи кружиле фантастичне приче у којима је „откривена истина“. Како званична историографија тако и бизарни митови у штампи суочени су у јесен 1969. са недвосмисленим чињеницама научног сарадника немачког института за савремену историју др Антона Хоха. Он је на убедљив начин дошао до закључка да је Елсер сам извршио атентат, без икаквог наређења и помоћи.

Георг Елсер, рођен 4. јануара 1903. у Хермарингену, био је познат као добар столар. Вредни, мирни Елсер био је верни симпатизер комунистичке партије. Идеја о атентату јавила му се у јесен 1938. када је увидео да Хитлер води право у рат. Изгледало му је да годишњи скуп у Минхену пружа повољну прилику. Већ 1938. отпутовао је тамо да осмотри ситуацију и да види како теку ствари приликом Хитлеровог наступа. Убрзо затим је ступио на посао код једне грађевинске фирме која је радила са експлозивом. Касније је радио у каменолому. На тај начин је могао не само да скупи довољно експлозива, каписли, глава за активирање и фитиља, него је стекао и довољно искуства да са њима ради.

За време Ускрса 1939. отишао је поново у Минхен да узме мере стуба код подијума за говорнике – већ приликом прве посете одлучио је да ту стави бомбу – и да направи скице.

Кад се вратио у каменолом пао му је тежак камен на ногу. То му је дало још више времена за планирање и експериментисање. Сваки дан је нешто чачкао. Његово познавање сатног механизма добро му је дошло – око 1930. радио је неко време у некој фабрици сатова. Кад би га питали чиме се то стално бави, одговорио би да се бави „једним проналаском“.

Хитлер одаје пошту погинулима у експлозији бомбе у минхенској пивници

Половином јула био је готов са грубим припремама. Почетком августа нашао је пансион у Минхену – нога му се већ била опоравила. Материјал је понео са собом у великом дрвеном сандуку са дуплим дном. У „Биргербројкелеру“ је убрзо био познат као стални посетилац. Више од тридесет ноћи од половине августа до краја октобра остајао је непримећен у закључаној пивници, радио као суманут и ујутру поново напуштао зграду. У дрвеном делу стуба истестерисао је врата са невидљивим шаркама. У стубу је избушио рупу од 80 х 80 цм. Да стуб не би случајно звучао шупље, обложио је дрвени део оловном плочом. Крш и отпатке који би настали, скупљао је брижљиво и односио са собом ујутро у једној ташни. Рупа је 1. новембра била довољно велика, па је ставио експлозив на своје место, а следеће ноћи муницију и каписле. Трећег новембра није имао среће: врата су била затворена кад је стигао. Четвртог се показало да су сатови – за сваки случај је уградио два у своју шему – били сувише велики. Петог новембра је то променио и те ноћи је ставио сатове на своја места, укључио сатне механизме и активирао бомбу. По прорачуну. требало је да експлодира 8. новембра у 21,20. Шестог новембра напустио је Минхен и отпутовао код своје сестре у Штутгарт. Поклонио јој је своју имовину и рекао јој да мора ићи преко границе. Потрошио је сав свој новац и добио је од ње 30 марака за возну карту. Још једном се вратио у Минхен. Ноћ између 7. и 8. новембра провео је поново у „Биргербројкелеру“ да би још једном све преконтролисао. Бомба није отказала. Само је случај хтео да је птица одлетела у тренутку експлозије. Сви генијални изуми и мукотрпне припреме били су узалудни.

Кад су нацисти увидели да је игра изгубљена, убили су Георга Елсера 9. априла 1945. у концентрационом логору Дахау „по врховном наређењу“. Тог истог дана је адмирала Канариса, генерала Остера, пастора Дитриха Бонхефера и многе друге задесила иста судбина. Малом, скромном и неупадљивом Георгу Елсеру припала је барем ова тужна част.

Бомбардовање лецима

Почетак ваздушних борби

Октобра 1939. француски писац Ролан Доржеле посетио је француски фронт као ратни дописник. Написао је чланак о истуреним положајима у Лорени, под насловом „Чудни рат“. Овај новински наслов убрзо је постао лозинка за борбе – или још боље за недостатак борби – на Западном фронту, који се формирао после британске и француске објаве рата Немачкој. „Наши артиљерци на Рајни“, писао је Доржеле, „стоје прекрштених руку и гледају како се на другој обали врши транспорт муниције и како наши авиони лете изнад фабрика и високих пећи Сарске области а да не бацају своје бомбе. Јасно је да наша Врховна команда не жели да провоцира немачког непријатеља“.

Већина Француза мобилисаних крајем августа и почетком септембра слабо је разумела узроке овог рата, и нису видели ма какву његову сврху. Четврт века раније њиховим очевима се говорило: „Сад ви треба да ослободите Алзас и Лорену“. Реке људи су 14. августа 1914. чекале пред регрутним бироима. Сада се ради о Данцигу („Умрети за Данциг“), али тај град је био далеко и то питање је било замршено. Септембра 1939. било је само мало њих који су се пријавили као ратни добровољци. Нису само обични војници били необавештени о чему се ради, тврди Доржеле, већ су поготово виши официри показали слабу вољу за борбу.

Рат је објављен, али се оклевало да се почне. После неколико борби у Сарској области, француска Врховна команда је, чини се, била одлучила да остане у дефанзиви. Један француски генерал рекао је септембра 1939. групи новинара да ће се на борбу на отвореном пољу дуго чекати. „Овај рат ће се потпуно разликовати од оног 1914. Снага утврђења и врсте модерног оружја изменили су стратешке услове. После једне офанзиве потребни су нам месеци да бисмо припремили другу, чак и кад би се прва решила у нашу корист. Мораћемо се, дакле, припремити за рат који час мирује, а час се разбуктава, у коме се фронт стално помера, са бројним непредвиђеним борбама. са оружјем којим се некад не може борити, са зимовником као у седамнаестом веку. Овај рат“, тако је своју причу завршио генерал, „изгледа да ће личити на тридесетогодишњи рат“.

Питање је да ли се француско војно руководство није усудило на напад. Када су Немци 1. септембра започели свој муњевити поход против Пољске, врховни командант француске војске генерал Гамлен предао је француској влади план у коме је изнео како је најбоље напасти Немачку: кроз Белгију, Луксембург и Холандију. О овом плану дискутовало се за време разговора британског и француског врховног штаба. Због политичких разлога – Холандија и Белгија биле су веома скрупулозне што се тиче њихове неутралности – ови су планови били неостварљиви. Постојање овог плана показује, међутим, да се француска врховна команда није хтела помирити са неким „чудним ратом“.

По тадашњем схватању, француска војска није била спремна за рат када је требало да Немачкој покаже своје зубе, тј. када је Немачка упала у Пољску. Француској војсци било је потребно седамнаест дана да изврши потпуну мобилизацију и да припреми сва своје снаге за рат. То значи да је за напад била спремна тек после 15. септембра. Војска је, у ствари, већ 21. августа почела са мобилизацијом. Када су Немци 1940. заузели Париз, нашли су документе по којима је мобилизација већим делом била готова већ 4. септембра, и војска је већ тог дана сигурно била у стању да крене у велику офанзиву. Французи су 10. септембра били, углавном, готови са мобилизацијом, једино је недостајала воља да се стварно боре.

Генерал Гамлен имао је на располагању готово 60 потпуно извежбаних дивизија. С друге стране, 11 дивизија је стајало под командом генерала фон Леба; поред тога Немачка је на западном фронту имала још 25 непотпуних и не најбоље обучених дивизија. Гамлен је имао шест пута више топова од Немаца. На располагању је имао 35 000 официра насупрот немачких 10 000. Гамлен је имао 3 286 тенкова; Немци нису имали ниједан. Французи и Британци су заједно имали 934 ловачка авиона и 776 бомбардера; а чињеница је да тада Немци на западном фронту нису имали ниједан. Почетком септембра, када су Французи завршили мобилизацију, а Немци били заузети изградњом одбране, генерал Гамлен је са лакоћом могао да се пробије до Мајнца и у Сарску област, центар немачке војне концентрације снага на западном фронту и да их уништи. Ова шанса није искоришћена.

О узроцима због којих се није прешло у напад може се нагађати. Јесу ли се британска и француска влада бојале да ће, ако потуку немачке трупе, уништити снажни бедем против Совјетског Савеза? Страх Запада пред бољшевизмом био је свакако фактор који се не може омаловажавати. Или су француски и британски дипломати сматрали да ће Хитлер бити осетљив на обичне дипломатске и војне претње и да неће ризиковати светски рат када Париз и Лондон буду показали своју одлучност? Каква је била стварна снага немачке војске, и шта су виделе британска и француска обавештајна служба? Шта се знало, а шта се преценило? Чињеница је, међутим, да се Савезници нису усуђивали напасти јер су погрешно сматрали да је немачка војска на Западу сувише јака.

Француска је септембра 1939. ступила у рат још увек оптерећена сећањима на рат 1914. Некадашњи ратни извештачи поново су се јавили. Овог пута француска Врховна команда била је нешто отворенија у пружању информација. Супротно рату 1914—18, када су сва обавештења чувала војна лица, новинари су сада могли сами да иду у прве редове да би писали чланке као очевици. Тако им је и било лакше, јер правих борби је једва било и убрзо су уместо ратних репортажа писали неке врсте прича о мобилизацији. И на немачкој Зигфридовој линији било је удобно. Излазиле су војничке новине („Гласник Западног бедема“), и снимљене фотографије склоништа која су преуређена у неку врсту бара. Фронт је постао знаменитост због које су долазили парламентарци, неутрални посматрачи и новинари, па чак и туристи који су излетничким бродовима пловили Рајном, и који су весело махали војницима у њиховим бункерима. Војници су у међувремену направили баштице у којима су гајили поврће; други су товили кокошке, а већина чак прасад. Сељачки синови у униформи музли су краве у околним евакуисаним селима. Дуж обале Рајне Немци су поставили транспаренте са натписом: „Немачки народ неће напасти француски, ако Французи не нападну Немце“, а преко звучника викали су на другу страну: „Француски војници, шта је боље: умрети за Данциг или живети за Француску?“ Француски војници су радије живели за Француску, па су им то и ставили на знање. Махали су им марамицама и поздрављали их са „Хајл Хитлер“; мењали су цигарете са Немцима, појављивали су се са кишобраном и високим шеширом (од конференције у Минхену 1938. симбол британске политике попуштања) и пливали на немачку страну Рајне. Ноћу су са острва Шустеринзел код Кембса слали знакове: „Не пуцајте, нећемо ни ми!“.

Ту и тамо било је и стварних борби. Тако су Французи прве недеље после објаве рата прешли у Сарску област и пуцали на Сарбрикен. Али када то напредовање није настављено, свет се запрепастио пред чињеницом да Французи и Британци, који су полако пристизали, нису могли ништа даље да учине, изузев неких сукоба претходница између Мажино и Зигфрид линије. Журналистичко интересовање за западни фронт је опало. Борба на мору – торпедовање трговачких бродова – и нови феномен ваздушног рата привукли су већу пажњу. Месецима су Немци и Французи (са Британцима) стајали у својим утврђењима једни насупрот других. Немачки Западни бедем сматран је толико снажним, да је постао синоним за неприступачно и неосвојиво.

Трећег септембра 1939. године Чемберлен је преко радија објавио да је Британија у рату са Немачком. „Тек што је завршио да говори“, пише Черчил, „чули смо чудно и дуготрајно завијање сирена… Моја жена је направила примедбу на рачун немачке експедитивности и тачности“. Био је то први ваздушни аларм. Није се, међутим, појавио никакав немачки авион над Лондоном. Нити су Британци и Французи летели над непријатељском територијом. Тог дана ваздух је остао чист. Тако релативно мирно остало је и касније. Месецима. Зашто? У марту су британски и француски официри почели своје преговоре. Њихова полазна тачка била је: ако Хитлер отпочне рат ове године, биће много јачи него ми, а за неколико година моћи ћемо да га сломимо својим већим потенцијалом. Закључак: треба да добијемо у времену и скупимо снаге, па, према томе, засад се уздржавамо од сваке офанзиве. То је изгледало као прихватљива стратегија. и њу су прихватиле обе владе и стриктно је поштовале – не само пошто су Пољској дале војну гаранцију, већ и после објаве рата Немачкој. Парола је гласила: сачекати. По британско-француском схватању то је било логично. Требало је добити оно што се дотад проиграло: време. Дакле, чекати. То је важило и за ваздух. И ту није смело да дође до неких неодговорних провокација уперених на непријатеља за којег се,. углавном, мислило да је много јачи. На такво поређење снага прилично је утицала немачка пропаганда. Неоспорно је да је немачко ратно ваздухопловство крајем 1939. било јаче него било која друга авијација, али бројна надмоћ над свим ваздушним снагама западних савезника није баш била толика колико се у Британији и Француској страховало. Уз то је  готово цело немачко ваздухопловство првих ратних недеља било заузето у Пољској, па о немачкој супериорности у ваздуху на Западном фронту није могло бити речи. И после напада на Пољску, немачко ваздухопловство је на Западу углавном остајало на земљи, јер велики напад копнене војске није још почео – а управо на такав напад је немачка авијација била спремна; за стратешке нападе на непријатељску позадину – за разлику од РАФ – једва је било способно. Упркос блефовима рајхсмаршала Геринга „да ће небо над Лондоном потамнети“ — о великим бомбардовањима Енглеске није из техничких разлога могло бити ни речи: домет лета већине употребљивих летелица једноставно није одговарао; резерве горива биле су ограничене, а разорност бомби била је сувише мала.

Постојао је још један важан разлог због којег ни једна од страна није почела снажну ваздушну офанзиву. То је било непознавање ваздушног рата. Страховало се од ескалације, чије се последице нису могле предвидети кад се једном почне са бомбардовањем непријатељске територије при чему би страдало и цивилно становништво. Дакле, од тога су се уздржавали. Штавише, сви су изјавили да ће „штедети грађанство“.

За такав став карактеристично је држање британског министра ваздухопловства, Сер Кингсли Вуда. који је, када се сугерисало бомбардовање немачке индустрије у Рурској области, изјавио да није циљ да се уништи приватна својина! Па шта је онда преостало да ураде ваздухопловне снаге? Могле су да нападају ратне бродове на отвореном мору и да бацају летке на непријатељској територији. Радило се и једно и друго – али са мало успеха.

Четвртог септембра су британски авиони напали област ушћа Елбе и код Вилхемсхафена. Оштећена је само једна крстарица, али седам од двадесет и четири авиона је срушено. Немачка авијација је 26. септембра, северно од Догерсбанка, открила снаге британске Домовинске флоте у чијем саставу је био и носач авиона Ројал Оук. Флоту је напало тринаест бомбардера. „Модерни британски носач авиона потопљен је једном једином немачком бомбом“ писало је сутрадан. Пилот бомбардера унапређен је и добио је два Сребрна крста. У ствари, Ројал Оук није имао ни огреботине. Шеснаестог октобра је један немачки извиђач јавио да је бојни брод Рипалс упловио у Ферт оф Форт. Формације немачког ваздухопловства упутиле су се тамо, али нису могле да бомбардују када је брод са отвореног мора кренуо према обали. „Фирер“, гласило је наређење, „не жели да погине ниједан цивил.“ Немци су лако оштетили неколико бродова, изгубили два авиона; али нису напали Рипалс, који је управо упловио у канал. Осамнаестог децембра су двадесет и два британска авиона ударила на Вилхелмсхафен. „Мада је уочено много ратних бродова, они нису нападнути. Сви бродови били су усидрени, бомбардовање би довело у питање живот грађанства“. И тако су се Британци вратили натраг. Али немачки авиони типа Месершмит су их опколили: Немци су изгубили два авиона, Британци дванаест. Дакле, тек што су прешли немачку границу страдало је од немачке противавионске одбране више од половине авиона. Из тог искуства је РАФ извукао следећи закључак: ако се бомбардерима не може дати пратња ловаца, онда треба бомбардере чувати за ноћ.

Ноћу су оперисали само авиони који су бацали летке. Хитлер је то учинио једном, док су Британци бацали месецима, и то од Бремена до Беча, на милионе летака, некад и у облику малих новина које су се користећи игру речи, уместо високотиражног нацистичког „Фелкишер беобахтер“ (Народни посматрач) звале „Волкигер беобахтер“ (Облачни посматрач).

Пропагандни ефекат је био незнатан, али су летови били значајни. Бацајући летке, пилоти су се упознавали са непријатељском територијом ноћу, уцртавали противавионску одбрану и аеродроме, извиђали опасне зоне и значајне тачке. Овим летовима је на хиљаде пилота проширило своја искуства.

Све у свему: ваздушни рат је директно показивао мало резултата. Нити су немачка флота, нити немачки морал претрпели штету. Али напади на флоту показали су недостатке бомбардера за дневне нападе, док су летови са лецима доказали безбедност ноћи. Ово искуство било је темељ за британску ваздушну стратегију следећих голина: ноћни напади који ће довести до уништења неколико градова.

 

 

Мажино и Зигфрид

Војне снаге на Западу

Пошто су Француска и Енглеска 3. септембра 1939. Немачкој објавиле рат, дуж француско-немачке границе одмах је дошло до оног чудног стања које је названо „лажни рат“: необичан рат у ишчекивању, у којем обе стране месецима нису водиле ниједну помена вредну борбу. Белгија и Холандија су још биле неутралне. Немачка је после похода на Пољску сав свој потенцијал могла да усмери против Запада. У Француску су стигле и британске трупе, БЕФ (British Expeditionary Forces – Британске експедиционе снаге). Сама Француска мобилисала је све борбене снаге, али су им недостајале све врсте борбених средстава. Едуар Даладје, премијер Француске од априла 1938. до марта 1940, и генерал Морис Гамлен, француски врховни заповедник, били су одговорни за француску политику, француску стратегију и француску тактику. После марта 1940. владао је Даладјеов наследник Пол Рејно. Једино је Мажино-линија била готово спремна. Посада јој се састојала из великог броја елитних трупа. Још раније, пре него што је инжењер Андре Мажино, водник у Првом светском рату, а у годинама 1929-1930. и 1931-1932. француски министар рата, ставио на располагање првих 2900 милиона франака за изградњу утврђења у једном делу граничних области, француска војна управа се договорила да земљу обезбеди изградњом неосвојивог зида. Њега су заиста и изградили. Простирао се од швајцарске границе до Ардена, а састојао се из низа утврђења у области француско-немачке границе, која су представљала комбинацију сталних утврђења и подземних одбрамбених система.

Простирање Мажино линије.

Француска је на то утрошила око 100 милијарди франака, а део ове суме потицао је од ратне штете коју су Немци плаћали Французима. Изградња је реализована у периоду 1930-1934, при чему су се користила и постојећа утврђења. Најјужнији део, дугачак 160 км, простирао се дуж Рајне, отприлике од Кембса до Лудвигсфеста. Често су уз саму реку изграђене двоструке препреке у виду бетонских бункера. Радови су вођени по угледу на модернизована утврђења Милуза, Нојбрајзаха. Страсбура, Молсхајма и Лудвигсфеста. Паралелно уз реку ишли су канал Ил и река Ил. Прилаз бургундском луку, између Милуза и Базела, могао је бити одсечен отварањем брана код Кембса. Вогези су у овој области Алзаса стварали други одбрамбени појас. Северни угао овог дела Мажино-линије образован је утврђењем Хохвалд код Бича. Нешто северније од Раштата, код Лаутербурга, граница се одваја од Рајне, скреће ка северозападу и иде кроз област Саре у правцу Луксембурга. Права Мажино-линија простирала се до близине Лонгвија и Монмедија у долину Шјер. Растојање између Лудвигсфеста и Лонгвија износи отприлике, 200 км. Важне базе биле су Лаутербах, комплекс Св. Аволд, утврђења Бушборн и Далштајн и главни део Хакенберг, где се граниче Немачка, Француска и Луксембург. Тамо је Мажино-линија штитила и лотариншку област. Утврђења Мец и Диденхофен била су модернизована. Све базе су биле подземно повезане. На многим местима је за транспорт постојао електрични воз. До 100 м дубине налазиле су се касарне, складишта за муницију, команда места и тако даље. При почетку рата, незаштићена подручја дуж луксембуршке и белгијске границе била су предмет жестоких дискусија између разних стратега и политичара у Француској. Први планови о појачању северозападне границе потичу из 1927. Њих је одбио тадашњи врховни заповедник маршал Анри Петен. Главни разлог његовог одбијања било је убеђење да би градња система утврђења у француско-белгијској индустријској области имала само негативне последице. По њему, продужење Мажино-линије према Белгији, значило би предавање Белгије Немачкој. Петен и његови следбеници били су присталице покретног рата на северу; у случају претње од Немаца, француске трупе би сместа морале да уђу у Белгију. Петен је арденски фронт сматрао потпуно безопасним. Али управо тамо, код Седана, Немци ће се пробијати 1940. Мажино-линија није била продужена до мора. Између 1935-1939. изграђено је неколико пољских утврђења на северу и истоку. Али једно подручје намерно је остављено потпуно незаштићено: предео западно од Монмедија, око Седана, до Оазе. Маја 1940. тамо су били генерали Енсиже и Корап, први са 2. а други са 9. француском армијом. Поготово су Корапа у сваком погледу третирали маћехински; сматрало се да је његова армија увек безбедна иза планинског венца Ардена, који онемогућава тенковске нападе. Како су се сви преварили!

Пресек утврђења на Мажино линији

Француска је ушла у рат са добро брањеном Мажино-линијом и ратним планом за север и исток, који се базирао на брзом прелажењу белгијске границе. Да је, међутим, за такав брзи марш потребно располагати авионима, оклопним и моторним јединицама, то су одговорни превидели. Француско војно руководство равномерно је расподелило своје снаге дуж јаке Мажино-линије и рањивих, отворених граница на северу и истоку. Од обале канала Ламанша до швајцарске границе биле су распоређене 103 дивизије, укључујући десет британских дивизија генерала Гората, команданта БЕФ. Од тога су 62 дивизије биле осуђене на неактивност, на положајима Мажино-линије, док је управо на северним подручјима решавана судбина Француске. Од 31 активне дивизије које је Француска имала, десет их је служило под командом генерала Бијота, команданта групе армија између мора и Монмедија; девет их је било под командом генерала Преталаа на Мажино- -линији, а 12 је било у резервној армији. Укупно су Французи имали 32 резервне дивизије (поред посебно обучених посада утврђења), али оне су биле тако распоређене, да се нису могле брзо супротставити пробоју непријатељских јединица. Само осам од ових јединица било је спремно да се укључи у североисточни фронт.

За време „лажног рата“, белгијску и луксембуршку границу је од запада ка истоку, штитило пет армија које су заједно образовале групу армија. Командант свих 39 дивизија био је генерал Бијот. Прва група армија запосела је област од Денкерка до Монмедија, где су сасвим на истоку распоређене трупе генерала Енсижеа у позадини Мажино-линије. Седма армија Жироа на крајњем западу, била је довољно јака за извршење својих задатака и састојала се претежно од моторизованих јединица. Британске експедиционе снаге биле су лоше опремљене за рат какав су Немци водили. Оклопне снаге састојале су се само од седам коњичких пукова, ојачаних лаким тенковима, једног пука окпопних возила застарелог типа и од два батаљона пешадијских тенкова. У многоме је недостајала артиљерија и муниција свих калибара. Већ до 27. септембра 1939, британска морнарица је бродовима трговачке флоте превезла у Француску: 152 031 војника копнене војске, 9 392 војника ваздухопловних јединица, 21 424 војних возила, 2 470 ваздухопловних летелица, 36 000 тона муниције, 25 000 тона моторног горива и 60 000 тона замрзнутог меса, као и свакојаког материјала који је овим снагама био потребан. Тридесет и три дана после француске мобилизације, четири британске специјалне дивизије и пратеће помоћне трупе стајале су на француском тлу. Цела британска армија била је под командом генерала Горта. Априла 1940. у њеном саставу је било 394 165 војника, од којих је 237 319 припадало оперативним снагама.

Најјача француска снага била је Група армија генерала Бланшара. Она је између осталог обухватала две трећине француских лаких механизованих снага. БЕФ има да захвали највећим делом жилавој одбрани 1. француске армије за своје бекство преко Денкерка, маја 1940. Најслабија је била 9. армија генерала Корапа, која се највећим делом састојала од резервних снага и располагала је само једном моторизованом дивизијом. Енсижеова 2. армија састојала се углавном од резервних јединица. Његова армија, распоређена између Лонгвија и Монмедија, била је заштићена Мажино-линијом. Посада Мажино-линије састојала се делимично од специјално обучених формација утврђења, а делимично и од многих активних дивизија и других елитних снага.

Кад је сломљена Пољска, немачко војно руководство имало је одрешене руке за наступање на западу. Током месеци који су следили после пораза Пољске, у немачком Генералштабу копнене војске радило се свим снагама на усавршавању плана напада. Осим тога радило се и на довршавању такозваног Западног бедема. Западни део такозване Хинденбурглиније из Првог светског рата сада је припадао Зигфридовој линији. Она се простирала западно од Рајсела све до Шмен-де-Дама. У другом светском рату реч Зигфридова линија нарочито су употребљавали Енглези да би њоме означили Западни бедем. Ова линија је представљала систем утврђења који су Немци почели градити већ 1934. упркос забранама одредаба Версајског мира. Простирао се првобитно од швајцарске границе до близине Ахена. Касније, он ће се продужити до Емериха. Почело се са затварањем такозваног пролаза код Хинингена, управо на северној страни Швајцарске. После тога, заштићене су области где се Некар и Мајна уливају у Рајну, код Манхајма, односно Мајнца. Пошто су и у међупросторима изградили низ утврђења, Немци су имали читав систем утврђења дуж источне обале Рајне, који се простирао од швајцарских планина све до северне ивице планина Таунус. Потом су још утврдили и своје границе према Француској, Луксембургу и Белгији до Ахена, чиме су биле захваћене Пфалачка област и подручје реке Мозел. Дуж холандске границе никла су утврђења од Ахена до Емериха. Да би се сасвим завршио, ланац утврђења је продужен од Мајнца до холандске границе дуж источне обале Рајне. Поред тога су код Мајнца, Бингена, Кобленца и Келна били фортификацијски изграђени мостобрани на западној обали Рајне. На крају подигнуто је још једно утврђење на северној обали Мозела, окренуто ка југу.

Простирање елемената Зигфридове линије

На Западном бедему радила је читава војска од 500 000 радника. Главнина је припадала Организацији Тот. Поред њих, градњи овог колоса допринели су војници многих дивизија и готово све немачке пионирске јединице. Крајем 1938. било је постављено 2300 км препрека од бодљикаве жице, 28 км противтенковских ескарпа, 110 препрека за тенкове и 4800 км жичаних препрека. Више од 17 000 казамата, 22 000 лаких, бетонираних, малих утврђења, безбројне препреке и мала склоништа, као и потребни уређени артиљеријски положаји, сачињавају гигантску одбрамбену линију, која је по градњи и положају била приближно слнчна Мажино-линији, и исто тако неприступачна.

Сви положаји су још к томе опремљени митраљезима, топовима и противтенковском артиљеријом свих калибара. И поред свега тога, Западни бедем био је слабији него што су Савезници мислили, а његове недостатке морала је да прикрива и надокнађује Хитлерова пропаганда. Треба поменути да Немци у овом систему утврђења нису видели само одбрамбено упориште, већ уједно и веома добру полазну базу за напад. Маја 1940. Немци су то јасно показапи.

Пораз Француске 1940. био је, добрим делом, последица недовољне опремљености њене војске. Што се тиче наоружања, можемо закључити – а о томе смо већ говорили да су Француској много недостајали авиони, противавионска артиљерија, тенкови и противтенковска артиљерија. Поред надмоћи у ваздуху, Немци су поседовали изврсне обрушавајуће бомбардере.

За противавионску артиљерију карактеристичне су речи генерала Жоржа: „Ушли смо у рат без артиљерије против ниско и високо летећих циљева, и с осредњом снагом против осталог.“ По разним изворима може се проценити да су Немци могли да рачунају на 7 000 тенкова (који су после напада на Пољску могли бити коришћени на Западу), Французи на 3 500, а Енглези на 66 оклопних кола. Док су немачки тенкови наступали концентрично у маси, француски су били развучени све до северне Африке и Средњег истока. Могло би се казати да је Француској недостајало око 33 до 50% противтенковске артиљерије.

 

 

 

Рат је стварност

Реакције и расположење на почетку рата

Рат! Хитлер је након година испуњених лажним претњама и сталним новим обећањима напослетку одлучио да се лати оружја. Вест о томе обишла је цео свет, уз помоћ радио-станица, билтена и специјалних издања новина. Ујутро 1. септембра 1939. свако је већ знао: на крају је дошло и дотле…

Један од балона подигнутих изнад Лондона након напада Немачке на Пољску

Вест тешко да је могла бити изненађење. Већ у годинама после 1933. готово се могло кладити у то да ће доћи до рата. Толико се тога било догодило да нико више није могао бити оптимиста. И сигурно је сваком било јасно да ће Пољска „потонути“. Само како? Хоће ли Енглеска и Француска за вољу мира попустити? Хоће ли Пољска, као и Чехословачка годину дана раније, остати на цедилу? То је било већ готово немогуће. Многима је било јасно да Хитлеровим захтевима никад неће бити краја. Кад би се и сада мирно прихватио његов свршен чин, Хитлер би опет, за пола године или годину дана, иступио с новим прохтевима и претњама. А једног дана свој би поглед усмерио и на Запад. Зато је и требало рећи: „Стоп!“ Због свега тога, вест о борбама које су избиле у Пољској примљена је с неком врстом олакшања: Хитлер напокон више неће моћи радити шта му се свиди. За сада су ратне страхоте биле далеко, али сваког тренутка очекивала се објава рата од стране Француске и Енглеске.

Новине су писале да је Мусолини на једној међународној конференцији изјавио како живот у Риму „мирно тече својим током“, како је у Француској општа мобилизација, како је проглашено опсадно стање и како је Пољска саопштила да ће поштовати неутралност Литваније. И на крају, да је „озбиљно саслушан“ Хитлеров говор. „Озбиљно саслушан“. Без усклика одушевљења и заносних призора. Расположење у Берлину потпуно се разликовало од оног пре двадесет и пет година, при избијању Првог светског рата. Учешће у рату било је онда „национално питање“, а не само одлука једне владе или једног човека. Експлозије ентузијазма и борбеност биле су тада уобичајени призори на берлинским улицама. Чете које су марширале улицама према возовима који ће их одвести на фронт биле су праћене цвећем и поклонима. Сада, у Трећем Рајху, где су цензура и нацистичка пропаганда годинама чиниле своје, изостала су нека масовнија спонтана реаговања. Хитлерова вожња од Канцеларије Рајха до Крол опере, пре него што је одржао говор, није била праћена усхићеним поклицима маса – а његов повратак још мање Његов је говор уместо наде да до оружаних сукоба неће доћи довео до дубоке забринутости. Осећало се разочарање. Хитлер неће водити рат, то нам је обећао, тако се стално одговарало онима који су изражавали сумњу да ће се овај пут ипак све свршити без пуцања. Нацистичке вође добро су сондирале терен и изјављивале да нема говора о рату. Је ли објава рата уручена Пољској? Још мање је нека примљена. У службеним комуникејима једва се говорило о „борбама“, „нападима“ и „одбранама“. Стицао се дојам да су битке у Пољској биле само локалног значаја. Реч „рат“ упорно се избегавала. Биће потребна још два дана да би се Немачка суочила с чињеницама. У такву сферу обмањивања народа убрајало се и ново борбено средство које је смислила немачка влада. Увече 1. сепембра почело се с ометањем пољских и енглеских радио станица. Када је око осам увече Радио Варшава почела емитовање на француском извјештај о Чемберленовом говору одржаном тог дана, одједном су се умешали јаки Морзеови знаци. Одашиљачи у Великој Британији такође су постале неразумљиве услед звиждећих Морзеових знакова, па су после вишесатних покушаја или одустале од емитовања, или прешле на друге таласне дужине.

Те су сметње указивале и на сазнање о (привременом) неуспеху једне мере која је тог дана саопштена: немачком народу власти су забраниле да слуша стране станице, а непоштовање те забране кажњавало се слањем у концентрациони логор. Полиција и Гестапо одмах су почели са спровођењем забране. Тако су Немци још неколико дана живели између стрепње и наде, иако тешко оствариве: да ће се Немачка повући пред последицама које произлазе из обећања Француске и Енглеске Пољској.

Британија је имала разрађен план евакуације деце из Лондона

У Енглеској је вест о немачком упаду примљена с огорчењем. Била је то јасна потврда уверења да се с Хитлером нема шта расправљати и да постоји само једно решење које ће оздравити међународну ситуацију: борба против Трећег Рајха. Уопште, јавност је очекивала брзу објаву рата; није се оклевало ни за трен са спровођењем мера за заштиту становништва, које су донете раније. Стотину заштитних балона пуштено је на дугачким кабловима изнад Лондона и околине да би се приближавање непријатељских авиона могло правовремено уочити. На крају, приступило се заштити јавних грађевина помоћу више од два милиона врећа песка, а затим и грађењу великих јавних противавионских склоништа. Било је спремно више од милион тзв. Андерсон-подрума (приватна мала склоништа за четири до шест особа). Педесет милиона заштитних маски подељено је свим становницима: од тога милион и по специјалних заштитних маски за децу млађу од петнаест година

Ђаци једне лондонске школе за слепе напуштају зграду како би их са осталом децом стотине ванредних возова превезло у унутрашњост

И већ ујутру 1. септембра почела је велика евакуација из оних градова који су проглашени опасном зоном. Деца, многа с мајкама, ишла су у дугим колонама на железничке станице, одакле су стотинама ванредних возова кренула по раније пажљиво припремљеној шеми у мање опасне крајеве. Половина лондонских ђака отишла је на село. Болесници који су могли поднети превоз прешли су из лондонских болница у мања места, колико за њихову властиту безбедност, толико да би обезбедили мјеста за жртве бомбардовања. Тако је било и у Портсмауту, Саутхемптону, Бирмингему, Ковентрију, Манчестеру, Шефилду,Ливерпулу, Лидсу и другим градовима. За три дана евакуисано је милион и по људи, често и неколико стотина километара далеко; евакуисан је и лондонски зоолошки врт.

Енглеска се припремала за рат. Сви су били уверени да је он неизбежан, осим, како се чинило, владе.

Чемберлен се и даље надао да ће ипак наћи мирољубив излаз, да ће се ипак моћи споразумети са Хитлером. Разговарао је с лабуристичким вођама да их доведе у нову владу под његовим вођством. Они су одбили да буду у влади под тим условом. Черчил, годинама противник помирљиве политике уз уступке, пристао је, али онда два дана више није имао вести од премијера.

У осамнаест сати тог првог дана Чемберлен је држао говор у Доњем дому; очекивала се објава рата. „Немам намеру да вечерас много говорим. Сада је време за дела а не за речи.“ Тако је почео. Његове су речи поздрављене узвицима. Али, наставио је, „пре осамнаест месеци (у време Аншлуса) молио сам се да не доспем у ситуацију у којој бих морао сносити одговорност да Енглеску питам за страшну одлуку о рату. Бојим се да сада више не могу избећи ту одговорност. Сада када су сви документи о томе објављени, стаћемо пред суд историје са спознајом да одговорност за ову ужасну катастрофу сноси један човек. Немачки канцелар није се двоумио да свет гурне у овакву беду да би могао остварити своје бесмислене амбиције.“

Али на томе је и остало. То јест порука Хитлеру да повуче своје трупе из Пољске, али није ултиматум, временско ограничење. Чемберлен је у Енглеској био готово усамљен. Дејли Телеграф је сутрадан писао: „Енглеска никада у својој дугој историји, чак ни 1914. године, није дочекала рат са чвршћим уверењем да је у праву него сада када је обећала пољском народу да ће га заштитити од немилосрдне агресије. Енглеска не жели уништити Немачку, него искоренити нацистичку владавину, која је од Немачке направила угњетача слабијих земаља.“

Дејли Хералд је био још јаснији: „Борба против диктатуре, националсоцијалистичке хегемоније, Гестапоа, концентрационих логора, пендрека. Не можемо учинити ништа друго него да се боримо до краја, док све то не буде уништено. Слобода и срећа наших покољења доведена је у питање.“ Тајмс је подвукао сложност енглеског народа тих бурних дана: „Земља сигурно никад није била тако сложна у одлуци да подржи сваку одлуку своје владе као што је сада када смо у ситуацији да уђемо у рат.“ Узбуђење је те суботе увелико расло. Цела Енглеска је рат сматрала не неизбежним, него неопходним. Један Чемберленов говор, заказан за поподне, два пута је био одлаган. Водили су се интензивни преговори с Француском. Напослетку, у пола осам увече, Чемберлен је, блед и напет, дошао до речи пред препуним Доњим домом, у сфери нестрпљења и ишчекивања. Расположење је било напето. То је био говор који је најављивао други Минхен, а кулминирала је реченица: „Не бих избегао ни једну прилику да у последњем тренутку избегнем рат.“ Настао је жагор. Када је Артур Гринвуд ишао према говорници као заступник вође лабуристичке странке да одговори на премијеров говор, чуо се поклик с места конзервативаца. Био је то мали Амерy, жесток борац и уверени противник политике попуштања: „Говори за Енглеску, Артуре!“ Остали конзервативци, постиђени држањем „свог“ премијера, прешли су преко овог поклича; и из лабуристичког табора чули су се поклици: „Говори за Британију, Гринвуде!“ Надахнут важношћу тренутка, Гринвуд је одржао добар и жесток говор. „Ово је заиста озбиљан тренутак. Верујем да је цели Дом збуњен саопштењем господина Чемберлена. Ја сам врло узнемирен. Напад је почињен пре тридесет осам сати. Тог тренутка ступио је на снагу један од најважнијих уговора нашег времена. Питам се докле ћемо се двоумити у тренутку када је Велика Британија и цивилизација у опасности.“ Цео Дом му је клицао. Да је тада предложио да влада да оставку, тај би предлог несумњиво био и прихваћен. Због одржања јединства нације није то учинио. Неколико сати касније пала је одлука. Жестоко телефонирање с Паризом довело је нешто пре поноћи до сагласности о ултиматуму који ће бити постављен Берлину. У међувремену, Винстон Черчил, разочаран Чемберленовим држањем и не схватајући зашто после јучерашњег договора није ништа предузео око његовог примања у владу, написао је Чемберлену писмо: „Вечерас се у Доњем дому могло осетити да је нанета увреда духа националног јединства очитим оклевањем да се донесе одлука. Не потцењујем тешкоће на које наилазите с Французима, али сам уверен да ћемо убудуће морати независно одлучивати, те тако, ако је потребно, дати пример својим пријатељима у Француској.“ Није више било потребно. Текст ултиматума већ је био састављен, а рок одређен. У једанаест и петнаест следећег јутра чуо се Чемберленов глас из звучника широм свијета: „Ова земља је у рату с Немачком.“ Није се могао суздржати а да не дода: „Можете замислити колико ми је тешко што моја борба да исходим мир није успела.“

Неколико минута након што је Чемберлен завршио свој говор чуле су се сирене за најаву ваздушног напада. Сви су пожурили према одређеном им склоништу. Черчил такође. „И свако је“, пише он у својим мемоарима, „као сви Енглези који први пут доживљавају нешто непознато, био ведар и пун шала.“

Узбуна је трајала кратко. Изазвао ју је усамљени, ненајављени француски авион. Убрзо се огласила сирена која је означавала крај опасности.

Сад је већ постало озбиљно. Неколико сати касније, Черчил је био примљен у ратну владу као министар морнарице. Вратио се на место које је пре готово двадесет и пет година морао напустити Око шест увече радио-знаци послани су преко свих океана свим британским бродовима. „Винстон се вратио.“

И Француска је тада већ била у рату с Немцима, што је, уосталом, било тек нешто више од формалности. Француска, много мање сложна, много мање спремна за рат него Енглеска, такође је 1. септембра провела општу мобилизацију и објавила опсадно стање. Председник владе Даладије је 2. септембра изјавио у министарству да преговоре с Немачком још сматра могућим и да је на њих спреман. „Неумољив услов, међутим, јесте да борбе одмах престану и да се трупе из Пољске повуку на немачку границу те да се воде равноправни преговори.“ То је био захтев унапред осуђен на пропаст 3. септембра у пет поподне и Француска је учинила оно што јој је била дужност.

У Варшави су већ били луди од среће. Људи су трчали улицама кличући, падали један другом у загрљај, пјевајући и вичући. Клицање пред британском и француском амбасадом готово да није престајало…

Но убрзо ће илузијама доћи крај.

Пољска је смрвљена

Даљи развој борбе у Пољској

Пољаци су два дана сасвим сами водили безнадежну борбу против незадрживих немачких армија. Тек трећег дана су добили (у првом реду моралну) подршку Запада: Британија и Француска испуниле су своје обавезе према савезнику и објавиле рат Немачкој. Према договорима, требало је да три дана после немачког напада савезници потпомогну Пољску из ваздуха. У првих петнаест дана требали су да започну офанзиву како би смањили немачки притисак на пољски фронт.

Пољаци су пуно очекивали од те помоћи. После два дана борбе, знали су да ће им о томе зависити спас. Пољске трупе су првих десетак дана, па и дуже, углавном упорно одолевале, не схватајући да се већ налазе у смртоносном обручу. Гајили су још илузије да ће моћи задржати Немце док не почне рат на западу. Врховно војно руководство и влада у Варшави, који су на картама пратили развој борби, знали су, међутим, већ након три дана да би се требало догодити чудо које би Пољској омогућило да води борбу довољно дуго како би операције савезника још имале некакав значај за одбрану њихове домовине.

Али чуда није било. Већ након првог дана борба у Коридору била је, у суштини, већ одлучена. Из Помераније је 4. немачка армија пресекла Пољској везу с Балтиком. За неколико дана тежиште борби се померило у правцу Варшаве. С три стране надирале су немачке армије да би опколиле главни град Пољске. После осам дана у предграђе су стигли први немачки тенкови. Ипак, покушај генерала Рајнхарта да са својим оклопним колонама заузме град на препад није успео. Све се то одигравало унутар најистуренијих делова дивовских клешта која су из Источне Пруске чиниле Трећа армија, а из Моравске и Словачке Четрнаеста армија. Далеко на истоку од Висле требало је да се те две армије споје и тако затворе гвоздени обруч око пољске војске. Управо због своје једноставности, тај план операције био је успешан, мада је био скопчан са извесним ризиком. Линије снабдевања су биле издужене и рањиве, размаци између ударних клинова врло велики. После рата неки војни стручњаци су изјавили како се пољска војска вероватно могла ефикасније супротставити да је војно руководство одмах након првог напада наредило свим трупама да се повуку иза Висле. На тај су начин, можда, Немце још могли принудити на рововски рат. У том случају није сигурно да ли би успели затворити најистуреније кракове клешта, ли би се њихова офанзива сигурно успорила. А управо је брзина била један од најважнијих чиниоца за успех плана. Успоравање је значило добитак на времену за непријатеља и његове савезнике и повећавало би изгледе за избијање рата на два фронта. Хитлер и његови савезници су се у том тренутку највише бојали да ће Британија и Француска конкретно испунити своје обавезе према Пољској. И годишње доба је терало Немце на журбу: изузетно лепа јесен још је погодовала њиховим операцијама, али би кишна сезона учинила терен непроходним за тенкове и тешка транспортна средства.

Наређење да се пољске трупе повуку иза Висле дошло је тек 5. септембра, четири дана прекасно. Било је то сасвим у супротности с патетичним пољским национализмом, који је проповедао да се ни један метар родне груде не сме предати без борбе

Уз то је немачка стратегија напада, извршити пробој на уском делу фронта – дала пољским снагама потпуно погрешну слику ситуације: 5. септембра је већина дивизија у западној Пољској била опкољена, док је само мањи број јединица водио борбе с непријатеље. Упркос знатним губицима, које им је већ нанело ваздухопловство, неки пољски команданти су чак мислили да их права битка тек очекује. У околини Познања, 9. септембра пољске коњичке бригаде су пошле у противнапад. Коњаници су јуришали у бок немачке војске – претходнице која је већ била стигла готово до Варшаве. На тренутак се чинило да ће неустрашивост пољских коњаника победити техничку предност Немаца и да ће се пробили на исток. Међутим, неке моторизоване немачке јединице су извеле захођење, па је на хиљаде пољских коњаника упало у обруч, у којем су изгинули с традиционалним поносом. Њихова акција била је и део битке на Бзури, једне од тзв. битака у котлу, какве ће Немци све чешће примењивати На том делу фронта предало се 13. септембра чак 170 000 Пољака.

Пољска коњица

Пољска влада је у међувремену добила наређење да напусти угрожени главни град, у нади да ће се моћи склонити иза Висле, у југоисточној Пољској. Немци су, међутим, убрзо прешли и Вислу, а немачке оклопне јединице напредовале су према Лублину. Пољским вођама је остао само још један излаз: румунска граница. Био је то пут у прогонство, а за многе почетак лутања које се више никад неће завршити. Нагли нестанак органа власти због ужурбаног повлачења цивилних и војних лица имао је неколико трагичних последица, поготово за припаднике немачке народности. Осим оправданих разлога, било је случајева да су неки неправедно окривљени за шпијунажу и издају. У првој недељи рата такви су били изложени народном бесу: догађала су се неодговорна погубљења и убиства (тужну славу стекла је тзв. бромбершка крвава недеља од 3. септембра). Такве жртве пружиле су Хитлеру пропагандно оправдање за његове ионако немилосрдне поступке у окупираној Пољској. Међутим, треба знати да се одређени број пољских грађана немачке народности у пољској војсци лојално супротставио упаду нациста. Те прве недеље рата све се одигравало толиком брзином да готово нико није могао сагледати шта се све догодило и какав ће бити даљи развој догађаја. У Лондону и Паризу пољске дипломате су трчале очајно тамо-амо, хватали се за министре и генерале и преклињали за помоћ. Чак су и Совјети били изненађени вртоглавим темпом догађаја на другој страни њихове западне границе. Ни две недеље пре немачког напада Хитлер и Стаљин су закључили споразум о ненападању. Том приликом совјетска влада је покренула питање територија које је Русија изгубила након Првог светског рата и грађанског рата, са захтевом да се та подручја врате Совјетском Савезу до линије која добрим делом представља данашњу пољско-совјетску границу.

У рано недељно јутро 17. септембра Црвена армија је широким фронтом прешла стару источну границу Пољске. Наишла је само на развучене слабе граничне трупе и стражарске јединице, које су на неким местима пружиле отпор, али нису могле спречити да совјетске јединице сутрадан не стигну до Брест-Литовска (данас Брест) и да се не сусретну с Немцима. Двадесет првог септембра совјетске јединице су избиле на реке Нарев, Вислу и Сану, а немачке трупе (од којих су преузеле, између осталог, опсаду Лавова) су се повукле иза демаркационе линије. Рибентроп и Молотов су 28. септембра у име својих влада потписали споразум о пријатељству.

Сусрет Немаца и Совјета у Пољској.

Варшава је 28. септембра била опкољена, али су пољске оружане снаге одбијале да се предају. Тада су Немци применили нову методу борбе: терористичко бомбардовање. Европа је у септембру 1939. већ могла знати шта то значи. Нешто више од две године раније, тачније 28. априла 1937. године, Хитлерова је авијација на позив генерала Франка бомбардовала шпански градић Гернику. Незаштићено место је немачким бомбама сравњено са земљом, а незаштићено становништво постало је жртва „тоталног рата“, како се то касније назвало.

Ju-87B изнад Пољске

Варшава је други по реду град који је постао плен нацистичких бомбардера. Када су се 24. септембра појавити први авиони изнад густо настањених четврти, у Варшави је било око милион и по Пољака. Противваздушне одбране готово да и није било, па су се немачки пилоти без ризика могли вежбати у гађању. Такав су задатак изричито и добили. Бомбардовање је трајало три пуна дана. Ескадриле авиона стално су се смењивале. Варшава је 27. септембра била масовна гробница и згариште које се димило. Пољаци нису нити покушали направити макар и приближну процену жртава већ приликом првог напада смрт је нашло на хиљаде мушкараца, жена и деце. Али оно што су Немци очекивали није се догодило: грађане није ухватила паника и нису се побунили против свог руководства. На крају су управо пољски команданти у ноћи између 27. и 28. септембра оценили да је наставак борбе бесмислен и да град треба предати. Тиме је рат, који је трајао четири недеље, био завршен, иако је прошло још недељу дана пре него што су се сва пољска утврђења и раштркане јединице предале. Тих последњих дана септембра Немци су могли направити биланс властитих жртава: око 10 000 погинулих, око 30 000 рањених и готово 3 500 несталих. Та цена Хитлеру није била превисока, јер је рачунао и с тежим губицима.

Варшава у пламену, 1939. година

Мање одушевљени били су његови генерали. Сматрали су да се поход на Пољску у целини није завршио сасвим онако како су они то желели. Код техничких формација било је неких тешкоћа, комбинација модерног и конвенционалног оружја имала је још доста недостатака, пречесто је одлучивала срећа и случајност, а не добро промишљена стратегија. Забринуто су се питали какав би био исход борбе да је пољска војска била модерније опремљена и да је иступила ефикасније. Кад је Хитлер 9. октобра саопштио да што скорије жели офанзиву на западу, на своје запрепаштење није наишао на много одушевљења код неких својих генерала, који су поход на Пољску сматрали мање-више срећно завршеном авантуром, али су иначе сматрали да од таквих вратоломних пустоловина не треба правити систем. Тако је генерал Блашковиц, командант немачких снага на демаркационој линији у Пољској, протестовао у јесен 1939. против нечовечног поступка Химлерових јуришних одреда према цивилном становништву. Хитлерова бесна реакција била је: „Методама Војске спаса не води се рат“, а Блашковиц је у лето 1940. повучен из Пољске. Убрзо су генерали схватили да није паметно узбуђивати се због оног што се збивало у окупираним подручјима након пролаза војске.

Немци су 4. септембра у близини Кракова запосели мало место с неколико оронулих барака на запуштеној железничкој прузи: Аушвиц. Пуних пет година ни један се Хитлеров генерал није претерано занимао каква су злодела чинили есесовци у том забаченом углу.

План концентрационог логора Аушвиц

Када је у октобру 1939. завршен рат у Пољској, око 700 000 пољских војника доспело је у немачко заробљеништво: око 100 000 их се повукло преко румунске границе. Лутајући понекад месецима по Балкану, хиљаде њих је најзад стигло на Запад. У Паризу је 30. септембра образована пољска влада у изгнанству под генералом Сикорским. Та влада, коју су признале Британија, Француска и Сједињене Америчке Државе, почела је одмах окупљање и организовање пребеглих пољских војника који су желели да се на страни савезника боре против Немаца. На своје разочарање, Пољаци су приметили да у Француској готово нико није био одушевљен њиховим доласком. Владало је јако антиратно расположење, и Пољаци су наилазили на различит пријем. Говорило се чак: „Да није било Пољака, Француска не би била у рату!“

Цела западна Европа је у јесен 1939. пропустила јединствену прилику да научи нешто од пољске драме. Војни експерти Запада још увек нису хтели поверовати да је Блицкриг могућ и на западном фронту. Уосталом, зашто би Хитлер започео офанзиву на западу? Он је 6. октобра одржао хвалисав говор у Рајхстагу, у којем је, после хвалоспева немачким војним операцијама у Пољској, изјавио да се нада скором миру с Британијом и Француском: „Зашто да се води рат на западу? Зар да би се обновила Пољска? Пољска Версајског уговора више се никад неће обновити. То гарантују две најснажније државе на свету. Ако би Британија и Француска прихватиле ту чињеницу, не би било никаква разлога да се рат настави.“

Четири дана свет је био у напетости. Хоће ли већ опробана Хитлерова игра опет успети? Хоће ли Запад опет бити спреман да се сагласи с диктатором? Спорно је да ли је и сам Хитлер овај пут још веровао у властиту игру? Још и пре него што је добио негативан одговор на своју понуду, наредио је својим генералима да припреме офанзиву у западној Европи.

Француска је влада 10. октобра саопштила да се о миру може говорити тек кад последњи немачки војник напусти Пољску. Два дана касније Хитлер је добио исту поруку из Лондона.

Брзи и изненађујући успех немачке војске у рату против Пољске, а и касније у офанзиви на западном фронту, зависио је добрим делом од нове тактике напада која је постала позната под именом Блицкриг – муњевити рат. Да би се водио такав агресивни рат, било је потребно модерно оружје, пре свега тенкови и авиони. Немци су такво наоружање припремили пре почетка рата, док западни савезници нису тако мислили, нити су се добро припремили за рат. Како се изводила тактика муњевитог рата?

ФАЗА 1: Припрема за напад

Пешадија у додиру држи непријатељске трупе релативно малим чаркама и поставља димне завесе како би што боље прикрила покрете властите живе силе. У међувремену, обрушавајући бомбардери (углавном типа Штука) и артиљерија изолују борбено подручје тако што непријатељу прекидају везу с његовим резервама и дезорганизују непријатељски отпор. Понекад се за изненађујући и брз напад непријатељске одбране користе падобранци. Иза пешадије која узнемирава непријатеља стоји спремна главнина снага.

ФАЗА 2: Главни напад

Главне снаге ступају у акцију брзо у облику клина на најважније тачке отпора браниоца. Тенкови брзо продиру напред, а артиљерија штити бокове главних снага, док пешадијске јединице уништавају последњи отпор у предњем делу непријатељске одбране. Обрушавајући бомбардери и даље дезорганизују отпор и ометају довођење резерви. У међувремену, главнина проширује фронт пробоја. Понекад се могу ангажовати и падобранске јединице.

ФАЗА 3: Продор

Главнина брзо напредује у дубину непријатељске одбране и настоји продрети у слободни оперативни простор, врши обухвате и обиласке у циљу окружења главних снага бранилаца, а обрушавајући бомбардери и даље онемогућавају снабдевање фронта и реорганизацију непријатељских снага. Главнина се шири и напредује, не обраћајући пажњу на остатке непријатељских упоришта и чворове одбране.

Фаза 4: Фронт затворен

После пробоја непријатељске одбране и упада у слободан оперативни простор, јаке оклопно-механизоване снаге, које подржавају артиљерија и авијација, брзо и дубоко продиру на територију непријатеља, пробијају се до важних градова и концентрација непријатељских снага, врше окружења и уништавају снаге одбране. Истовремено настављају даљи продор у средиште државне територије непријатеља За то време пешадијске снаге ликвидирају преостали отпор окруженог непријатеља и осигуравају редовно снабдевање.