„Ослобађање“ слободног града

Битка за Данциг

Немачки бојни брод Шлезвиг-Холштајна упловио је 25. августа у луку Данциг. Било је. додуше, више посета немачке ратне морнарице Данцигу. Али ни један брод није добио прецизнија наређења од овога. У оперативном наређењу стајало је да један сат после почетка напада на Пољску отвори ватру на пољске положаје на отоку Вестерплате. И у самом Данцигу су у међувремену предузете потребне мере да се град при избијању непријатељства што брже преда у немачке руке. Два дана пре доласка немачког брода. Алберт Форстер, вођа националсоцијалистичке секције Gaua Danzig, сам је себе прозвао вођом Данцига. У својој новој функцији примио је посаду брода на свечану вечеру у градској скупштини. „Ваша посета, господине команданте, баш у овим данима пуним напетости за становништво Данцига, јасна је потврда неопозиве одлуке нашег Фирера. Адолфа Хитлера, да се немачком Данцигу помогне, поготово у овом тренутку.“ Форстер је говорио у име готово целокупног становништва. Од избора 1938. скоро сва места у Сенату су била у рукама нациста. Форстерове трупе, SS-Heirmvehr, такође су већ биле стављене у стање приправности. Од 18. августа су наоружане; униформисане су марширале кроз град под властитом заставом. Сада се само још чекао почетак напада на Пољску. У Данцигу напад почиње увече 31. августа. Тога дана у једанаест сати упали су полицијски агенти код високог комесара Друштва народа за слободни град Данциг, Карлу Буркхарту и саопштили му да више не сме напуштати свој стан, да му је телефон искључен те да се спреми да још исте ноћи прими Форстера. Буркхарт је то одбио. Рекао је да је, међутим, спреман да сутрадан ујутро у осам сати разговара са Форстером. Сутрадан, тачно у осам, Форстер је с великом пратњом дошао код високог комесара. Саопштио му је да ће за два сата на његовој кући бити извешена застава с кукастим крстом, тако да је боље за њега да одмах напусти град.

Бојни брод Шлезвиг Холштајн отвара ватру на пољско складиште ратног материјала

Битка за град Данциг почела је тог јутра у 4,45 бомбардирањем Вестерплате с брода Шлезвиг-Холштајн. У самом граду су SS-Heirmvehr и полиција савладали малобројно пољско особље радио-станице и заузели зграду пољског представништва у граду. По немачком плану напада, требало је да испуне још један задатак: да заузму понтонски мост преко Висле код Каземарка. То је било нешто северније од моста код пољског града Гдиње. Циљ ове акције био је да се у сваком случају држи отворена могућност контакта између Треће армије у Источној Пруској и Четврте у Поморју. Када су 4. септембра прве немачке јединице 207. пешадијске дивизије ушле у град, цело подручје слободног града Данцига. осим Вестерплате, било је у рукама нациста. Само полуострво Вестерплате заузето је 7. септембра. Од 265 пољских браниоца, остало их је само педесет. Форстер је већ 1. септембра укинуо државни устав. У његовој управи била су само четири члана. Сва законодавна и извршна власт прешла је у Форстерове руке. И, наравно, град је проглашен делом немачког Рајха. Истовремено се Форстер обратио становништву Данцига прокламацијом. „Дошао је тренутак за којим сте жудели двадесет година Данциг се данас вратио у велики немачки Рајх. Наш Фирер, Адолф Хитлер, ослободио нас је. На јавним зградама се данас први пут вијори застава с кукастим крстом, застава немачког Рајха. С торњева старе општине и достојанствене Маријине цркве звона означавају час ослобођења Данцига. Пресретни смо што и ми сад можемо бити грађани Рајха.“

Припадници SS-Heimwehr у борбеним дејствима у Данцигу.

Кад је Хитлер 19. септембра посетио Данциг. Форстер је још једном имао прилику да изрази своју захвалност. Своју добродошлицу завршио је овим речима: „Обећавамо вам, мој Фиреру, у овом историјском тренутку, да ћемо своју захвалност потврдити непоколебљивом верношћу, свестраним испуњавањем наших дужности и оданошћу.“ Хитлер је на то, између осталог, одговорио: „Овај тренутак не доживљавате само ви дубоко ганути, него га тако доживљава цео немачки народ. И ја сам свестан величине овог тренутка. Први пут крочим по земљи коју су немачки колонисти заузели пола века пре него што су први белци настанили садашњи Њујорк… Желео сам доћи овамо као ослободилац. Данас ми је припала та срећа. У овој срећи је обилна награда за бројне сате, дане, недеље и месеце пуне брига… Данциг је био немачки. Данциг је остао немачки и Данциг ће од овог тренутка бити немачки докле год постоји немачки народ и немачки Рајха.. Рајх који је сва немачка племена ујединио у једну целину и за који смо се заузели до последњег даха.“

Хитлер улази у „ослобођени“ Данциг.

Тог истог дана заузете су и последње пољске утврде код Гдиње. Тиме је за Данциг отклоњена и последња пољска опасност од акција пољске војске. Град је тек тада био ослобођен. Барем је тако осећала већина његовог становништва.

Коњаници против тенкова

Муњевити рат у Пољској

Пољаци су били први народ који је у ноћи између четвртка 31. августа и петка 1. септембра 1939. искусио шта значи Блицкриг – муњевити рат. Пољаци су већ месецима предосећали рат, али нису чекали немачки напад дрхтећи од страха. У Пољској је чак било људи који су сматрали да је већ време да се Немцима покаже где им је место. Високи војни кругови нису схватали суштину модерног рата и рачунали су с класичним начином вођења борбе: рат ће почети граничним чаркама, да би након недеља и месеци те чарке прерасле у операције и битке. Зато се војни кругови нису много узбуђивали што 31. августа 1939, кад се рат више није могао избећи, мобилизација није била завршена. Сматрали су да ће у првим недељама рата још имати времена за то. Такав оптимизам прожимао је многе на Западу, а међу њима и француског генерала Гамелана, који је сматрао да би Пољска могла издржати „барем шест месеци“. Пољско војно руководство чак је израдило план по којем је намеравало изненадити Немце: кад би започеле граничне борбе, неколико коњичких бригада са најбољим пољским коњаницима пробило би се до Берлина, који је од пољске западне границе био удаљен само сто километара. Очекујући да ће се остварити ти велики планови, мобилисане пољске трупе (21 од 37 дивизија, 6 од 11 коњичких бригада) заузеле су крајем августа положаје, али не оне које су им саветовали британски и француски војни стручњаци – иза природне обрамбене линије коју чине реке Њемен, Нарев, Висла и Сан – него дуж граница према Словачкој, Немачкој и Источној Пруској.

Пољска коњица

Пољаци су се припремали на борбу артиљеријом, коњицом и пешадијом. У петак 1. септембра, рано ујутру, Немци су, међутим, дошли с тенковима, оклопним колима, авионима и падобранима. Изненађење и брзина били су битни елементи њиховог напада, који је био све пре него стари начин ратовања из Првог светског рата што су га водили Пољаци.

Са различитих страна – са севера (Источна Пруска), са запада (Поморје и Шлеска) и с југа (Словачка) – требало је да моторизоване претходнице концентрично упадну у Пољску. Пет армија, укупно 56 дивизија, требало је да на неколико места пробију пољску одбрану и да кроз отвор брзо концентрично продру у унутрашњост да би се тамо, далеко иза пољских линија, сусреле. Тако би читава пољска армија била опкољена пре него што би уопште имала прилику да учествује у озбиљним борбама, које би је ангажовале у целини.

Муњевити, концентрични продори кракова клешта, тако типични за немачки напад на Пољску, изведени су успешно захваљујући масовној употреби тенкова и авиона. Оба ова оружја први пут су успешно употребљена у Првом светском рату. У периоду након Првог светског рата тенкови, оклопну кола, бомбардери и ловци ушли су у наоружање свих великих европских армија. У готово сваком генералштабу било је напредних официра који су се, насупрот конзерватизму старијих генерала, заузимали за систематско проучавање и примењивање новог оружја. У Француској се тада млади официр Шарл де Гол заузимао за тенковско наоружање и даљу механизацију војске. Ипак, његове теорије претпостављени нису хтели прихватити, него су истрајали на својим застарелим концепцијама одбране. Само су у Њемачкој потпуно искоришћене стратегијске и тактичке могућности тенка Генерал Хајнц Гудеријан је Фиреру дао у руке одлично увежбано људство с модерним оклопним оружјем. Формације тенкова и оклопних кола које су оперисале самостално давале су немачкој војсци велику покретљивост и снажну продорну моћ, две неопходне особине за војску која се увежбавала само за напад. Потпуна надмоћ у ваздуху, квантитативно и квалитативно, употпуњавала је услове за муњевити рат, нову врсту ратовања какву је Хитлер 1939. применио у агресивном рату против Пољске.

Хајнц Гудеријан

Тог првог септембра запрепашћени су Пољаци већ после неколико сати увидели да тај рат ни по чему неће бити налик на оно што су учили у својим војним школама. Док је на неколико места маса немачких тенкова пробијала граничну обрану, те не наилазећи на озбиљан отпор продрла у небрањену позадину, ескадриле немачког ваздухопловства бомбардовале су трупе на фронту, линије снабдевања и позадину. Нису само сејале смрт и ужас међу цивилним становништвом, него су уништавале железничке мреже, аеродроме и саобраћајнице. Стотине обрушавајућих бомбардера, штука, уништавале су пољски војни транспорт. Пољска мобилизација, која је била у пуном току, била је потпуно дезорганизована. Снабдевање фронта оружјем, муницијом и храном већ је првог дана готово потпуно затајила. Пољска авијација, ни пет стотина углавном застарелих авиона, није била дорасла три пута јачем и неупоредиво модернијем немачком ваздухопловству. Уништена је већ на аеродромима, пре него што је могла полетети да би се борила. Појава немачких падобранаца изазвала је забуну иза линије фронта, а добро припремљена „пета колона“ поткопавала је морал Пољака Био је то тотални муњевити рат.

Ju-87B изнад Пољске

Узимајући у обзир несразмер у снази и опреми двеју противничких војски, немачки успеси могли би се окарактерисати релативно умереним. Додуше, немачке су претходнице у прва двадесет и четири сата продрле стотинак километара у дубину пољске територије, али после, како су се продужавали нападни клинови, оне су постајале рањивије, па су се операције нешто успориле. Иза модерних оклопних јединица кретала се пешадија, која је пружала класичан призор: дуге колоне пешадије на маршу, мноштво коњских запрега за све врсте транспорта, сразмерно мало моторизованих делова. Један немачки официр из генералштаба испричао је касније како је непрестано морао објашњавати сувише нестрпљивим нацистичким функционерима како пешак и у најповољнијим околностима не може постићи брзину већу од четири до пет километара на сат.

Пред Варшаву, свакако, Немци нису стигли одмах сутрадан. Несумњиво је генерал Блументрит имао право кад је касније изјавио: »… да је Пољска стратегијски већ била освојена пре него што је пао и један метак или неки војник прешао границу“ Пољаци то сигурно нису увиђали. С невероватним презирањем смрти, пољске коњичке бригаде бацале су се у борбу: јашући на коњу лако наоружани (пољска је армија имала још јединице копљаника!) борили су се против челика оклопних кола и гусеница тенкова – антички хероизам против безобзирне технике. Ти су безумни напади завршавали потпуним покољем, али су ипак успели да спрече да пољске оружане снаге посустану већ првих дана Задржавали су немачки продор довољно да би, у почетку разбијеној, одбрани дали времена да се опорави. У очекивању обећане британске и француске помоћи, пољске су трупе и даље пружале жесток отпор, углавном несвесне дивовског обруча којим су их Немци стезали.

 

Обмана и лаж

Хитлеров говор у Рајхстагу

Када се Хитлер 1. септембра 1939. око десет сати ујутро упутио из Канцеларије Рајха у Крол Оперу, где је на брзину сазвана седница Рајхстага, СС и СА јединице затвориле су улице. Било је само мало очевидаца, јер је цела четврт била затворена за саобраћај. Само код Бранденбуршке капије је стајало нешто људи.

У Рајхстагу је недостајало више од стотину посланика. Неки од њих били су позвани у војну службу, неки нису могли да стигну на време у Берлин, а неки су. можда, изостали из других разлога. Геринг се побринуо да не буде празних места у дворани. Једноставно је на празна места попунио партијским функционерима и дозволио им, као председник Рајхстага, да учествују на седници. Тако је Рајхстаг ипак био „у пуном броју“ да чује историјски Хитлеров говор.

Ево неколико цитата из тог говора:

„Моја мирољубивост и моје бескрајно стрпљење не сме се помешати са слабошћу, а још мање са кукавичлуком! Зато сам синоћ британској влади дао на знање да под овим околностима код пољске владе не могу наићи на спремност да с нама ступи у заиста озбиљне преговоре.. Одговор на овај предлог о преговарању била је, као прво, општа мобилизација, а као друго, догодила су се озбиљна нова злодела. Ти су се догађаји ноћас поновили. Након што се недавно, у једној јединој ноћи, догодио двадесет и један гранични инцидент, ноћас их је било четрнаест, од тога три озбиљна. Зато сам одлучио да с Пољском говорим истим језиком којим се Пољска већ месецима служи у односима с нама. Енглеској сам стално нудио пријатељство, и кад је то било потребно, најужу сурадњу. Али љубав не може долазити само с једне стране. Она мора бити узвраћена и с друге стране… Неутралне државе дале су нам гаранције за своју неутралност, као што смо то и ми њима већ гарантовали. Савршено озбиљно схватамо ту гаранцију, и докле год други не буду кршили своју неутралност, ми ћемо је такође поштовати. Јер шта имамо захтевати ми од њих? Не желим водити борбу са женама и децом. Наредио сам авијацији да се при нападима ограничи на војне објекте. Ако, међутим, противник мисли да тако добија прилику да се против нас бори супротним методама, онда ће добити одговор који ће му заглушити слух и помрачити вид. Пољска је ноћас први пут пуцала на нас на нашој територији. Од 5,45 узвраћамо ватром. И од сада се бомба узвраћа бомбом! Ономе ко се бори отровом супротстављамо се отровом. Ко се сам не држи правила хуманог вођења рата, не може од нас очекивати друго него да и ми чинимо то исто… Ако од немачког народа тражим жртве, а ако треба и жртвовање свега, онда имам право на то, јер сам и ја спреман, као што сам био и раније, да поднесем сваку властиту жртву. Ни од једног Немца не тражим ништа друго него оно што сам четири године у свако доба сам био спреман учинити. Мој цели живот тек од сада стварно припада мом народу! Не желим бити ништа друго него први војник немачког Рајха! Зато сам опет обукао униформу која ми је била најсветија и најдрагоценија. Нећу је скинути пре него што победимо или – тај крај нећу доживети…“

Хитлерова наредба за напад

Немачки поход против Пољске, који је Хитлер наредио у подне 25. августа, одложен је исте вечери, али није опозван. Дане који су следили Хитлер је желео да искористи да тај рат добије што повољнији дипломатски положај. Западноевропске силе Британија и Француска, те фашистичка Италија добиле су још једну могућност да на овај или онај начин спасу мир, без обзира на то шта је свака од тих земаља подразумевала под тим. За Лондон и Париз простор за маневрисање није био велики: нови Минхен више нису могли прихватити, јер су одлучили да испуне обавезе према Пољској. Поставило се питање: постоји ли још нека могућност да Хитлер постане мало попустљивији и да се Пољска наговори на уступке? За Италију су карте биле јасне: Мусолини није видео могућности да одмах учествује у рату. Својом мировном улогом могао је само стећи већи углед.

Oкупљање француских резервиста у Паризу

Француски премијер Даладије први је одговорио на Хитлерову „мировну понуду“ од 25. августа. Француска се чашћу обавезала да ће испунити своје гаранције према Пољској, али Француска такође јамчи и да је Пољска спремна на слободне преговоре. „Ако поновно почне тећи француска и немачка крв као пре двадесет и пет година“, поручио је Даладије, „онда ће се оба народа борити с великим поверењем у своју побједу, али најсигурнију победу однеће разарање и варваризам.“ Увече 26. августа у Канцеларију Рајха дошао је амбасадор Кулондре, носећи писмо. „Писмо је племенито“, рекао је Хитлер, „али Пољаци су глуви за мирољубиве опомене јер имају пуну подршку Британаца. Бескорисно је преговарати с Варшавом. Пољаци ће искористити време за мобилизацију и држаће Данциг у својим рукама.“ Разговор између Берлина и Лондона није се водио само службеним каналима. Као посредник деловао је и шведски индустријалац Биргер Дахлерус, који је у неку руку био Герингов специјални изасланик. Његовим посредовањем је „велика понуда“ била више прецизирана и дат је неслужбени предодговор британске стране. Хитлерова понуда имала је шест тачака: споразум између Немачке и Британије, враћање Данцига, немачка гаранција пољских граница („нових“), остварење колонијалних захтева без одуговлачења, гаранције немачкој мањини у Пољској и изјава о подршци Британској Империји. Потез унапред срачунат на неуспех.

Лондон је одмах ставио на знање да се о Данцигу и немачкој мањини мора преговарати с Пољском и да је уместо немачке гаранције пољских граница потребна међународна гаранција Немачке, Италије, Француске, Велике Британије и Совјетског Савеза. О колонијалним захтевима може се говорити тек када се слегне тренутна напетост. Немачку подршку Британској Империји Британија је одбила, јер је у супротности с угледом и интересима Империје.

Хендерсон се вратио у Берлин 28. августа са службеним одговором. Британци су ставили нагласак на независност Пољске, с којом је требало директно преговарати. Хитлер се, по Хендерсону, није понео неразумно. Да ли је спреман директно преговарати с Пољском, то још није могао рећи, али ће проучити одговор на ноту.

У европским главним градовима завладао је одређени оптимизам. Хитлер ће можда преговарати. Мусолини га је наговарао. Када је пољска влада дала на знање да ће 29. августа објавити општу мобилизацију, британски и француски амбасадор у Варшави залагали су се код владе да одложи тај акт. Пре свега, није требало изазивати Хитлера.

Хендерсон је увече 29. августа дошао Хитлеру да чује његов одговор на британску ноту. Хитлер је заиста био спреман на преговоре, али тако да се 30. августа појави у Берлину опуномоћени пољски изасланик који ће предложити Немачкој прихватљива решења. То је био диктат, ултиматум. захтев с позиције силе.

Хендерсон и Кулондре су уграбили прилику за преговарање и покушавали уверити пољског посланика Липског. Париз и Лондон су опоменули Варшаву да учини све како би се избегли сукоби те да се лепо поступа с немачком мањином. Реаговање пољског главног града било је да се тешко може удовољити Хитлеровим захтевима. Цео 30. август прошао је без одговора британске владе. У поноћ Хендерсон се појавио код Рибентропа, који га је примио стиснутих усана и укоченог погледа. Британски одговор свео се на то да Немачка дипломатским каналима треба започети преговоре с Пољском и да се приликом контаката уздржава од војних агресивних подухвата.

Рибентропове су реакције на тренутке биле толико пуне беса да је не само он него и хладнокрвни Хендерсон губио самоконтролу. На крају разговора Рибентроп је из торбе извадио документ у којем је била формулисана „велика понуда“ Пољској. Читао га је наглас. али је, супротно свим дипломатским обичајима, одбио да га преда Хендерсону. „Пољски преговарач се није појавио“, рекао је. „Термин за преговоре је прошао.“ Хендерсон се од шеснаест тачака могао сетити само шест или седам. „Тог момента“, пише преводилац Шмит у својим мемоарима, „постао сам свестан да се Хитлер и Рибентроп само поигравају и да је велика понуда била само обмана.“ И заиста, Хитлер је сутрадан, 31. августа, у тринаест и тридесет наредио да се Пољска нападне у рано јутро 1. септембра. Целог тог последњег дана мира Лондон и Париз су још покушавали да наговоре Пољску да ипак пошаље изасланика. Париз је хтео да иде тако далеко да амбасадор Липски добије пуномоћ какву је Хитлер захтевао. Поподне је Липски добио из Варшаве упутства да затражи пријем код Рибентропа не као специјални изасланик, него као амбасадор. Липски је морао чекати до шест и тридесет пре него што га је Рибентроп примио. Одмах га је упитао о пуномоћи и одговору на немачке захтеве. Кад му је Липски саопштио да нити има пуномоћ нити су му службено познати захтеви, Рибентроп је завршио разговор. То је био последњи дипломатски контакт између Пољске и Немачке.

Касно увече, припреме за напад биле су у пуном јеку. Амбасадори Француске и Британије сазнали су шта се тачно налазило у шеснаест тачака „велике понуде“, јер су мало раније биле објављене на немачком радију. Према немачким наводима, пољски специјални изасланик није се уопште појавио да о томе разговара. Националсоцијалистичка пропаганда хтела је приказати јавности како је Немачка била спремна прихватити британски предлог о мировном разговору, али да Пољска то није била.

Задњег дана августа за мир су се заузели папа, државници Сједињених Америчких Држава, Холандије, Белгије и скандинавских земаља. Њихови позиви остали су без одговора. У Риму се, пошто је ујутро 1. септембра стигла вест о рату, грозничаво форсирала италијанска идеја о новој минхенској конференцији. Дипломатске припреме требале су се наставити у првим данима рата. Још у ноћи између 31. августа и 1. септембра Лондон је покушао да наговори Пољску на већу дипломатску попустљивост према Берлину. Зашто Липски не би могао примити један документ? Требало је да Хендерсон јави немачкој влади у Берлину да Варшава тражи нове контакте с њом. Међутим, у четврт до пет ујутро почео је рат.

После подне у Берлину

У петак 25. августа 1939. Хитлер је написао писмо Мусолинију. Био је радостан: успео је да са Совјетским Савезом закључи споразум о ненападању и желео је да то саопшти италијанском диктатору.

„На немачко-пољској граници већ смо недељама у стању приправности“, писао је Хитлер. „Само ноћас је јављено о двадесет једном граничном сукобу Данциг је окружен пољским трупама. Нико под овим околностима не може рећи што доноси следећи тренутак. Могу вас само уверити да постоји граница од које ни под каквим условима не могу одступити.“

Ту границу је, иначе, Хитлер већ био одредио: 26. августа, следећег дана, требало је да почне рат против Пољске. Хитлер се тада само желео уверити у Мусолинијеву подршку. Хтео је да покуша последњи пут и мало ослабити везе између Пољске, с једне стране, и Француске и Британије с друге.

Хитлеру је већ био најављен његов преводилац Паул Шмит, који се дан раније вратио с Рибентропом из Москве. Требало је да Хитлеру преведе неколико стубаца из одлучних говора британског премијера Чемберлена у Доњем дому и британског министра спољних послова Халифакса у Горњем дому, у којима су коментарисали немачко-совјетски споразум о ненападању Хитлер је био изненађен одлучношћу Британије. У тринаест и тридесет позвао је британског амбасадора, сер Невила Хендерсона, у Канцеларију Рајха. Хендерсон се састао с Хитлером, који му је сасвим мирно у присутности Рибентропа и Шмита изнео „последњи предлог“ о споразуму између Британије и Немачке. „Немачка ће се свим средствима супротставити македонском стању (алузија на немирне балканске границе у вези с македонским питањем, које је доводило до честих оружаних сукоба) на својој источној граници“, рекао је Хитлер. Чемберленов говор у Доњем дому намерава одржати то стање. Али његов говор, рекао је даље Хитлер, могао би за последицу имати рат, крвавији од оног 1914-1918. Немачка се сада не би морала борити на два фронта: споразум с Москвом јемство је за то.

Британски амбасадор Хендерсон

Као доказ своје „мирољубивости“ Хитлер је дао пријатељски предлог: он ће признати неприкосновеност Британске Империје и помоћи му снагом немачког Рајха, ако се, између осталог, признају немачки колонијални захтеви. Таква „пријатељска“ изјава могла би ступити на снагу чим проблеми с Пољском буду „решени“. Хендерсон је хладно реаговао саопштавајући да ће Британија испунити своје обавезе према Пољској. Он ће, међутим, ипак искрено проучити немачки предлог и у том га смислу пренети Лондону. Хендерсон је тог дана отишао из Канцеларије Рајха у четрнаест и тридесет. Разговор је трајао један сат и за то време Хитлер је имао само један излив беса против Пољске.

У међувремену, у Канцеларију Рајха стигао је италијански амбасадор Атолико. Требало је да донесе Мусолинијев одговор на Хитлерове планове око Пољске. Амбасадор је дошао празних руку, па је Рибентроп добио наређење да позове италијанског министра вањских послова Ћана. Али ни то није успело.

Било је већ три поподне. Ваљало је издати наређење трупама за напад на Пољску. Атолику је речено да може ићи.

„Напетост међу нама расла је из минута у минут“, написао је касније генерал вон Ворман. који је с осталим официрима чекао у Канцеларији Рајха. „Било је 15 сати; последњи тренутак у којем се наређење за напад могло издати. Одједном су се отворила врата музичког салона и на прагу се појавио Хитлер – мало блед, али врло миран. Звучало ми је мало усиљено и театрално кад је одсечно рекао: Fall Weis. Било је 15:02.“

Немачка војна машинерија почела се кретати пуном паром. У Берлину се примећивала повећана војна активност. Биле су прекинуте међународне телефонске везе с Британијом и Француском. У немачком главном граду расла је напетост, а то се стање пренело и на остале главне градове у Европи. Недуго затим стигла је вест да су Британија и Пољска закључиле споразум о међусобном помагању.

Овај споразум јасно је потврдио раније преузете обавезе. Шмит, који је био у Хитлеровој близини кад је стигла вест, написао је у својим мемоарима како је Хитлер после читања дуго седео за столом мрмљајући. У пет и тридесет позван је француски амбасадор Кулондре. Шмиту се причинило да је Хитлер био толико изненађен вестима из Лондона да је једва учествовао у разговору. Оно што је имао рећи француском амбасадору слагало се с оним што је пре тога рекао Хендерсону: на нове пољске провокације одговориће силом Помисао на рат с Француском, до којег би због тога могло доћи, ипак је онерасположила Хитлера.

Кулондре је само одговарао да ће Француску свим снагама помоћи Пољској ако ова буде нападнута. Хитлер је напоменуо да не зависи о њему кад ће се Француска и Немачка заратити, и пре него што је Кулондре могао нешто одговорити. Фирер му је пружио руку у знак поздрава.

Француски амбасадор Кулондре

Тада су најавили новог посетиоца: Атолика. Он је донео Мусолинијево писмо, које су тог поподнева тако нервозно очекивали. „Ако Немачка нападне Пољску, а сукоб остане локализован“, писао је Дуче, „Италија ће пружити Немачкој сваку политичку и економску помоћ… Ако савезници Пољске предузму противнапад на Немачку, мислим да није опортуно да ја преузимам иницијативу за ратне операције, имајући на уму садашње стање италијанских војних припрема. Наша интервенција ипак би могла одмах уследити ако нам Немачка одмах да ратни материјал и сировине… Приликом сусрета с вама рат је био предвиђен после 1942. Овај одговор био је ударац за Хитлера, написао је преводилац Шмит. Хитлер као да је заборавио песимистичке речи о ратној снази Италије које је Ћано изговорио неколико дана раније у Бертесгадену. Леденог израза лица, Хитлер је слушао Атоика и рекао да ће брзо одговорити на писмо. Кад је Италијан отишао, уздахнуо је: „Италијани су исто тако непоуздани као и 1914.“ Шмит је затим изашао у предсобље. Кроз ходнике и предсобље шетала су војна лица. „Док сам ја још неодлучно размишљао којој групи у предсобљу да се прикључим, из Хитлерове собе журно је изашао фелдмаршал Кајтел“, пише Шмит. „Чуо сам га како узбуђено прича са својим ађутантом, а између осталог чуо сам и ово: „Наређење за напад мора се одмах опозвати.“ Фон Ворман је био позван Хитлеру, речено му је да мора сместа потражити врховног команданта копнене војске, генерала фон Браушица. “Иако то није било лако, фон Браушица су пронашли. Кад је стигао у 19 сати, дочекали су га као анђела спаситеља. Хитлер му је саопштио да се трупе морају вратити на полазне положаје. „Треба ми времена за даље преговоре“, рекао је Хитлер. „Трупе дуж целог фронта, од Источне Пруске до Словачке, морају се повући за мање од дванаест сати од времена одређеног за напад. У Источној Пруској су с тешкоћама задржали трупе 1. армијског корпуса на граници. Део армијског корпуса генерала фон Клајста заустављен је тек пошто је један официр из штаба принудно слетео у граничном подручју. Код многих виших официра Хитлер је лако проиграо део свог војног престижа.

Берлин је мало одахнуо. Али те вечери стигле су вести о паљењу немачких имања на пољској граници. У округу Розенберг у Западној Пруској изгорела је штала сељака Рајнхарда Брифеа и кућа удовице Марте Зербовски. То су учинили Пољаци, јавила је немачка полиција.

 

Гангстери у Глајвицу

Алфред Хелмут Наујокс био је члан СС-а од 1931, а од 1934. цењени сарадник СД-а (Sicherheitsdienst). Десетог августа 1939. требао је да се јави свом главном шефу, тридесетпетогодишњем Рајнхарду Хајдриху, СС-Групенфиреру и шефу Гестапоа у Служби сигурности.  У Хајндриховој канцеларији у берлинској улици Принца Алберта на зиду висила велика карта Средње Европе. Хајдрих је показао на малу црвену тачку на немачко-пољској граници и рекао: „Ово је Глајвиц (данас Гливице). Ваш задатак гласи: ићи ћете са СД-Сондеркомандом од пет или шест људи у Глајвицу. У одређено време, које ће вам бити саопштено, инсценираћете тамо напад на радио-станицу. Треба изазвати утисак да су тај напад извели Пољаци. Нашој пропаганди је због иностране штампе потребан доказ да је Пољска више пута повредила границу. Јесте ли разумели задатак?“

lfred

Алфред Наујокс, фотографисан на крају рата, након што је пребегао Американцима.

Наујокс је скочио у став мирноо и одговорио: »Разумем, господине групенфиререру!“  „Ви, дакле, у цивилу путујете у Глајвиц. Лозинка је „Конзервен“. Њоме ћете се јавити локалном шефу Гестапоа, Хајнриху Милеру, који ће вам дати детаљније инструкције. Радио-станицу морате држати толико дуго колико је потребно да један Немац који говори пољски може одржати говор пред микрофоном. Тај Немац који говори пољски биће вам стављен на располагање у Глајвицу.“

Отприлике шест година касније, амерички јавни тужилац Стори изнео је пред нирнбершким судом Наујоксову писмену изјаву у којој описује што се даље догађало.

„Отпутовао сам у Глајвиц и јавио се ХајнрихуМилеру, који се тада налазио у близини Опелна (данас Ополе). Милер је у мом присуству разговарао с неким човеком, који се звао Мехлхорн, о плану за погранични инцидент којим би се инсценирало да су пољски војници напали немачке трупе. План је требала спровести у дело чета Немаца. Милер је рекао да ће му бити стављено на располагање дванаест или тринаест осуђених криминалаца. Они би морали обући пољске униформе, а њихове лешеве требало је оставити да леже на месту окршаја. Да би се то извело, требало је да криминалци добију ињекције од лекара који је за то добио Хајдрихово наређење. Осим тога, требало је да им се нанесу ране ватреним оружјем. Милер је рекао да му је Хајдрих наредио да и мени стави на располагање једног од тих криминалаца за напад на Глајвиц.“

Хитлер је 22. августа позвао команданте копнене војске, авијације и морнарице у своју вилу на Бергхофу изнад Берхтесгадена да приме наређења. Генерали и адмирали стајали су у дугом реду послушно у ставу мирно, с капом у левој руци и средњим прстом десне руке на шаву панталона. Пред њима је стајао каплар из Првог светског рата. Вече пре тога, у 23 и 30, немачки обавештајни биро је објавио: „Влада Рајха и совјетска влада сагласиле су се да закључе споразум о ненападању.“ Генерали и адмирали више се нису двоумили шта ће им Фирер наредити. Затим је Хитлеров глас трештао великом двораном. Опширно је излагао властите надљудске квалитете. „У будућности више никад неће постојати човек који ће имати више ауторитета од мене…“ „А у Енглеској и Француској“, закључио је Фирер, „нема ни једне личности од формата.“ Да је морало доћи до сукоба с Пољском, то је Хитлеру било јасно. Његов је план био да се прво окрене против Запада, а онда против Истока. Тај план је променио, јер је сматрао да ће Пољска напасти с истока, ако Немачка започне рат на западу. Британије се у том тренутку није требало превише бојати. Она никад не би повредила неутралност Холандије, Белгије и Швајцарске, па према томе, практично, неће моћи помоћи Пољској.

За време ручка генерали и адмирали су били мање одушевљени и ратоборни него што се Хитлер надао. Зато је још једном устао да им још снажнијим изразима и јачим гласом улије храбрости. „Затворите срца за самилост. Ваља иступати брутално! Најјачи има право! Потребна је велика окрутност! Пољска мора бити уништена. Чак ако избије рат на западу, уништење Пољске остаје примарно!“ Онда је Хитлер наставио говорити као да је желео уклонити и последње моралне препреке: „Даћу пропагандни повод за почетак рата. Није битно да је ли веродостојан или није. Победника после не питају да ли је говорио истину. Кад се започиње и води рат, није битно право, него победа.“

Следећих су се дана тенкови и нови велики транспорти трупа кретали према источној граници Немачке. У луку слободног града Данцига у „пријатељску посету“ упловио је немачки бојни брод Шлезвиг-Холштајн. Пољска је почела с мобилизацијом 30. августа – прекасно.

Наујокс је у Глајвицу чекао телефонски позив из Берлина. Поподне, 31. августа, најзад је чуо Хајдрихов глас у слушалици: „Задатак извести вечерас у осам сати. За „Конзервен“ се јавите Милеру.“ У свом писменом сведочењу Наујокс је касније изјавио: „Отишао сам код Милера  и рекао му да ми увече пошаље човека у близину радио-станице. Заиста су ми послали тог човека на договорено место, а ја сам им рекао да га положе код улаза у станицу. Био је још жив, али није био при свести Покушао сам му отворити очи. По његовим очима нисам могао видети да ли је још жив, али сам приметио да још дише. Нисам видео ране од метка, само му је лице било пуно крви. Носио је цивилно одело. Заузели смо радио-станицу како нам је било наређено.“

Радио Глајвиц

Те вечери било је мало људи у згради Радио-Глајвица. Станица је емитовала музички програм радио-станице Бреслау. Ноћног портира и неколико техничара брзо су онеспособили ударцима пендрека. Нешто касније, становници су се запрепастили кад је одједном нестало музике с њихових апарата и зачуо се глас: „Овде пољска станица Глајвиц!“ Три, четири минута се на радију чуо глас који је на немачком и пољском псовао нацистичку владу и позивао на ослободилачку борбу. Док су запањени грађани Глајвица алармирали полицију, Наујокс и његови људи уништавали су инвентар станице. Пуцајући дивље у ваздух. напустили су зграду и нестали у мраку.

Првог септембра у осам сати ујутру, у Герингов штаб је дошао шведски индустријалац Дахлерус и питао „Зашто је Немачка напала Пољску?“

„Рат“, одговорио је дебели фелдмаршал, „избио је због тога што је Пољска напала Радио-станицу Глајвиц.“

Смирнов, Павел Михаилович

Павел Смирнов (рус. Па́вел Миха́йлович Смирно́в), совјетски тенкиста, учесник Другог светског рата, Херој Совјетског Савеза.

Смирнов је рођен 15. децембра 1908. године у Астрахану, у породици рибара. Његов отац, Михаил Александрович, доста је пио те га је жена напустила; са собом је повела и сина Павла. Катарина Васиљевна се убрзо скрасила у Перму, где се по други пут удала.

Павел је 1919. године кренуо у црквену школу, где је као и доста друге деце, маштао о летењу и израђивао макете једрилица и авиона.

Породица се 1922. вратила у Астрахан, где је Павел наставио своје школовање на трговачкој школи и курсу за уметника-декоратера, што је донекле повезано и са Павеловом љубављу према сликарству. Међутим, након смрти очуха, Павел је морао да почне да зарађује, што и чини запосливши се на рибарици. Према мемоарима његове мајке, управо на тој рибарици је и формиран Павелов чврст карактер. Након рибарице, Павел се запошљава као наставник физичке културе, а 1929. се и жени; исте године је и регрутован и одлази да служи војску у тенковску јединицу у Саратову.

Након војске, Павел се запошљава у сеоској школи у Кировску, где држи наставу из предмета физичког васпитања, музичке и ликовне културе. Убрзо остаје без супруге, која умире од сепсе.

Смирнов 23. јуна 1941. године добровољно ступа у редове Црвене армије. У саставу посаде тешког тенка КВ 344. тенковског батаљона 91. самосталне тенковске бригаде, на дужности возача-механичара, учествује у завршним борбама за Стаљинград.

У борбеним дејствима 13-14. јануара 1943, тенк Саратова успева да уништи два тенка, артиљеријску батерију, четири минобацача, пет митраљеских гнезда, седам бункера, пет возила, са укупно око 120 војник. У једном од окршаја, совјетски тенк је погођен и онеспособљен за даље кретање. Под заштитом наоружања тенка, Смирнов и командир тенка Наумов су напустили тенк и отклонили квар, након чега су наставили са борбом. Рокосовски је за овакав учинак у борби одликовао Наумова и Смирнова Орденом Црвене звезде, док су чланови посаде Норицин, Вјалих одликовани Медаљом за храброст.

Јануара 1943, снабдевање немачких јединица у Стаљинграду одвијало се само преко аеродрома Питомник. Желећи да им затвори и тај правац снабдевања, Рокосовски даје задатак 91. самосталној тенковској бригади Јакубовског да нападне аеродром. Јакубовски шаље 344. тенковски батаљон, са задатком заузимања брда Намејанаја и фарме Новаја надежда, који су се налазили на правцу аеродрома под немачком контролом.

Током пет часова непрекидне борбе, 21. јануара 1943, посада тешког тенка КВ уништила је пет тенкова, 24 моторних возила, 19 топова и минобацача, 15 митраљеских гнезда, пет бункера и око стотинак немачких војника.

Према једној верзији догађаја, тенк се одвојио од пешадије која га је пратила и на ободу Новаје Надежде је погођен. Изгубивши покретљивост, посада је наставила да се бори. Према мемоарима маршала Јакубовског, совјетске снаге су већ заузеле ове положаје и очистиле их од непријатељских војника, а тенкисти су добили задатак да се организују за одбијање немачког противнапада. Током противнапада, тенк КВ-1 Смирнова је погођен, али су одбили да се повуку и оду на поправку, одлучивши да остану и помогну у одбијању противнапада.

Када су остали без муниције, Немци су понудили посади да се преда, што су сви у тенку одбили. Увидевши да их не могу приволети на предају, Немци су полили тенк бензином и запалили га.

Совјетске снаге, како би им помогле, потиснуле су Немце из тог рејона. Међутим, било је касно; цела посада тенка жива је изгорела. Тела изгорелих тенкиста сахрањена су у непосредној близини погибије.

Одлуком Президијума Врховног савета Совјетског Савеза од 23. септембра 1943. године, Смирнов је, заједно са још три члана посаде, за храброст и приказани хероизам током Стаљинградске битке, проглашен Херојем Совјетског Савеза.

Пети члан посаде, који се често избегава у изворима, пунилац Феодосиј Григоревич Ганус, два пута је изостављен са списка за одликовање, пошто је по националности био Немац. На споменику подигнутом на месту погибије, није било његовог имена, иако је и његово тело сахрањено под тим спомеником. Правда је спора, али достижна. Захваљујући групи ентузијаста, новинара и запослених у Централном архиву МО РФ, 1995. године се и Ганусово име нашло на споменику. Годину дана касније, проглашен је Херојем Руске Федерације.

Дубровник, разарач КЈРМ

Краљевска југословенска ратна морнарица (КЈРМ) је почетком тридесетих година располагала претежно застарелим бродовима, међу којима су  били школска крстарица Далмација (купљена немачка крстарица Niobe), шест миноносаца класе М (Галеб, Јастреб, Орао, Сокол, Кобац и Лабуд; купљени од немачке ратне морнарице 1920. године), шест торпиљарки класе Т3 и Т5 (Т1, Т3, Т5, Т6, Т7 и Т8; ратни плен из Првог светског рата), пет малих минополагача класе Малинска (Малинска, Мљет, Мељине, Марјан и Мосор; грађени у Краљевици током тридесетих година).

Сви наведени бродови су били застарели и могли су се користити само за обуку поморских кадрова краљевске ратне морнарице. Поред ратних бродова, КЈРМ је располагала и одређеним бројем помоћних бродова.

У другој половини двадесетих година, тачније 1926. године, Краљевина Југославија набавља четири подморнице, од којих су две биле класе Храбри (Храбри и Небојша; пројектоване на основи британске  подморнице класе „L“ из Првог светског рата) и две класе Осветник (Смели и Осветник; грађене у Француској 1927-29. године).

У складу са карактеристикама Јадранског мора и обале, за потребе КЈРМ се 1926. године набављају два торпедна (борбена) чамца класе Ускок (Ускок и Четник), изграђених у Великој Британији и осам моторних торпиљарки класе Орјен (Орјен, Велебит, Динара, Триглав, Сувобор, Рудник, Кајмакчалан и Дурмитор), изграђених у Немачкој.

„Уско море“, какво је било и Јадранско, учинило је да међу руководећим кадром превагне мишљење о потреби, поред малих обалских подморница, и брзих торпедних бродова, са солидним артиљеријским и противподморничким наоружањем. Сходно томе, уследила је градња моторних торпиљарки и командних бродова дивизиона торпиљарки – разарача мањег депласмана, али велике брзине и са јаким артиљеријским и торпедним наоружањем.

Под утицајем искустава стечених у употреби разарача у Првом светском рату, све поморске земље су се у периоду између два рата потрудиле да их што више усаврше. До 1930. године градили су се углавном прототипови разарача до депласмана прописаног Поморским споразумом из Лондона, потписаним 1930, тако да је том тренду остала верна и сама Краљевина Југославија. Проблем је настао приликом дефинисања тактичо-техничких захтева за нову класу разарача. Сви чланови комисије за развој тактичко-техничких захтева, која је била састављена од оружара-специјалиста за торпедно, артиљеријско, противподморничко оружје и тд, настојали су да прогурају своје идеје и захтеве, не марећи за захтеве и потребе других специјалиста. Тако је настао пројекат разарача Дубровник, преамбициозно наоружан брод, што ће се касније одразити на стабилитет брода.

Флотни програм из 1928, вредан 150 милиона динара, предвиђао је набавку подводног оружја, обалских топова, али и једног новог, великог разарача.

Градња разарача Дубровник

Одмах на почетку, командни кадар КЈРМ се нашао пред избором: да ли нови брод градити у Француској или у Британији? Французи су градњу брода условљавали уградњом Шнајдерових топова, који су имали недопустиво малу брзину гађања за један модерни разарач. Избор је пао на Британију, која је понудила два пројекта: компанија White је понудила пројекат разарача депласмана 2140 тона, брзине 37 чворова, наоружан са седам топова калибра 120 мм, четири топа калибра 40 мм и шест торпедних апарата. По мишљењу југословенске комисије, наоружање је било слабо, а цена градње прилично висока.

Избор је тако пао на пројекат компаније Yarrow, који је био јефтинији и са краћим роком испоруке. Овде није било условљавања наручиоца у погледу произвођача наоружања, већ је постојао договор да ће градитељ уградити оруђе које му наручиоц обезбеди. Како је Краљевина Југославија била чланица Мале Антанте, то се определила да сво наоружање буде чехословачко. Шкодини топови, чехословачке производње, већ су се налазили у артиљеријским јединицама Копнене војске, тако да избор није био тежак.

Уговор о градњи разарача Дубровник потписан је у лето 1929. године. Кобилица брода је положена у бродоградилишту у Глазгову, 10. јуна 1930; већ 12. октобра 1931. је поринут, да би већ следеће године, 14. маја 1932. био завршен и предат Краљевској југословенској ратној морнарици. Након извршене примопредаје, брод је отпловио у Холандију где се задржао ради уградње справа за управљање артиљеријском ватром.

Уколико се погледају тактичко-техничке карактеристике брода, може се закључити да се радило о броду високих квалитета: велики депласман, четири топа калибра 140 мм, два топа калибра 83,5 мм и шест противавионских топова калибра 40 мм; шест торпедних цеви, четири бацача и два клизача дубинских бомби.

Поринуће брода

На прамцу брода су се налазила два једноцевна топа калибра 140 мм, домета близу 24 000 м, веома високо постављена. Иза моста, између два димњака, а на уздигнутом надграђу, налазила су се два противавионска топа калибра 40 мм. Даље према крми су се налазила два троцевна торпедна апарата, између којих је била платформа са двоцевним топом калибра 83,5 мм. На крменом надграђу налазио се крмени топ калибра 140 мм, а бочно још два топа калибра 40 мм. На самом крају крмене палубе налазио се четврти топ калибра 140 мм и шине за полагање морских мина.

Крма разарача Дубровник.

Погонски комплекс брода састојао се из две парне турбине типа Parsons снаге 42 000 КС и три парна котла типа Yarrow. Поред главних турбина, биле су уграђене и помоћне турбине, снаге 900 КС, које су се користиле за вожњу економичном брзином. Уграђени погон био је димензионисан за постизање максималне брзине повљења од 37 чв, али је она приликом пробних вожњи премашена (40,3 чворова). Укрцано гориво у количини од 590 тона обезбеђивало је даљину пловљења од око 7000 миља, пловећи брзином од 15 чворова.

У почетку експлоатације брода, долазило је до кварова на погону, изазваних нестручношћу кадра који је опслуживао погон, пошто је погон на Дубровнику био далеко модернији и снажнији него на другим бродовима КЈРМ. Ови проблеми су убрзо превазиђени, а разарач Дубровник је уједно постао и место где су се оспособљавали кадрови бродомашинске струке.

Када је реч о стабилности брода, показао се озбиљан проблем стабилитета услед тога што је главна палуба била неуобичајено висока за овакав тип и величину брода. Услед тога, као и велике тежине наоружања, установљено је да брод има прилично слаб стабилитет, што је делимично решено стављањем 40 тона баласта на дно бродског трупа.

Разарач Дубровник је у Сплит упловио 12. августа 1932. године. Како се радило о најновијем, најмодернијем, па и највећем броду КЈРМ, разарач Дубровник је коришћен у протоколарне сврхе, крстарећи по Средоземљу и Црном мору, када са краљевском породицом посећује Грчку, Трску, Румунију и Бугарску. Ваљало би напоменути да је краљ Александар I Карађорђевић управо на Дубровнику пошао и на своје последње путовање у Француску.

Период до Другог светског рата разарач Дубровник проводи у уобичајеним активностима. У међувремену су изграђени и разарачи Београд, Љубљана и Загреб, са којима је чинио Прву торпедну флотилу КЈРМ.

Дубровник у Априлском рату

„Дубровник“ је Априлски рат дочекао у својству командног брода Прве торпедне флотиле, у Бококоторском заливу. У строју су поред њега били још и разарачи Београд и Загреб; разарач Љубљана се налазио на поправкама у тиватском Арсеналу.

Уметнички приказ напада бомбардера на разарач Дубровник у Рисанском заливу.

Првог дана рата, италијански бомбардери нападају на Боку Которску и успевају да оштете разарач Београд и четири миноловца. Превирања су учинила своје, те убрзо са бродова одлазе старешине и морнари хрватске националности. Депеша о примирју стиже 15. априла и у њој стоји забрана уништавања бродова и отварања ватре на авионе. Команданти бродова одржавају састанак и доносе одлуку да капитулација није обавезујућа и да свако од пловила може самостално донети одлуку о испловљењу ка некој од савезничких лука. На овај корак се одлучују посаде подморнице Небојша и моторних торпиљарки Дурмитор и Кајмакчалан. Поручници бојног брода Спасић и Машера се одлучују да потопе разарач Загреб, што су и учинили 17. априла 1941. године, када тону заједно са њим.

Разарач Premuda

Разарач Дубровник улази у састав италијанске ратне морнарице 25. априла 1941. године под именом Premuda. Средином 1941. брод пребазира у луку Ла Специја, где се врши пренаоружавање брода: двоцевни топ калибра 85 мм замењен је једним топом калибра 120 мм; чехословачки топови калибра 40 мм замењени су Брединим калибра 20 мм, да би нешто касније топ калибра 120 мм био замењен са два топа калибра 37 мм, када су на крму додата и још два топа калибра 20 мм.

Као разарач Premuda италијанске РМ.

Након што су извршене пробне вожње, сада разарач Premuda улази у састав 10. флотиле. Посаду брода су углавном чинили чланови посаде италијанских бојних бродова Vittorio Veneto и Cavour, који су били тешко оштећени у нападу британске морнаричке авијације на ратну луку италијанске РМ Таранто 12. јуна 1940. године.

Разарач Premuda до јула 1943. бива ангажован у 130 борбених задатака на мору, од чега 57 у обезбеђењу конвоја, а 14 за потребе транспорта на релацији Италија – северна Африка, при чему је превалио укупно 31 000 миља.

Торпиљер TA32

Средином јула 1943. долази до хаварије на погонском комплексу, због чега Premuda бива отегљена у Ђенову на поправке. Поред радова на погонском комплексу, долази и до измена у наоружању. Наиме, како је Италија потрошила гранате калибра 140 мм, а нових није било, морала је да изврши пренаоружавање брода. Донета је одлука да се чехословачки топови калибра 140 мм замене италијанским калибра 135 мм.

Међутим, негде у то време Мусолини бива збачен са власти, а на његово место долази маршал Бадољо. Немачке снаге 9. септембра започињу процес преузимања италијанских ратних бродова. Међу тим бродовима се нашао и разарач Premuda. Немци га сврставају у торпиљера и дају му ознаку ТА32. Пошто је у том тренутку био без икаквог наоружања (демонтирани топови калибра 140 мм), Немци су планирали да га преуреде у брод за навођење ноћних ловаца; због тога је уклоњен и крмени јарбол, уместо њега је монтиран радар Freya, док је на прамцу постављен радар FuMO21.

Када је реч о наоружању у овој верзији, брод је имао три противавионска топа калибра 105 мм; топови 20 мм су остављени, а топови калибра 37 мм замењени немачким. Торпедни апарати су демонтирани и уместо њих је требало уградити два двоцевна торпедна апарата.

Како се мењала ситуација на фронту, тако су се мењали и планови за заплењене бродове. Немци су морали да надоместе губитке у бродовима, тако да су убрзо увели у оперативну употребу заплењене бродове, међу њима и ТА32. У међувремену је, у оквиру припрема за увођење у оперативну употребу, дошло до промена у структури наоружања. Један торпедни апарат је враћен на своје место, а радар Freya замењен је топом калибра 105 мм. Угађене су шине за обарање морских мина, а противавионско наоружање је ојачано. На месту другог торпедног апарата уграђена су два двоцевна топа калибра 37 мм, као и између димњака. Постављено је укупно осам четвороцевних топова калибра 20 мм, као и два двоцевна, истог калибра.

У састав немачке 10. флотиле торпиљера бива уведен 18. августа 1944. године. Флотила је за зону операције добила акваторије Лигурског и Тиренског мора, са задатком извођења пратње пловних састава, постављања минских препрека, извиђања и подршке јединицама копнене војске у обалском појасу. Током свог пловљења под немачком заставом, ТА32 био је најчешће ангажован на бомбардовању савезничких положаја на обали и извиђању. Са приближавањем савезничких снага, Немци га 24. априла 1945. потапају у ђеновској луци.

Вађење брода са дна луке, 1950. година

Труп брода је подигнут 1950. и отегљен у резалиште у Ђенови, чиме је свој пут завршио највећи разарач који је пловио под заставом КЈРМ.

Фото: Paluba.info форум

Подморница Orzel

Подморница пољске ратне морнарице Orzel, једна је од укупно две изграђене подморнице истоимене класе. Пољаци су током тридесетих година, када је подморница пројектована, планирали изградњу четири подморнице, али су на крају остали са свега две подморнице ове класе.

Пољаци су у почетку планирали да их изграде у Британији, али је предложена цена била превисока, а британски Адмиралитет се изјаснио да је градња подморнице која би у површинској вожњи пловила брзином од 20 чворова – немогућа.

Сходно ситуацији, Пољаци се обраћају Холанђанима и наручују подморнице у бродоградилиштима De Schelde и Rotterdamse Shipyards. У пројектовању подморнице укључили су се и представници пољске ратне морнарице.

Труп подморнице је у потпуности био израђен техником варења, а све управљиве површине покретале су се помоћу хидраулике. Пројекат је израђен так ода је задовољавао све захтеве пољске стране, која је захтевала вишенаменску подморницу, која би се користила како у плитким водама Балтичког мора, тако и на отвореним морима.

Првоизграђене али и једине подморнице ове класе, Orzel и Sep, налазиле су се у самом врху подморница изграђених до Другог светског рата. Штавише, ова класа подморница је представљала и основу за наредну класу холандских подморница, ознаке O 19.

Подморница Orzel, о којој је овде реч, наручена је 1935, а њена кобилица је положена 14. августа 1936. Поринута је 15. јануара 1938, а након нешто више од годину дана, тачније 2. фебруара 1939. је уведена у оперативну употребу.

Почетком немачког напада на Пољску, подморница Orzel добија задатак да патролира зоном у Балтичком мору, те да потопи немачки бојни брод Schleswig-Holstein уколико покуша да напусти Гдањск. Са погоршањем ситуације, Orzel 4. септембра напушта своју зону и повлачи се; истог дана је нападају немачки миноловци М3 и М4.

Посада подморнице, с обзиром на оштећења задобијена у окршају са миноловцима, одлучује да плови за естонску луку Талињ. У Талињ упловљава 14. септембра, где на инсистирање Немачке, естонске снаге заробљавају подморницу и интернирају посаду. Сва навигацијска опрема је конфискована, а спремала се и демонтажа наоружања. Међутим, услед кидања челик чела, искрцано је свега 15 од укупно 20 торпеда колико их је било у борбеном комплету подморнице.

Посада подморнице је сковала заверу да отму назад подморницу, што су и учинили око поноћи 18. септембра. Савладали су естонске стражаре, пресекли везове и испловили. Огласила се узбуна, а на подморницу је отворена митраљеска ватра. Пловећи у полузароњеном стању, подморница је на излaску из луке наишла на плићину, када јој артиљеријска ватра оштећује антену радио уређаја. Након пирења танкова роњења, подморница прелази преко спруда и плови за британску луку, пошто сје посада на радију чула вести о дочеку пољске подморнице Wilk у британској луци.

Подморница је упловила у британску луку 14. октобра, што је било изненађење, с обзиром да ју је Адмиралитет сматрао несталом.

Након извршених поправки, подморница Orzel је уврштена у састав британске 2. подморничке флотиле.

Подморница Orzel се никада није вратила са своје седме патроле, на коју је испловила 23. маја 1940. Наређење за повратак у базу упућен је 5. јуна. Посада није потврдила пријем поруке, те је 8. јун званично усвојен као датум губитка подморнице. Иако има више теорија о губитку подморнице, највероватнија је да је страдала од мине у Скагераку. Олупина подморнице ни данас није пронађена.

 

Мамиш Шабаз-оглу Абдуљајев

Мамиш Шабаз-оглу Абдуљајев, подофицир Црвене армије, постхумни Херој Совјетског Савеза.

Абдуљајев је рођен 1923. године у Азербејџанској ССР. Након завршетка средње школе, запослио се у колхозу.

У Црвену армију је ступио јуна 1943; постао је нишанџија митраљеза у 1434. стрељачком пуку 399. стрељачке дивизије. Борио се у Курској бици, бици на Дњепру и у операцији Багратион. Орденом Црвене звезде, за јунаштво у бици на Дњепру, бива одликован 6. јуна 1944. Други Орден Црвене звезде добија 7. августа 1944, непосредно након што је 29. јула 1944, за јунаштво у операцији Багратион, добио Медаљу за храброст.

Током касније фазе операције Багратион, дивизија у којој се налазио напредује у Пољску. Током пробоја у селу Ринек-Остров 3. септембра, Абдуљајев дејством из свог митраљеза обезбеђује напредовање своје чете.Током напредовања, његова јединица је била прикована дејством бројних немачких пушкомитраљеских и митраљеских гнезда.  Абдуљајев је успео да заобиђе немачке положаје преко левог крила и да отвори ватру са бока, чиме је омогућио својој чети да настави напредовање. Током ових дејстава, Абдуљајев је „уништио 29 немачких војника, заробио два митраљеза, минобацач и десет пушака“.

Абдуљајев је 4. септембра био један од првих припадника своје јединице који је јужно  од Рожана прешао реку Нарев, након чега је штитио прелазак осталих припадника јединице. Абдуљајев је рањен у немачком противнападу на мостобран на Нареву. Након што се опоравио од рањавања, Абдуљајев се враћа у јединицу и бори се у Источнопруској офанзиви; гине 26. јануара 1945. Његови саборци су га сахранили на јужном прилазу Фурстенау (данас Нови Двор Гдањски). Крајем марта 1945, Абдуљајев је одликован Орденом Лењина и проглашен Херојем Совјетског Савеза.