Подморнички рат

Битка за Атлантик

Британска морнарица је 1939. годинe почела борбу на традиционални начин. Кад год је била суочена са неким противником у Европи (а и у сукобима са побуњеним колонијама у Северној Америци) увек се у последњих неколико векова користила моћним оружјем блокаде.

И сада је то одмах применила. Још много пре избијања непријатељстава састављене су и раздељене листе роба које је у случају рата требало сматрати стратешким и чији се транспорти не би смели пропустити на непријатељско подручје. Ту није спадао само ратни материјал у строгом значењу те речи, него све што је могло да одржи војни потенцијал противника, као, на пример, текстил и готово сви прехрамбени производи. Прве товаре, у којима су претпостављали да има такве робе намењене Немачкој, претражили су већ 4. септембра, дакле један дан после проглашења ратног стања.

И слика британских поморских операција подударала се на почетку са ситуацијом из Првог светског рата. Конкретну блокаду углавном је спроводила Северна патрола, састављена од крстарица, а касније помоћних крстарица (трговачки бродови преправљени у ратне) и рибарских бродова, који су патролирали између Шетлендских острва, Фарери острва и Исланда. Њихову активност су допуњавале патроле авиона и подморница између шкотске и норвешке обале, што је у поређењу са ситуацијом 1914-1918. ипак била новина. Непријатељски бродови, које је Северна патрола хватала, конфисковани су (уколико нису успевали да сами себе потопе); бродове под неутралном заставом одводили су углавном у Керквал на Оркнијским острвима, где су у контролној бази за забрањену робу подробније контролисали бродске папире, а евентуално и робу. Друге контролне станице налазиле су се у Вејмуту и Реасгејту на северном излазу из Ламанша, између осталог и у Гибралтару и Суецу. Тежиште блокаде било је у граничном подручју Северног мора и северног Атлантика, углавном зато што је онај који је хтео да пробије блокаду ту имао најбоље шансе, поготово у дугим зимским ноћима.

Као и у Првом светском рату, Северна патрола извршавала је свој задатак под штитом ратне флоте чија је база била у Скапа Флоу код Оркнијских острва у Северном мору.

Насупрот томе су операције немачке ратне морнарице одударале од почетка у важним тачкама од акција какве су немачке поморске снаге изводиле током Првог светског рата. У ситуацији каква је била 1939. године за Немце би имало мало смисла да се јаве са „хармонично састављеном флотом“, дакле бојном силом састављеном од бродова са тешком артиљеријом и са крстарицама и разарачима као заштитом. Такву флоту раније или касније уништила би Домовинска флота, коју би Британци, евентуално уз помоћ француских савезника, тако учинили јачом од немачке ратне флоте која би онда сигурно обухватала и бојне бродове. Први немачки бојни брод, Граф Цепелин још је био у изградњи, а ионако никад није испловио. Једини пут кад су Немци у првим месецима рата морали да на доста ограниченом простору конфронтирају свој потенцијал тешких бродова, крсташа и разарача са Домовинском флотом (за време инвазије на Норвешку), претрпели су заиста тешке губитке. Немачка морнарица је већ пре почетка рата одлучила да своје тешке бродове употреби првенствено у офанзиви против непријатељске трговачке морнарице. Радијус кретања им је био велики: три велика бојна брода могла су да без узимања горива превале растојање и до 20 000 морских миља, а и лаке и тешке крстарице могле су да превале веома дугачке релације без потребе за снабдевањем. Тако су могли да оперишу у пространствима трију океана, што је веома отежавало трагање за њима. Немци су, иначе, имали у плану да се што више оријентишу на „трговачки рат“. Немачка морнарица није заборавила како је 1917. године тоталном подморничком офанзивом бацила противника готово на колена. И сада су хтели да употребе што више подморница (при избијању рата их је седамдесет и пет било спремно за акцију) у борби против поморских комуникација, а поготово против трговачке флоте непријатеља. Намеравали су да против трговачке флоте употребе још два ратна средства, једно традиционално и једно ново. Као што су у Првом светском рату тако успешно радили „Меве“ и „Волт“, тако би и сада по океанским рутама оперисале помоћне крстарице, што боље маскиране као савезнички или неутрални трговачки бродови до тренутка кад би отворили ватру. Даље су намеравали да употребе нову врсту мина. Ова мина није реаговала на додир него је до експлозије долазило приликом промене магнетског поља у њеној околини, на пример, кад би неки (гвоздени) брод прошао изнад ње. Те мине могли су да поставе било бродови било авиони, с тим што су из авиона спуштане помоћу падобрана.

Изградња носача авиона Graf Zeppelin, не бојног брода како стоји у тексту.

Британију и Француску није изненадила офанзива против њихове трговачке флоте. Можда их је једино изненадила употреба магнетске мине, иако су Британци, всћ 1939. године поседовали такво оружје, које се, међутим, по конструкцији битно разликовало од немачког. Било је у почетку, додуше, за њих неизвесно како ће Немци да користе своје подморнице. Током Првог светског рата су постепено прешли на праксу да торпедују трговачке бродове (у извесним подручјима чак и бродове под неутралном заставом) без икаквог претходног упозорења, не остављајући посади могућност да се спасе. Крајем 1936. је, међутим, немачка влада потписала Лондонски протокол, којим је такво поступање било изричито забрањено. У почетку су Немци заиста намеравали да се придржавају овог Протокола и команданти подморница су у складу с тиме добили и инструкције. Страх од британских ваздушних напада, спојен са сазнањем да је сваки британски трговачки брод добио наређење да одмах емитује сигнале чим наиђе на подморницу, довео је до тога да су многи команданти касније одступили од постављених правила. Ускоро је и формално отпадало једно по једно ограничење, од којих је вероватно најчудније било забрана да се нападају француски бродови. Овај поступак је требало да допринесе одвајању Француске од свог главног савезника. Тако је већ у јесен 1939, само неколико месеци после објављивања ратног стања, почео неограничени подморнички рат.

Које су мере предузели Савезници против ове офанзиве? Као прво, прешли су на увођење конвојног система. Највећи проблем био је недостатак ескортних бродова. Приликом избијања рата, Британска краљевска морнарица располагала је са нешто мање од двеста бродова који су били опремљени системом ASDIC, тј. поседовали су ефикасна средства за проналажење позиције подморница испод воде.

Био је, међутим, потребан велики број бродова за заштиту других ратних бродова, поготово тешких ратних бродова и носача авиона. Зато је већ пре септембра почела изградња двадесет бродова за блиску пратњу (после избијања рата су означени као ескортни разарачи, име које првобитно нису сматрали погодним с обзиром на Парламент којему је, можда, могло да се чини да је ово сувише агресивно и да због тога забрани градњу оваквог типа бродова) и педесет „ескортних бродова типа китоловац“. Ови последњи, касније означени као корвете, играли су веома важну улогу за време најузбудљивије фазе битке за Атлантик. Не би, дакле, било на одмет да се мало ближе упознамо с историјом настанка овог типа брода.

Праћење конвоја са командног моста ескортног брода

Корвета је настала из потребе за ескортним бродом који је могао да се гради брзо и у великом броју. Није, дакле, смео да буде компликован брод, а изградња је такође требало да буде могућа у бродоградилиштима која су имала оскудна или никаква искуства у изградњи ратних бродова. Требало је, надаље, да се испуни неколико услова у вези са наоружањем, брзином итд. Адмиралитет је великом броју бродоградилишта саопштио те своје услове, на основу којих је требало да направе нацрт. Избор је најзад пао на пројекат базиран на нацрту китоловца са којим су купци били веома задовољни. Корветама је као и китоловцима била додуше заједничка изванредна пловност, али идеални пратиоци сигурно нису били, поготово не за Атлантски океан. При лошем времену су се толико њихали да је боравак на њима био испод прихватљивог нивоа, а по невремену је било готово немогуће ефикасно се служити наоружањем и апаратима за осматрање. Специјална машина омогућавала је тим бродовима брзину од 16 морских миља на час, што је значило да нису могли да стигну већину подморница када су пловиле на површини воде. Веома добре услуге које су корвете пружиле упркос тим својим недостацима датирају, углавном, из периода после овог о којем је сада реч, јер се првим корветама располагало тек у пролеће 1940. Током првих месеци рата, Британци су морали да се сналазе са оним што им је од поменутих двеста ескортних бродова за праћење конвоја било на располагању.

У почетку је направљена грешка што је део бродова опремљених системом ASDIC, који није био потребан за праћење бојних бродова, носача авиона и крстарица, био подељен у такозване ловачке групе: формација бродова које су, „ослобођене бриге за конвој“, трагале по мору за подморницама. Приликом формирања ових ловачких група пошло се од искуства стечених за време вежби када се дошло до закључка да групе од четири брода опремљених ASDIC системом имају, отприлике, четрдесет одсто шансе да униште подморницу откривену у радијусу од 20 морских миља. Ови резултати су, додуше, постигнути за време вежби које су, углавном, трајале мање од једног дана и када се располагало веома добро увежбаним ASDIC операторима. Другим речима: под условима који су битно одударали од оног што је сада пракса показивала. Уз то се битка сада одвијала на много већим пространствима од оних који су ма када коришћени приликом вежби. Сада знамо да је ове бродове пре требало употребити за пратњу конвоја, јер су ови морали да се задовоље веома мршавим обезбеђењем, које их је, углавном, само донекле пратило по океану, после чега је највише неколико бродова (махом крстарице или помоћне крстарице, а само код веома важних конвоја – бојни брод или носач авиона) остајало у близини да би заштитили конвој од гусарских бродова који су често неочекивано брзо искрсавали.

Веома брзо се одустало од употребе одређеног типа ловачких група: формације чије су језгро сачињавали ретки, и зато веома драгоцени, носачи авиона Краљевске морнарице. Већ 17. септембра 1939. је брод Courageous постао жртва два торпеда испаљених са подморнице У-29. После тога је обустављена употреба носача за противподморничке патроле. Интензивно је међутим, настављено коришћење авиона стационираних на обали за заштиту трговачке морнарице – не само од подморница него и од немачке авијације која је нарочито ометала поморски саобраћај дуж британске источне обале. И приликом употребе авиона са обале долазило је у почетку до озбиљних проблема. Тако је британска противподморничка бомба била ефикасна само против подморница на малој дубини. Тек много касније је у употребу дошла дубинска бомба која је била подесна за бацање из авиона.

Потонуће британског носача авиона Courageous.

Осим тога су акциони радијус и корисни товар морнаричког патролног авиона, који су Британци највише користили на почетку рата (Авров „ансон“), имали такве недостатке, да се жељно очекивала замена. Локидовим „хадсоном“ је при избијању рата била опремљена само једна ескадрила Обалске команде, када је код Шуберивеса, ка ушћу Темзе, примећен немачки авион који је избацио предмет за који се одмах претпоставило да је магнетска мина, а пао је на место, суво за време осеке, тако да су га одмах могли испитати. Тада се могло прећи на конструкцију ефикасног противсредства и на демагнетизацију бродова. Око бродског трупа стављао се кабл који је био стално под електричним напоном. Тиме, додуше, још није била потпуно уклоњена опасност од магнетске мине, али су овом оружју ипак „ишчупани отровни зуби“. И даље је било озбиљних губитака. Тако је последњих месеци 1939. изгубљено више тонаже због експлозија мина него због акција подморница.

Немачка магнетна мина, пронађена на ушћу Темзе.

О немачким површинским бродовима може се рећи да су између септембра 1939. и јуна 1940. више сметали него задавали бриге. Бојни брод „Адмирал Граф Шпе“ је за време свог првог (и последњег) похода потопио девет бродова; његов брод-близњак „Дојчланд“, који је такође био испловио пре избијања непријатељстава, уништио је само два. Тешке крстарице „Шарнхорст“ и „Гнајзенау“ пробиле су се крајем новембра 1939. у северни део Атлантског океана. „Шарнхорст“ се 23. новембра поподне срео са помоћном крстарицом „Равалпинди“ из Северне патроле, која упркос свом слабом наоружању није хтела да избегне борбу него је чак имала погодак. После краће артиљеријске борбе је, међутим, ипак нестала у дубинама. Убрзо после тога је лака крстарица „Њукасл“ дошла у контакт са ова два непријатељска брода, али су они, захваљујући лошој видљивости, успели да умакну и стигну у Вилхелмсхафен.

Од немачких помоћних крстарица је прва група од пет бродова успела да између марта и јуна 1940. напусти Немачку и избије на отворени океан. Они су савезничкој трговачкој морнарици задали знатну штету и били повод за дуготрајне и компликоване мере трагања.

У том периоду Немци нису били нимало пасивни у „трговачком рату“, али њихова активност ипак није фатално угрожавала савезничке поморске комуникације. Савезници су за то време потопили двадесет и четири подморнице, отприлике онолико колико је нових могло да се порине у море. Почетком јуна 1940. је, међутим, под британском заставом пловила већа тонажа него септембра 1939. (тачност података поремећује донекле чињеница да јс у међувремену под британску заставу стављен и известан број бивших данских бродова). Ситуација је, међутим, после јуна 1940. убрзо постала суморнија, пре свега због успеха немачког муњевитог рата. Тиме је, наиме, за Британију – барем великим делом – отпала помоћ француске морнарице, а западна обала Европе између Нарвика и Бајона дошла је под немачку власт – са свим лукама и аеродромима.

На крају још нешто о британској блокади. Она у овом периоду није била баш потпуно непробојна. Разлог је, једним делом, било држање неких неутралних држава, а другим делом, што је већ на почетку велики број немачких бродова успео да се са Атлантског океана врати у земљу.

 

 

Погрешка подморнице У-30

Пропаст „Атеније“

Била је недеља, 3. септембра 1939, 18.00 часова. Пред крај првог енглеског ратног поподнева краљ Џорџ VI држао је говор на радију. Многим слушаоцима је често било непријатно да слушају свог краља: имао је говорну ману коју је тешко могао да сакрије и није поседовао говорничких способности. Сада им то није сметало; речи које су се чуле у хиљадама британских домова биле су сувише озбиљне и искрене: „Вероватно нас очекују тешки дани, а рат се неће моћи и даље ограничити само на бојно поље. Ми можемо да поступимо онако како ми сматрамо да је правично“… У тренутку кад се зачула државна химна као увод у краљев говор, а спикер је најавио „Његово величанство краљ“, Винстон Черчил ушао је код Вајтхола у зграду Адмиралитета. По други пут у двадесет и осам година је на своје не мало задовољство именован за првог лорда Адмиралитета. „Винстон се вратио“. Адмиралитет је усхићено сигнализовао свим јединицама флоте. Поподне је Черчил одспавао сат и по – навика од које није хтео да одустане ни овог драматичног дана. Те вечери је имао договоре са командантима морнарице и разним шефовима одељења свог министарства. Рат на мору је почео.

Поручник фрегате Фриц Јулијус Лемп био је командант немачке подморнице У-30. Кад је пао мрак, његова подморница се налазила око 200 миља западно од Хебрида. Лемп је стајао на командном торњу и осматрао морску пучину. Око четири часа поподне телеграфиста му је предао важну поруку команданта немачких подморница адмирала Деница: Немачка је у рату са Британијом и Француском, треба се строго придржавати Хашке конвенције, али против савезничких морнаричких јединица, наоружаних трговачких бродова и бродова за транспорт трупа треба без одлагања предузети напад. Лемп је у међувремену стигао у своје оперативно подручје, пространство од 200 х 180 морских миља. Узевши источни курс, У-30 је контролисала морску површину.

Немачка подморница U-30

Одједном је Лемп на своје узбуђење видео у сумраку, на десет степени од десног бока, силуету великог брода који се, неосветљен приближавао доста великом брзином. Лемп није желео да ризикује и издао је наређење да се иде под воду. Кроз перископ је наставио да прати покрете непознатог брода. Затим је наредио да се У-30 стави у позицију за лансирање четири торпеда. Прва два су промашила циљ, трећи се заглавио у цеви за лансирање, али четврти је погодио брод и експлодирао у висини машинске хале. Још отприлике пола часа У-30 је остао под водом док је посада уз много напора уклањала заглављени торпедо. Онда се подморница поново појавила на површини и Лемп је имао прилику да види шта је учинио. Погођени брод се већ јако нагнуо у страну, чамци за спасавање су били спуштени, људи су напуштали палубу. Резултат је Лемпа испунио поносом: готово сигурно је он први немачки командант подморнице који се у овој раној фази рата могао похвалити овако успешном акцијом. Његово задовољство је, међутим, било кратког века. Док је још стајао и посматрао, један члан посаде донео му је СОС-поруку тонућег брода коју је радио-телеграфиста ухватио: „Атенија“ торпедована 56° 52’ СШ, 14° 05’ ЗД“. Тада је Лемп схватио да је починио грубу грешку. „Атенија“ је била путнички брод стар шеснаест година, носивости 13 581 тона, регистрован у Глазгову и власништво „Donaldson Atlantic Line“, компаније која је у сарадњи са “Cunard White Star Line” одржавала сталну линију са Америком. У петак је брод испловио из Глазгова, следећeг дана био је у Ливерпулу, а прва наредна станица требало је да буде Монтреал. На броду се налазило 420 путника, већином жена и деце који су због претеће политичке ситуације напустили Европу, и 315 чланова посаде; од тога су 140 и троје били амерички грађани. Капетан је био Џемс Кук, који је за време првог светског рата служио у британској морнарици на ловцу за подморнице. Експлозија у бродском простору 5 догодила се у 19,39 часова. Срећна околност била је што је „Атенија“ веома полако тонула. Преживели путници и чланови посаде имали су довољно могућности да се спусте у чамце за спасавање. Тек пред јутро брод је нестао у таласима. Један норвешки брод, једна шведска јахта, два британска торпедна чамца и још неколико других бродова ухватили су сигнале са „Атеније“ и брзо су отпловили на назначено место да би покупили преживеле. Код крајњег бројања је испало да је у несрећи погинуло 112 људи: 93 путника и 19 чланова посаде; 28 жртава било је америчке националности. Још исто вече је британски Адмиралитет обавештен о том догађају. Следећег дана, 4. септембра, је Черчил у Доњем дому дао изјаву у којој је оштро осудио немачки наступ као нечовечно кршење ратних права. По међународним (и од Немачке) признатим правилима о трговачким бродовима у време рата, требало је да командант подморнице прво да јасну опомену и пре него што пређе на акцију, загарантује сигурност људи на броду. Није удовољено ни једном од ова два услова.

Путнички брод SS Athenia

И Немачка је схватила колико је ситуација незгодна. Лемп није поступио само у супротности с изричитим правилом да трговачке и путничке бродове треба остављати на миру, него су у инцидент умешани и грађани неутралне силе, Сједињених Држава. Пуно Немаца се забринуто сетило алармантног немира после потапања „Лузитаније“ 1915. И тада су били страдали Американци, и нико није са сигурношћу смео да тврди да то није играло улогу у америчкој одлуци, две године касније, да се умеша у Први светски рат? Немачка врховна команда је зато 4. септембра пожурила да изда коминике у којем се изјављује да се у тренутку несреће у том делу мора нису налазиле немачке подморнице и да је торпедо вероватно лансирала британска подморница како би се америчка неутралност провоцирала у антинемачком правцу. Крајем октобра је Гебелс, још мало увећао овај мит, објавивши у „Фелкишер Беобахтеру“ да је Черчил лично уградио паклену машину у труп „Атеније“.

Прихват чамца са бродоломцима са брода Athenia

У Сједињеним Државама завладало је велико огорчење. У понедељак поподне се у Белој кући састао кабинет председника. Говорило се између осталог и о томе да се америчким бродовима у Атлантику мора да да наоружана пратња. Био је то и захтев стотину Американаца који су преживели трагедију „Атеније“. После њиховог спасавања, у уторак 5. септембра, привремено су били смештени у Глазгову. Забринуто су се питали кад ће најзад моћи да оду кући. Амерички амбасадор у Лондону, Џозеф Кенеди, није имао могућности да лично оде у Глазгов и охрабри своје нервозне суграђане. Послао је свог сина, Џона Фицџералда Кенедија, који је управо био стигао у Енглеску да заврши књигу о недовољним британским припремама за рат. Џон Ф. Кенеди посетио је Глазгов 7. септембра. То је био први званични наступ каснијег председника Сједињених Држава. Прeживелим са „Атеније“ обећао је скорашњи повратак кући америчким бродовима, али његово обећање оставило је бледи утисак. Атмосфера је била напета, расположење скоро непријатељско. Америка је управо тада активирала деведесет торпедоловаца па су путници питали зашто они не дођу да их врате безбедно? Џон Ф. Кенеди обећао је да ће о томе говорити са својим оцем, али није успео да смири духове.

Американци су 19. септембра напустили Глазгов – без пратње. Путовали су, додуше, америчким бродом, који је ноћу био осветљен свим расположивим осветљењем. Са врха јарбола вила се америчка застава, осветљена рефлекторима. Светло парче неутралности напуштало је Европу – „Биће ту, вероватно, још тешких дана“.

Бомба у пивници

Неуспео атентат на Хитлера

Сваке године је 8. новембра „Биргербројкелер“ у Минхену пун „старих другара“ нацистичке партије. Они славе успомену на пуч 1923. године, када је Хитлер са својим ударним трупама упао у огромну пивницу у Розенхајмерштрасе да би на политичком заседању објавио националну револуцију. Врхунац годишње прославе био је увек дуги, најчешће један и по часовни Фиреров говор, у којем је имао обичај да помињe славну прошлост странке и да предвиђа благодети које ће националсоцијализам донети Немачкој и свету.

Састанак NSDAP у пивници, пред пуч, 1923. године

Новембра 1939. је, међутим изгледало да Хитлер неће моћи да изврши ову обавезу.

Он је, стварно, имао других брига. Неколико недеља пре тога издао је наређење да се 12. новембра изведe велики напад на Западу. Његови гeнерали озбиљно су се противили овом плану: ни издалека нису били завршили припреме. Хитлер је, међутим, хтео да истера своје. Али кад су 7. новембра временски извештаји постали неповољни, одлучио је да помери датум напада. Деветог је трeбало да донесе одлуку о новом датуму.

Између послова је ипак успео да стигне у Минхен. Према уобичајеном ритуалу, требало је да почне са говором у пола девет увече и да говори до десет. Уз ратоборне звуке музике причао је онда са старим пријатељима који су га обожавали. Овог пута се, међутим, појавио тачно у осам часова у „Биргербројкелеру“, у осам и десет је већ почео свој говор и није говорио ни цео час. Брзо је окончао свој говор. Окружен телесном стражом напустио је салу – уз гласне узвике „Зиг-хајл!“. Пожурио је на станицу да стигне на специјални воз који је у пола десет кретао за Берлин.

Сала је још била пуна гужве и узбуђења кад је у девет и двадесет, десет минута после Хитлеровог одласка, експлодирала бомба одмах позади подијума за говорнике где је Хитлер стајао. Погинуло је седам нацистичких ветерана, а десетине их је рањeно. Било је више него јасно да је Хитлер био мета ове експлозије.

Пивница након експлозије бомбе.

У тренутку кад је Хитлер ушао у пивницу у Минхену, један неупадљиво одевен човек стајао је крај граничне страже Кројцлингер Тор у Констанцу и посматрао како се смењује стража. Мало се шуњао наоколо па се између две царинарнице приближио граници. Кад је негде са радија чуо Хитлеров говор, стао је за тренутак и ослушнуо. Постајао је све нервознији. Царински службеници су се погледали и у датом тренутку су сматрали ла би било паметно да тог чудног пролазника одведу граничарима ради детаљније контроле. Граничари су му прегледали личне документе. Пред њима је дрхтао, блед као крпа, тридесетогодишњи Георг Елсер, неожењен, по занимању столар.

Георг Елсер, атентатор

Приликом претреса нашли су разне оптерећујуће предмете: експлозив за бомбе, значку „Роткемпфербунда“ (комунистичка организација), папире са именима фирми за продају оружја и муниције и разгледницу „Биргербројкелера“. У тренутку кад је бомба експлодирала, граничари у Констанцу ухапсили су човека који ју је подметнуо.

Пребацили су га у Минхен где се њиме позабавио Гестало. Признао је, али је остао при изјави да је само он одговоран за атентат. Ни од кога није добио наређење и нико му није помогао. Кад је Химлер прочитао записник, узвикнуо је: „Који је идиот ово написао?“ Није никако могао да верује да је Елсер сам извршио атентат и био је убеђен да се британска тајна служба крије иза тога. Иако није било никаквих доказа о томе, ово резоновање је веома добро дошло немачкој пропаганди као изговор Службе безбедности за киднаповање двојице британских агената на холандској територији у близини Фенлоа, дан после атентата. Требало је да се одржи суђење из којег би веома јасно испало да су стране силе употребиле Немца Елсера да уклоне Хитлера. То суђење би, међутим, могло да се одржи тек после рата. Елсер, као и два Британца, мајор Стивенс и капетан Пејн Бест, нестали су у једном концентрационом логору, где су по Химлеровом наређењу пажљиво поступали са њима, да би сваког тренутка могли да се појаве на великој позорници.

Чудесне околности под којима је Хитлер избегао смрт довеле су многе на помисао да ту не може да буде говора о случајности.

И у Немачкој су многи веровали да је СС сковала веома оштроуман план да се за време неке одлучујуће фазе Хитлерове политике утиче на јавно мнење. Ауреол неповредивости подигао би његов углед и популарност; тако би се покорили и они неодлучни генерали који су нерадо слушали његове ратне планове.

Тако је овај атентат остао обавијен велом тајанствености, као и пожар Рајхстага. И после рата су у светској штампи кружиле фантастичне приче у којима је „откривена истина“. Како званична историографија тако и бизарни митови у штампи суочени су у јесен 1969. са недвосмисленим чињеницама научног сарадника немачког института за савремену историју др Антона Хоха. Он је на убедљив начин дошао до закључка да је Елсер сам извршио атентат, без икаквог наређења и помоћи.

Георг Елсер, рођен 4. јануара 1903. у Хермарингену, био је познат као добар столар. Вредни, мирни Елсер био је верни симпатизер комунистичке партије. Идеја о атентату јавила му се у јесен 1938. када је увидео да Хитлер води право у рат. Изгледало му је да годишњи скуп у Минхену пружа повољну прилику. Већ 1938. отпутовао је тамо да осмотри ситуацију и да види како теку ствари приликом Хитлеровог наступа. Убрзо затим је ступио на посао код једне грађевинске фирме која је радила са експлозивом. Касније је радио у каменолому. На тај начин је могао не само да скупи довољно експлозива, каписли, глава за активирање и фитиља, него је стекао и довољно искуства да са њима ради.

За време Ускрса 1939. отишао је поново у Минхен да узме мере стуба код подијума за говорнике – већ приликом прве посете одлучио је да ту стави бомбу – и да направи скице.

Кад се вратио у каменолом пао му је тежак камен на ногу. То му је дало још више времена за планирање и експериментисање. Сваки дан је нешто чачкао. Његово познавање сатног механизма добро му је дошло – око 1930. радио је неко време у некој фабрици сатова. Кад би га питали чиме се то стално бави, одговорио би да се бави „једним проналаском“.

Хитлер одаје пошту погинулима у експлозији бомбе у минхенској пивници

Половином јула био је готов са грубим припремама. Почетком августа нашао је пансион у Минхену – нога му се већ била опоравила. Материјал је понео са собом у великом дрвеном сандуку са дуплим дном. У „Биргербројкелеру“ је убрзо био познат као стални посетилац. Више од тридесет ноћи од половине августа до краја октобра остајао је непримећен у закључаној пивници, радио као суманут и ујутру поново напуштао зграду. У дрвеном делу стуба истестерисао је врата са невидљивим шаркама. У стубу је избушио рупу од 80 х 80 цм. Да стуб не би случајно звучао шупље, обложио је дрвени део оловном плочом. Крш и отпатке који би настали, скупљао је брижљиво и односио са собом ујутро у једној ташни. Рупа је 1. новембра била довољно велика, па је ставио експлозив на своје место, а следеће ноћи муницију и каписле. Трећег новембра није имао среће: врата су била затворена кад је стигао. Четвртог се показало да су сатови – за сваки случај је уградио два у своју шему – били сувише велики. Петог новембра је то променио и те ноћи је ставио сатове на своја места, укључио сатне механизме и активирао бомбу. По прорачуну. требало је да експлодира 8. новембра у 21,20. Шестог новембра напустио је Минхен и отпутовао код своје сестре у Штутгарт. Поклонио јој је своју имовину и рекао јој да мора ићи преко границе. Потрошио је сав свој новац и добио је од ње 30 марака за возну карту. Још једном се вратио у Минхен. Ноћ између 7. и 8. новембра провео је поново у „Биргербројкелеру“ да би још једном све преконтролисао. Бомба није отказала. Само је случај хтео да је птица одлетела у тренутку експлозије. Сви генијални изуми и мукотрпне припреме били су узалудни.

Кад су нацисти увидели да је игра изгубљена, убили су Георга Елсера 9. априла 1945. у концентрационом логору Дахау „по врховном наређењу“. Тог истог дана је адмирала Канариса, генерала Остера, пастора Дитриха Бонхефера и многе друге задесила иста судбина. Малом, скромном и неупадљивом Георгу Елсеру припала је барем ова тужна част.

Бомбардовање лецима

Почетак ваздушних борби

Октобра 1939. француски писац Ролан Доржеле посетио је француски фронт као ратни дописник. Написао је чланак о истуреним положајима у Лорени, под насловом „Чудни рат“. Овај новински наслов убрзо је постао лозинка за борбе – или још боље за недостатак борби – на Западном фронту, који се формирао после британске и француске објаве рата Немачкој. „Наши артиљерци на Рајни“, писао је Доржеле, „стоје прекрштених руку и гледају како се на другој обали врши транспорт муниције и како наши авиони лете изнад фабрика и високих пећи Сарске области а да не бацају своје бомбе. Јасно је да наша Врховна команда не жели да провоцира немачког непријатеља“.

Већина Француза мобилисаних крајем августа и почетком септембра слабо је разумела узроке овог рата, и нису видели ма какву његову сврху. Четврт века раније њиховим очевима се говорило: „Сад ви треба да ослободите Алзас и Лорену“. Реке људи су 14. августа 1914. чекале пред регрутним бироима. Сада се ради о Данцигу („Умрети за Данциг“), али тај град је био далеко и то питање је било замршено. Септембра 1939. било је само мало њих који су се пријавили као ратни добровољци. Нису само обични војници били необавештени о чему се ради, тврди Доржеле, већ су поготово виши официри показали слабу вољу за борбу.

Рат је објављен, али се оклевало да се почне. После неколико борби у Сарској области, француска Врховна команда је, чини се, била одлучила да остане у дефанзиви. Један француски генерал рекао је септембра 1939. групи новинара да ће се на борбу на отвореном пољу дуго чекати. „Овај рат ће се потпуно разликовати од оног 1914. Снага утврђења и врсте модерног оружја изменили су стратешке услове. После једне офанзиве потребни су нам месеци да бисмо припремили другу, чак и кад би се прва решила у нашу корист. Мораћемо се, дакле, припремити за рат који час мирује, а час се разбуктава, у коме се фронт стално помера, са бројним непредвиђеним борбама. са оружјем којим се некад не може борити, са зимовником као у седамнаестом веку. Овај рат“, тако је своју причу завршио генерал, „изгледа да ће личити на тридесетогодишњи рат“.

Питање је да ли се француско војно руководство није усудило на напад. Када су Немци 1. септембра започели свој муњевити поход против Пољске, врховни командант француске војске генерал Гамлен предао је француској влади план у коме је изнео како је најбоље напасти Немачку: кроз Белгију, Луксембург и Холандију. О овом плану дискутовало се за време разговора британског и француског врховног штаба. Због политичких разлога – Холандија и Белгија биле су веома скрупулозне што се тиче њихове неутралности – ови су планови били неостварљиви. Постојање овог плана показује, међутим, да се француска врховна команда није хтела помирити са неким „чудним ратом“.

По тадашњем схватању, француска војска није била спремна за рат када је требало да Немачкој покаже своје зубе, тј. када је Немачка упала у Пољску. Француској војсци било је потребно седамнаест дана да изврши потпуну мобилизацију и да припреми сва своје снаге за рат. То значи да је за напад била спремна тек после 15. септембра. Војска је, у ствари, већ 21. августа почела са мобилизацијом. Када су Немци 1940. заузели Париз, нашли су документе по којима је мобилизација већим делом била готова већ 4. септембра, и војска је већ тог дана сигурно била у стању да крене у велику офанзиву. Французи су 10. септембра били, углавном, готови са мобилизацијом, једино је недостајала воља да се стварно боре.

Генерал Гамлен имао је на располагању готово 60 потпуно извежбаних дивизија. С друге стране, 11 дивизија је стајало под командом генерала фон Леба; поред тога Немачка је на западном фронту имала још 25 непотпуних и не најбоље обучених дивизија. Гамлен је имао шест пута више топова од Немаца. На располагању је имао 35 000 официра насупрот немачких 10 000. Гамлен је имао 3 286 тенкова; Немци нису имали ниједан. Французи и Британци су заједно имали 934 ловачка авиона и 776 бомбардера; а чињеница је да тада Немци на западном фронту нису имали ниједан. Почетком септембра, када су Французи завршили мобилизацију, а Немци били заузети изградњом одбране, генерал Гамлен је са лакоћом могао да се пробије до Мајнца и у Сарску област, центар немачке војне концентрације снага на западном фронту и да их уништи. Ова шанса није искоришћена.

О узроцима због којих се није прешло у напад може се нагађати. Јесу ли се британска и француска влада бојале да ће, ако потуку немачке трупе, уништити снажни бедем против Совјетског Савеза? Страх Запада пред бољшевизмом био је свакако фактор који се не може омаловажавати. Или су француски и британски дипломати сматрали да ће Хитлер бити осетљив на обичне дипломатске и војне претње и да неће ризиковати светски рат када Париз и Лондон буду показали своју одлучност? Каква је била стварна снага немачке војске, и шта су виделе британска и француска обавештајна служба? Шта се знало, а шта се преценило? Чињеница је, међутим, да се Савезници нису усуђивали напасти јер су погрешно сматрали да је немачка војска на Западу сувише јака.

Француска је септембра 1939. ступила у рат још увек оптерећена сећањима на рат 1914. Некадашњи ратни извештачи поново су се јавили. Овог пута француска Врховна команда била је нешто отворенија у пружању информација. Супротно рату 1914—18, када су сва обавештења чувала војна лица, новинари су сада могли сами да иду у прве редове да би писали чланке као очевици. Тако им је и било лакше, јер правих борби је једва било и убрзо су уместо ратних репортажа писали неке врсте прича о мобилизацији. И на немачкој Зигфридовој линији било је удобно. Излазиле су војничке новине („Гласник Западног бедема“), и снимљене фотографије склоништа која су преуређена у неку врсту бара. Фронт је постао знаменитост због које су долазили парламентарци, неутрални посматрачи и новинари, па чак и туристи који су излетничким бродовима пловили Рајном, и који су весело махали војницима у њиховим бункерима. Војници су у међувремену направили баштице у којима су гајили поврће; други су товили кокошке, а већина чак прасад. Сељачки синови у униформи музли су краве у околним евакуисаним селима. Дуж обале Рајне Немци су поставили транспаренте са натписом: „Немачки народ неће напасти француски, ако Французи не нападну Немце“, а преко звучника викали су на другу страну: „Француски војници, шта је боље: умрети за Данциг или живети за Француску?“ Француски војници су радије живели за Француску, па су им то и ставили на знање. Махали су им марамицама и поздрављали их са „Хајл Хитлер“; мењали су цигарете са Немцима, појављивали су се са кишобраном и високим шеширом (од конференције у Минхену 1938. симбол британске политике попуштања) и пливали на немачку страну Рајне. Ноћу су са острва Шустеринзел код Кембса слали знакове: „Не пуцајте, нећемо ни ми!“.

Ту и тамо било је и стварних борби. Тако су Французи прве недеље после објаве рата прешли у Сарску област и пуцали на Сарбрикен. Али када то напредовање није настављено, свет се запрепастио пред чињеницом да Французи и Британци, који су полако пристизали, нису могли ништа даље да учине, изузев неких сукоба претходница између Мажино и Зигфрид линије. Журналистичко интересовање за западни фронт је опало. Борба на мору – торпедовање трговачких бродова – и нови феномен ваздушног рата привукли су већу пажњу. Месецима су Немци и Французи (са Британцима) стајали у својим утврђењима једни насупрот других. Немачки Западни бедем сматран је толико снажним, да је постао синоним за неприступачно и неосвојиво.

Трећег септембра 1939. године Чемберлен је преко радија објавио да је Британија у рату са Немачком. „Тек што је завршио да говори“, пише Черчил, „чули смо чудно и дуготрајно завијање сирена… Моја жена је направила примедбу на рачун немачке експедитивности и тачности“. Био је то први ваздушни аларм. Није се, међутим, појавио никакав немачки авион над Лондоном. Нити су Британци и Французи летели над непријатељском територијом. Тог дана ваздух је остао чист. Тако релативно мирно остало је и касније. Месецима. Зашто? У марту су британски и француски официри почели своје преговоре. Њихова полазна тачка била је: ако Хитлер отпочне рат ове године, биће много јачи него ми, а за неколико година моћи ћемо да га сломимо својим већим потенцијалом. Закључак: треба да добијемо у времену и скупимо снаге, па, према томе, засад се уздржавамо од сваке офанзиве. То је изгледало као прихватљива стратегија. и њу су прихватиле обе владе и стриктно је поштовале – не само пошто су Пољској дале војну гаранцију, већ и после објаве рата Немачкој. Парола је гласила: сачекати. По британско-француском схватању то је било логично. Требало је добити оно што се дотад проиграло: време. Дакле, чекати. То је важило и за ваздух. И ту није смело да дође до неких неодговорних провокација уперених на непријатеља за којег се,. углавном, мислило да је много јачи. На такво поређење снага прилично је утицала немачка пропаганда. Неоспорно је да је немачко ратно ваздухопловство крајем 1939. било јаче него било која друга авијација, али бројна надмоћ над свим ваздушним снагама западних савезника није баш била толика колико се у Британији и Француској страховало. Уз то је  готово цело немачко ваздухопловство првих ратних недеља било заузето у Пољској, па о немачкој супериорности у ваздуху на Западном фронту није могло бити речи. И после напада на Пољску, немачко ваздухопловство је на Западу углавном остајало на земљи, јер велики напад копнене војске није још почео – а управо на такав напад је немачка авијација била спремна; за стратешке нападе на непријатељску позадину – за разлику од РАФ – једва је било способно. Упркос блефовима рајхсмаршала Геринга „да ће небо над Лондоном потамнети“ — о великим бомбардовањима Енглеске није из техничких разлога могло бити ни речи: домет лета већине употребљивих летелица једноставно није одговарао; резерве горива биле су ограничене, а разорност бомби била је сувише мала.

Постојао је још један важан разлог због којег ни једна од страна није почела снажну ваздушну офанзиву. То је било непознавање ваздушног рата. Страховало се од ескалације, чије се последице нису могле предвидети кад се једном почне са бомбардовањем непријатељске територије при чему би страдало и цивилно становништво. Дакле, од тога су се уздржавали. Штавише, сви су изјавили да ће „штедети грађанство“.

За такав став карактеристично је држање британског министра ваздухопловства, Сер Кингсли Вуда. који је, када се сугерисало бомбардовање немачке индустрије у Рурској области, изјавио да није циљ да се уништи приватна својина! Па шта је онда преостало да ураде ваздухопловне снаге? Могле су да нападају ратне бродове на отвореном мору и да бацају летке на непријатељској територији. Радило се и једно и друго – али са мало успеха.

Четвртог септембра су британски авиони напали област ушћа Елбе и код Вилхемсхафена. Оштећена је само једна крстарица, али седам од двадесет и четири авиона је срушено. Немачка авијација је 26. септембра, северно од Догерсбанка, открила снаге британске Домовинске флоте у чијем саставу је био и носач авиона Ројал Оук. Флоту је напало тринаест бомбардера. „Модерни британски носач авиона потопљен је једном једином немачком бомбом“ писало је сутрадан. Пилот бомбардера унапређен је и добио је два Сребрна крста. У ствари, Ројал Оук није имао ни огреботине. Шеснаестог октобра је један немачки извиђач јавио да је бојни брод Рипалс упловио у Ферт оф Форт. Формације немачког ваздухопловства упутиле су се тамо, али нису могле да бомбардују када је брод са отвореног мора кренуо према обали. „Фирер“, гласило је наређење, „не жели да погине ниједан цивил.“ Немци су лако оштетили неколико бродова, изгубили два авиона; али нису напали Рипалс, који је управо упловио у канал. Осамнаестог децембра су двадесет и два британска авиона ударила на Вилхелмсхафен. „Мада је уочено много ратних бродова, они нису нападнути. Сви бродови били су усидрени, бомбардовање би довело у питање живот грађанства“. И тако су се Британци вратили натраг. Али немачки авиони типа Месершмит су их опколили: Немци су изгубили два авиона, Британци дванаест. Дакле, тек што су прешли немачку границу страдало је од немачке противавионске одбране више од половине авиона. Из тог искуства је РАФ извукао следећи закључак: ако се бомбардерима не може дати пратња ловаца, онда треба бомбардере чувати за ноћ.

Ноћу су оперисали само авиони који су бацали летке. Хитлер је то учинио једном, док су Британци бацали месецима, и то од Бремена до Беча, на милионе летака, некад и у облику малих новина које су се користећи игру речи, уместо високотиражног нацистичког „Фелкишер беобахтер“ (Народни посматрач) звале „Волкигер беобахтер“ (Облачни посматрач).

Пропагандни ефекат је био незнатан, али су летови били значајни. Бацајући летке, пилоти су се упознавали са непријатељском територијом ноћу, уцртавали противавионску одбрану и аеродроме, извиђали опасне зоне и значајне тачке. Овим летовима је на хиљаде пилота проширило своја искуства.

Све у свему: ваздушни рат је директно показивао мало резултата. Нити су немачка флота, нити немачки морал претрпели штету. Али напади на флоту показали су недостатке бомбардера за дневне нападе, док су летови са лецима доказали безбедност ноћи. Ово искуство било је темељ за британску ваздушну стратегију следећих голина: ноћни напади који ће довести до уништења неколико градова.

 

 

Мажино и Зигфрид

Војне снаге на Западу

Пошто су Француска и Енглеска 3. септембра 1939. Немачкој објавиле рат, дуж француско-немачке границе одмах је дошло до оног чудног стања које је названо „лажни рат“: необичан рат у ишчекивању, у којем обе стране месецима нису водиле ниједну помена вредну борбу. Белгија и Холандија су још биле неутралне. Немачка је после похода на Пољску сав свој потенцијал могла да усмери против Запада. У Француску су стигле и британске трупе, БЕФ (British Expeditionary Forces – Британске експедиционе снаге). Сама Француска мобилисала је све борбене снаге, али су им недостајале све врсте борбених средстава. Едуар Даладје, премијер Француске од априла 1938. до марта 1940, и генерал Морис Гамлен, француски врховни заповедник, били су одговорни за француску политику, француску стратегију и француску тактику. После марта 1940. владао је Даладјеов наследник Пол Рејно. Једино је Мажино-линија била готово спремна. Посада јој се састојала из великог броја елитних трупа. Још раније, пре него што је инжењер Андре Мажино, водник у Првом светском рату, а у годинама 1929-1930. и 1931-1932. француски министар рата, ставио на располагање првих 2900 милиона франака за изградњу утврђења у једном делу граничних области, француска војна управа се договорила да земљу обезбеди изградњом неосвојивог зида. Њега су заиста и изградили. Простирао се од швајцарске границе до Ардена, а састојао се из низа утврђења у области француско-немачке границе, која су представљала комбинацију сталних утврђења и подземних одбрамбених система.

Простирање Мажино линије.

Француска је на то утрошила око 100 милијарди франака, а део ове суме потицао је од ратне штете коју су Немци плаћали Французима. Изградња је реализована у периоду 1930-1934, при чему су се користила и постојећа утврђења. Најјужнији део, дугачак 160 км, простирао се дуж Рајне, отприлике од Кембса до Лудвигсфеста. Често су уз саму реку изграђене двоструке препреке у виду бетонских бункера. Радови су вођени по угледу на модернизована утврђења Милуза, Нојбрајзаха. Страсбура, Молсхајма и Лудвигсфеста. Паралелно уз реку ишли су канал Ил и река Ил. Прилаз бургундском луку, између Милуза и Базела, могао је бити одсечен отварањем брана код Кембса. Вогези су у овој области Алзаса стварали други одбрамбени појас. Северни угао овог дела Мажино-линије образован је утврђењем Хохвалд код Бича. Нешто северније од Раштата, код Лаутербурга, граница се одваја од Рајне, скреће ка северозападу и иде кроз област Саре у правцу Луксембурга. Права Мажино-линија простирала се до близине Лонгвија и Монмедија у долину Шјер. Растојање између Лудвигсфеста и Лонгвија износи отприлике, 200 км. Важне базе биле су Лаутербах, комплекс Св. Аволд, утврђења Бушборн и Далштајн и главни део Хакенберг, где се граниче Немачка, Француска и Луксембург. Тамо је Мажино-линија штитила и лотариншку област. Утврђења Мец и Диденхофен била су модернизована. Све базе су биле подземно повезане. На многим местима је за транспорт постојао електрични воз. До 100 м дубине налазиле су се касарне, складишта за муницију, команда места и тако даље. При почетку рата, незаштићена подручја дуж луксембуршке и белгијске границе била су предмет жестоких дискусија између разних стратега и политичара у Француској. Први планови о појачању северозападне границе потичу из 1927. Њих је одбио тадашњи врховни заповедник маршал Анри Петен. Главни разлог његовог одбијања било је убеђење да би градња система утврђења у француско-белгијској индустријској области имала само негативне последице. По њему, продужење Мажино-линије према Белгији, значило би предавање Белгије Немачкој. Петен и његови следбеници били су присталице покретног рата на северу; у случају претње од Немаца, француске трупе би сместа морале да уђу у Белгију. Петен је арденски фронт сматрао потпуно безопасним. Али управо тамо, код Седана, Немци ће се пробијати 1940. Мажино-линија није била продужена до мора. Између 1935-1939. изграђено је неколико пољских утврђења на северу и истоку. Али једно подручје намерно је остављено потпуно незаштићено: предео западно од Монмедија, око Седана, до Оазе. Маја 1940. тамо су били генерали Енсиже и Корап, први са 2. а други са 9. француском армијом. Поготово су Корапа у сваком погледу третирали маћехински; сматрало се да је његова армија увек безбедна иза планинског венца Ардена, који онемогућава тенковске нападе. Како су се сви преварили!

Пресек утврђења на Мажино линији

Француска је ушла у рат са добро брањеном Мажино-линијом и ратним планом за север и исток, који се базирао на брзом прелажењу белгијске границе. Да је, међутим, за такав брзи марш потребно располагати авионима, оклопним и моторним јединицама, то су одговорни превидели. Француско војно руководство равномерно је расподелило своје снаге дуж јаке Мажино-линије и рањивих, отворених граница на северу и истоку. Од обале канала Ламанша до швајцарске границе биле су распоређене 103 дивизије, укључујући десет британских дивизија генерала Гората, команданта БЕФ. Од тога су 62 дивизије биле осуђене на неактивност, на положајима Мажино-линије, док је управо на северним подручјима решавана судбина Француске. Од 31 активне дивизије које је Француска имала, десет их је служило под командом генерала Бијота, команданта групе армија између мора и Монмедија; девет их је било под командом генерала Преталаа на Мажино- -линији, а 12 је било у резервној армији. Укупно су Французи имали 32 резервне дивизије (поред посебно обучених посада утврђења), али оне су биле тако распоређене, да се нису могле брзо супротставити пробоју непријатељских јединица. Само осам од ових јединица било је спремно да се укључи у североисточни фронт.

За време „лажног рата“, белгијску и луксембуршку границу је од запада ка истоку, штитило пет армија које су заједно образовале групу армија. Командант свих 39 дивизија био је генерал Бијот. Прва група армија запосела је област од Денкерка до Монмедија, где су сасвим на истоку распоређене трупе генерала Енсижеа у позадини Мажино-линије. Седма армија Жироа на крајњем западу, била је довољно јака за извршење својих задатака и састојала се претежно од моторизованих јединица. Британске експедиционе снаге биле су лоше опремљене за рат какав су Немци водили. Оклопне снаге састојале су се само од седам коњичких пукова, ојачаних лаким тенковима, једног пука окпопних возила застарелог типа и од два батаљона пешадијских тенкова. У многоме је недостајала артиљерија и муниција свих калибара. Већ до 27. септембра 1939, британска морнарица је бродовима трговачке флоте превезла у Француску: 152 031 војника копнене војске, 9 392 војника ваздухопловних јединица, 21 424 војних возила, 2 470 ваздухопловних летелица, 36 000 тона муниције, 25 000 тона моторног горива и 60 000 тона замрзнутог меса, као и свакојаког материјала који је овим снагама био потребан. Тридесет и три дана после француске мобилизације, четири британске специјалне дивизије и пратеће помоћне трупе стајале су на француском тлу. Цела британска армија била је под командом генерала Горта. Априла 1940. у њеном саставу је било 394 165 војника, од којих је 237 319 припадало оперативним снагама.

Најјача француска снага била је Група армија генерала Бланшара. Она је између осталог обухватала две трећине француских лаких механизованих снага. БЕФ има да захвали највећим делом жилавој одбрани 1. француске армије за своје бекство преко Денкерка, маја 1940. Најслабија је била 9. армија генерала Корапа, која се највећим делом састојала од резервних снага и располагала је само једном моторизованом дивизијом. Енсижеова 2. армија састојала се углавном од резервних јединица. Његова армија, распоређена између Лонгвија и Монмедија, била је заштићена Мажино-линијом. Посада Мажино-линије састојала се делимично од специјално обучених формација утврђења, а делимично и од многих активних дивизија и других елитних снага.

Кад је сломљена Пољска, немачко војно руководство имало је одрешене руке за наступање на западу. Током месеци који су следили после пораза Пољске, у немачком Генералштабу копнене војске радило се свим снагама на усавршавању плана напада. Осим тога радило се и на довршавању такозваног Западног бедема. Западни део такозване Хинденбурглиније из Првог светског рата сада је припадао Зигфридовој линији. Она се простирала западно од Рајсела све до Шмен-де-Дама. У другом светском рату реч Зигфридова линија нарочито су употребљавали Енглези да би њоме означили Западни бедем. Ова линија је представљала систем утврђења који су Немци почели градити већ 1934. упркос забранама одредаба Версајског мира. Простирао се првобитно од швајцарске границе до близине Ахена. Касније, он ће се продужити до Емериха. Почело се са затварањем такозваног пролаза код Хинингена, управо на северној страни Швајцарске. После тога, заштићене су области где се Некар и Мајна уливају у Рајну, код Манхајма, односно Мајнца. Пошто су и у међупросторима изградили низ утврђења, Немци су имали читав систем утврђења дуж источне обале Рајне, који се простирао од швајцарских планина све до северне ивице планина Таунус. Потом су још утврдили и своје границе према Француској, Луксембургу и Белгији до Ахена, чиме су биле захваћене Пфалачка област и подручје реке Мозел. Дуж холандске границе никла су утврђења од Ахена до Емериха. Да би се сасвим завршио, ланац утврђења је продужен од Мајнца до холандске границе дуж источне обале Рајне. Поред тога су код Мајнца, Бингена, Кобленца и Келна били фортификацијски изграђени мостобрани на западној обали Рајне. На крају подигнуто је још једно утврђење на северној обали Мозела, окренуто ка југу.

Простирање елемената Зигфридове линије

На Западном бедему радила је читава војска од 500 000 радника. Главнина је припадала Организацији Тот. Поред њих, градњи овог колоса допринели су војници многих дивизија и готово све немачке пионирске јединице. Крајем 1938. било је постављено 2300 км препрека од бодљикаве жице, 28 км противтенковских ескарпа, 110 препрека за тенкове и 4800 км жичаних препрека. Више од 17 000 казамата, 22 000 лаких, бетонираних, малих утврђења, безбројне препреке и мала склоништа, као и потребни уређени артиљеријски положаји, сачињавају гигантску одбрамбену линију, која је по градњи и положају била приближно слнчна Мажино-линији, и исто тако неприступачна.

Сви положаји су још к томе опремљени митраљезима, топовима и противтенковском артиљеријом свих калибара. И поред свега тога, Западни бедем био је слабији него што су Савезници мислили, а његове недостатке морала је да прикрива и надокнађује Хитлерова пропаганда. Треба поменути да Немци у овом систему утврђења нису видели само одбрамбено упориште, већ уједно и веома добру полазну базу за напад. Маја 1940. Немци су то јасно показапи.

Пораз Француске 1940. био је, добрим делом, последица недовољне опремљености њене војске. Што се тиче наоружања, можемо закључити – а о томе смо већ говорили да су Француској много недостајали авиони, противавионска артиљерија, тенкови и противтенковска артиљерија. Поред надмоћи у ваздуху, Немци су поседовали изврсне обрушавајуће бомбардере.

За противавионску артиљерију карактеристичне су речи генерала Жоржа: „Ушли смо у рат без артиљерије против ниско и високо летећих циљева, и с осредњом снагом против осталог.“ По разним изворима може се проценити да су Немци могли да рачунају на 7 000 тенкова (који су после напада на Пољску могли бити коришћени на Западу), Французи на 3 500, а Енглези на 66 оклопних кола. Док су немачки тенкови наступали концентрично у маси, француски су били развучени све до северне Африке и Средњег истока. Могло би се казати да је Француској недостајало око 33 до 50% противтенковске артиљерије.

 

 

 

Рат је стварност

Реакције и расположење на почетку рата

Рат! Хитлер је након година испуњених лажним претњама и сталним новим обећањима напослетку одлучио да се лати оружја. Вест о томе обишла је цео свет, уз помоћ радио-станица, билтена и специјалних издања новина. Ујутро 1. септембра 1939. свако је већ знао: на крају је дошло и дотле…

Један од балона подигнутих изнад Лондона након напада Немачке на Пољску

Вест тешко да је могла бити изненађење. Већ у годинама после 1933. готово се могло кладити у то да ће доћи до рата. Толико се тога било догодило да нико више није могао бити оптимиста. И сигурно је сваком било јасно да ће Пољска „потонути“. Само како? Хоће ли Енглеска и Француска за вољу мира попустити? Хоће ли Пољска, као и Чехословачка годину дана раније, остати на цедилу? То је било већ готово немогуће. Многима је било јасно да Хитлеровим захтевима никад неће бити краја. Кад би се и сада мирно прихватио његов свршен чин, Хитлер би опет, за пола године или годину дана, иступио с новим прохтевима и претњама. А једног дана свој би поглед усмерио и на Запад. Зато је и требало рећи: „Стоп!“ Због свега тога, вест о борбама које су избиле у Пољској примљена је с неком врстом олакшања: Хитлер напокон више неће моћи радити шта му се свиди. За сада су ратне страхоте биле далеко, али сваког тренутка очекивала се објава рата од стране Француске и Енглеске.

Новине су писале да је Мусолини на једној међународној конференцији изјавио како живот у Риму „мирно тече својим током“, како је у Француској општа мобилизација, како је проглашено опсадно стање и како је Пољска саопштила да ће поштовати неутралност Литваније. И на крају, да је „озбиљно саслушан“ Хитлеров говор. „Озбиљно саслушан“. Без усклика одушевљења и заносних призора. Расположење у Берлину потпуно се разликовало од оног пре двадесет и пет година, при избијању Првог светског рата. Учешће у рату било је онда „национално питање“, а не само одлука једне владе или једног човека. Експлозије ентузијазма и борбеност биле су тада уобичајени призори на берлинским улицама. Чете које су марширале улицама према возовима који ће их одвести на фронт биле су праћене цвећем и поклонима. Сада, у Трећем Рајху, где су цензура и нацистичка пропаганда годинама чиниле своје, изостала су нека масовнија спонтана реаговања. Хитлерова вожња од Канцеларије Рајха до Крол опере, пре него што је одржао говор, није била праћена усхићеним поклицима маса – а његов повратак још мање Његов је говор уместо наде да до оружаних сукоба неће доћи довео до дубоке забринутости. Осећало се разочарање. Хитлер неће водити рат, то нам је обећао, тако се стално одговарало онима који су изражавали сумњу да ће се овај пут ипак све свршити без пуцања. Нацистичке вође добро су сондирале терен и изјављивале да нема говора о рату. Је ли објава рата уручена Пољској? Још мање је нека примљена. У службеним комуникејима једва се говорило о „борбама“, „нападима“ и „одбранама“. Стицао се дојам да су битке у Пољској биле само локалног значаја. Реч „рат“ упорно се избегавала. Биће потребна још два дана да би се Немачка суочила с чињеницама. У такву сферу обмањивања народа убрајало се и ново борбено средство које је смислила немачка влада. Увече 1. сепембра почело се с ометањем пољских и енглеских радио станица. Када је око осам увече Радио Варшава почела емитовање на француском извјештај о Чемберленовом говору одржаном тог дана, одједном су се умешали јаки Морзеови знаци. Одашиљачи у Великој Британији такође су постале неразумљиве услед звиждећих Морзеових знакова, па су после вишесатних покушаја или одустале од емитовања, или прешле на друге таласне дужине.

Те су сметње указивале и на сазнање о (привременом) неуспеху једне мере која је тог дана саопштена: немачком народу власти су забраниле да слуша стране станице, а непоштовање те забране кажњавало се слањем у концентрациони логор. Полиција и Гестапо одмах су почели са спровођењем забране. Тако су Немци још неколико дана живели између стрепње и наде, иако тешко оствариве: да ће се Немачка повући пред последицама које произлазе из обећања Француске и Енглеске Пољској.

Британија је имала разрађен план евакуације деце из Лондона

У Енглеској је вест о немачком упаду примљена с огорчењем. Била је то јасна потврда уверења да се с Хитлером нема шта расправљати и да постоји само једно решење које ће оздравити међународну ситуацију: борба против Трећег Рајха. Уопште, јавност је очекивала брзу објаву рата; није се оклевало ни за трен са спровођењем мера за заштиту становништва, које су донете раније. Стотину заштитних балона пуштено је на дугачким кабловима изнад Лондона и околине да би се приближавање непријатељских авиона могло правовремено уочити. На крају, приступило се заштити јавних грађевина помоћу више од два милиона врећа песка, а затим и грађењу великих јавних противавионских склоништа. Било је спремно више од милион тзв. Андерсон-подрума (приватна мала склоништа за четири до шест особа). Педесет милиона заштитних маски подељено је свим становницима: од тога милион и по специјалних заштитних маски за децу млађу од петнаест година

Ђаци једне лондонске школе за слепе напуштају зграду како би их са осталом децом стотине ванредних возова превезло у унутрашњост

И већ ујутру 1. септембра почела је велика евакуација из оних градова који су проглашени опасном зоном. Деца, многа с мајкама, ишла су у дугим колонама на железничке станице, одакле су стотинама ванредних возова кренула по раније пажљиво припремљеној шеми у мање опасне крајеве. Половина лондонских ђака отишла је на село. Болесници који су могли поднети превоз прешли су из лондонских болница у мања места, колико за њихову властиту безбедност, толико да би обезбедили мјеста за жртве бомбардовања. Тако је било и у Портсмауту, Саутхемптону, Бирмингему, Ковентрију, Манчестеру, Шефилду,Ливерпулу, Лидсу и другим градовима. За три дана евакуисано је милион и по људи, често и неколико стотина километара далеко; евакуисан је и лондонски зоолошки врт.

Енглеска се припремала за рат. Сви су били уверени да је он неизбежан, осим, како се чинило, владе.

Чемберлен се и даље надао да ће ипак наћи мирољубив излаз, да ће се ипак моћи споразумети са Хитлером. Разговарао је с лабуристичким вођама да их доведе у нову владу под његовим вођством. Они су одбили да буду у влади под тим условом. Черчил, годинама противник помирљиве политике уз уступке, пристао је, али онда два дана више није имао вести од премијера.

У осамнаест сати тог првог дана Чемберлен је држао говор у Доњем дому; очекивала се објава рата. „Немам намеру да вечерас много говорим. Сада је време за дела а не за речи.“ Тако је почео. Његове су речи поздрављене узвицима. Али, наставио је, „пре осамнаест месеци (у време Аншлуса) молио сам се да не доспем у ситуацију у којој бих морао сносити одговорност да Енглеску питам за страшну одлуку о рату. Бојим се да сада више не могу избећи ту одговорност. Сада када су сви документи о томе објављени, стаћемо пред суд историје са спознајом да одговорност за ову ужасну катастрофу сноси један човек. Немачки канцелар није се двоумио да свет гурне у овакву беду да би могао остварити своје бесмислене амбиције.“

Али на томе је и остало. То јест порука Хитлеру да повуче своје трупе из Пољске, али није ултиматум, временско ограничење. Чемберлен је у Енглеској био готово усамљен. Дејли Телеграф је сутрадан писао: „Енглеска никада у својој дугој историји, чак ни 1914. године, није дочекала рат са чвршћим уверењем да је у праву него сада када је обећала пољском народу да ће га заштитити од немилосрдне агресије. Енглеска не жели уништити Немачку, него искоренити нацистичку владавину, која је од Немачке направила угњетача слабијих земаља.“

Дејли Хералд је био још јаснији: „Борба против диктатуре, националсоцијалистичке хегемоније, Гестапоа, концентрационих логора, пендрека. Не можемо учинити ништа друго него да се боримо до краја, док све то не буде уништено. Слобода и срећа наших покољења доведена је у питање.“ Тајмс је подвукао сложност енглеског народа тих бурних дана: „Земља сигурно никад није била тако сложна у одлуци да подржи сваку одлуку своје владе као што је сада када смо у ситуацији да уђемо у рат.“ Узбуђење је те суботе увелико расло. Цела Енглеска је рат сматрала не неизбежним, него неопходним. Један Чемберленов говор, заказан за поподне, два пута је био одлаган. Водили су се интензивни преговори с Француском. Напослетку, у пола осам увече, Чемберлен је, блед и напет, дошао до речи пред препуним Доњим домом, у сфери нестрпљења и ишчекивања. Расположење је било напето. То је био говор који је најављивао други Минхен, а кулминирала је реченица: „Не бих избегао ни једну прилику да у последњем тренутку избегнем рат.“ Настао је жагор. Када је Артур Гринвуд ишао према говорници као заступник вође лабуристичке странке да одговори на премијеров говор, чуо се поклик с места конзервативаца. Био је то мали Амерy, жесток борац и уверени противник политике попуштања: „Говори за Енглеску, Артуре!“ Остали конзервативци, постиђени држањем „свог“ премијера, прешли су преко овог поклича; и из лабуристичког табора чули су се поклици: „Говори за Британију, Гринвуде!“ Надахнут важношћу тренутка, Гринвуд је одржао добар и жесток говор. „Ово је заиста озбиљан тренутак. Верујем да је цели Дом збуњен саопштењем господина Чемберлена. Ја сам врло узнемирен. Напад је почињен пре тридесет осам сати. Тог тренутка ступио је на снагу један од најважнијих уговора нашег времена. Питам се докле ћемо се двоумити у тренутку када је Велика Британија и цивилизација у опасности.“ Цео Дом му је клицао. Да је тада предложио да влада да оставку, тај би предлог несумњиво био и прихваћен. Због одржања јединства нације није то учинио. Неколико сати касније пала је одлука. Жестоко телефонирање с Паризом довело је нешто пре поноћи до сагласности о ултиматуму који ће бити постављен Берлину. У међувремену, Винстон Черчил, разочаран Чемберленовим држањем и не схватајући зашто после јучерашњег договора није ништа предузео око његовог примања у владу, написао је Чемберлену писмо: „Вечерас се у Доњем дому могло осетити да је нанета увреда духа националног јединства очитим оклевањем да се донесе одлука. Не потцењујем тешкоће на које наилазите с Французима, али сам уверен да ћемо убудуће морати независно одлучивати, те тако, ако је потребно, дати пример својим пријатељима у Француској.“ Није више било потребно. Текст ултиматума већ је био састављен, а рок одређен. У једанаест и петнаест следећег јутра чуо се Чемберленов глас из звучника широм свијета: „Ова земља је у рату с Немачком.“ Није се могао суздржати а да не дода: „Можете замислити колико ми је тешко што моја борба да исходим мир није успела.“

Неколико минута након што је Чемберлен завршио свој говор чуле су се сирене за најаву ваздушног напада. Сви су пожурили према одређеном им склоништу. Черчил такође. „И свако је“, пише он у својим мемоарима, „као сви Енглези који први пут доживљавају нешто непознато, био ведар и пун шала.“

Узбуна је трајала кратко. Изазвао ју је усамљени, ненајављени француски авион. Убрзо се огласила сирена која је означавала крај опасности.

Сад је већ постало озбиљно. Неколико сати касније, Черчил је био примљен у ратну владу као министар морнарице. Вратио се на место које је пре готово двадесет и пет година морао напустити Око шест увече радио-знаци послани су преко свих океана свим британским бродовима. „Винстон се вратио.“

И Француска је тада већ била у рату с Немцима, што је, уосталом, било тек нешто више од формалности. Француска, много мање сложна, много мање спремна за рат него Енглеска, такође је 1. септембра провела општу мобилизацију и објавила опсадно стање. Председник владе Даладије је 2. септембра изјавио у министарству да преговоре с Немачком још сматра могућим и да је на њих спреман. „Неумољив услов, међутим, јесте да борбе одмах престану и да се трупе из Пољске повуку на немачку границу те да се воде равноправни преговори.“ То је био захтев унапред осуђен на пропаст 3. септембра у пет поподне и Француска је учинила оно што јој је била дужност.

У Варшави су већ били луди од среће. Људи су трчали улицама кличући, падали један другом у загрљај, пјевајући и вичући. Клицање пред британском и француском амбасадом готово да није престајало…

Но убрзо ће илузијама доћи крај.

Пољска је смрвљена

Даљи развој борбе у Пољској

Пољаци су два дана сасвим сами водили безнадежну борбу против незадрживих немачких армија. Тек трећег дана су добили (у првом реду моралну) подршку Запада: Британија и Француска испуниле су своје обавезе према савезнику и објавиле рат Немачкој. Према договорима, требало је да три дана после немачког напада савезници потпомогну Пољску из ваздуха. У првих петнаест дана требали су да започну офанзиву како би смањили немачки притисак на пољски фронт.

Пољаци су пуно очекивали од те помоћи. После два дана борбе, знали су да ће им о томе зависити спас. Пољске трупе су првих десетак дана, па и дуже, углавном упорно одолевале, не схватајући да се већ налазе у смртоносном обручу. Гајили су још илузије да ће моћи задржати Немце док не почне рат на западу. Врховно војно руководство и влада у Варшави, који су на картама пратили развој борби, знали су, међутим, већ након три дана да би се требало догодити чудо које би Пољској омогућило да води борбу довољно дуго како би операције савезника још имале некакав значај за одбрану њихове домовине.

Али чуда није било. Већ након првог дана борба у Коридору била је, у суштини, већ одлучена. Из Помераније је 4. немачка армија пресекла Пољској везу с Балтиком. За неколико дана тежиште борби се померило у правцу Варшаве. С три стране надирале су немачке армије да би опколиле главни град Пољске. После осам дана у предграђе су стигли први немачки тенкови. Ипак, покушај генерала Рајнхарта да са својим оклопним колонама заузме град на препад није успео. Све се то одигравало унутар најистуренијих делова дивовских клешта која су из Источне Пруске чиниле Трећа армија, а из Моравске и Словачке Четрнаеста армија. Далеко на истоку од Висле требало је да се те две армије споје и тако затворе гвоздени обруч око пољске војске. Управо због своје једноставности, тај план операције био је успешан, мада је био скопчан са извесним ризиком. Линије снабдевања су биле издужене и рањиве, размаци између ударних клинова врло велики. После рата неки војни стручњаци су изјавили како се пољска војска вероватно могла ефикасније супротставити да је војно руководство одмах након првог напада наредило свим трупама да се повуку иза Висле. На тај су начин, можда, Немце још могли принудити на рововски рат. У том случају није сигурно да ли би успели затворити најистуреније кракове клешта, ли би се њихова офанзива сигурно успорила. А управо је брзина била један од најважнијих чиниоца за успех плана. Успоравање је значило добитак на времену за непријатеља и његове савезнике и повећавало би изгледе за избијање рата на два фронта. Хитлер и његови савезници су се у том тренутку највише бојали да ће Британија и Француска конкретно испунити своје обавезе према Пољској. И годишње доба је терало Немце на журбу: изузетно лепа јесен још је погодовала њиховим операцијама, али би кишна сезона учинила терен непроходним за тенкове и тешка транспортна средства.

Наређење да се пољске трупе повуку иза Висле дошло је тек 5. септембра, четири дана прекасно. Било је то сасвим у супротности с патетичним пољским национализмом, који је проповедао да се ни један метар родне груде не сме предати без борбе

Уз то је немачка стратегија напада, извршити пробој на уском делу фронта – дала пољским снагама потпуно погрешну слику ситуације: 5. септембра је већина дивизија у западној Пољској била опкољена, док је само мањи број јединица водио борбе с непријатеље. Упркос знатним губицима, које им је већ нанело ваздухопловство, неки пољски команданти су чак мислили да их права битка тек очекује. У околини Познања, 9. септембра пољске коњичке бригаде су пошле у противнапад. Коњаници су јуришали у бок немачке војске – претходнице која је већ била стигла готово до Варшаве. На тренутак се чинило да ће неустрашивост пољских коњаника победити техничку предност Немаца и да ће се пробили на исток. Међутим, неке моторизоване немачке јединице су извеле захођење, па је на хиљаде пољских коњаника упало у обруч, у којем су изгинули с традиционалним поносом. Њихова акција била је и део битке на Бзури, једне од тзв. битака у котлу, какве ће Немци све чешће примењивати На том делу фронта предало се 13. септембра чак 170 000 Пољака.

Пољска коњица

Пољска влада је у међувремену добила наређење да напусти угрожени главни град, у нади да ће се моћи склонити иза Висле, у југоисточној Пољској. Немци су, међутим, убрзо прешли и Вислу, а немачке оклопне јединице напредовале су према Лублину. Пољским вођама је остао само још један излаз: румунска граница. Био је то пут у прогонство, а за многе почетак лутања које се више никад неће завршити. Нагли нестанак органа власти због ужурбаног повлачења цивилних и војних лица имао је неколико трагичних последица, поготово за припаднике немачке народности. Осим оправданих разлога, било је случајева да су неки неправедно окривљени за шпијунажу и издају. У првој недељи рата такви су били изложени народном бесу: догађала су се неодговорна погубљења и убиства (тужну славу стекла је тзв. бромбершка крвава недеља од 3. септембра). Такве жртве пружиле су Хитлеру пропагандно оправдање за његове ионако немилосрдне поступке у окупираној Пољској. Међутим, треба знати да се одређени број пољских грађана немачке народности у пољској војсци лојално супротставио упаду нациста. Те прве недеље рата све се одигравало толиком брзином да готово нико није могао сагледати шта се све догодило и какав ће бити даљи развој догађаја. У Лондону и Паризу пољске дипломате су трчале очајно тамо-амо, хватали се за министре и генерале и преклињали за помоћ. Чак су и Совјети били изненађени вртоглавим темпом догађаја на другој страни њихове западне границе. Ни две недеље пре немачког напада Хитлер и Стаљин су закључили споразум о ненападању. Том приликом совјетска влада је покренула питање територија које је Русија изгубила након Првог светског рата и грађанског рата, са захтевом да се та подручја врате Совјетском Савезу до линије која добрим делом представља данашњу пољско-совјетску границу.

У рано недељно јутро 17. септембра Црвена армија је широким фронтом прешла стару источну границу Пољске. Наишла је само на развучене слабе граничне трупе и стражарске јединице, које су на неким местима пружиле отпор, али нису могле спречити да совјетске јединице сутрадан не стигну до Брест-Литовска (данас Брест) и да се не сусретну с Немцима. Двадесет првог септембра совјетске јединице су избиле на реке Нарев, Вислу и Сану, а немачке трупе (од којих су преузеле, између осталог, опсаду Лавова) су се повукле иза демаркационе линије. Рибентроп и Молотов су 28. септембра у име својих влада потписали споразум о пријатељству.

Сусрет Немаца и Совјета у Пољској.

Варшава је 28. септембра била опкољена, али су пољске оружане снаге одбијале да се предају. Тада су Немци применили нову методу борбе: терористичко бомбардовање. Европа је у септембру 1939. већ могла знати шта то значи. Нешто више од две године раније, тачније 28. априла 1937. године, Хитлерова је авијација на позив генерала Франка бомбардовала шпански градић Гернику. Незаштићено место је немачким бомбама сравњено са земљом, а незаштићено становништво постало је жртва „тоталног рата“, како се то касније назвало.

Ju-87B изнад Пољске

Варшава је други по реду град који је постао плен нацистичких бомбардера. Када су се 24. септембра појавити први авиони изнад густо настањених четврти, у Варшави је било око милион и по Пољака. Противваздушне одбране готово да и није било, па су се немачки пилоти без ризика могли вежбати у гађању. Такав су задатак изричито и добили. Бомбардовање је трајало три пуна дана. Ескадриле авиона стално су се смењивале. Варшава је 27. септембра била масовна гробница и згариште које се димило. Пољаци нису нити покушали направити макар и приближну процену жртава већ приликом првог напада смрт је нашло на хиљаде мушкараца, жена и деце. Али оно што су Немци очекивали није се догодило: грађане није ухватила паника и нису се побунили против свог руководства. На крају су управо пољски команданти у ноћи између 27. и 28. септембра оценили да је наставак борбе бесмислен и да град треба предати. Тиме је рат, који је трајао четири недеље, био завршен, иако је прошло још недељу дана пре него што су се сва пољска утврђења и раштркане јединице предале. Тих последњих дана септембра Немци су могли направити биланс властитих жртава: око 10 000 погинулих, око 30 000 рањених и готово 3 500 несталих. Та цена Хитлеру није била превисока, јер је рачунао и с тежим губицима.

Варшава у пламену, 1939. година

Мање одушевљени били су његови генерали. Сматрали су да се поход на Пољску у целини није завршио сасвим онако како су они то желели. Код техничких формација било је неких тешкоћа, комбинација модерног и конвенционалног оружја имала је још доста недостатака, пречесто је одлучивала срећа и случајност, а не добро промишљена стратегија. Забринуто су се питали какав би био исход борбе да је пољска војска била модерније опремљена и да је иступила ефикасније. Кад је Хитлер 9. октобра саопштио да што скорије жели офанзиву на западу, на своје запрепаштење није наишао на много одушевљења код неких својих генерала, који су поход на Пољску сматрали мање-више срећно завршеном авантуром, али су иначе сматрали да од таквих вратоломних пустоловина не треба правити систем. Тако је генерал Блашковиц, командант немачких снага на демаркационој линији у Пољској, протестовао у јесен 1939. против нечовечног поступка Химлерових јуришних одреда према цивилном становништву. Хитлерова бесна реакција била је: „Методама Војске спаса не води се рат“, а Блашковиц је у лето 1940. повучен из Пољске. Убрзо су генерали схватили да није паметно узбуђивати се због оног што се збивало у окупираним подручјима након пролаза војске.

Немци су 4. септембра у близини Кракова запосели мало место с неколико оронулих барака на запуштеној железничкој прузи: Аушвиц. Пуних пет година ни један се Хитлеров генерал није претерано занимао каква су злодела чинили есесовци у том забаченом углу.

План концентрационог логора Аушвиц

Када је у октобру 1939. завршен рат у Пољској, око 700 000 пољских војника доспело је у немачко заробљеништво: око 100 000 их се повукло преко румунске границе. Лутајући понекад месецима по Балкану, хиљаде њих је најзад стигло на Запад. У Паризу је 30. септембра образована пољска влада у изгнанству под генералом Сикорским. Та влада, коју су признале Британија, Француска и Сједињене Америчке Државе, почела је одмах окупљање и организовање пребеглих пољских војника који су желели да се на страни савезника боре против Немаца. На своје разочарање, Пољаци су приметили да у Француској готово нико није био одушевљен њиховим доласком. Владало је јако антиратно расположење, и Пољаци су наилазили на различит пријем. Говорило се чак: „Да није било Пољака, Француска не би била у рату!“

Цела западна Европа је у јесен 1939. пропустила јединствену прилику да научи нешто од пољске драме. Војни експерти Запада још увек нису хтели поверовати да је Блицкриг могућ и на западном фронту. Уосталом, зашто би Хитлер започео офанзиву на западу? Он је 6. октобра одржао хвалисав говор у Рајхстагу, у којем је, после хвалоспева немачким војним операцијама у Пољској, изјавио да се нада скором миру с Британијом и Француском: „Зашто да се води рат на западу? Зар да би се обновила Пољска? Пољска Версајског уговора више се никад неће обновити. То гарантују две најснажније државе на свету. Ако би Британија и Француска прихватиле ту чињеницу, не би било никаква разлога да се рат настави.“

Четири дана свет је био у напетости. Хоће ли већ опробана Хитлерова игра опет успети? Хоће ли Запад опет бити спреман да се сагласи с диктатором? Спорно је да ли је и сам Хитлер овај пут још веровао у властиту игру? Још и пре него што је добио негативан одговор на своју понуду, наредио је својим генералима да припреме офанзиву у западној Европи.

Француска је влада 10. октобра саопштила да се о миру може говорити тек кад последњи немачки војник напусти Пољску. Два дана касније Хитлер је добио исту поруку из Лондона.

Брзи и изненађујући успех немачке војске у рату против Пољске, а и касније у офанзиви на западном фронту, зависио је добрим делом од нове тактике напада која је постала позната под именом Блицкриг – муњевити рат. Да би се водио такав агресивни рат, било је потребно модерно оружје, пре свега тенкови и авиони. Немци су такво наоружање припремили пре почетка рата, док западни савезници нису тако мислили, нити су се добро припремили за рат. Како се изводила тактика муњевитог рата?

ФАЗА 1: Припрема за напад

Пешадија у додиру држи непријатељске трупе релативно малим чаркама и поставља димне завесе како би што боље прикрила покрете властите живе силе. У међувремену, обрушавајући бомбардери (углавном типа Штука) и артиљерија изолују борбено подручје тако што непријатељу прекидају везу с његовим резервама и дезорганизују непријатељски отпор. Понекад се за изненађујући и брз напад непријатељске одбране користе падобранци. Иза пешадије која узнемирава непријатеља стоји спремна главнина снага.

ФАЗА 2: Главни напад

Главне снаге ступају у акцију брзо у облику клина на најважније тачке отпора браниоца. Тенкови брзо продиру напред, а артиљерија штити бокове главних снага, док пешадијске јединице уништавају последњи отпор у предњем делу непријатељске одбране. Обрушавајући бомбардери и даље дезорганизују отпор и ометају довођење резерви. У међувремену, главнина проширује фронт пробоја. Понекад се могу ангажовати и падобранске јединице.

ФАЗА 3: Продор

Главнина брзо напредује у дубину непријатељске одбране и настоји продрети у слободни оперативни простор, врши обухвате и обиласке у циљу окружења главних снага бранилаца, а обрушавајући бомбардери и даље онемогућавају снабдевање фронта и реорганизацију непријатељских снага. Главнина се шири и напредује, не обраћајући пажњу на остатке непријатељских упоришта и чворове одбране.

Фаза 4: Фронт затворен

После пробоја непријатељске одбране и упада у слободан оперативни простор, јаке оклопно-механизоване снаге, које подржавају артиљерија и авијација, брзо и дубоко продиру на територију непријатеља, пробијају се до важних градова и концентрација непријатељских снага, врше окружења и уништавају снаге одбране. Истовремено настављају даљи продор у средиште државне територије непријатеља За то време пешадијске снаге ликвидирају преостали отпор окруженог непријатеља и осигуравају редовно снабдевање.

 

Тако је рат почео

Догађаји од 1 до 3. септембра

У 5,45 сати 1. септембра Хитлер је упао у Пољску без објаве рата. Тек су 3. септембра, по истеку својих ултиматума, Енглеска у 11,00 и Француска у 17,00 сати ушле у рат на страни Пољске. Западне силе нису иступиле истовремено.

Зашто је дошло до овог тродневног одлагања? Узроци су били делом политичко-дипломатски, а делом војно-техничке природе. Чемберлен их је касније сажео овако:

  1. британска влада је уз помоћ „неутралног посредника“ водила разговор с Герингом и Хитлером;
  2. Мусолини је у последњем тренутку предложио да се сазове међународна конференција како би се одржао мир;
  3. француска влада је инсистирала на одлагању због свог плана мобилизације и евакуације жена и деце из Париза.

Контакти који су били успостављени посредством „неутралног посредника“ Дахлеруса нису имали неко посебно значење. Шведски посредник је та три дана боравио у Берлину. Хитлер и Геринг су уз његову помоћ покушавали одвратити Британију од уласка у рат. На такве Дахлерусове предлоге Британија му је, међутим, саопштила да преговори нису могући док су год немачке трупе на пољској територији.

Французи су делили мишљење Енглеза. Амбасадори Хендерсон и Кулондре су то 1. септембра увече и службено саопштили фон Рибентропу. У својој ноти Британија и Француска су упозоравале немачку владу да ће испунити своје обавезе према Пољској ако се не удовољи постављеним условима. Тог дана, а и следећег, дипломатске реакције на Западу су биле, међутим, много више под утицајем италијанског приједлога (о међународној конференцији) него Дахлерусових контаката. Тај предлог је, наиме, наишао на одобравање француског министра спољних послова Бонета. који је, као што је рекао, „желео искористити и најмању прилику за мир“.

Из тога се види дилема пред коју су биле стављене западне силе. С једне стране, на основу уговора с Пољском, требало је да дође до објаве рата, док се с друге стране чинило да се мир ипак може сачувати. Покушај да се остваре обе могућности није нимало поједноставио ситуацију на Западу.

Мусолини је већ 31. августа предложио Енглеској и Француској међународну конференцију с Немачком и Италијом. Тог момента му је, наиме, постало јасно да ће за неколико сати избити рат, ако не дође до новог развоја ситуације. На тој би се конференцији учесници договарали о одредбама Версајског уговора. које су проузроковале пољско-немачке несугласице. Уз то се Мусолини у почетку бојао да би могао изгубити иницијативу, јер Италија није била спремна да уђе у рат. Кад је за свој предлог добио од Хитлера сагласност да остане неутралан, Мусолинијева је ревност видљиво опала. Иницијативу за конференцију преузео је онда Бонет. Успео је да у подне 1. септембра изнуди од француске владе повољан одговор на италијански предлог.

Бонет је одмах проверио реакцију пољске владе. Пољска влада, је наравно, била врло увређена. Реакција пољског министра спољних послова Бека формулисана је овако: „Ми смо у пуном рату; не ради се сада о конференцији, него о пружању помоћи.“

У међувремену западне силе су се поступно приближавале рату. У Британији су се пре свега лабуристи заузимали за одлучно иступање у корист Пољске. Показивали су нестрпљење што влада не доноси одлуку. Лондон и Париз су одржавали интензивне контакте о ултиматумима које је требало уручити Хитлеру

Тек је 2. септембра ујутру ситуација постала јаснија: превага је била у корист рата. Даладијеов говор у француској скупштини недвосмислено је садржавао обећање да ће Француска помоћи Пољској, тражени војни кредити били су одобрени. Тог поподнева је британска влада заузела став према плану конференције. Учешће Британије на конференцији или њено ступање у рат зависиће о томе хоће ли се немачке јединице сместа повући из Пољске или неће. Одређен је одмах и крајњи рок: поноћ истог дана. Тако је план о конференцији сасвим отпао.

Тиме је наступила нова фаза у развоју ситуације. Сада се радило о састављању британског и француског ултиматума. Постојала је жеља да они по садржају и постављеном року буду што истоветнији, како би се тиме показало јединствен став.

Одређивање рока за предају оба ултиматума и за добијање одговора био је прави проблем. Британска и француска влада озбиљно су тежиле једногласности, али због унутрашњих проблема то се није могло остварити. С британске стране, инсистирало се на највећој журби и на истеку рока за највише два сата. Адмиралитет се, наиме, бојао да би Немци иначе још имали времена да поставе мине пред енглеску обалу и да отпреме већину својих подморница. Ни јавно мишљење није више допуштало одлагање. После бурне седнице у Доњем дому, увече 2. септембра вођени су интензивни телефонски разговори између Чемберлена, Халифакса, Даладијеа и Бонета. Французи су желели одлагање. Њихово војно вођство бојало се ваздушних напада ако би ултиматум истекао прерано. Последице би могле бити катастрофалне, јер су мобилизација и евакуација биле још у пуном јеку. Да би се избегла катастрофа, ултиматум би смео истећи тек 4. септембра у подне. Британци су уручивање свог ултиматума одложили за следећи дан (3. септембра) у 6 сати ујутру. Касније је то одлагање померено до 9 сати истог јутра. Још дуже одлагање није било могуће. Француска влада је рок истека ултиматума одредила за 4. септембар у 5 сати ујутру. Под тешким притиском Британаца Даладије је уверио генералштаб да то буде дванаест сати раније, тј. 3. септембра у 17,00 сати. Кулондре је већ био на путу ка Рибентропу кад му је Бонет у последњем тренутку телефоном јавио ново време.

Текстови које је Хендерсон предао у 9 сати, а Кулондре у 12 и 30 сати донекле су се разликовали. Оба су текста указивала на то да немачка влада није одговорила на ноте од 1. септембра. Британски текст је, међутим, јасно говорио о „стању рата“ које би наступило већ после два сата, кад Немци не би напустили Пољску, док те речи у француском ултиматуму нема. Француска је саопштила да ће од 17,00 сати испуњавати своје обавезе према Пољској. И у томе су дошла до изражаја различита расположења у којима су две силе започеле рат Неодлучност у француском ставу била је Немцима добро позната. Одговор фон Рибентропа на британски ултиматум био је оштра осуда британских ставова и захтева, док је Кулондреу саопштено да Немци не намеравају предузети иницијативу за рат на Западу. Овај став је потекао из војне потребе, јер се радило у првом реду о уништењу Пољске. Уз то, Хитлер се надао да ће доћи до подељености међу западним силама.

Чемберлен је тог недељног јутра држао у Доњем дому свој познати говор, у којем је саопштио да је рат постао стварност, јер Немачка није реаговала до постављеног рока. После силне напетости, која је владала већ неколико дана, ова објава примљена је као олакшање. Поподне је Чемберлен проширио своју владу поставивши Черчила на дужност првог лорда Адмиралитета, а Идна министром доминиона. На тај начин је саставио ратни кабинет. Комонвелт се придружио матици Британији, и тако је рат на западу Европе прерастао у светски рат. Још истог дана су Аустралија и Нови Зеланд објавиле рат Немачкој. Два дана касније следила их је Јужноафричка Унија, а још касније. 20. септембра, Канада. Индија, која је у почетку имала проблема, такође се прикључила. Једини изузетак била је Слободна Држава Ирска, која је већ 2. септембра објавила да ће остати неутрална.

Из једног извештаја преводиоца Паула Шмита сазнаје се како су ултиматуми, поготово британски, примљени у Берлину. По Шмиту, Хитлер је као скамењен остао за столом кад му је прочитан један део превода. Зурио је право испред себе, онда се окренуо фон Рибентропу и питао: „Шта сад?“ Фон Рибентроп је само одговорио: „Претпостављам да ће нам Французи за један сат уручити ултиматум истог садржаја.“ Пред Хитлеровом радном собом стајала је већина чланова владе и истакнутих партијских функционера и чекала.

Били су сви подједнако импресионирани кад их је Шмит обавестио о британском ултиматуму. Геринг је додао: „Ако овај рат изгубимо, онда нека нам се бог смилује.“ Гебелс је утучено стајао у углу. Британски ултиматум био је велико изненађење. После рата је Шмит пред Међународним војним судом у Нирнбергу изјавио да нацистичке вође нису очекивале објаву рата од Запада. Хитлер је 22. августа у једном свом говору командантима видова оружаних снага рекао да не верује да би могло доћи до интервенције са Запада. Рачунао је на врло повољан однос војних снага за Немачку, као и на деловање немачко-совјетског споразума о ненападању. Осим тога, у последњим недељама августа развио је велику дипломатску активност да би разбио француско-британско-пољску коалицију. Иако се његово очекивање није испунило, било би претерано рећи да је Берлин био пренеражен због објаве рата западних европских сила. Хитлер је и предобро израчунао однос снага и проценио да је Запад, а поготово Француска, неспреман да отвори западни фронт.

Хитлер је, додуше, рекао својим генералима да је рат у Пољској смео подухват, али су његови ризици увек били добро прорачунати. Већ је тада био уверен да ће моћи победити Пољску пре него што ће Запад стићи да се умеша и осујети му победу. У вече 3. септембра напустио је Берлин заједно с Герингом, фон Рибентропом и њиховим сарадницима и с неколико специјалних возова отпутовао на пољски фронт. Немачки продор већ је био достигао такав степен да је фон Рибентроп пре свог одласка позвао Совјетски Савез да у прави тренутак уђе у источни део Пољске. Дописник америчког Чикаго Трибјуна обавестио је своје новине касно увече да су се нацисти надали како ће се Британија и Француска задовољити „пасивним ралом“ и да се неће упустити у оружани сукоб. Имао је право. Изузев борбе на мору. на западу 3. септембра није почео „Блицкриг“ него „Сицкриг“ (пасиван рат).

„Ослобађање“ слободног града

Битка за Данциг

Немачки бојни брод Шлезвиг-Холштајна упловио је 25. августа у луку Данциг. Било је. додуше, више посета немачке ратне морнарице Данцигу. Али ни један брод није добио прецизнија наређења од овога. У оперативном наређењу стајало је да један сат после почетка напада на Пољску отвори ватру на пољске положаје на отоку Вестерплате. И у самом Данцигу су у међувремену предузете потребне мере да се град при избијању непријатељства што брже преда у немачке руке. Два дана пре доласка немачког брода. Алберт Форстер, вођа националсоцијалистичке секције Gaua Danzig, сам је себе прозвао вођом Данцига. У својој новој функцији примио је посаду брода на свечану вечеру у градској скупштини. „Ваша посета, господине команданте, баш у овим данима пуним напетости за становништво Данцига, јасна је потврда неопозиве одлуке нашег Фирера. Адолфа Хитлера, да се немачком Данцигу помогне, поготово у овом тренутку.“ Форстер је говорио у име готово целокупног становништва. Од избора 1938. скоро сва места у Сенату су била у рукама нациста. Форстерове трупе, SS-Heirmvehr, такође су већ биле стављене у стање приправности. Од 18. августа су наоружане; униформисане су марширале кроз град под властитом заставом. Сада се само још чекао почетак напада на Пољску. У Данцигу напад почиње увече 31. августа. Тога дана у једанаест сати упали су полицијски агенти код високог комесара Друштва народа за слободни град Данциг, Карлу Буркхарту и саопштили му да више не сме напуштати свој стан, да му је телефон искључен те да се спреми да још исте ноћи прими Форстера. Буркхарт је то одбио. Рекао је да је, међутим, спреман да сутрадан ујутро у осам сати разговара са Форстером. Сутрадан, тачно у осам, Форстер је с великом пратњом дошао код високог комесара. Саопштио му је да ће за два сата на његовој кући бити извешена застава с кукастим крстом, тако да је боље за њега да одмах напусти град.

Бојни брод Шлезвиг Холштајн отвара ватру на пољско складиште ратног материјала

Битка за град Данциг почела је тог јутра у 4,45 бомбардирањем Вестерплате с брода Шлезвиг-Холштајн. У самом граду су SS-Heirmvehr и полиција савладали малобројно пољско особље радио-станице и заузели зграду пољског представништва у граду. По немачком плану напада, требало је да испуне још један задатак: да заузму понтонски мост преко Висле код Каземарка. То је било нешто северније од моста код пољског града Гдиње. Циљ ове акције био је да се у сваком случају држи отворена могућност контакта између Треће армије у Источној Пруској и Четврте у Поморју. Када су 4. септембра прве немачке јединице 207. пешадијске дивизије ушле у град, цело подручје слободног града Данцига. осим Вестерплате, било је у рукама нациста. Само полуострво Вестерплате заузето је 7. септембра. Од 265 пољских браниоца, остало их је само педесет. Форстер је већ 1. септембра укинуо државни устав. У његовој управи била су само четири члана. Сва законодавна и извршна власт прешла је у Форстерове руке. И, наравно, град је проглашен делом немачког Рајха. Истовремено се Форстер обратио становништву Данцига прокламацијом. „Дошао је тренутак за којим сте жудели двадесет година Данциг се данас вратио у велики немачки Рајх. Наш Фирер, Адолф Хитлер, ослободио нас је. На јавним зградама се данас први пут вијори застава с кукастим крстом, застава немачког Рајха. С торњева старе општине и достојанствене Маријине цркве звона означавају час ослобођења Данцига. Пресретни смо што и ми сад можемо бити грађани Рајха.“

Припадници SS-Heimwehr у борбеним дејствима у Данцигу.

Кад је Хитлер 19. септембра посетио Данциг. Форстер је још једном имао прилику да изрази своју захвалност. Своју добродошлицу завршио је овим речима: „Обећавамо вам, мој Фиреру, у овом историјском тренутку, да ћемо своју захвалност потврдити непоколебљивом верношћу, свестраним испуњавањем наших дужности и оданошћу.“ Хитлер је на то, између осталог, одговорио: „Овај тренутак не доживљавате само ви дубоко ганути, него га тако доживљава цео немачки народ. И ја сам свестан величине овог тренутка. Први пут крочим по земљи коју су немачки колонисти заузели пола века пре него што су први белци настанили садашњи Њујорк… Желео сам доћи овамо као ослободилац. Данас ми је припала та срећа. У овој срећи је обилна награда за бројне сате, дане, недеље и месеце пуне брига… Данциг је био немачки. Данциг је остао немачки и Данциг ће од овог тренутка бити немачки докле год постоји немачки народ и немачки Рајха.. Рајх који је сва немачка племена ујединио у једну целину и за који смо се заузели до последњег даха.“

Хитлер улази у „ослобођени“ Данциг.

Тог истог дана заузете су и последње пољске утврде код Гдиње. Тиме је за Данциг отклоњена и последња пољска опасност од акција пољске војске. Град је тек тада био ослобођен. Барем је тако осећала већина његовог становништва.

Коњаници против тенкова

Муњевити рат у Пољској

Пољаци су били први народ који је у ноћи између четвртка 31. августа и петка 1. септембра 1939. искусио шта значи Блицкриг – муњевити рат. Пољаци су већ месецима предосећали рат, али нису чекали немачки напад дрхтећи од страха. У Пољској је чак било људи који су сматрали да је већ време да се Немцима покаже где им је место. Високи војни кругови нису схватали суштину модерног рата и рачунали су с класичним начином вођења борбе: рат ће почети граничним чаркама, да би након недеља и месеци те чарке прерасле у операције и битке. Зато се војни кругови нису много узбуђивали што 31. августа 1939, кад се рат више није могао избећи, мобилизација није била завршена. Сматрали су да ће у првим недељама рата још имати времена за то. Такав оптимизам прожимао је многе на Западу, а међу њима и француског генерала Гамелана, који је сматрао да би Пољска могла издржати „барем шест месеци“. Пољско војно руководство чак је израдило план по којем је намеравало изненадити Немце: кад би започеле граничне борбе, неколико коњичких бригада са најбољим пољским коњаницима пробило би се до Берлина, који је од пољске западне границе био удаљен само сто километара. Очекујући да ће се остварити ти велики планови, мобилисане пољске трупе (21 од 37 дивизија, 6 од 11 коњичких бригада) заузеле су крајем августа положаје, али не оне које су им саветовали британски и француски војни стручњаци – иза природне обрамбене линије коју чине реке Њемен, Нарев, Висла и Сан – него дуж граница према Словачкој, Немачкој и Источној Пруској.

Пољска коњица

Пољаци су се припремали на борбу артиљеријом, коњицом и пешадијом. У петак 1. септембра, рано ујутру, Немци су, међутим, дошли с тенковима, оклопним колима, авионима и падобранима. Изненађење и брзина били су битни елементи њиховог напада, који је био све пре него стари начин ратовања из Првог светског рата што су га водили Пољаци.

Са различитих страна – са севера (Источна Пруска), са запада (Поморје и Шлеска) и с југа (Словачка) – требало је да моторизоване претходнице концентрично упадну у Пољску. Пет армија, укупно 56 дивизија, требало је да на неколико места пробију пољску одбрану и да кроз отвор брзо концентрично продру у унутрашњост да би се тамо, далеко иза пољских линија, сусреле. Тако би читава пољска армија била опкољена пре него што би уопште имала прилику да учествује у озбиљним борбама, које би је ангажовале у целини.

Муњевити, концентрични продори кракова клешта, тако типични за немачки напад на Пољску, изведени су успешно захваљујући масовној употреби тенкова и авиона. Оба ова оружја први пут су успешно употребљена у Првом светском рату. У периоду након Првог светског рата тенкови, оклопну кола, бомбардери и ловци ушли су у наоружање свих великих европских армија. У готово сваком генералштабу било је напредних официра који су се, насупрот конзерватизму старијих генерала, заузимали за систематско проучавање и примењивање новог оружја. У Француској се тада млади официр Шарл де Гол заузимао за тенковско наоружање и даљу механизацију војске. Ипак, његове теорије претпостављени нису хтели прихватити, него су истрајали на својим застарелим концепцијама одбране. Само су у Њемачкој потпуно искоришћене стратегијске и тактичке могућности тенка Генерал Хајнц Гудеријан је Фиреру дао у руке одлично увежбано људство с модерним оклопним оружјем. Формације тенкова и оклопних кола које су оперисале самостално давале су немачкој војсци велику покретљивост и снажну продорну моћ, две неопходне особине за војску која се увежбавала само за напад. Потпуна надмоћ у ваздуху, квантитативно и квалитативно, употпуњавала је услове за муњевити рат, нову врсту ратовања какву је Хитлер 1939. применио у агресивном рату против Пољске.

Хајнц Гудеријан

Тог првог септембра запрепашћени су Пољаци већ после неколико сати увидели да тај рат ни по чему неће бити налик на оно што су учили у својим војним школама. Док је на неколико места маса немачких тенкова пробијала граничну обрану, те не наилазећи на озбиљан отпор продрла у небрањену позадину, ескадриле немачког ваздухопловства бомбардовале су трупе на фронту, линије снабдевања и позадину. Нису само сејале смрт и ужас међу цивилним становништвом, него су уништавале железничке мреже, аеродроме и саобраћајнице. Стотине обрушавајућих бомбардера, штука, уништавале су пољски војни транспорт. Пољска мобилизација, која је била у пуном току, била је потпуно дезорганизована. Снабдевање фронта оружјем, муницијом и храном већ је првог дана готово потпуно затајила. Пољска авијација, ни пет стотина углавном застарелих авиона, није била дорасла три пута јачем и неупоредиво модернијем немачком ваздухопловству. Уништена је већ на аеродромима, пре него што је могла полетети да би се борила. Појава немачких падобранаца изазвала је забуну иза линије фронта, а добро припремљена „пета колона“ поткопавала је морал Пољака Био је то тотални муњевити рат.

Ju-87B изнад Пољске

Узимајући у обзир несразмер у снази и опреми двеју противничких војски, немачки успеси могли би се окарактерисати релативно умереним. Додуше, немачке су претходнице у прва двадесет и четири сата продрле стотинак километара у дубину пољске територије, али после, како су се продужавали нападни клинови, оне су постајале рањивије, па су се операције нешто успориле. Иза модерних оклопних јединица кретала се пешадија, која је пружала класичан призор: дуге колоне пешадије на маршу, мноштво коњских запрега за све врсте транспорта, сразмерно мало моторизованих делова. Један немачки официр из генералштаба испричао је касније како је непрестано морао објашњавати сувише нестрпљивим нацистичким функционерима како пешак и у најповољнијим околностима не може постићи брзину већу од четири до пет километара на сат.

Пред Варшаву, свакако, Немци нису стигли одмах сутрадан. Несумњиво је генерал Блументрит имао право кад је касније изјавио: »… да је Пољска стратегијски већ била освојена пре него што је пао и један метак или неки војник прешао границу“ Пољаци то сигурно нису увиђали. С невероватним презирањем смрти, пољске коњичке бригаде бацале су се у борбу: јашући на коњу лако наоружани (пољска је армија имала још јединице копљаника!) борили су се против челика оклопних кола и гусеница тенкова – антички хероизам против безобзирне технике. Ти су безумни напади завршавали потпуним покољем, али су ипак успели да спрече да пољске оружане снаге посустану већ првих дана Задржавали су немачки продор довољно да би, у почетку разбијеној, одбрани дали времена да се опорави. У очекивању обећане британске и француске помоћи, пољске су трупе и даље пружале жесток отпор, углавном несвесне дивовског обруча којим су их Немци стезали.