„Ослобађање“ слободног града

Битка за Данциг

Немачки бојни брод Шлезвиг-Холштајна упловио је 25. августа у луку Данциг. Било је. додуше, више посета немачке ратне морнарице Данцигу. Али ни један брод није добио прецизнија наређења од овога. У оперативном наређењу стајало је да један сат после почетка напада на Пољску отвори ватру на пољске положаје на отоку Вестерплате. И у самом Данцигу су у међувремену предузете потребне мере да се град при избијању непријатељства што брже преда у немачке руке. Два дана пре доласка немачког брода. Алберт Форстер, вођа националсоцијалистичке секције Gaua Danzig, сам је себе прозвао вођом Данцига. У својој новој функцији примио је посаду брода на свечану вечеру у градској скупштини. „Ваша посета, господине команданте, баш у овим данима пуним напетости за становништво Данцига, јасна је потврда неопозиве одлуке нашег Фирера. Адолфа Хитлера, да се немачком Данцигу помогне, поготово у овом тренутку.“ Форстер је говорио у име готово целокупног становништва. Од избора 1938. скоро сва места у Сенату су била у рукама нациста. Форстерове трупе, SS-Heirmvehr, такође су већ биле стављене у стање приправности. Од 18. августа су наоружане; униформисане су марширале кроз град под властитом заставом. Сада се само још чекао почетак напада на Пољску. У Данцигу напад почиње увече 31. августа. Тога дана у једанаест сати упали су полицијски агенти код високог комесара Друштва народа за слободни град Данциг, Карлу Буркхарту и саопштили му да више не сме напуштати свој стан, да му је телефон искључен те да се спреми да још исте ноћи прими Форстера. Буркхарт је то одбио. Рекао је да је, међутим, спреман да сутрадан ујутро у осам сати разговара са Форстером. Сутрадан, тачно у осам, Форстер је с великом пратњом дошао код високог комесара. Саопштио му је да ће за два сата на његовој кући бити извешена застава с кукастим крстом, тако да је боље за њега да одмах напусти град.

Бојни брод Шлезвиг Холштајн отвара ватру на пољско складиште ратног материјала

Битка за град Данциг почела је тог јутра у 4,45 бомбардирањем Вестерплате с брода Шлезвиг-Холштајн. У самом граду су SS-Heirmvehr и полиција савладали малобројно пољско особље радио-станице и заузели зграду пољског представништва у граду. По немачком плану напада, требало је да испуне још један задатак: да заузму понтонски мост преко Висле код Каземарка. То је било нешто северније од моста код пољског града Гдиње. Циљ ове акције био је да се у сваком случају држи отворена могућност контакта између Треће армије у Источној Пруској и Четврте у Поморју. Када су 4. септембра прве немачке јединице 207. пешадијске дивизије ушле у град, цело подручје слободног града Данцига. осим Вестерплате, било је у рукама нациста. Само полуострво Вестерплате заузето је 7. септембра. Од 265 пољских браниоца, остало их је само педесет. Форстер је већ 1. септембра укинуо државни устав. У његовој управи била су само четири члана. Сва законодавна и извршна власт прешла је у Форстерове руке. И, наравно, град је проглашен делом немачког Рајха. Истовремено се Форстер обратио становништву Данцига прокламацијом. „Дошао је тренутак за којим сте жудели двадесет година Данциг се данас вратио у велики немачки Рајх. Наш Фирер, Адолф Хитлер, ослободио нас је. На јавним зградама се данас први пут вијори застава с кукастим крстом, застава немачког Рајха. С торњева старе општине и достојанствене Маријине цркве звона означавају час ослобођења Данцига. Пресретни смо што и ми сад можемо бити грађани Рајха.“

Припадници SS-Heimwehr у борбеним дејствима у Данцигу.

Кад је Хитлер 19. септембра посетио Данциг. Форстер је још једном имао прилику да изрази своју захвалност. Своју добродошлицу завршио је овим речима: „Обећавамо вам, мој Фиреру, у овом историјском тренутку, да ћемо своју захвалност потврдити непоколебљивом верношћу, свестраним испуњавањем наших дужности и оданошћу.“ Хитлер је на то, између осталог, одговорио: „Овај тренутак не доживљавате само ви дубоко ганути, него га тако доживљава цео немачки народ. И ја сам свестан величине овог тренутка. Први пут крочим по земљи коју су немачки колонисти заузели пола века пре него што су први белци настанили садашњи Њујорк… Желео сам доћи овамо као ослободилац. Данас ми је припала та срећа. У овој срећи је обилна награда за бројне сате, дане, недеље и месеце пуне брига… Данциг је био немачки. Данциг је остао немачки и Данциг ће од овог тренутка бити немачки докле год постоји немачки народ и немачки Рајха.. Рајх који је сва немачка племена ујединио у једну целину и за који смо се заузели до последњег даха.“

Хитлер улази у „ослобођени“ Данциг.

Тог истог дана заузете су и последње пољске утврде код Гдиње. Тиме је за Данциг отклоњена и последња пољска опасност од акција пољске војске. Град је тек тада био ослобођен. Барем је тако осећала већина његовог становништва.

Коњаници против тенкова

Муњевити рат у Пољској

Пољаци су били први народ који је у ноћи између четвртка 31. августа и петка 1. септембра 1939. искусио шта значи Блицкриг – муњевити рат. Пољаци су већ месецима предосећали рат, али нису чекали немачки напад дрхтећи од страха. У Пољској је чак било људи који су сматрали да је већ време да се Немцима покаже где им је место. Високи војни кругови нису схватали суштину модерног рата и рачунали су с класичним начином вођења борбе: рат ће почети граничним чаркама, да би након недеља и месеци те чарке прерасле у операције и битке. Зато се војни кругови нису много узбуђивали што 31. августа 1939, кад се рат више није могао избећи, мобилизација није била завршена. Сматрали су да ће у првим недељама рата још имати времена за то. Такав оптимизам прожимао је многе на Западу, а међу њима и француског генерала Гамелана, који је сматрао да би Пољска могла издржати „барем шест месеци“. Пољско војно руководство чак је израдило план по којем је намеравало изненадити Немце: кад би започеле граничне борбе, неколико коњичких бригада са најбољим пољским коњаницима пробило би се до Берлина, који је од пољске западне границе био удаљен само сто километара. Очекујући да ће се остварити ти велики планови, мобилисане пољске трупе (21 од 37 дивизија, 6 од 11 коњичких бригада) заузеле су крајем августа положаје, али не оне које су им саветовали британски и француски војни стручњаци – иза природне обрамбене линије коју чине реке Њемен, Нарев, Висла и Сан – него дуж граница према Словачкој, Немачкој и Источној Пруској.

Пољска коњица

Пољаци су се припремали на борбу артиљеријом, коњицом и пешадијом. У петак 1. септембра, рано ујутру, Немци су, међутим, дошли с тенковима, оклопним колима, авионима и падобранима. Изненађење и брзина били су битни елементи њиховог напада, који је био све пре него стари начин ратовања из Првог светског рата што су га водили Пољаци.

Са различитих страна – са севера (Источна Пруска), са запада (Поморје и Шлеска) и с југа (Словачка) – требало је да моторизоване претходнице концентрично упадну у Пољску. Пет армија, укупно 56 дивизија, требало је да на неколико места пробију пољску одбрану и да кроз отвор брзо концентрично продру у унутрашњост да би се тамо, далеко иза пољских линија, сусреле. Тако би читава пољска армија била опкољена пре него што би уопште имала прилику да учествује у озбиљним борбама, које би је ангажовале у целини.

Муњевити, концентрични продори кракова клешта, тако типични за немачки напад на Пољску, изведени су успешно захваљујући масовној употреби тенкова и авиона. Оба ова оружја први пут су успешно употребљена у Првом светском рату. У периоду након Првог светског рата тенкови, оклопну кола, бомбардери и ловци ушли су у наоружање свих великих европских армија. У готово сваком генералштабу било је напредних официра који су се, насупрот конзерватизму старијих генерала, заузимали за систематско проучавање и примењивање новог оружја. У Француској се тада млади официр Шарл де Гол заузимао за тенковско наоружање и даљу механизацију војске. Ипак, његове теорије претпостављени нису хтели прихватити, него су истрајали на својим застарелим концепцијама одбране. Само су у Њемачкој потпуно искоришћене стратегијске и тактичке могућности тенка Генерал Хајнц Гудеријан је Фиреру дао у руке одлично увежбано људство с модерним оклопним оружјем. Формације тенкова и оклопних кола које су оперисале самостално давале су немачкој војсци велику покретљивост и снажну продорну моћ, две неопходне особине за војску која се увежбавала само за напад. Потпуна надмоћ у ваздуху, квантитативно и квалитативно, употпуњавала је услове за муњевити рат, нову врсту ратовања какву је Хитлер 1939. применио у агресивном рату против Пољске.

Хајнц Гудеријан

Тог првог септембра запрепашћени су Пољаци већ после неколико сати увидели да тај рат ни по чему неће бити налик на оно што су учили у својим војним школама. Док је на неколико места маса немачких тенкова пробијала граничну обрану, те не наилазећи на озбиљан отпор продрла у небрањену позадину, ескадриле немачког ваздухопловства бомбардовале су трупе на фронту, линије снабдевања и позадину. Нису само сејале смрт и ужас међу цивилним становништвом, него су уништавале железничке мреже, аеродроме и саобраћајнице. Стотине обрушавајућих бомбардера, штука, уништавале су пољски војни транспорт. Пољска мобилизација, која је била у пуном току, била је потпуно дезорганизована. Снабдевање фронта оружјем, муницијом и храном већ је првог дана готово потпуно затајила. Пољска авијација, ни пет стотина углавном застарелих авиона, није била дорасла три пута јачем и неупоредиво модернијем немачком ваздухопловству. Уништена је већ на аеродромима, пре него што је могла полетети да би се борила. Појава немачких падобранаца изазвала је забуну иза линије фронта, а добро припремљена „пета колона“ поткопавала је морал Пољака Био је то тотални муњевити рат.

Ju-87B изнад Пољске

Узимајући у обзир несразмер у снази и опреми двеју противничких војски, немачки успеси могли би се окарактерисати релативно умереним. Додуше, немачке су претходнице у прва двадесет и четири сата продрле стотинак километара у дубину пољске територије, али после, како су се продужавали нападни клинови, оне су постајале рањивије, па су се операције нешто успориле. Иза модерних оклопних јединица кретала се пешадија, која је пружала класичан призор: дуге колоне пешадије на маршу, мноштво коњских запрега за све врсте транспорта, сразмерно мало моторизованих делова. Један немачки официр из генералштаба испричао је касније како је непрестано морао објашњавати сувише нестрпљивим нацистичким функционерима како пешак и у најповољнијим околностима не може постићи брзину већу од четири до пет километара на сат.

Пред Варшаву, свакако, Немци нису стигли одмах сутрадан. Несумњиво је генерал Блументрит имао право кад је касније изјавио: »… да је Пољска стратегијски већ била освојена пре него што је пао и један метак или неки војник прешао границу“ Пољаци то сигурно нису увиђали. С невероватним презирањем смрти, пољске коњичке бригаде бацале су се у борбу: јашући на коњу лако наоружани (пољска је армија имала још јединице копљаника!) борили су се против челика оклопних кола и гусеница тенкова – антички хероизам против безобзирне технике. Ти су безумни напади завршавали потпуним покољем, али су ипак успели да спрече да пољске оружане снаге посустану већ првих дана Задржавали су немачки продор довољно да би, у почетку разбијеној, одбрани дали времена да се опорави. У очекивању обећане британске и француске помоћи, пољске су трупе и даље пружале жесток отпор, углавном несвесне дивовског обруча којим су их Немци стезали.

 

Обмана и лаж

Хитлеров говор у Рајхстагу

Када се Хитлер 1. септембра 1939. око десет сати ујутро упутио из Канцеларије Рајха у Крол Оперу, где је на брзину сазвана седница Рајхстага, СС и СА јединице затвориле су улице. Било је само мало очевидаца, јер је цела четврт била затворена за саобраћај. Само код Бранденбуршке капије је стајало нешто људи.

У Рајхстагу је недостајало више од стотину посланика. Неки од њих били су позвани у војну службу, неки нису могли да стигну на време у Берлин, а неки су. можда, изостали из других разлога. Геринг се побринуо да не буде празних места у дворани. Једноставно је на празна места попунио партијским функционерима и дозволио им, као председник Рајхстага, да учествују на седници. Тако је Рајхстаг ипак био „у пуном броју“ да чује историјски Хитлеров говор.

Ево неколико цитата из тог говора:

„Моја мирољубивост и моје бескрајно стрпљење не сме се помешати са слабошћу, а још мање са кукавичлуком! Зато сам синоћ британској влади дао на знање да под овим околностима код пољске владе не могу наићи на спремност да с нама ступи у заиста озбиљне преговоре.. Одговор на овај предлог о преговарању била је, као прво, општа мобилизација, а као друго, догодила су се озбиљна нова злодела. Ти су се догађаји ноћас поновили. Након што се недавно, у једној јединој ноћи, догодио двадесет и један гранични инцидент, ноћас их је било четрнаест, од тога три озбиљна. Зато сам одлучио да с Пољском говорим истим језиком којим се Пољска већ месецима служи у односима с нама. Енглеској сам стално нудио пријатељство, и кад је то било потребно, најужу сурадњу. Али љубав не може долазити само с једне стране. Она мора бити узвраћена и с друге стране… Неутралне државе дале су нам гаранције за своју неутралност, као што смо то и ми њима већ гарантовали. Савршено озбиљно схватамо ту гаранцију, и докле год други не буду кршили своју неутралност, ми ћемо је такође поштовати. Јер шта имамо захтевати ми од њих? Не желим водити борбу са женама и децом. Наредио сам авијацији да се при нападима ограничи на војне објекте. Ако, међутим, противник мисли да тако добија прилику да се против нас бори супротним методама, онда ће добити одговор који ће му заглушити слух и помрачити вид. Пољска је ноћас први пут пуцала на нас на нашој територији. Од 5,45 узвраћамо ватром. И од сада се бомба узвраћа бомбом! Ономе ко се бори отровом супротстављамо се отровом. Ко се сам не држи правила хуманог вођења рата, не може од нас очекивати друго него да и ми чинимо то исто… Ако од немачког народа тражим жртве, а ако треба и жртвовање свега, онда имам право на то, јер сам и ја спреман, као што сам био и раније, да поднесем сваку властиту жртву. Ни од једног Немца не тражим ништа друго него оно што сам четири године у свако доба сам био спреман учинити. Мој цели живот тек од сада стварно припада мом народу! Не желим бити ништа друго него први војник немачког Рајха! Зато сам опет обукао униформу која ми је била најсветија и најдрагоценија. Нећу је скинути пре него што победимо или – тај крај нећу доживети…“

Хитлерова наредба за напад

Немачки поход против Пољске, који је Хитлер наредио у подне 25. августа, одложен је исте вечери, али није опозван. Дане који су следили Хитлер је желео да искористи да тај рат добије што повољнији дипломатски положај. Западноевропске силе Британија и Француска, те фашистичка Италија добиле су још једну могућност да на овај или онај начин спасу мир, без обзира на то шта је свака од тих земаља подразумевала под тим. За Лондон и Париз простор за маневрисање није био велики: нови Минхен више нису могли прихватити, јер су одлучили да испуне обавезе према Пољској. Поставило се питање: постоји ли још нека могућност да Хитлер постане мало попустљивији и да се Пољска наговори на уступке? За Италију су карте биле јасне: Мусолини није видео могућности да одмах учествује у рату. Својом мировном улогом могао је само стећи већи углед.

Oкупљање француских резервиста у Паризу

Француски премијер Даладије први је одговорио на Хитлерову „мировну понуду“ од 25. августа. Француска се чашћу обавезала да ће испунити своје гаранције према Пољској, али Француска такође јамчи и да је Пољска спремна на слободне преговоре. „Ако поновно почне тећи француска и немачка крв као пре двадесет и пет година“, поручио је Даладије, „онда ће се оба народа борити с великим поверењем у своју побједу, али најсигурнију победу однеће разарање и варваризам.“ Увече 26. августа у Канцеларију Рајха дошао је амбасадор Кулондре, носећи писмо. „Писмо је племенито“, рекао је Хитлер, „али Пољаци су глуви за мирољубиве опомене јер имају пуну подршку Британаца. Бескорисно је преговарати с Варшавом. Пољаци ће искористити време за мобилизацију и држаће Данциг у својим рукама.“ Разговор између Берлина и Лондона није се водио само службеним каналима. Као посредник деловао је и шведски индустријалац Биргер Дахлерус, који је у неку руку био Герингов специјални изасланик. Његовим посредовањем је „велика понуда“ била више прецизирана и дат је неслужбени предодговор британске стране. Хитлерова понуда имала је шест тачака: споразум између Немачке и Британије, враћање Данцига, немачка гаранција пољских граница („нових“), остварење колонијалних захтева без одуговлачења, гаранције немачкој мањини у Пољској и изјава о подршци Британској Империји. Потез унапред срачунат на неуспех.

Лондон је одмах ставио на знање да се о Данцигу и немачкој мањини мора преговарати с Пољском и да је уместо немачке гаранције пољских граница потребна међународна гаранција Немачке, Италије, Француске, Велике Британије и Совјетског Савеза. О колонијалним захтевима може се говорити тек када се слегне тренутна напетост. Немачку подршку Британској Империји Британија је одбила, јер је у супротности с угледом и интересима Империје.

Хендерсон се вратио у Берлин 28. августа са службеним одговором. Британци су ставили нагласак на независност Пољске, с којом је требало директно преговарати. Хитлер се, по Хендерсону, није понео неразумно. Да ли је спреман директно преговарати с Пољском, то још није могао рећи, али ће проучити одговор на ноту.

У европским главним градовима завладао је одређени оптимизам. Хитлер ће можда преговарати. Мусолини га је наговарао. Када је пољска влада дала на знање да ће 29. августа објавити општу мобилизацију, британски и француски амбасадор у Варшави залагали су се код владе да одложи тај акт. Пре свега, није требало изазивати Хитлера.

Хендерсон је увече 29. августа дошао Хитлеру да чује његов одговор на британску ноту. Хитлер је заиста био спреман на преговоре, али тако да се 30. августа појави у Берлину опуномоћени пољски изасланик који ће предложити Немачкој прихватљива решења. То је био диктат, ултиматум. захтев с позиције силе.

Хендерсон и Кулондре су уграбили прилику за преговарање и покушавали уверити пољског посланика Липског. Париз и Лондон су опоменули Варшаву да учини све како би се избегли сукоби те да се лепо поступа с немачком мањином. Реаговање пољског главног града било је да се тешко може удовољити Хитлеровим захтевима. Цео 30. август прошао је без одговора британске владе. У поноћ Хендерсон се појавио код Рибентропа, који га је примио стиснутих усана и укоченог погледа. Британски одговор свео се на то да Немачка дипломатским каналима треба започети преговоре с Пољском и да се приликом контаката уздржава од војних агресивних подухвата.

Рибентропове су реакције на тренутке биле толико пуне беса да је не само он него и хладнокрвни Хендерсон губио самоконтролу. На крају разговора Рибентроп је из торбе извадио документ у којем је била формулисана „велика понуда“ Пољској. Читао га је наглас. али је, супротно свим дипломатским обичајима, одбио да га преда Хендерсону. „Пољски преговарач се није појавио“, рекао је. „Термин за преговоре је прошао.“ Хендерсон се од шеснаест тачака могао сетити само шест или седам. „Тог момента“, пише преводилац Шмит у својим мемоарима, „постао сам свестан да се Хитлер и Рибентроп само поигравају и да је велика понуда била само обмана.“ И заиста, Хитлер је сутрадан, 31. августа, у тринаест и тридесет наредио да се Пољска нападне у рано јутро 1. септембра. Целог тог последњег дана мира Лондон и Париз су још покушавали да наговоре Пољску да ипак пошаље изасланика. Париз је хтео да иде тако далеко да амбасадор Липски добије пуномоћ какву је Хитлер захтевао. Поподне је Липски добио из Варшаве упутства да затражи пријем код Рибентропа не као специјални изасланик, него као амбасадор. Липски је морао чекати до шест и тридесет пре него што га је Рибентроп примио. Одмах га је упитао о пуномоћи и одговору на немачке захтеве. Кад му је Липски саопштио да нити има пуномоћ нити су му службено познати захтеви, Рибентроп је завршио разговор. То је био последњи дипломатски контакт између Пољске и Немачке.

Касно увече, припреме за напад биле су у пуном јеку. Амбасадори Француске и Британије сазнали су шта се тачно налазило у шеснаест тачака „велике понуде“, јер су мало раније биле објављене на немачком радију. Према немачким наводима, пољски специјални изасланик није се уопште појавио да о томе разговара. Националсоцијалистичка пропаганда хтела је приказати јавности како је Немачка била спремна прихватити британски предлог о мировном разговору, али да Пољска то није била.

Задњег дана августа за мир су се заузели папа, државници Сједињених Америчких Држава, Холандије, Белгије и скандинавских земаља. Њихови позиви остали су без одговора. У Риму се, пошто је ујутро 1. септембра стигла вест о рату, грозничаво форсирала италијанска идеја о новој минхенској конференцији. Дипломатске припреме требале су се наставити у првим данима рата. Још у ноћи између 31. августа и 1. септембра Лондон је покушао да наговори Пољску на већу дипломатску попустљивост према Берлину. Зашто Липски не би могао примити један документ? Требало је да Хендерсон јави немачкој влади у Берлину да Варшава тражи нове контакте с њом. Међутим, у четврт до пет ујутро почео је рат.

После подне у Берлину

У петак 25. августа 1939. Хитлер је написао писмо Мусолинију. Био је радостан: успео је да са Совјетским Савезом закључи споразум о ненападању и желео је да то саопшти италијанском диктатору.

„На немачко-пољској граници већ смо недељама у стању приправности“, писао је Хитлер. „Само ноћас је јављено о двадесет једном граничном сукобу Данциг је окружен пољским трупама. Нико под овим околностима не може рећи што доноси следећи тренутак. Могу вас само уверити да постоји граница од које ни под каквим условима не могу одступити.“

Ту границу је, иначе, Хитлер већ био одредио: 26. августа, следећег дана, требало је да почне рат против Пољске. Хитлер се тада само желео уверити у Мусолинијеву подршку. Хтео је да покуша последњи пут и мало ослабити везе између Пољске, с једне стране, и Француске и Британије с друге.

Хитлеру је већ био најављен његов преводилац Паул Шмит, који се дан раније вратио с Рибентропом из Москве. Требало је да Хитлеру преведе неколико стубаца из одлучних говора британског премијера Чемберлена у Доњем дому и британског министра спољних послова Халифакса у Горњем дому, у којима су коментарисали немачко-совјетски споразум о ненападању Хитлер је био изненађен одлучношћу Британије. У тринаест и тридесет позвао је британског амбасадора, сер Невила Хендерсона, у Канцеларију Рајха. Хендерсон се састао с Хитлером, који му је сасвим мирно у присутности Рибентропа и Шмита изнео „последњи предлог“ о споразуму између Британије и Немачке. „Немачка ће се свим средствима супротставити македонском стању (алузија на немирне балканске границе у вези с македонским питањем, које је доводило до честих оружаних сукоба) на својој источној граници“, рекао је Хитлер. Чемберленов говор у Доњем дому намерава одржати то стање. Али његов говор, рекао је даље Хитлер, могао би за последицу имати рат, крвавији од оног 1914-1918. Немачка се сада не би морала борити на два фронта: споразум с Москвом јемство је за то.

Британски амбасадор Хендерсон

Као доказ своје „мирољубивости“ Хитлер је дао пријатељски предлог: он ће признати неприкосновеност Британске Империје и помоћи му снагом немачког Рајха, ако се, између осталог, признају немачки колонијални захтеви. Таква „пријатељска“ изјава могла би ступити на снагу чим проблеми с Пољском буду „решени“. Хендерсон је хладно реаговао саопштавајући да ће Британија испунити своје обавезе према Пољској. Он ће, међутим, ипак искрено проучити немачки предлог и у том га смислу пренети Лондону. Хендерсон је тог дана отишао из Канцеларије Рајха у четрнаест и тридесет. Разговор је трајао један сат и за то време Хитлер је имао само један излив беса против Пољске.

У међувремену, у Канцеларију Рајха стигао је италијански амбасадор Атолико. Требало је да донесе Мусолинијев одговор на Хитлерове планове око Пољске. Амбасадор је дошао празних руку, па је Рибентроп добио наређење да позове италијанског министра вањских послова Ћана. Али ни то није успело.

Било је већ три поподне. Ваљало је издати наређење трупама за напад на Пољску. Атолику је речено да може ићи.

„Напетост међу нама расла је из минута у минут“, написао је касније генерал вон Ворман. који је с осталим официрима чекао у Канцеларији Рајха. „Било је 15 сати; последњи тренутак у којем се наређење за напад могло издати. Одједном су се отворила врата музичког салона и на прагу се појавио Хитлер – мало блед, али врло миран. Звучало ми је мало усиљено и театрално кад је одсечно рекао: Fall Weis. Било је 15:02.“

Немачка војна машинерија почела се кретати пуном паром. У Берлину се примећивала повећана војна активност. Биле су прекинуте међународне телефонске везе с Британијом и Француском. У немачком главном граду расла је напетост, а то се стање пренело и на остале главне градове у Европи. Недуго затим стигла је вест да су Британија и Пољска закључиле споразум о међусобном помагању.

Овај споразум јасно је потврдио раније преузете обавезе. Шмит, који је био у Хитлеровој близини кад је стигла вест, написао је у својим мемоарима како је Хитлер после читања дуго седео за столом мрмљајући. У пет и тридесет позван је француски амбасадор Кулондре. Шмиту се причинило да је Хитлер био толико изненађен вестима из Лондона да је једва учествовао у разговору. Оно што је имао рећи француском амбасадору слагало се с оним што је пре тога рекао Хендерсону: на нове пољске провокације одговориће силом Помисао на рат с Француском, до којег би због тога могло доћи, ипак је онерасположила Хитлера.

Кулондре је само одговарао да ће Француску свим снагама помоћи Пољској ако ова буде нападнута. Хитлер је напоменуо да не зависи о њему кад ће се Француска и Немачка заратити, и пре него што је Кулондре могао нешто одговорити. Фирер му је пружио руку у знак поздрава.

Француски амбасадор Кулондре

Тада су најавили новог посетиоца: Атолика. Он је донео Мусолинијево писмо, које су тог поподнева тако нервозно очекивали. „Ако Немачка нападне Пољску, а сукоб остане локализован“, писао је Дуче, „Италија ће пружити Немачкој сваку политичку и економску помоћ… Ако савезници Пољске предузму противнапад на Немачку, мислим да није опортуно да ја преузимам иницијативу за ратне операције, имајући на уму садашње стање италијанских војних припрема. Наша интервенција ипак би могла одмах уследити ако нам Немачка одмах да ратни материјал и сировине… Приликом сусрета с вама рат је био предвиђен после 1942. Овај одговор био је ударац за Хитлера, написао је преводилац Шмит. Хитлер као да је заборавио песимистичке речи о ратној снази Италије које је Ћано изговорио неколико дана раније у Бертесгадену. Леденог израза лица, Хитлер је слушао Атоика и рекао да ће брзо одговорити на писмо. Кад је Италијан отишао, уздахнуо је: „Италијани су исто тако непоуздани као и 1914.“ Шмит је затим изашао у предсобље. Кроз ходнике и предсобље шетала су војна лица. „Док сам ја још неодлучно размишљао којој групи у предсобљу да се прикључим, из Хитлерове собе журно је изашао фелдмаршал Кајтел“, пише Шмит. „Чуо сам га како узбуђено прича са својим ађутантом, а између осталог чуо сам и ово: „Наређење за напад мора се одмах опозвати.“ Фон Ворман је био позван Хитлеру, речено му је да мора сместа потражити врховног команданта копнене војске, генерала фон Браушица. “Иако то није било лако, фон Браушица су пронашли. Кад је стигао у 19 сати, дочекали су га као анђела спаситеља. Хитлер му је саопштио да се трупе морају вратити на полазне положаје. „Треба ми времена за даље преговоре“, рекао је Хитлер. „Трупе дуж целог фронта, од Источне Пруске до Словачке, морају се повући за мање од дванаест сати од времена одређеног за напад. У Источној Пруској су с тешкоћама задржали трупе 1. армијског корпуса на граници. Део армијског корпуса генерала фон Клајста заустављен је тек пошто је један официр из штаба принудно слетео у граничном подручју. Код многих виших официра Хитлер је лако проиграо део свог војног престижа.

Берлин је мало одахнуо. Али те вечери стигле су вести о паљењу немачких имања на пољској граници. У округу Розенберг у Западној Пруској изгорела је штала сељака Рајнхарда Брифеа и кућа удовице Марте Зербовски. То су учинили Пољаци, јавила је немачка полиција.

 

Гангстери у Глајвицу

Алфред Хелмут Наујокс био је члан СС-а од 1931, а од 1934. цењени сарадник СД-а (Sicherheitsdienst). Десетог августа 1939. требао је да се јави свом главном шефу, тридесетпетогодишњем Рајнхарду Хајдриху, СС-Групенфиреру и шефу Гестапоа у Служби сигурности.  У Хајндриховој канцеларији у берлинској улици Принца Алберта на зиду висила велика карта Средње Европе. Хајдрих је показао на малу црвену тачку на немачко-пољској граници и рекао: „Ово је Глајвиц (данас Гливице). Ваш задатак гласи: ићи ћете са СД-Сондеркомандом од пет или шест људи у Глајвицу. У одређено време, које ће вам бити саопштено, инсценираћете тамо напад на радио-станицу. Треба изазвати утисак да су тај напад извели Пољаци. Нашој пропаганди је због иностране штампе потребан доказ да је Пољска више пута повредила границу. Јесте ли разумели задатак?“

lfred

Алфред Наујокс, фотографисан на крају рата, након што је пребегао Американцима.

Наујокс је скочио у став мирноо и одговорио: »Разумем, господине групенфиререру!“  „Ви, дакле, у цивилу путујете у Глајвиц. Лозинка је „Конзервен“. Њоме ћете се јавити локалном шефу Гестапоа, Хајнриху Милеру, који ће вам дати детаљније инструкције. Радио-станицу морате држати толико дуго колико је потребно да један Немац који говори пољски може одржати говор пред микрофоном. Тај Немац који говори пољски биће вам стављен на располагање у Глајвицу.“

Отприлике шест година касније, амерички јавни тужилац Стори изнео је пред нирнбершким судом Наујоксову писмену изјаву у којој описује што се даље догађало.

„Отпутовао сам у Глајвиц и јавио се ХајнрихуМилеру, који се тада налазио у близини Опелна (данас Ополе). Милер је у мом присуству разговарао с неким човеком, који се звао Мехлхорн, о плану за погранични инцидент којим би се инсценирало да су пољски војници напали немачке трупе. План је требала спровести у дело чета Немаца. Милер је рекао да ће му бити стављено на располагање дванаест или тринаест осуђених криминалаца. Они би морали обући пољске униформе, а њихове лешеве требало је оставити да леже на месту окршаја. Да би се то извело, требало је да криминалци добију ињекције од лекара који је за то добио Хајдрихово наређење. Осим тога, требало је да им се нанесу ране ватреним оружјем. Милер је рекао да му је Хајдрих наредио да и мени стави на располагање једног од тих криминалаца за напад на Глајвиц.“

Хитлер је 22. августа позвао команданте копнене војске, авијације и морнарице у своју вилу на Бергхофу изнад Берхтесгадена да приме наређења. Генерали и адмирали стајали су у дугом реду послушно у ставу мирно, с капом у левој руци и средњим прстом десне руке на шаву панталона. Пред њима је стајао каплар из Првог светског рата. Вече пре тога, у 23 и 30, немачки обавештајни биро је објавио: „Влада Рајха и совјетска влада сагласиле су се да закључе споразум о ненападању.“ Генерали и адмирали више се нису двоумили шта ће им Фирер наредити. Затим је Хитлеров глас трештао великом двораном. Опширно је излагао властите надљудске квалитете. „У будућности више никад неће постојати човек који ће имати више ауторитета од мене…“ „А у Енглеској и Француској“, закључио је Фирер, „нема ни једне личности од формата.“ Да је морало доћи до сукоба с Пољском, то је Хитлеру било јасно. Његов је план био да се прво окрене против Запада, а онда против Истока. Тај план је променио, јер је сматрао да ће Пољска напасти с истока, ако Немачка започне рат на западу. Британије се у том тренутку није требало превише бојати. Она никад не би повредила неутралност Холандије, Белгије и Швајцарске, па према томе, практично, неће моћи помоћи Пољској.

За време ручка генерали и адмирали су били мање одушевљени и ратоборни него што се Хитлер надао. Зато је још једном устао да им још снажнијим изразима и јачим гласом улије храбрости. „Затворите срца за самилост. Ваља иступати брутално! Најјачи има право! Потребна је велика окрутност! Пољска мора бити уништена. Чак ако избије рат на западу, уништење Пољске остаје примарно!“ Онда је Хитлер наставио говорити као да је желео уклонити и последње моралне препреке: „Даћу пропагандни повод за почетак рата. Није битно да је ли веродостојан или није. Победника после не питају да ли је говорио истину. Кад се започиње и води рат, није битно право, него победа.“

Следећих су се дана тенкови и нови велики транспорти трупа кретали према источној граници Немачке. У луку слободног града Данцига у „пријатељску посету“ упловио је немачки бојни брод Шлезвиг-Холштајн. Пољска је почела с мобилизацијом 30. августа – прекасно.

Наујокс је у Глајвицу чекао телефонски позив из Берлина. Поподне, 31. августа, најзад је чуо Хајдрихов глас у слушалици: „Задатак извести вечерас у осам сати. За „Конзервен“ се јавите Милеру.“ У свом писменом сведочењу Наујокс је касније изјавио: „Отишао сам код Милера  и рекао му да ми увече пошаље човека у близину радио-станице. Заиста су ми послали тог човека на договорено место, а ја сам им рекао да га положе код улаза у станицу. Био је још жив, али није био при свести Покушао сам му отворити очи. По његовим очима нисам могао видети да ли је још жив, али сам приметио да још дише. Нисам видео ране од метка, само му је лице било пуно крви. Носио је цивилно одело. Заузели смо радио-станицу како нам је било наређено.“

Радио Глајвиц

Те вечери било је мало људи у згради Радио-Глајвица. Станица је емитовала музички програм радио-станице Бреслау. Ноћног портира и неколико техничара брзо су онеспособили ударцима пендрека. Нешто касније, становници су се запрепастили кад је одједном нестало музике с њихових апарата и зачуо се глас: „Овде пољска станица Глајвиц!“ Три, четири минута се на радију чуо глас који је на немачком и пољском псовао нацистичку владу и позивао на ослободилачку борбу. Док су запањени грађани Глајвица алармирали полицију, Наујокс и његови људи уништавали су инвентар станице. Пуцајући дивље у ваздух. напустили су зграду и нестали у мраку.

Првог септембра у осам сати ујутру, у Герингов штаб је дошао шведски индустријалац Дахлерус и питао „Зашто је Немачка напала Пољску?“

„Рат“, одговорио је дебели фелдмаршал, „избио је због тога што је Пољска напала Радио-станицу Глајвиц.“