Одбрана Јапана 1945. године

 

Увод

Почетак 1945. године затекао је Јапан на ивици амбиса. Након почетног таласа победа током првих година рата, јапанске оружане снаге су кренуле да нижу пораз за поразом. Крајем 1944. године јапанска царска морнарица је остала без већег дела својих капиталних бродова, који су потонули у биткама у заливу Лејте и у Филипинском мору. Царска јапанска војска, још увек значајне величине, није могла да се одупре америчким нападима у пацифичким кампањама током 1943. и 1944. године.

Одбрана Јапана, 1945.

Јапан је био неспреман за неизбежну коначну битку за домовинска острва (Хокаидо, Хоншу, Шикоку и Кјушу). Још од победе у руско-јапанском рату 1904-05. године, јапанска вештина ратовања је фаворизовала офанзивне операције, док се према питању припрема за одбрану понашала врло надмено. Рат би се водио на непријатељској територији тако да су се радови на припремама одбране на територији Јапана чиниле непотребним. Тек су током 1944. године јапански војни руководиоци приказали програм за спречавање пораза Јапана. Тада је и дат приоритет предузимању дефанзивних мера на тлу Јапана. Међутим, у другој половини 1944. године је било касно да се исправе године немара.

Почетком 1945. године јапанским острвима су претили напади тешких бомбардера и десант савезничких снага. Почевши од јуна 1944. године, амерички бомбардери типа Б-29 су започели нападе из удаљених база у Кини, али су у почетку били неефикасни. Претња Јапану је интензивирана у новембру исте године када је 21. бомбардерска команда започела нападе истим типом бомбардера из база са тек заузетих Маријанских острва. Јапанска противавионска артиљерија и ловачки авиони нису могли озбиљније да се супротставе нападима бомбардера јер су имали застарела средства и слаб систем раног упозоравања. Унутрашњи прстен јапанске одбране је одлучно нарушен америчким десантима на Филипине, Иво Џиму и Окинаву почетком 1945. године.

Цар је 1945. године коначно одобрио план и признао да ће се свето јапанско тло ипак морати припремити за одбрану у последњој, одлучујућој бици. Овај помак је кулминирао у “Плану одлучујуће операције”, који је активиран почетком априла 1945. године. Овај план је дао кораке које је потребно извршити да би се острва одбранила од америчког десанта. Главни одбрамбени капацитети били су усмерени на Кјушу и равницу Канто око Токија.

План одбране је иницирао убрзане напоре Јапанаца на изградњи снага обалске и противавионске одбране, као и на јачању гарнизона унутар острва. Пре 1945. године, обалска одбрана је била умерена и усмерена примарно на одбрану кључних лука и пролаза од дејства непријатељских поморских снага. Међутим, План одбране се преусмерио на противдесантну мисију, која је захтевала далеко обимнију одбрану. Свесни неуспеха немачког Атлантског зида, Јапанци су били скептични по питању борбене вредности тешких обалских фортификација. Из сопственог искуства из борби против америчких десаната у претходне две године рата, били су убеђени да је одбрана једино могућа употребом формација камиказе који би нанели огромне губитке америчком транспортном бродовљу пре почетка саме инвазије. Јапанци су почели да чувају своје ресурсе за одлучујућу битку…

На крају, половично изведена припрема оставила је Јапан рањивим на нападе америчких бомбардера. гард по град је уништаван нападима из ваздуха, спаљиван напалм бомбама. јапанска ратна привреда је била уништена. Полагање минских препрека из ваздуха у територијалним водама Јапана учинило је да се добар део преосталог бродовља потопи и тако Јапан одсече од виталних извора хране и горива. Јапан је био на ивици глади и економског колапса када је један бомбардер Б-29 бацио атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки августа 1945. године и тиме избегао јапански План одбране.

Развој

Јапанска војна политика почетком двадесетог века је била офанзивно оријентисана, намењена проширивању јапанске владавине ван јапанских острва, на Кину, југоисточну Азију и Пацифик. Као резултат тога, припремама јапанске територије за одбрану дат је низак приоритет. Главна одбрамбена команда је активирана 12. јула 1941. године. На чело те команде постављен је генерал (принц) Нарухико Хигашикуни. Њему је у задатак дата одбрана јапанских острва као и непосредна одбрана Кореје, Тајвана, Карафутоа, као и Бонина, Рјукјуа и Курилских острва. Копнена војска на јапанским острвима је била организована под 4 обласне команде. Марта 1944. године, одговорност Главне одбрамбене команде сужена је само на јапанска острва. Ова команда није имала директну команду над јединицама, али је увежбавала своје функције кроз постојеће обласне команде и штабове, који су командовали јединицама на терену. Царска морнарица је имала у потпуности одвојен ланац командовања. Између копнене војске и морнарице је владао патолошки ривалитет. Тако је августа 1943. године постигнут договор између копнене војске и морнарице којим је сва одбрана јапанских острва пала у надлежност копнене војске, са изузетком одређених поморских области. Почетком 1945. године је спроведена реорганизација копнене војске, којом је извршен прелазак са мирнодопских административних формација на борбене формације. Формиране су две армије, еквивалента европске групе армија, које суи мале задатак да координишу војне операције, док је број војних области са четири повећан на шест и реорганизован у армије еквивалента европских армија.

Токијски залив је био једна од првих утврђених зона, утврђена крајем деветнаестог века. У одбрани Токијског залива налазила се и батерија калибра 150 мм у челичним куполама, уграђеним на полуострву Фуцу, насупрот Јокохаме. Ове куполе су обично биле наоружане увеженим Круповим или Сент Шамонд топовима М1890. Неки од њих су још увек били у наоружању 1945. године

Јапанска обалска одбрана, 1944. године

Крај јапанске изолације који је означен посетом ескадре америчке морнарице којом је командовао комодор Пери, 1855. године, иницирао је јапанско интересовање за модерне системе обалске одбране. Токијски залив је била прва локација где је 1880. године уређена одбрана луке, према искуствима европске праксе. Задатак обалске одбране је био дат у надлежност копнене војске. Након Токијског залива, обалска одбрана је уређена у Шимоносекију (који је контролисао улазак у Унутрашње море) и на острву Цушима, које је покривало јужни прилаз Јапанском мору. До краја века утврђено је још неколико лука. Обалска артиљерија је постала један од најпрестижнијих родова царске војске. Неке од тешких хаубица из састава обалске одбране биле су конфигурисане и за опсадно ратовање, тако да су коришћене и у нападу на Порт Артур у рату 1904-1905. године. Након почетне фазе изградње система обалске одбране током осамдесетих и деведесетих година деветнаестог века, следећу велику фазу у изградњи је зауставио земљотрес из 1923. године који је уништио “морске тврђаве” у токијској луци. Крајем двадесетих година покренут је програм утврђивања теснаца Хојо, који је представљао јужни прилаз Унутрашњем мору. Након завршетка ове фазе, на ред је дошао теснац Цугару (између острва Хоншу и Хокаидо) који је добио модерне артиљеријске батерије. Систему обалске одбране на располагању су стајали топови који су у ратној морнарици постали вишак на основу Поморске конференције о разоружању из 1922. године. Крајем тридесетих година су учињени извесни напори на модернизацији најважнијих утврђења окренутих ка Корејанском мореузу и Јапанском мору, укључујући и Шимоносеки, Ики, Цушиму и Пусан.

Поморски споразум из 1922. је за последицу имао и добијање великих вишкова бродских артиљеријских оруђа, које су употребљене у модернизацији батерија обалске одбране. На слици је купола са топовима калибра 200 мм, уграђена у обалску одбрану Токијског залива.

Упркос проширењима и модернизацији обалске фортификације током тридесетих година, важност обалске артиљерије у јапанској одбрамбеној политици стрмоглаво је опала са славне позиције коју је држала на крају деветнаестог века. растуће јапанско самопоуздање у сопствену војну силу против регионалних ривала као што су Кина и Совјетски Савез довео је до оријентације на више офанзивну стратегију. До 1939. године бројно стање рода обалске артиљерије је опао на свега 3341 припадника.

Основну форму обалске одбране чинила је тврђава. Овај термин није се односио само на тврђаву као фортификацију, већ и на целокупну пратећу одбрамбену инфраструктуру као и на придружене пешадијске јединице. Тврђаве су се категорисале у три ранга: А, Б и Ц – у зависности од команде јединице која је поседала ту линију.

Обалска артиљерија је задржала застарела оружа у свом наоружању све до 1945. На слици је стара хаубица М1890, калибра 280 мм на типично уређеном ватреном положају у близини Одаваре

Војне операције на азијском копну су довеле обалска подручја под контролу Јапанаца, тако да су морали да започну да уређују и обале Кине и Кореје. Ова утврђења су била оријентисана ка томе да контролишу акваторију којом се долазило до јапанских острва. Сем Пусана, који је био тврђава А ранга, све остале су биле нижег ранга.

Пре отпочињања борбених дејстава на Пацифику децембра 1941. године, обалска артиљерија је била организована у 13 пукова: шест у Јапану, по два на Тајвану и у Кореји и четири у Манџурији. Велики број ових пукова у Манџурији је имао улогу опсадне артиљерије за потребе копнене војске. Све до 1941. пукови обалске артиљерије су имали “хибридну” формацију: дивизион обалске артиљерије и два дивизиона тешке артиљерије. Током 1941. године је извршена рационализација формације тако да су пукови класификовани или као пукови обалске артиљерије  или као пукови тешке артиљерије који су се налазили под командом копнене војске. До 1945. године обалска артиљерија је нарасла на 11 тврђавских пукова тешке артиљерије и један самостални дивизион, као и на 11 самосталних пукова тешке артиљерије и 13 самосталних дивизиона.

Оруђа обалске артиљерије у Јапану нису били предмет неког развоја у периоду након Првог светског рата. Најимпресивнији напори су учињени 1926. године са хаубицама калибра 410 мм. Када је морнарица у периоду 1922-27. године неколико тешких топова бродске артиљерије пребацила у обалску артиљерију пројекат хаубице калибра 410 мм је напуштен, али је прототип хаубице постављен у тврђаву Котоу у Манџурији. Употребљен је 1945. године против јединица Црвене армије.

Царска војска је набавила и немачки морнарички топ Rheinmetall 15cm SK C/28 ради потенцијалне употребе у систему обалске одбране али тај топ никада није ушао у производњу. Јапанци никада нису показали интересовање за коришћење железничких топова за обалску одбрану. тако је 1930. године из Француске набављен топ Шнајдер калибра 240 мм ради испитивања, и потом послат у Манџурију. Уништен је приликом повлачења 1945. године.

Царска војска је ретко повлачила из наоружања застареле типове наоружања, тако да су се топови и минобацачи из деветнаестог века задржали у употреби током целог Другог светског рата. Најчешће употребљавани топови 1945. године били су топови Тип 7 калибра 100 мм из 1918. године, топ Tип 45 калибра 150 мм из 1912. године и пољски топ Tип 96 калибра 150 мм  из 1936. године. У употреби је било и неколико типова старих тешких хаубица, иако су се према европским и америчким стандардима могли класификовати као минобацачи. Међу њима су се налазили хаубица 1890 калибра 280 мм (произведено 220 оруђа), хаубица Tип 45 калибра 240 мм (произведено 80 оруђа) из 1912. године и Tип 7 калибра 305 мм из 1918. године (10 са кратком и 20 са дугом цеви). Већина оруђа обалске артиљерије била је на отвореним положајима, ретко уређеним у нижем степену. Јапанци су често употребљавали камуфлажу преко фортификација. Многи топови уграђени на кружним лафетима су изнад себе добили конструкцију од дрвета на коју би се постављали елементи за камуфлажу топа.

Још један пример задржавања архаичних али снажних оруђа у наоружању, у овом случају хаубице Тип 7 калибра 300 мм. Ова оруђа су обично била смештана у дубоке артиљеријске положаје и прекривани камуфлажом.

Са повећањем вероватноће инвазије на јапанска острва након 1944. године, нарастао је број обалских топова. Процес дисперзије старих тешких обалских оруђа из утврђења је настављен. Преостала оруђа обалске артиљерије која нису уграђена у систем, чувана су у арсеналима, док је дивизијска артиљерија употребљавана у улози оруђа обалске одбране.

Обалска одбрана јапанске царске морнарице

Јапанска царска морнарица је традиционално била одговорна за одбрану обале од напада са мора. Министарство морнарице је организовало јапанска острва у четири административна поморска округа (Јокосука, Куре, Маизуру и Сасебо) са шест оперативних сектора (Јокосука, Куре, Маизуру, Сасебо, Осака и Оминато). До пред крај 1944. године, сваки сектор је добио придружену Команду обалске одбране, која је обухватала Ваздухопловну флотилу, Мобилне снаге одбране, Команду поморске одбране и Команду одбране копна.

Обалска одбрана у надлежности јапанске царске морнарице обично се ослањала на вишенаменске топове налик овом на слици, топу калибра 120 мм уграђеном у систем одбране у близини Кагошиме на јужном делу острва Кјушу.

Команда поморске одбране се обично састојала из регионалних Група поморске одбране. На пример, Команда поморске одбране Јокосуке се састојала из група поморске одбране Чичијиме, Исе, Јокосуке и Онајаве. Свака од њих је имала флотилу за противподморничко ратовање, тврђавску јединицу, осматрачки одред и батаљон за одржавање. Флотила за противподморничко ратовање је под командом имала све патролне бродове, ловце подморница, минополагаче и миноловце који су били придружени тој зони. Тврђавска јединица је била задужена за активирање подводних мина у зони. Осматрачки одред се састојао из поседнутих осматрачница које су имале за циљ правовремено откривање непријатељских бродова и авиона.

Бродски топ калибра 120 мм у саставу батерије на острву Саишу. Приказан је уобичајени начин уградње топа на ватрени положај, са муницијским нишама у ободу.

Иако је копнена војска током рата остала одговорна за обалску артиљерију, јапанска царска морнарица је размештала обалске топове унутар Група поморске одбране, нарочито након договора о заштити поморских округа постигнутог 1943. године између копнене војске и морнарице. Топови су најчешће потицали са оштећених бродова, мада се дешавало да потичу и из магацина где су чекали на уградњу у нове бродове. Калибар се кретао од 120 до 150 мм.

Иако је царска морнарица имала маргиналну улогу у обалској одбрани јапанских острва, знатно већу улогу је имала у одбрани освојених острва у Пацифику.

Јапанска царска морнарица је ојачавала одбрану око главних поморских база. Ова купола бродске артиљерије калибра 150 мм уграђена је у близини Јокосуке, иако је првобитно била намењена за обуку послуга бродских топова

Јапан никада није градио обалске фортификације сличне немачком Атлантском бедему. Јапан није имао ни приближно обалских топова колико их је имала Немачка. Поређења ради, немачка обалска артиљерија у Француској 1944. године била је више од 30 пута бројнија од јапанске. Јапанци су били упућени у немачки систем обалске одбране, јер су имали официра за везу коме је детаљно показан систем обалске одбране. У јесен 1944. године, када је убрзан програм одбране јапанских острва – немачки Атлантски бедем је пробијен од стране Савезника.

Неохрабрујуће перформансе Атлантског бедема, као и ограничена вредност обалске артиљерије у биткама за пацифичка острва Тарава, Сајпна, Гуам и Пелелиу није охрабрила Јапанце да улажу у обалске фортификације у одбрани јапанских острва током 1945. године.

Стратешка ПВО јапанских острва до 1944. године

Копнена војска је била врло спора у размештању стратешке противавионске артиљеријске одбране. Први противавионски пук је формиран тек 1924. године, док је до краја 1939. године на располагању имала свега четири пука противавионске артиљерије. Разлог томе лежи у томе да им од суседне Кине и Совјетског Савеза није претила опасност од напада из ваздуха, као и у убеђењу да је ловачка авијација боље решење од противавионске артиљерије. Почетак борбених дејстава на Пацифику децембра 1941. године довео је до експанзије оружаних снага јапанске царевине, са омасовљавањем рода противавионске артиљерије са 12 500 припадника 12939. године на 68 500 припадника 1941. године.

Противваздушне јединице су биле организоване по регионима и биле су под командом Команде опште обране и војних округа. У периоду од 1941. до 1942. године, сваки од четири главна војна округа је имао своје формације под тактичком командом команди армија, а свака од ових команди је обично располагала ловачким пуком, пуком противавионске артиљерије и јединицом за рано упозоравање. Како су извори били ограничени, приоритет је дат на одбрану великих насељених подручја. На почетку рата на Пацифику снаге за противваздушну одбрану нису биле посебно велике. Располагале су са по око 300 противавионских топова и по око 100 застарелих ловачких авиона Tип 97. Мрежа упозоравања је била основна, али разграната, и садржала је мрежу цивилних и војних осматрача као и патролу раног упозоравања царске морнарице. Јапанци су током 1941. године започели постављање ланца радара Тип А, али су они били превасходно оријентисани ка Јапанском мору а не Пацифику, јер је према јапанским проценама главна опасност претила од авиона совјетског ратног ваздухопловства.

Топ Тип 3 калибра 120 мм је био најбоље противавионско оруђе, али је произведен у премалом броју да би имао већи утицај. Топ са слике је припадао одбрани Токија.

Дулитлов напад, изведен 18. априла 1942. године, открио је пропусте у јапанској противваздушној одбрани. Иако је америчка борбена група откривена патролама јапанске морнарице на позицији око 600 миља источно од Јапана, претпостављено је да ће са америчких носача авиона полетети авиони малог долета, око 300 миља. Напад није очекиван пре 19. априла. Долазећи бомбардери Б-25 су прво откривени са осматрачке станице 70 миља североисточно од Токија. Упозорење је стигло са закашњењем, тако да адекватан одговор није могао бити организован. Сирене у Токију су се фактички огласиле са самим почетком напада. Митраљезима наоружани ловачки авиони Тип 97 су се показали као неефикасни против америчких бомбардера, док противавионске батерије нису ни биле узбуњене на време. Као одговор на Дулитлов напад, командант Команде опште одбране, генерал (принц) Нарухико Хигашикуни је инсистирао на реформи противваздушне одбране. као продукт инсистирања, покренуто је проширење и модернизација ловачких пукова, који су нарасли са три пука на три бригаде. У производњу су ушли нови противавионски топови калибра 88 и 120 мм и квалитетнији радари. Јапанци су успели да реформом готово удвоструче бројно стање људства у противваздушној одбрани, са 91 540 припадника 1942. године на 171 000 припадника 1944. године.

Противваздушне бригаде војних округа су у лето 1944. године преименоване у команде противавионске артиљерије, да би до краја 1944. године нарасле на противавионске артиљеријске дивизије. Дивизије нису биле концентрисане на једној локацији и имале су и административну и тактичку улогу. Прва противавионска артиљеријска дивизија, базирана у Токију, је била далеко највећа и у свом саставу је имала 8 противавионских артиљеријских пукова и рефлекторски пук. Сваки пук је у свом саставу обично имао две противавионске артиљеријске батерије и две батерије рефлектора, док је сама дивизија бројала 93 противавионских артиљеријских батерија. У лето 1944. године су постојали планови за консолидацију противавионских артиљеријских јединица из састава копнене војске и јединица ловачке авијације под командом Комбиноване противваздухопловне команде, али је план напуштен услед отпора бирократије. Почетком 1945. године копнена војска је располагала са 569 артиљеријских батерија са укупно 1794 тешких топова и 860 аутоматских топова малог калибра.

Основно противавионско оруђе за стратешку одбрану био је топ Тип  88 калибра 75 мм, који је уведен у наоружање 1928. године у фиксној и мобилној верзији. Максимална даљина гађања била је 8 900 м док је практична даљина гађања била свега 4 500 м. Поред коришћења за одбрану домовинских острва, ово оруђе се налазило и у јединицама копнене војске широм јапанских освојених територија. За одбрану домовинских острва размештено је свега 869 оруђа овог типа. Прво ново оруђе које се појавило током рата био је топ Тип 99 калибра 85 мм. Иако је калибар топа упућивао на везу са Немачком, оруђе је било у потпуности јапанске конструкције. Развој топа је завршен 1939. године, али његова производња није започела све до јуна 1942. године, након Дулитловог напада. Топ је био осредњих перформанси, са дометом од 9 750 м, што је омогућавало дејство на америчке бомбардере типа Б-29.

Недостаци топа Тип 88 довели су до подношења захтева за моћнијим оруђем противавионске артиљерије. Тако је развијен топ Тип  4 калибра 75 мм, који је био базиран на Бофорсовом моделу 29, калибра 75 мм, који су Јапанци заробили у Кини. Производња је започела октобра 1944. године. До краја рата је произведено свега 65 оруђа овог типа.

Забринутост у вези стратегијског бомбардовања са великих висина довела је до рада на развоју снажнијег оружја, противавионском топу Тип 3, калибра 120 мм који је имао ефикасни домет од 14 500 м. Као основ за топ узет је морнарички топ Тип 89 калибра 127 мм. Прва два оруђа су произведена децембра 1942. године али њихова серијска производња није започела све до 1943. године. Током рата произведено је укупно 154 оруђа овог типа. То је био један од ретких топова који се могао супротставити бомбардерима типа Б-29. Обавештајни подаци о америчком супертешком бомбардеру довели су до радова на увећању топа Тип 3 калибра 120 мм на калибар 150 мм. Ефикасни домет овог топа износио је 19 000 м, али је до ав густа 1945. године произведено свега два оруђа. Налазили су се у систему одбране Токија, на положајима непосредно уз царску палату.

Противваздушна одбрана у надлежности морнарице је некад користила оруђа са недовршених или оштећених бродова, као што је овај стандардни бродски противавионски двоцевни топ Тип 98 калибра 100 мм

Поред батерија из састава копнене војске, јапанска морнарица је бранила главне луке са око 981 топова великог калибра. Тежиште противавионске одбране из надлежности јапанске морнарице није било на главним острвима, већ на заузетој територији. Мање од 15% ефективе морнарице је било ангажовано на одбрани главних острва. Многи од ових топова су биле копнене верзије бродских топова, али је било и класичних модела, какве је користила копнена војска.

Управљање ватром и рано упозоравање

Основни проблем са којим су се суочавале јапанске јединице противваздушне одбране није био осредњи квалитет и број оруђа, већ слаб квалитет опреме за управљање ватром. Производњом директора за противавионску артиљерију током рата настојало се да се замени компликовани и скуп директор Тип 97 јефтинијим и једноставнијим директором типа Тип 2. За дејства ноћу пукови противавионске артиљерије су зависили од два рефлекторска батаљона, опремљених са по 18 рефлекторима Тип 93. Поред њих, у овим батаљонима се налазила и звукомерачка апаратура Тип 95, врло застарела.

Најважнији напредак на пољу противваздушне одбране у Другом светском рату био је радар. Радари за рано упозоравање били су од суштинске важности јер су омогућавали правовремено ангажовање ловачких авиона за пресретање непријатељских бомбардера, као и да пруже потребне податке за њихово навођење. Радари за управљање ватром су били неопходни јер су обезбеђивали противавионској артиљерији податке за гађање тако да је противавионска артиљерија могла да дејствује у свим метео условима и ноћу. Технологија развоја радара у Јапану није била напредна на почетку рата. Према америчким изворима, јапанска радарска технологија је 1945. године била на нивоу америчке технологије из 1941. године.

Развој радара за рано упозоравање потакла је копнена војска средином тридесетих година, у кооперацији са компанијом Nippon Electric Company (NEC). Као резултат ове сарадње конструисан је радар Тип А. Био је примитивне конструкције, заснован на посебним предајним и пријемним антенама размештеним на локацијама међусобно удаљеним десетинама километара. Производња је одобрена маја 1940. године, након чега је произведено 120 комплета уређаја. Први комплет је уведен у наоружање 1941. године. Овај тип радара показао се као бескорисан у периоду 1944-45. године, јер није давао ни упозорење, нити прецизну позицију непријатељских авиона.

Мапа показује распоред радара за рано упозоравање 1945. године

Јапанске војне мисије које су боравиле у Немачкој током 1941. године стекли су одређена знања из области ВХФ радара, што је помогло у пројектовању нове генерације радара за рано упозоравање, укључујући и НЕЦ-ов радар Тип Б, касније назван Tachi-6 за стационарну верзију, односно Tachi-7 за мобилну верзију. Овај радар је био значајан корак напред у конструкцији радара, јер је имао могућност одређивања азимута и даљине до циља. За потребе јапанске копнене војске и морнарице произведено је укупно 825 радара овог типа и они су представљали најмасовнији радар за рано упозоравцање у наоружању јапанских оружаних снага и основу јапанске мреже противваздушне одбране. Главни недостатак овог радара био је ефикасни домет од око 250 до 300 км.

Радар NEC Tachi 1 на Мурорану, 1945.То је један од најранијих типова за управљање ватром.

Јапански конструктори су добили “ветар у леђа” почетком 1942. године када су заробили британски радар ГЛ Мк.II радар  у Сингапуру и амерички радар за управљање ватром СЦР-268 и радар за рано упозоравање СЦР-270 на Филипинима.

Значајан притисак за унапређења противваздушне одбране Јапана начињен је априла 1942. године, тако да су већ јуна исте године НЕЦ и Тошиба добили задатак да почну рад на радарима за управљање рефлекторима, а све под утицајем заробљене технологије. Ова класа радара није била довољно прецизна да би се користила за управљање ватром, али је била адекватна за усмеравање рефлектора ноћу. Испитивање оба модела радара су започета јануара 1943. године, али ниједан од произведених комплета радара није био довољно ефикасан тако да су задржани за употребу у Јапану. Тошибин радар Таchi-4 био је резултат усавршавања радара Таchi-2. Технологија британског ГЛ Мк.II била је искоришћена код модела Таchi-3, први јапански радар довољно прецизан за усмерење артиљеријских оруђа. Технологија коришћена у производњи америчког радара СЦР-270 искоришћена је за радар за рано упозоравање Tип Б, касније ознаке Tachi-18.

Радар Taichi 2, заснован на британском радару заробљеном у Сингапуру

Радар Taichi 3, копија британског радара ГЛ Мк. II

У једном од ретких случајева немачко-јапанске кооперације, Немачка је обезбедила технологију за један од радара за управљање ватром, модел Wurzburg. Први радар је укрцан на јапанску подморницу И-30, која је 22. августа 1942. године напустила Француску. Међутим, ова подморница је у сингапурској луци налетела на британску мину и потонула. Следећи покушај је изведен у лето 1943. године, са радаром укрцаним на две италијанске подморнице. Међутим, једна од ових подморница је потонула у водама Шпаније. Трећи покушај је био са јапанском подморницом, крајем 1943. године, на коју је укрцана техничка и радионичка документација радара. Производња копије радара Wurzburg, са јапанском ознаком Tachi-24, била је пред покретањем, када је рат завршен. Међутим, део технологије немачког радара инкорпориран је у јапанске радаре Tachi-4-каи и Tachi-31, који је последњи и најбољи серијски произведен радар за управљање ватром у Јапану током Другог светског рата.

У периоду од 1943. до 1945. године произведено је свега 249 радара за управљање ватром. Најопремљенији део ПВО била је 1. противавионска дивизија која је покривала Токијо и централни Хоншу; имао је 75 радара за 127 батерија. Насупрот њему, 2. противавионска дивизија која је бранила подручје око Нагоје је имала свега 6 радара за 48 батерија. Слаб квалитет и неадекватна количина радара за управљање ватром  приморала је јапанске јединице противваздушне одбране да се ослањају на звукомерачку апаратуру и рефлекторе.

Пасивна ПВО

Пре 1944. године, мало пажње је обраћано на ПВО цивила и индустрије. Била су изграђена склоништа за органе команди и власти у Токију. Тако су у периоду од 1941. до 1942. године израђена подземна склоништа за потребе команди видова. Посебна склоништа су конструисана за јапанског цара, као што је склониште Обyнко унутар дворског комплекса.

Дулитлов напад је подигао свест у смислу схватања постојања потребе за изградњом склоништа за цивиле, али је Министарство унутрашњих послова ту обавезу пренела на локалне префектуре, које су морале да граде склоништа употребом сопствених капацитета и ресурса. Војска је имала потпуну контролу над залихама цемента и челика, тако да је министарство јула 1942. године издало упутство за израду отворених рововских склоништа, а септембра следеће године и упутство за покривено рововско склониште. Октобра исте године Министарство је издало наредбу којом је обавезала домаћинства да израђују склоништа за сопствене потребе, која су у стварности била ретко нешто више од обичног рова.

Када су започели напади бомбардера Б-29, Јапанци праве заокрет по питању склоништа и крећу да користе тунеле и пећине довољно велике да приме већи број цивила. Послератни амерички приступ архивама показао је да су Јапанци  касно схватили значај дисперзије и отпорности на бомбе. Такође су увидели и да када су Јапанци имали довољно материјала и радне снаге, резултати нису изостајали. Склоништа су била квалитетна и сврсисходна. Податак који поражава је тај да је мање од  2 % становништва имало приступа уређеним склоништима, с тим да је већи проценат био у градовима.

Неки од административних центара су били заштићени склоништима отпорним на удар бомби. Градски штабови противваздушне одбране и контролни центри су имали конструкције ојачане бетоном. Дулитлов напад је демонстрирао рањивост јапанске телефонске мреже, тако да су неке кључне телефонске линије биле ојачаване. Почетни напади америчких бомбардера били су усредсређени на дејство по капацитетима јапанске авио индустрије. Иако су Јапанци били неодлучни у одобравању плана дисперзије све до краја 1944. године, почетком 1945. године је ситуација постала толико тешка да је покренут велики програм одбране авио индустрије од удара из ваздуха. Како тада нису на располагању имали ни ресурса ни времена да израде подземне ни надземне објекте, прибегли су традиционалном јапанском методу склањања у пећине и тунеле. Око 70% јапанских подземних грађевина 1945. године је било усмерено на збрињавању авио индустрије, док је остатак био усмерен ка војним и цивилним установама. Фебруара 1945. године јапанска Влада је донела “Хитан акт о дисперзији фабрика” са приоритетом на авио индустрији, Почета је изградња 100 подземних фабрика авиона, али је до краја рата завршена свега половина планираних објеката. Од изграђених, свега неколико је и стављено у погон.

Ваздушни напади Б-29 довели су до програма дисперзије авио индустрије коришћењем тунела и ојачаних хангара за склапање авиона. На слици хангар у коме се врши финално склапање Мицубишијевог авиона Ј2М3 Раиден

Јула 1944. године је формирана јединица инжињерије која је имала задатак да гради подземна склоништа за кључне владине организације. Најбитнији објекат је био нови Царски генералштаб, изграђен у дубини планина близу села Мацухиро у подручју Нагоја. Градња је започета новембра 1944. године. Планирано је да се органи војне и цивилне власти пребаце у нови објекат како би одатле управљали одсудном одбраном јапанских острва.

Друга критична потреба јапанске војске била је заштита авиона из састава копнене војске и морнарице који су базирали у Јапану. Једна од главних основа Кецу-Го (Ketsu-Go) плана била је очување великог броја авиона који би се користиле као последњи талас напада камиказа против надирућих америчких инвазионих снага. До 1944. године практично да није било радова на изградњи ваздухопловних база са ојачан им објектима. Ова “пракса” је промењена марта 1944. године, а након појављивања америчких носача у јапанским водама, као и са извршењем напада америчких авиона који су упућивани са база са Алеутских острва.

Појединачна склоништа за авионе су била израђена, али мањи број, који је био ограничен ценом и мањком материјала. Уместо тога, програмом су предвидели изградњу 15 “ваздухопловних тврђава” на Курилским острвима, острву Хокаиду, Рјукју и Тајвану. Оне би штитиле авионе тројако: повећаним бројем противавионског оружја, индивидуалним склоништима са потпорним зидовима и коришћењем удаљених подручја дисперзије.

У пракси, ваздухопловне тврђаве нису биле адекватне када су у питању били напади митраљезима са мале висине или напади бомбама са велике висине. То је крајем 1944. године довело до поновног разматрања подземних склоништа и индивидуалних ојачаних хангара, али је сметња поново лежала у мањку расположивих ресурса. Као резултат, ваздухопловство је одлучило да поради на камуфлажи уместо на ојачавању склоништа. Авиони су извучени миљама далеко од ваздухопловних база и пажљиво су камуфлирани. На јапанским острвима је израђено 41 камуфлираних аеродрома, са посебном пажњом на аеродромима на острву Кјушу на коме се налазило девет аеродрома. Иако су се камуфлирани аеродроми показали као корисни по питању чувања авиона од уништења, њихову употребу су ометали свакодневни напади Американаца. Били су потребни сати за уклањање камуфлаже и враћање авиона на аеродроме. Као резултат, у лето 1945. године је дошло до поновног таласа изградње аеродрома употребом цивилне радне снаге.

Јапанска морнарица се суочила са истим дилемама са којима се суочавало ваздухопловство. Њихових 70 ваздухопловних база и 24 хидробаза биле су близу обале, те је 1944. године започет рад на њиховом утврђивању повећањем броја ојачаних склоништа. Међутим, ресурси једноставно нису били на располагању тако да је почетком 1945. године започет рад на изградњи 55 нових “пашњака”, што је било кодирано име за нове ваздухопловне базе, изграђених на принципима дисперзије и камуфлаже. Додатно је изграђено још складишта у пећинама, нарочито за камиказе.

Финални заокрет: Кецу-Го план

Ток рата на Пацифику је попримио драматични заокрет у другој половини 1944. године. У централном Пацифику, америчка инвазија на Маријанска острва 15. јуна 1944. године је пробила унутрашњу линију јапанске одбране. То је америчкој авијацији омогућило приступ аеродромима чијом употребом су бомбардери типа Б-29 могли да досегну јапанску територију. Јапанска морнарица је одговорила планом названим А-Го, шаљући већину својих носача авиона ка Филипинима где их је 19. јуна 1944. године пресрела америчка морнарица и већину уништила. То је приморало јапански генералштаб да 21. јула 1944. године покрене ревидирани стратегијски план за пацифичко ратиште назван Шо-Го (Sho-Go Победничка операција). Овај план се састојао из четири дела: први део је покривао одбрамбене операције на Филипинима; други део одбрану Тајвана и Рјукјуа; трећи део је покривао главна јапанска острва, док је четврти део покривао одбрамбене операције на северном делу главних острва као одговор на потенцијални напад Совјетског Савеза.

Промена у тактици за Кецу-Го довела је до прекида градње масивних фортификација на плажама. На слици је уобичајени тип бункера на плажи, артиљеријска осматрачница, грађен током последњег програма изградње

Као што је предвиђено првим делом плана “Шо-Го”, снаге генерала Мекартура су прошириле своја дејства на Филипине, искрцавши се на Лејте октобра 1944. године. Јапанска морнарица се надала да ће пораз претворити у победу ударом поморских снага на америчке десантне снаге, али је током битке у заливу Лејте дошло до потапања већине преосталог дела јапанске површинске флоте.

Десетковање јапанске флоте носача авиона 1944. године је довело до очајничких мера. Схватајући да њихови носачи авиона више нису пандан америчким носачима, јапанска морнарица је прибегла самоубилачким нападима. Захваљујући амбивалентном ставу јапанског цара према овој тактици, еуфемизам “токко” (скраћено од “токубецу когеки” – специјална тактика) је у војсци коришћен за све самоубилачке нападе, иако су били познати под поуларнијим називом “камиказе” (божански ветар). Конвенционални ловци, бомбардери и торпедни бомбардери  били су наоружавани бомбама и слати у самоубилачке нападе против америчких ратних бродова.

Први задатак, поверен 201. ваздухопловној групи јапанске морнарице, кренуо је из Маниле 21. октобра 1944. године. Када су једном успели да пређу праг у бици у заливу Лејте, морнарица је почела са проширењем концепта токко тактике како би укључили торпеда са људском посадом (Каитен) и експлозивне чамце (Шинyо). Копнена војска је почела са планирањем примене токко тактике употребом самоубилачких летелица и асортимана необичног пешадијског оружја.

Поред војних пораза 1944. године, Јапан је био суочен и са економском бедом проузрокованом нападима америчких подморница и минским ратовањем против јапанских теретних бродова. Јапан је зависио од допремања хране и горива, што је било отежано јер је јануара 1945. године око 70% јапанског теретног бродовља било потопљено. Као резултат тога, јапанска војна идустрија је била парализована.

Царски генералштаб је 19. јануара 1945. године поднео нови статегијски план цару, познат под именом Кецу-Го. Овим планом је коначно признато да ће се одлучујућа битка водити на јапанској територији. План је одобрен већ 20. јануара и постао основна шема за крајњу одбрану јапанских острва. Овим планом се предвиђало исправљање грешке у погледу дугогодишњег занемаривања потребе формирања нових јединица у Јапану. У то време копнена војска је располагала са свега девет дивизија на јапанским острвима. Још увек је постојао отпор идеји пребацивања дивизија из Кине, Манџурије или југоисточне Азије јер је постојао страх да ће се тиме изгубити контрола окупираних територија. Овај план је такође показао и недостатке опреме, као и опадање војне моћи конвенционалних јапанских јединица, тако да се кренуло са појачавањем утицаја токко тактике. Није било илузија о способности копнене војске и морнарице да спрече америчко искрцавање на јапанску обалу, тако да је стратешки циљ плана био наношење што већих губитака Американцима који би их евентуално натерали на преговоре и тиме донели повољније решење по Јапан за прекид рата, избегавши тако безусловну капитулацију.

Операције вођене почетком 1945. године послужиле су само за појачавање потреба за убрзавањем реализације Кецу-Го плана. Америчке снаге су се 19. фебруара искрцале на Иво Џиму, што је био још један корак ближе јапанским острвима. Са новом фазом напада бомбардерима Б-29 започело се у ноћи 9./10. марта када је тактика извођења напада промењена са дневних напада са велике висине на ноћне нападе са мале висине. У тим нападима је погинуло око 85 000 Јапанаца и уништена половина Токија. Касније се кренуло са нападима на друге јапанске градове: Осака, Кобе и Нагоја. Јапанска морнарица још увек није у потпуности прихватила Кецу-Го план и 20. марта је поднела нацрт плана за хитне операције, издвојивши Рјукју као “централну тачку за одлучујућу битку за одбрану јапанских острва”. као да су добили знак, Американци су већ 25. марта започели са искрцавањем на Окинаву, дошавши тиме на сам праг јапанских острва. Јапанска морнарица више није имала довољно снага да утиче на искрцавање на Окинаву, али је покренула “Тен-Го”, ваздушну операцију која се ослањала на токко тактику против америчке флоте око Окинаве.

Ојачавање одбране јапанских острва

Први кораци на ојачању одбране јапанских острва потицали су из ранијег Шо-Го плана. Напори су били усмерени на одбрану “националне одбрамбене сфере” која је обухватала јапанска острва, али и критичне прилазне секторе који су водили од Иво Џиме до Тајвана и источнокинеске обале и на север до Корејског полуострва. Основна намера плана била је ојачање противваздушне одбране јапанских острва, посебно ескадрила ловаца пресретача како би се супротставили америчким бомбардерима. Међутим, план је обухватао и прве велике напоре на  ојачању објеката обалске одбране изградњом пешадијских и артиљеријских објеката за дејство. Било је потребно изградити одбрамбене положаје за 45 пешадијских батаљона и 110 пољских топова у Јапану, уз додатак објеката у суседној Кореји. Јапанци су се при реализацији плана суочили са недостатком цемента али и са недостатком искуства у изградњи обалских фортификација. Истраживања у сектору одбране из 1944. године су показала да је мање од половине положај било израђено у најрањивијем Западном војном округу, док су остали окрузи били далеко слабије покривени. Фортификације на Рјукјуу, укључујући и Окинаву, су достигле свега 25% од планираног уређења. Принципијелна промена са 3. фазе плана Шо-Го на Кецу-Го план из јануара 1945. године састојала се у томе да је тежиште са противваздушне пребачено на противдесантну одбрану. План је активиран априла 1945. године захваљујући погоршању јапанских стратешких позиција. Ваздухопловне базе на Окинави довеле су Јапан у домет америчких ловачких авиона. Москва је 5. априла 1945. године одбацила руско-јапански пакт о неутралности а јапански обавештајци су прикупили податке о почетку пребацивања совјетских јединица са европског ратишта на Пацифик. Највероватнију претњу је представљао совјетски напад у Манџурији, али се као варијанта није одбацивао ни десант на Хокаидо, који би био покренут са Сахалина. Дан касније, 6. априла, последњи пловни састав јапанске царске морнарице, на челу са бојним бродом Јамато, кренуо је из унутрашњег мора, али су га амерички авиони десетковали у водама око Кјушуа.

Недостатак времена и ресурса натерао је јапанске оружане снаге да нагласе камуфлажу над фортификацијом. На слици је ватрени положај хаубице калибра 280 мм камуфлиран као сеоска кућа.

Кецу-Го план је садржао и план мобилизације који је требао бити реализован у три фазе, заједно са планом за довођење две оклопне дивизије из Манџурије у Јапан. Циљ Јапанаца је био стварање јаких снага за одбрану јапанске територије, јачине 26 пешадијских дивизија прве линије, 22 дивизије обалске одбране, две оклопне дивизије, 21 самосталних мешовитих бригада и 6 самосталних оклопних бригада.

Дивизије обалске одбране су имале мање бројно стање, али већу ватрену моћ од регуларних пешадијских дивизија. Нису имале средства за транспорт тако да им је била намењена статична улога, за позициону одбрану; њихове бројчане ознаке почињале су са 100 и 300. Пешадијске дивизије прве линије биле су конвенционалне пешадијске дивизије и требале су да буду чуване у резерви, да би се ангажовале са стварањем услова за контранапад на америчке мостобране. Њихове бројчане ознаке почињале су од 200. Јединице бројчаних ознака испод 100 су биле постојеће пешадијске дивизије. Стокови наоружања и војне опреме у Јапану били су недовољни за опремање свих јединица, јер планери нису предвиђали нарастање бројног стања дивизија какво је предвидео Кецу-Го план.

Последња битка је према јапанском плану требала да се одвија у четири фазе. Током прве фазе, јапанске снаге су требале да покушају да омету припреме Американаца нападајући на сидришта са америчким бродовима. Друга фаза би требала да почне са покретом америчких снага ка Јапану. Током те фазе, јапанске снаге би покушале да потопе што је више бродова могуће, употребом подморница и бомбардера. Са приласком америчких снага јапанској обали на 1800 до 2000 миља, упутили би се напади камиказа. Биле би послате и подморнице Корyо које би извеле било конвенционалне било самоубилачке нападе. На јапанским  обавештајцима је лежала обавеза да открије време америчког напада, јер је тада требало покренути нападе на америчке базе на Иво Џими, Окинави и Маријанским острвима, у циљу ометања америчке ваздухопловне подршке искрцавању.

Трећа фаза би отпочела непосредно пред искрцавање Американаца. Први талас би био упућен против бродова који су требали да пружају ватрену подршку искрцавања и транспортних бродова, а извеле би их мале подморнице класе Корyу, праћене Каитенима. Са почетком искрцавања, уследио би напад експлозивних чамаца, као и далекометне артиљерије. Сво време би били извођени самоубилачки напади из ваздуха.

Са тренутком искрцавања Американаца на јапанску обалу била би покренута четврта фаза. Токко напади би се продужили, а артиљеријска ватра далекометних топова била би пренета са сидришта на обалу. Дивизије обалске одбране би започеле напад на мостобран, док би се пешадијске дивизије из резерве започеле марш ка обали, у циљу припреме за противнапад. Последња ставка плана била је та да, уколико Американци успеју да оформе мостобран, и наставе са борбеним дејствима ка унутрашњости, јапанске снаге би прешле на герилско ратовање.

Узевши у обзир да Американци држе Окинаву, јапански планери су приликом процењивања вероватног правца дејства америчких снага, закључили да би највероватнија локација за почетно искрцавање био југозападни део острва Кјушу. Претпостављали су да ће Американци желети да изводе операцију унутар домета авијације са аеродрома на копну. Као датум почетка дејстава процењена је јесен 1945. године. Процене су говориле и да би почетком 1946. године када овладају острвом и формирају нове ваздухопловне базе у том подручју, Американци кренули ка Канто заравни. Ценили су да је Токијо коначни циљ америчке операције. Сходно томе, ова подручја су ојачавана јапанским снагама.

Неке од фортификaција изграђене дуж обале служиле су као артиљеријске осматрачнице и прикупљале податке за артиљеријске батерије иза обалног руба

Кецу-Го је требао и да предложи тактику којом би се јапанске оружане снаге успешно супротставили америчкој тактици. Током 1943. године јапанска одбрамбена доктрина је фаворизовала успостављање главне линије одбране на самој обалској линији, што је обележило одбрану Тараве и осталих малих острва и атола. Ова тактика се показала као неуспешна јер је систем одбране био видљив са бродова који су вршили артиљеријску подршку искрцавања, и самим тим је одбрана била десеткована пред искрцавање. Јапанци су грешку исправили 1944. године када су линију одбране померили уназад, даље од обале. Таква тактика је коришћена на Сајпану и Гуаму у лето 1944. године, али је била подривена коришћењем масивних противнапада који су доводили до великих губитака и прераног колапса сопственог система одбране. као резултат, почетком 1945. године на Иво Џими и Окинави се показала потреба да се избегавају скупи банзаи јуриши, а у корист неприметног, раширеног напада којим се се повећали губици америчких снага. Иако се ова тактика показала као успешнија од ранијих инсистирања на херојским јуришима, и Иво Џима и Окинава су били изложени растућем америчком поверењу у тенкове и тенкове-бацаче пламена као центру гравитације у ратовању на копну.

Након Окинаве, постојале су две врсте мишљења о будућој тактици одбране. Једна група је имала став да су радови на фортификацијском уређењу земље били неадекватни и да су новоформиране дивизије недовољно обучене за извођење одбрамбених операција у обалском појасу. Они су предлагали борбена дејства која би одложила коначну битку, где би јединице сачувале своју снагу у покушајима да нанесу Американцима што веће губитке. Друга група се снажно супротстављала овом предлогу, тврдећи да ће се тиме дозволити Американцима да брзо осигурају основицу за даље напредовање ка Токију. На крају је постигнут компромис који није задовољио ни једну страну. Нова тактика је предлагала да се линија одбране не налази на облсакој линији, али ни предалеко од ње, јер је пракса показала да је изузетно тешко, чак готово немогуће, избацити Американце са острва када се једном искрцају.

Кецу-Го је обухватао и мере за фортификацијско уређење, али ништа слично немачком Атлантском бедему који је дочекао савезничке снаге у Нормандији. Јапанци су израдили приручник који је садржао три основне инструкције- правила:
1. Положаји треба да буду израђени иза ефикасног домета непријатељске бродске артиљерије;
2. Потребно је изградити склоништа унутар пећина како би се заштитили од напада из ваздуха,
3. Неприступачне терене на већим надморским висинама треба искористити за заштиту од непријатељских тенкова бацача пламена.

Одбрамбена доктрина је предвиђала пет појасева одбране. Пошто се нова доктрина супротстављала успостављању главне линије одбране на обалској линији, број бункера и осталих фортификација на самој обали био је скроман и служили су као осматрачнице. Иако је број фортификација на обали био минималан, неке од њих су биле укључене у систем одбране, како би изазвале што је могуће веће губитке америчким снагама. Међу њима су се налазила средства за напад самоубица.

Други појас се налазио одмах иза обалске линије и састојао се од минских препрека  као и тунела за нападе, кроз које се дозвољавао напад на непријатеља по извршеном искрцавању. Главна линија одбране се састојала из батаљонских отпорних тачака прилагођених за вођење противоклопне борбе (бункери, положаји противтенковских топова и склониште за пешадију која би извела самоубилачке нападе наоружана пт минама). Ова линија је требала да задржи непријатеља довољно дуго док из дубине територије не пристигну снаге за противнапад. Резервна линија одбране је поседана у случајевима пробијања главне линије одбране, јер је тактика из 1945. године изричито забрањивала банзаи јурише десеткованих јединица на бојишту. Уместо јуриша, Јапанци би се повлачили на резервне положаје. И на крају, пета линија је била израђена од фортификација које су првобитно биле намењене за смештај великих средстава, као што су камиони и тенкови, али и залихе горива и разног материјала.

Несигурне економске прилике у Јапану током пролећа и лета 1944. године такође су онемогућавале интензивне радове на фортификацијском уређењу територије. Због увођења штедње хране, порција је пала на свега 60% од прихватљивог нивоа, тако да цивили често нису били у стању да раде тешке физичке послове на терену.  Уместо тога, Кецу-Го је превидео да се у што већој мери искористи предност терена , посебно пећине. “Три принципа” су у многим случајевима схватани дословце, нарочито у јединицама које нису имале искуства са утврђивањем. Кршење елементарних начела у утврђивању навело је многе штабне официре да закључе да тако организована одбрана неће зауставити Американце. Јавиле су се озбиљне сумње да ће фортификације и нова тактика спречити Американце у формирању мостобрана. Иво Џима и Окинава су показали да такав систем одбране не може да нанесе катастрофалне губитке нападачу. Да би се појачао одбрамбени потенцијал земље, Кецу-Го план је увео и “Програм националног отпора”. Овај програм је предвиђао да се сваки јапански грађанин, сем деце и старих, жртвује у борби против Американаца. Цивили су били наоружани разним оружјем, међу којима и заоштреним штаповима и ножевима. Добровољачке снаге су бројале 28 милиона људи, али у стварности нису имали обуку ни оружја. Није вероватно да би ове снаге нанеле одлучујуће губитке Американцима, али би тако сваког цивила прогласили за војни циљ.

Трезвенији јапански планери су схватали да масовна мобилизација и пешадијска токко тактика неће имати одлучујући ефекат на одбрану Јапана. Једино оружје које би могло да направи чудо, били су ваздухопловна и поморска токко тактика. Један камиказа који би успео да авионом погоди транспортни брод имао би потенцијал да убије стотине непријатељских војника. Као резултат, Кецу-Го је очекивао да токко операције имају апсолутно витални значај у коначној одбрани Јапана.

Токко одбрана

Док су јапанске оружане снаге покушавале да прикажу токко тактику као традиционални начин борбе Јапанца, самоубилачки напади су у почетку дочекани са неодобравањем. Шире је прихваћена 1944. године као једини излаз из очајничких ситуација. Почетни план за развој токко оружја делом је рађен због немогућности јапанске индустрије тог времена да развије напредна прецизна оружја. Покушаји да развије вођену противбродску ракету, сличну немачкој Хс.293 или Fritz-X, дошли су прекасно. Стога је у лето 1944. године предложен развој противбродске ракете са људским вођењем, која је касније еволуирала у MXY7 Okha (Трешњин цвет). Неуспех у развоју вођеног торпеда довео је 1943. године до предлога да се развије торпедо „са посадом“, али је у почетку одбијен јер оператер није имао могућности да избегне смрт приликом употребе овог средства. Догађаји из 1944. године уклонили су ово „ограничење“ и довели до развоја самоубилачког торпеда Каитен. Катализатор за примену токко напада била је битка у Филипинском мору (19. јун 1944. године) која је завршена уништењем већине преосталог кадра морнаричких пилота, који су у бици нанели мало штете америчкој морнарици. Вицеадмирал Такиђиро Ониши, командант 1. ваздухопловне флоте, имао је став да док год пилоти иду да гину у борбеним операцијама, њихова смрт се не треба сматрати узалудном.

Иако је велики труд улаган у развој специјалног оружја за самоубилачке нападе, већина успешних пројеката су у ствари били конвенционални авиони претворени у самоубилачке летелице једноставним наоружавањем бомбама са модификованим упаљачима који би се активирали приликом удара самог авиона у мету. Ониши је формирао прву јединицу самоубица – камиказа на Филипинима. Први напад овом јединицом је изведен 25. октобра 1944. године током битке у заливу Лејте. Свега 12 ангажованих авиона успело је да потопи носач авиона Ст. Ло и да оштети још два. Ови рани, спектакуларни успеси, успели су да уклоне све противнике самоубилачких напада тако да је током пролећа 1945. године порастао број самоубилачких мисија. У току борбених дејстава у бици за Окинаву, априла 1945. године, извршено је преко хиљаду летова. У периоду од октобра 1944. до августа 1945. године извршено је око 3000 самоубилачких мисија јапанских пилота камиказа.

Прво средство за извођење токко напада из ваздуха била је Ока. Након употребе почетком 1945, Оке су чуване за коначни обрачун у ојачаним склоништима налик овоме на слици

Јапанци су на основу извештаја морнарице и авијације донели погрешне закључке о ефикасности напада. Јапанци су ценили да су потопили шест носача авиона, један ескортни носач авиона и десет бојних бродова, уз већи број мањих бродова, што је укупно дало цифру од 81 потопљених ратних бродова америчке морнарице. Веровали су да су током битке за Окинаву потопили половину америчких носача авиона. У ствари, нису потопили ни бојне бродове, нити носаче авиона. Укупно је потопљено 34 бродова, међу којима највише разарача који су се налазили у заштити пловних састава.

Упркос нанетој штети, самоубилачке мисије су омогућиле ретку прилику за јапанску копнену војску да нанесе озбиљну штету америчким снагама у тренутку када се конвенционална тактика вођења рата показала и као скупа и као неефикасна. Као резултат тога, токко тактика је заузела централно место у Кецу-Го плану и проширена је значајно изван импровизованих ваздушних напада у биткама за Филипине, Иво Џиму и Окинаву. Широки дијапазон самоубилачких оружја и тактике биле су укључене у планирање борбених дејстава у ваздуху, на мору и на копну. Састанак у команди 6. ваздухопловне армије одржан јула 1945. године имао је као закључак да ће самоубилачке мисије имати одлучујући утицај на одбијање америчке инвазије, те да се може очекивати да ће се оваквим борбеним дејствима уништити између једне трећине и једне половине десантних снага.

У лето 1944. године јапанска морнарица је располагала са око 4300 школских авиона који су могли бити конвертовани у самоубилачке летелице. У ову цифру су урачунати не само школски авиони за основну и напредну обуку пилота већ и застарели ловачки авиони. Овом броју треба додати и 700 бомбардера различитих типова. Најмодернији ловачки авиони, попут Раидена и Шидена у почетку нису били планирани за конверзију, јер су процене говориле да ће бити ангажовани у саставу ловачке пратње. Касније су и ти авиони стављени на листу за конверзију. Конференција одржана у јулу месецу донела је закључак да ће око 60% расположивих снага бити оперативно у време америчког искрцавања, те да ће од 2400 авиона, колико ће учествовати у дејствима, њих 400 постићи поготке.

Јапанци су сматрали, доста оптимистично, да ће један од три ангажованих авиона постићи погодак у претрпаној формацији транспорта, а не у раширеној формацији са јаком противавионском одбраном – какв је био случај у борбеним дејствима током 1944-45. године. Ови напади ће по њима бити ефикаснији јер ће у самом нападу учествовати и експлозивни чамци и торпеда. Ова поморска компонента напада би требала да, према проценама, уништи још око 70 америчких бродова. Овакве пројекције су указивале да ће савезничко бродовље са пет укрцаних дивизија бити потопљено у почетној фази операције, што је представљало трећину десантних снага. Како је циљ био потапање 500 америчких транспортних бродова, направљени су планови на повећању броја авиона – камиказа типа Ока и Цуруги. До краја године је требало произвести преко 2000 авиона.

Нови типови самоубилачких авиона били су мешавина напредних авиона са погоном на млазни и ракетни погон, као и јефтиних авиона са конвенционалним погоном. Авион на ракетни погон Ока Тип  11 ушао је у производњу октобра 1944. године и по први пут је употребљен марта 1945. године. Ови мали авиони су отпуштани са бомбардера типа Г4М2, који се показао као преспор и рањив на дејство ловаца пресретача. Након борбене употребе у пролеће 1945. године, у залихама је у јулу 1945. године остало око 230  авиона овог типа.

Авиони Тип  11 требали су бити замењени авионима на млазни погон Ока Тип  22, који би се подвешавали на бржи бомбардер типа P1Y и лансирани са веће удаљености од објекта напада, чиме би имали веће шансе да избегну авионе из ловачке заштите пловног састава. Најинтригантнија верзија самоубилачког авиона била је верзије Охка Тип  43, претеча модерних противбродских ракета лансираних са копна. Ова верзија је имала повећани распон крила и турбомлазни погон. Конструкцијски су биле предвиђене за лансирање са обалских лансера. Свака „база“ би се састојала од неколико катапулта – лансера, у близини пећина у којима би биле смештене летелице до непосредно пред лансирање. Производња прве летелице овог типа започета је јула 1945. године на полуострву Миура. Планирана је производња 41 лансера и 245 склоништа, на укупно седам локација. Рок за завршетак производње био је октобар 1945. године.  Иако је неколико локација било изграђено, а катапулти проверени, производња самих летелица није почела све до пред сам крај рата.

Токко пловила

Прва самоубилачка пловила дело су припадника копнене војске задуженог за логистику у Пацифику. Априла 1944. године генерал потпуковник Јошиабуро Сузуки је предложио да се мали чамци наоружају експлозивом и другим врстама наоружања и да се њима изведу напади на амерички десант. Изградња чамаца, као и упоредо формирање првих јединица наоружаних овим чамцима, започело је септембра 1944. године. У време почетка пројекта постојала је извесна одбојност према самоубилачким нападима, тако да су чамци могли да врше напад на два начина: први, да у проласку поред непријатељског брода одбаце две дубинске бомбе које би детонирале испод брода и тако да уништиле, и други, да чамац удари у непријатељски брод, што би активирало експлозивно пуњење смештено у прамцу чамца. Посаде чамаца су чинили питомци старости 16-17 година, који би након извршене акције постхумно били унапређени у чин поручника. Чамци су добили име Ренраку-таи.  Пук наоружан овим чамцима имао је кодирано име „пук Акатсуки“. Пук се састојао од три чете чамаца, са по 18 чамаца. Ове јединице су по први пут употребљене у бици за Окинаву, када је седам пукова са више од 700 чамаца било размештено на Керама Ретто и околним острвима. Представљали су велику опасност за непријатеља али нису били посебно ефикасни јер је већи део њих био пресретан патролама и уништаван. Потопили су један десантни чамац и оштетили два разарача и један десантни чамац.

Ренраку чамац је на крми имао рампу под углом која је служила да се са ње у воду, у непосредној близини америчких десантних пловила, оборе дубинске бомбе. На слици: припадник америчких оружаних снага тестира заплењени Ренраку чамац.

Јапанска морнарица је постала свесна идеје јапанске копнене војске у лето 1944. године. Како није желела да буде надмашена, формирала је сопствене одреде експлозивних чамаца. Чамци класе Шинyо били су врло слични чамцима Ренраку-таи, с том разликом да ови нису имали опцију напада дубинским бомбама, јер су од самог почетка развијани за извођење напада ударцем о циљ. Како би се разликовали од чамаца изграђених по пројекту копнене војске, чамци класе Шинyо су имали и помоћно наоружање које се састојало од два ракетна бацача калибра 120мм на крми, а који су служили за ометање нишанџија на броду-мети, или би се лансирали на мету непосредно пред сам удар. Изграђена је и већа верзија, ознаке Тип  5, која је имала двочлану посаду. Овај тип чамаца је имао функцију вође дивизиона. Као секундарно наоружање имао је тешки митраљез, којим је одбијао нападе торпедних чамаца. Посаде чамаца су регрутоване међу средњошколском омладином, старости 15-16 година. Прве јединице су формиране у Сасебоу крајем 1944. године одакле су пребазирале на Корегидор (Филипини), где нису били ангажовани у већем обиму. Јапанска морнарица је планирала да до септембра 1945. године изгради око 7000 чамаца овог типа. Пар хиљада је било изграђено пре краја рата, не само у Јапану, већ и у Сингапуру, Кини и холандској Источној Индији.

Самоубилачки чамац Шинјо јапанске морнарице. Разликује се од чамца истог типа којим су биле наоружане јединице копнене војске по лансирној шини на крми чамца.

Поред самоубилачких експлозивних чамаца, јапанска морнарица је изградила и више типова џепних подморница и јахаћих торпеда. Најпознатије је било јахаће торпедо Каитен. Развој Каитена је започет марта 1944. године. То је био дериватив торпеда Тип  93 Модел 3, са увећаном централном секцијом трупа и секцијом бојеве главе. Торпеда су могла да се лансирају са различитих типова платформи, укључујући подморнице и специјално прилагођене бродове, али и са копна. најуобичајенији систем лансирања био је са подморнице која је на палуби носила између два и шест торпеда, зависно од габарита саме подморнице – носача. Производња Каитена покренута је августа 1944. године. Први пут су употребљена у почетној фази Кецу-Го плана, када су у водама Улитхи атола напали сидриште америчке морнарице. Након многих покушаја, Каитен торпеда су се показала као неефикасна, потопивши свега два брода. Ипак, ова торпеда нису избачена из наоружања, већ су добила своје место у систему одсудне одбране јапанских острва. До краја рата произведено је више од 400 торпеда, углавном у верзији Тип  1.

Када је реч о џепним подморницама, развијена су два модела: Корју и Каирју, које су могле да носе по два торпеда. Корyу их је носила једно изнад другог, у прамчаним торпедним цевима, док су подморнице класе Каирyу носиле торпеда у торпедним цевима монтираним на спољној страни оплате. Иако су могле да изврше напад лансирањем торпеда и извлачењем, од њих се очекивало да изврше напад ударом у брод-мету, како би се осигурало потапање погођеног брода. Корyу се сматра најефикаснијом самоубилачком подморницом. За потапање два брода било је потребно употребити три подморнице. До краја рата је изграђено 110 подморница класе Курyу и 250 подморница класе Каирyу, али се не може рећи да су у довољној мери ангажоване у борбеним дејствима. Јапанска морнарица је самоубилачке јединице намењене одбрани обале организовала у јуришне групе, која се састојала из мешовитих јединица подморница, јахаћих торпеда и експлозивних чамаца. Експлозивни чамци из састава копнене војске такође су потпали под команду ових јуришних група.

Једна од најчешћих модела самоубилачких подморница, модел Корју. До септембра 1945. требало је произвести 570 подморница овог типа. Имала је петочлану посаду и била наоружана са два торпеда калибра 450 мм.

Подморница Каирју је била мала подморница са двочланом посадом и могла је понети два торпеда на спољним носачима или са експлозивним пуњењем са контактниим упаљачем на прамцу. Подморница је била јефтина за производњу, за погон је коришћен аутомобилски мотор Исузу.

Поред самоубилачких пловила, јапанска морнарица је припремала и самоубилачке јединице за блиску борбу, које би уништавале америчка десантна средства при њиховом приласку обали. Подводне јуришне јединице, зване Фукурyу, биле су необичан покушај поморског округа Јокосука на развоју метода за напад на бродове употребом ронилаца – људи жаба. Пројектовано је ронилачко одело које је до августа 1944. године произведено у укупној количини од 1000 комплета, а са планом да се до септембра 1945. године произведе још 7000 комплета. Њихово основно оружје је била мина Тип  5, масе 10 кг, која је имала форму експлозивног пуњења на крају дугачке мотке, на чијем врху се налазио контактни упаљач. Уобичајена тактика се састојала да се рониоци разместе у рејону очекиваног наиласка непријатељских бродова. Типични положај одбране се састојао из реда контактних мина, на дубини од 10 – 15 м које би рониоци у погодном тренутку отпустили ка површини. Ближе обали се налазио појас састављен од три реда рониоца, међусобно удаљених по 60 м. Смакнути поредак рониоца у редовима омогућио је да максимални слободни пролаз буде не већи од 20 м. Задатак рониоца је био да мином погоде дно десантних бродова у тренутку њиховог преласка преко позиције рониоца. Иза појаса са рониоцима налазио се ред магнетних мина на дубини од 3 м, и на крају ред контактних мина на дубини од свега 90 цм.

Овај цртеж америчке обавештајне службе приказује јапанског рониоца са апаратуром за дисање под водом. На десној страни цртежа се види пресек мине Тип 5 са 10 кг експлозива

У циљу обезбеђивања заштите рониоца од контрамера Американаца извршени су разни експерименти који су резултирали градњом бетонских подводних склоништа. Та склоништа не само да су требала да пруже заштиту од америчких контрамера већ су требале и да их заштите од експлозија проузрокованих дејством суседних рониоца. Основна формација рониоца било је ронилачко одељење од 6 припадника, са пет одељења у воду, пет водова у чети и три чете у батаљону. Првоформирана јединица рониоца била је 71. Тотсугекитаи Арасхи из Јокосуке, која се састојала од два батаљона. Још четири батаљона је требало да се придружи јединици након завршене обуке. Према плановима Јапанаца, ова јединица је требала да нарасте на око 4000 припадника, који би имали основни задатак да бране токијску луку и оближња места десаната на острву Хоншу. Још две јединице (81. Арасхи у Куреу и Каwатана Арасхи у Сасебу) су требале да броје по око 1000 припадника. Команда морнарице је благонаклоно гледала на овакав начини организовања одбране тако да је желела да за реализацију Кецу-Го плана обезбеди око 40 000 рониоца, али су били осујећени у плановима због недостатка опреме.

Разрађенија шема одбрана главних лука, као што је Токијо, била је одбрана употребом подводних бункера. Као прелиминарни план, неки од расходованих теретних бродова су модификовани уградњом водонепропусних одсека и спремишта ваздуха и наоружани торпедним цевима. Бродови су потопљени, а вода избачена из комора. Посада би потом прешла у бункере употребом ронилачких одела и посела подводне батерије. Смена би трајала десет дана. Постојали су извештаји да су на улазу у Токијски залив била изграђена три бункера, али су јапански официри након рата демантовали те извештаје.

Копнена војска је такође развијала неконвенционална оружја за одбрану обале. Развој нових тактика и оружја за одбрану обале био је поверен 10. војној експериманталној станици у Муротсу. Један од пројеката је био “потапајући топ”. Потапајући топ Модел 1 је био у виду усидрене челичне плутаче која је могла да се потопи или изрони на површину помоћу баласних танкова. Плутача је имала две варијанте наоружања. Прва варијанта је имала топ калибра 20 мм, а друга топ калибра 37мм. Посаду су сачињавала два рониоца који су могли да бораве унутар плутаче. Смена је трајала 48 сати за варијанту у зароњеном стању, односно недељу дана у површинском стању.

Илустрација потопиве плутаче Тип 1, наоружане топом калибра 37 мм

Тактика употребе се састојала у томе да у приласку америчких десантних средстава обали, формација плутача изрони на површину, након чега би била отворена ватра из топова. Израђене су две плутаче и маја 1945. су подвргнуте тестирању. Брзо је уследио модел Тип  2, који је у ствари била једноставна конструкција подморнице у виду цилиндра која је имала уграђен мотор снаге 15 КС којим су покретани компресори, пумпе за воду и пуњене батерије за погон електромотора снаге 10КС.. Посада овог типа пловила је бројала два до три члана, а помоћу електромотора је могла пловити брзином од 3 чв у површинској, односно 2 чв у подводној вожњи. Од наоружања је располагала топом калибра 75 мм. Прототип је конструисан у компанији Митсуи јула 1944. године, али су пробне вожње откриле многе проблеме. Уочени проблеми су отклоњени до 8. августа, када су извршене пробне вожње, тако да је подморница била спремна за производњу.

Ови потапајући топови били би подржани потапајућим бункерима Модел 3. Они су били увећана верзија бункера Тип  2, али намењени за смештај мина. Наиме, у њима се могло сместити 115 малих плутајућих мина масе по 5 кг, као и муниција за потапајуће топове. Прототип је израђен у компанији Мицубиши у Нагасакију средином јула 1945. године. Тестирани су у луци до 9. августа исте године.

Одбрана Кјушуа

Јапански обавештајци су проценили да ће почетно искрцавање америчких снага бити изведено на острву Кјушу, так ода су најинтензивнији радови на организовању одбрану били управо тамо. Одбрана Кјушуа је била у одговорности 16. обласне армије, која је у лето 1945. године имала у свом саставу две армије, 15 дивизија, седам самосталних мешовитих бригада, три оклопне бригаде и две тврђаве. Захваљујући важности Кјушуа, развијен је део оперативног плана кодног имена Мутсу-Го, који је обележио тактичке циљеве различитих јединица које су биле на располагању на Кјушуу.  Захваљујући датом приоритету, радови на организовању одбране на Кјушуу су према плановима требали да буду завршени до краја маја или почетка јуна у јужном делу острва, односно до краја јула на остатку острва. У стварности, мањак ресурса одложио је инжињеријске радове тако да када је командант 2. армије, фелдмаршал Шунроку Хата извршио смотру крајем јуна и почетком јула нашао да је одбрана залива Ариаке, једног од највероватнијег попришта предстојеће битке, завршено у степену 30%. За уређење положаја у овом рејону Јапанци су на располагању имали скромне количине материјала: 21200 тона цемента и 1000 тона гвожђа. Упоређења ради, Немци су за свој Атлантски зид у врхунцу радова имали на располагању 2,02 милиона тона цемента. Даље, немачки програм изградње трајао је несразмерно дуже, 3 године. Захваљујући већ реченој несташици цемента и гвожђа, јапански програм фортификацијског уређења морао је да се окрене пећинама и тунелима. За ту сврху, Кјушуу је додељено 3,4 милиона кубика дрвене грађе. Једна од најзначајнијих недостатак у лето 1945. године биле су неадекватне залихе муниције на јапанским острвима, јер је већи део био одаслат у заузете територије.

Одбрана Кјушуа, август 1945.

Јапански успех на ојачавању острва Кјушу утицао је на америчке планове за операцију Olympic, која је била планирана за 1. новембар 1945. године. Првобитни план је био одобрен априла 1945. године, када су амерички обавештајци проценили да се Јапанци могу супротставити са 229000 људи.  Јула 1945. године су постали свесни да је предност Американаца са 3:1 у погледу бројног стања људи пала на 1:1, што би вероватно довело до веома великих жртава на страни Американаца. Јапанци су на острву Кјушу могли да ангажују око 657000 људи, што је еквивалент 17 дивизија. Додатно, могли су да ангажују и 300 000 цивила, старости од 17 до 44 година који би били припадници Националних добровољачких снага.

Положаји у борби

Амерички план у пролеће 1945. године био је да покрене напад на јапанска острва из два правца. Прво искрцавање, операција Olympic, би било на јужни део острва Кјушу, на дан „X“ – 1. новембра 1945. године са 14 дивизија. То би било највеће искрцавање, с обзиром да се на Нормандију искрцало 12 дивизија. По заузимању јужног дела острва, и његовог осигурања, покренула би се операција Coronet, искрцавање 25 дивизија на Канто зараван код Токија, на дан „Y“ – 1. март 1946. године.

Студије које су направљене деведесетих година показале су да би искрцавање на Кјушу била највећа кланица америчких оружаних снага. Процењено је да би Американци претрпели губитке између 1,7 и 4 милиона људи, од којих 400 000 до 800 000 погинулих. Јапански губици у људству процењивани су на око 5 до 10 милиона, са великим процентом цивилног становништва. Покољ америчких војника је избегнут. Америчко ваздухопловство је бацило атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки, Совјети су напали Манџурију. Овај двоструки ударац дао је јапанском цару изговор за предају, иако се већина војног руководства противила томе и надала се да ће доћи до коначне битке. Одбрамбена инфраструктура јапанских острва није стављена на пробу, али су неки од њених елемената биле субјект испитивања у месецима који су претходили крају рата.

Киша рушевина: јапанска стратегијска ПВО 1944–45

Један од највећих проблема Јапанаца током Другог светског рата био је мањак адекватне ПВО којом би бранила јапанска острва од напада савезничких бомбардера. Операција Маттехорн, почетна кампања 20. бомбардерске команде из удаљених база на територији Кине, почела је 15. јуна 1944. године, нападом бомбардера типа Б-29 на челичану Јавата на острву Кјушу. Бомбардере су пресрели ловци Ки-45 из састава 4. ваздухопловног пука. Они су тврдили да су оборили седам бомбардера, иако су оборили свега један. Учинак 131. пука противавионске артиљерије био је толико слаб, да је командант пука прекомандован у Манџурију.

Ситуација се није поправила ни након промене тактике и опреме. Морнаричке јединице ловаца из Јокосуке, Куреа и Сасеба су 19. јула 1944. године стављена под команду Команде одбране, а три ваздухопловне бригаде додељене одбрани јапанских острва прерасле су у дивизије. Основни проблем је био недостатак мреже раног упозоравања. Радари Тип А су били бескорисни, а радари Тип Б су могли да открију долазеће формације авиона на даљинама од свега 300 км. Како су радари ретко били више од 150 км испред циљева бомбардера чија је брзина лета била око 450 км/х, то мрежа раног упозоравања није могла да узбуни ловачке јединице више од сат времена пред напад. Обично је било потребно око три минута од тренутка откривања непријатељске формације до јављања, и још седам минута је било потребно локалној команди да нареди узлетање. Првом ловцу је требало око 40 минута да узлети и да се попне на висину од 10 000 м, одељењу је за то требало око 50 минута, групи сат времена, дивизији 75-85 минута. Као резултат свега наведеног, шачица ловачких авиона би нападала на бомбардере – што је било више него недовољно. Бомбардери Б-29 су за разлику од јапанских ловаца, били конструисани за лет на великим висинама. Такође су имали и предност у погледу брзине над јапанским ловцима.

Пловила која су се налазили у систему раног упозоравања били су 600 наутичких миља далеко од обале, али их је дејство америчких подморница током 1944. године приморало да се приближе територијалним водама. Недостатак радара их је онемогућавало у уочавању формација бомбардера на великим висинама.

Учинак јапанских противавионских јединица био је слаб. Топови калибра 70 мм бил ису неефикасни против циљева на висинама изнад 4500 м. Топови калибра 80 мм једва су могли досећи америчке бомбардере типа Б-29. Масовније наоружавање јединица топовима калибра 120 мм почело је тек у новембру 1944. године.

Америчка 20. бомбардерска команда је имала своје проблеме, међу којима је највећи био деловање без удаљених кинеских база и прецизно бомбардовање са великих висина које се показало много већим изазовом него што се чинило да ће бити. Спори темпо америчког бомбардовања променио се 24. новембра 1944. године када је 21. бомбардерска команда започела са бомбардовањем са ближих Маријанских острва.

Са усвајањем токко тактике, дошло је и до прве употребе самоубица, 7. августа 1944. године. 10. ваздухопловна дивизија у подручју Токија је оформила То-Го јединицу (Специјалну јуришну јединицу) октобра 1944. године. Њихова мисија је била толико успешна да је свим јединицама, сем 17. и 18. ваздухопловном пуку, наређено да 3 до 4 авиона доделе специјалној То-Го јединици. Американци су избројали 9 уништених и 13 оштећених бомбардера Б-29, док су Јапанци на својој страни избројали губитке од свега 21 ловачког авиона.

Покушано је и са успоставом система управљања пресретачима коришћењем радара за рано упозоравање, какви су били радари Tachi 6 и Tachi 18, где је један радар пратио бомбардере а други ловачке авиона. Ипак, радари нису били довољно прецизни. Ова мрежа је била инфериорнија у односу на мрежу коју су користили Британци пет година раније у бици за Британију.

Први напади запаљивим бомбама на Токијо од 30. новембра донели су талас побољшања и унапређења. Морнарица је ојачала снаге за противваздушну одбрану са око 140 ловаца у јуну 1944. године на 630 ловаца на крају рата. Ове ловачке јединице су биле ограничене на дејства у околини базе, тако да је једино 302. морнаричка ваздухопловна група која је базирала поред Токија видела акцију против америчких Б-29. Нови топови калибра 120 мм су били сконцентрисани око Токија и до краја рата их је испоручено 84 оруђа – што је комплетна производња од 1942. до 1944. године. Потпомогнути диспропорцијом у погледу опремања јединица радарима, ова јединица је коначно у пролеће 1945. године почела да постиже више погодака. Најснажније борбе у ваздуху одиграле су се од новембра 1944. до фебруара 1945. године. Средином фебруара 1945. године ситуација са противваздушном одбраном поново је кренула на горе, захваљујући покретању ваздушних напада са америчких носача авиона из састава Наменских снага 58. Мисије из овог састава биле су усмерене на јапанске аеродроме на заравни Канто. Све у свему, амерички ловци су тврдили да су оборили 341 јапанских авиона у ваздуху и уништили још 190 авиона на земљи, изгубивши током ових борбених дејстава свега 60 авиона. Постепени колапс јапанске ратне привреде такође је утицао на снабдевање муницијом противавионске артиљерије, тако да је борбени комплет пао са 200 пројектила на свега 30 до 40 пројектила по цеви.

Док су се Јапанци трудили да се ухвате у коштац са бомбардерима Б-29 на великим висинама, америчка 21. бомбардерска команда је настојала да превазиђе лошу прецизност у бомбардовањима. Аналитичари су били убеђени да су јапанске снаге противваздушне одбране толико слабе да би америчко ваздухопловство требало да дневне напде са великих висина замени ноћним нападима запаљивим бомбама са малих висина. Први ноћни напад је изведен 9. марта 1945. године. Изазвани су пожари у источном Токију, који је уништио скоро половину града и усмртио око 85 000 људи. Јапанци су у борбу послали свих 90 ноћних ловаца из 10. ваздухопловне дивизије и тврдили да су оборили 15 америчких бомбардера. Американци су, насупрот њима, тврдили да нису имали нити један губитак од ловаца, већ да су изгубили 7 бомбардера услед непознатих разлога. За разлику од ловаца, јапанска 1. противавионска артиљеријска дивизија је тврдила да је оборила 18, а оштетила 66 бомбардера Б-29; амерички извештаји говоре о једном бомбардеру обореном противавионском артиљеријом. Како су Јапанцима били потребни жртвени јарци, већина команданата из 10. ваздухопловне дивизије је смењено или прекомандовано. Осака и Кобе су били мета напада пар дана касније, док су остали јапански градови уживали у кратком предаху, јер су крајем марта бомбардери Б-29 добили задатак да бомбардују аеродроме на којима су базирале камиказе. Камиказе су наносиле тешке губитке америчкој морнарици током битке за Окинаву, стога су аеродроми на острву Кјушу са којих су полетале камиказе морали бити уништени.

Озбиљност ситуације априла 1945. године, као и одобрење цара за Кецу-Го план, приморао је јапанско ваздухопловство и морнарицу да превазиђу ривалитет и да унифицирају ваздухопловне јединице на јапанским острвима, сада под јединственом командом генерала Масаказу Кавабеа, команданта Ваздухопловне армије.Упркос покушајима унифицирања, нова команда се суочила са великим губицима ловачке авијације, делом због дејства америчке авијације, а делом и због слања неискусних пилота у ноћне мисије. Морнарица је допринела ноћним ваздушним биткама ангажовањем првог ноћног ловца опремљеног радаром ФД-2, ловцем Ј1Н3 Геко. Перформансе радара су биле лоше тако да је уклоњен са многих авиона у циљу постизања веће брзине. У исто време, америчко ваздухопловство почиње са ангажовањем ловачких авиона П-51 Мустанг на пратњи бомбардера. У овој фази квалитет јапанских пилота је нагло опао, док је претња од америчких ловаца толико порасла да су Јапанци одлучили да сачувају авионе и пилоте за коначну битку која је предстојала. Тако је напад покренут са ТФ38 био изненађен млаком одбраном, која је била у потпуној супротности са осињим гнездом које је дочекало напад са ТФ58, из марта месеца.

Десета ваздухопловна дивизија, одговорна за одбрану Токија и Канто заравни, пала је са 400 ловачких авиона на свега 95 ловачких авиона, колико је имала у јулу 1945. године; Једанаеста ваздухопловна дивизија, у централном делу острва Хоншу, пала је са200 на 130 ловачких авиона. Током рата, митраљесци са бомбардера Б-29 тврдили су да су оборили укупно 914 јапанских ловаца, 456 вероватно уништених и 770 оштећених. Иако су ове цифре претеране, јапански ловачки авиони су ипак претрпели велике губитке. Јапански извори говоре о око 4000 изгубљених ловачких авиона у одбрани Јапана, од којих је 1450 уништено у борби и 2750 од осталих узрока. Не постоје прецизни подаци о ваздушним победама Јапанаца, иако су пилоти јапанског ваздухопловства тврдили да су оборили најмање 470 бомбардера Б-29. Најактивнија морнаричка јединица, 302. ваздухопловна група тврдила је да је оборила 300 америчких авиона.

Када је реч о учинку јапанске противавионске артиљерије у обарању америчких авиона, већ је речено да су имали слаб учинак због немања квалитетног наоружања и опреме. Ипак, 1. дивизија противавионске артиљерије је тврдила да је оборила193 и оштетила 454 бомбардера Б-29. Од преостале три дивизије, само је друга дивизија тврдила да је оборила 10 и оштетила 323 бомбардера. Према америчким изворима, укупни губици у бомбардерима у периоду 1944-45. године износили су 424 авиона, од којих је 147 оборено у борбеним дејствима.

Два напада атомским бомбама у августу 1945. године нису осујећена ни јапанским ловцима ни противавионским топовима. До лета 1945. године јапанска противавионска одбрана је навикла на појединачне извиђачке летове америчког Б-29, тако да су избегавали да га пресрећу авионима како би сачували преко потребно гориво. Хирошиму су браниле 5 батерија топова калибра 70 мм и 80 мм. Нагасаки је брањен са четири батерије калибра 80 мм и 2 чете рефлектора. Резултати напада широко су познати.

Јапанска обалска артиљерија

Било је бројних случајева артиљеријских дуела између јапанске обалске артиљерије на пацифичким острвима и америчких ратних бродова, најчешће разарачима наоружаним топовима калибра 127 мм, што их је доводило у сличну категорију са јапанским топовима на обали. Међутим, обалска артиљерија на јапанским острвима је видела мало, или чак ни мало акције. Јула 1945. године бојни бродови из састава ТФ38 су бомбардовали неколико јапанских индустријских постројења дуж обале, од којиих је неколико имало батерије обалске артиљерије. Ове обалске батерије нису биле у стању да се носе са тешким топовима америчких бојних бродова, ни по калибру, ни по домету.

Неефикасност обалске артиљерије у овим инцидентима сугерише да је Јапан био мудар када је одлучио да не улаже превише ресурса у овај архаични вид одбране.

Положаји данас

Јапан није учинио много на чувању остатака положаја и објеката одбране из 1945. године. Јапанске оружане снаге су се потрудиле да обаве што више послова у складу са америчким инструкцијама за демилитаризацију пре пристизања америчких окупационих снага септембра 1945. године. Као резултат тога, већи део обалске артиљерије и положаја противавионске артиљерије је остао без оруђа, које је демонтирано и допремљено у централни депо на уништење. Изузетак су била велика и утврђена оруђа, као и неке артиљеријске батерије које су биле на удаљеним локацијама. Оне су демилитаризоване касније, крајем 1945. и почетком 1946. године.

У данашње време, јавља се интерес да се сачувају артефакти из Другог светског рата. Неки то виде као намеру да се сачува јапанска војна традиција и успомена на жртвовање припадника јапанске царске војске у рату, остали виде као средство за подсећање на јапанске ратне злочине. Неколико артиљеријских батерија је преживело на удаљеним острвима, али су врло лошем стању и не могу се репарирати. Ипак, шачица топова је преживела рат и период након рата када је то оружје уништавано. Изложени су у музејима. Тако је светлост дана угледала стара хаубица калибра 280 мм, обалски топ калибра 140 мм.

Поред оруђа, рат су преживеле многе пећине које су уређене као складишта  и заклони. Неке од њих су претворене у туристичке атракције.

Совјетске одбрамбене линије ка Западу, 1928-41.

 

Увод

Фортификације су кроз историју играле кључну улогу у заштити стратешких интереса Совјетског Савеза и његовог претходника, царске Русије. Прва утврђења се граде још у 18. веку, из ког датира на далеко чувена тврђава Кронштат, задужена за одбрану Санкт Петерсбурга. У исто време је била утврђена и обала Крима. Одбрана Севастопоља је играла битну улогу у борбама у Кримском рату, који је вођен од 1853. до 1856. године. Пола века касније, одбрана око Порт Артура, руске поморске базе у Манџурији, се показала као знатно јачи противник него што су Јапанци у почетку мислили. Међутим, Руси (и краљевства која су доминирала регионом пре него што су припојена царству) су имали далеко дужу традицију прављења замкова и тврђава дуж главних инвазионих рута које су водиле са запада.

Насеља и градови као што су Кингисеп, Псков и Себеж били су утврђени за одбрану од пољака, Швеђана и Тевтонских витезова. Ова традиција се наставила и током 19. века када је утврђена Варшава, слично Бресту, највећој тврђави руског царства тог доба. Ова велика утврђења су током Првог светског рата релативно лако заузета од стране Централних сила, јер су нападали на слабо опремљену и такође слабо вођену руску војску. Руси су касније током рата имали неке ограничене успехе, али се то показало као прекасно. Царски режим бива збачен од стране бољшевика, када се успоставља и нова бољшевичка власт која је затражила мир.  Овај преокрет догађаја је запањио западне државе и ускоро су „Бели Руси“, подржани бившим руским савезницима (Британцима и Французима) покушали да  отму власт од Лењина. У Грађанском рату који је уследио, Црвена армија Троцког је изградила низ утврђених рејона, како би заштитили нову власт у Москви и Санкт Петерсбургу. То су често биле фортификације, нешто јаче од пољских, али су играле важну улогу у осигуравању победе Црвене армије.

Тврђава Каменец Подолски у Украјини. Успешно је одолевала нападима Турака и Татара. Као препозната тачка стратегијске важности, у непосредној близини су изграђени фортификацијски елементи

Вредност ове одбране у руском Грађанском рату покренуо је дебату о облику будућих система одбране и искуствима главних зараћених страна у Првом светском рату, а све у склопу размишљања о фортификацијама у међуратном периоду. У Совјетском Савезу, исход тих расправа је била одлука да се изгради низ фортификација, од бункера, са циљем заштите стратешких интереса. Међутим, чак је и овако релативно конзервативан подухват био немогућ, јер је совјетска економија након рата била преслаба. Радови на утврђивању западне границе коначно су започети 1928. године, али су радови због ограниченог буџета били извођени на свега четири локације. Касније, када је економска ситуација дозволила, дуж границе је изграђено још девет утврђених рејона. Након тога је програм изградње успорен, али је успон нацизма и готово неумитно приближавање рату, ревитализовало програм изградње, тако да је 1938. године наручена изградња још 8 утврђених рејона, који су требали да попуне празнине у постојећем систему утврђења. Међутим, потписивање Пакта о ненападању са Немачком 1939. године и каснија подела Пољске учинили су Стаљинову линију застарелом. Заустављен је рад на већем броју локација, а сам систем овакве одбране одбачен је у корист изградње нове фортификације дуж ревидиране границе, дуж тзв. Молотовљеве линије.

Конструкција и развој

Стаљинова линија

Причати о одбрани Стаљинове и Молотовљеве линије није могуће без помињања физичких одлика западне границе тадашњег Совјетског Савеза. Можда је најочигледнија одлика енормна дужина границе, која се у време почетка радова на Стаљиновој линији крајем 1927. године протезала од Финског залива на северу до Црног мора на југу. Деценију касније, након анексије источне Пољске, граница се померила на запад и продужила, тако да је износила око 4500 км. На половини граничне зоне налазиле су се Припјатске мочваре, велики шумовит и мочварни предео. Кроз историју се овај предео показао као велика препрека за напредовање потенцијалног агресора, али је играла важну улогу и за Совјете који су вршили процене при организацији одбране земље. Овај део фронта је захтевао лаку одбрану. Мочварни део је захтевао од Совјета да подели своје јединице на два дела, са једном делом који ће покривати Москву и Лењинград на северу и други део који ће покривати одбрану региона који је био значајан за земљу са становишта материјалних ресурса и производње хране. Штавише, због лоших друмских и железничких веза кроз ово подручје, ове две целине Црвене армије морале су да делују самостално, независно једна од друге. Комуникације правцем исток-запад су биле боље, иако је било релативно мало главних путева, од туцаника. Гранична зона је, међутим, била добро покривена железничким комуникацијама које су након 1939. године биле проширене унутар пољске. То су биле пруге широког колосека и омогућавале су Совјетском Савезу вредну предност над било којим потенцијалним агресором, јер је непријатељ морао или да модификује целокупну своју железничку мрежу или ће морати да заробе довољан број локомотива и вагона од Совјета како би користили такав систем железнице.

Да би нападач повећао своје шансе за успех, морао би да обезбеди мостове преко многих река које су пресецале регион западне границе Совјетског Савеза. Како су реке биле и широке и брзе, представљале су корисну препреку око које се организовала одбрана Црвене армије, а многе фортификације су се налазиле непосредно уз речне токове.

Совјетски планери су све напред наведено имали на уму када су пројектовали систем утврђивања границе. Њихово размишљање, као и размишљање свих у Европи, било је под утиском дешавања из Првог светског рата, али за Совјете је ипак било значајније искуство из Грађанског рата. Постојало је доста разлога за то. Прво, за разлику од Западног фронта где су тврђаве Вердена биле кључне за француски систем одбране, тврђаве су играле релативно малу улогу у борбама на истоку. Аустроугарска утврђења око града Пшемисла била су заузета од стране Руса на самом почетку рата, а Немци су брзо заузели руске тврђаве у Варшави и Бресту. Друго, многи официри руске армије који су се борили у Првом светском рату били су или мртви или протерани јер су ратовали на страни Белих Руса против бољшевика, тако да Црвена армија није могла имати користи од њиховог искуства.

Руски грађански рат

Током борби против контрареволуционарних снага, Црвена армија радника и сељака, или Црвена армија је израдила низ утврђених рејона (ојачаних рејона). Ове фортификације нису биле намењене само за заштиту младе социјалистичке државе већ су биле и одскочна даска за нападне операције. Са мало сировина и без индустријске базе за градњу чврстих утврђења, ове фортификације су биле изграђене на једини тада доступни  начин – људском снагом. До краја Грађанског рата, завршено је 45 утврђења, али је са престанком опасности од Беле гарде дошло до напуштања истих, а власт се сконцентрисала на индустријску и аграрну реформу. Међутим, оно што је најбитније у целој причи је то да су Совјети препознали вредност оваквих објеката.

Прва фаза градње – „ратна узбуна“

Након Грађанског рата односи са Западом постепено отопљавају, добрим делом вођени интересом за експлоатацију великог совјетског тржишта. Ипак, у западним круговима је још увек постојала бојазан од субверзивних делатности Совјета, који су подржавали политичке екстремисте у целом свету. Са опоравком совјетске економије, у Лондону и Паризу су порасла страховања да ће се ово снажење употребити за јачање Црвене армије – претње независности малих држава суседа.

Стога су западне државе покушале да ојачају балтичке земље како би могле да се супротставе могућој агресији. Ова интервенција је збунила бољшевичку владу, јер иако ни Британија ни Француска се нису граничиле са Совјетским Савезом, њихово мешање у овим земљама им је давало другу прилику да дестабилизују или чак збаце владу. У стварности, инвазија није имала перспективу, али је претња која је била на врхунцу 1927. године са тзв. „ратном узбуном“ (Москва је била убеђена да Британија охрабрује суседе Совјетског Савеза да изврше заједничку инвазију, уз подршку британске морнарице која ће обезбедити поморску блокаду) била довољна да убеди параноично совјетско вођство да повуче потезе који су били неопходни за припрему земље за одбрану.

Генералштаб је као први корак предложио градњу низа утврђених рејона сличних онима која су успешно коришћена у Грађанском рату. Идеја је вођена разним факторима. Прво, лоше комуникације су значиле да ће Црвеној армији требати више времена за мобилизацију, него што ће то требати суседима (неки од најразвијенијих делова железничке мреже је изгубљена са поновним цртањем граница након Првог светског рата, а упркос великој жељи и напорима – железничка мрежа је била далеко од реализације). Стога је било нужно поставити одбрану на позицији која ће успоравати наступање непријатеља и омогућити браниоцу „да дође до даха“. Друго,  Совјети су сматрали да ће напад доћи синхронизовано из балтичких држава, пољске, Финске и Румуније, подржане Британијом и Француском. Изградњом фортификацијских рејона у кључним подручјима, било би могуће држати фронт са смањеним бројним стањем, што би омогућило употребу јединица за противудар на одређеним секторима.

Тако је 1927. донета одлука о градњи четири утврђена рејона. Утврђени рејон Карелија је требало изградити у Лењинградској војној области, како би се штитио Лењинград – индустријски центар, али и симбол – родни град Револуције, од напада из Финске.

Следећа два рејона је требало градити у Белорусијској војној области. Утврђени рејон Полоцк је покривао реку Дугаву и стратешко железничко чвориште на граници са пољском и Летонијом,и уједно блокирао пут ка Смоленску и даље ка Москви. Утврђени рејон Мозир је штитио железничке, друмске и речне везе које су биле сконцентрисане око града и блокирале један од кључних прилаза при нападу из пољске. Утврђени рејон Кијев је требао да брани главни град Украјине уз наслањање крила одбране на реку Дњепар. Било је сугерисано да се утврђени рејони изграде у Пскову и Лепелу (на путу између Витебска и Минска), али радови на овим фортификацијама никада нису били започети.

У лето 1928. нови начелник штаба Шапошњиков је затражио 40 милиона рубаља за програм изградње, али је Ворошилов, народни комесар за војску и морнарицу и председавајући Револуционарним војним комитетом СССР, могао да одобри свега 24 милиона рубаља. Како је цена митраљексог бункера износила 30 – 40 хиљада рубаља, одобрење средстава у износу од 24 милиона су значила да значајну редукцију у броју фортификацијских елемената који су се могли изградити. Међутим, на крају су попуштене узде и за потребе изградње система одбране је потрошено око 32 милиона рубаља.

Друга фаза изградње

Совјетска економија је кренула да јача и расте некон спроведених аграрних и индустријских реформи, што је направило места за увођење првог Петогодишњег плана 1928. године. Тако је донета одлука да се прошири програм фортификацијског уређења линија одбране. Требало је изградити још девет утврђених рејона, чиме би се укупан бројх утврђених рејона попео на тринаест.

Већина објеката је била концентрисана у Украјини. Седам утврђених рејона се налазило у Кијевској војној области, како би се заштитили витални индустријски и пољопривредни центри. Сам Кијев је већ био заштићен утврђеним положајима на западном ободу града, а сада је био боље заштићен утврђеним рејонима Коростен, Новоград-Волински и Летичев. Ови утврђени рејони су се пружали од Припјатских мочвара до реке Буг и тиме бранили град од напада из правца пољске. На другој страни ове војне области изграђене су линије одбране које су штитиле градове уз границу или на могућим правцима довођења непријатељских снага. На југу, утврђени рејони Могилев- Подолски, Рибница и Тираспол, пружајући се дуж источне обале Дњестра, штитиле су границу и важну поморску базу у Одеси против потенцијалног напада из правца Румуније. На северу се налазио утврђени рејон Кингисеп, који се протезао дуж источне обале реке Нарва и завршавао се на обали Балтичког мора и на југу на језеру Пеипус. Овај рејон је штитио Лењинград од напада са запада.

Утврђени рејон Псков, који се налазио јужно од језера Псков, дуж реке Великаје, штитио је град од напда са југозапада. И Псков и Кингисеп би по карактеристикама требало сврстати у утврђене групе положаја. Даље ка југу, у Западној војној области, утврђени рејон Минск је штитио главни град Белорусије и делимично зтатварао празан простор између утврђених рејона Полоцк и Мозир.

Трећа фаза изградње

Током тридесетих година, политичка карта Европе се променила, а са њом и претња Совјетском Савезу. Британија и Француска су прихватиле социјалистички режим и успоставиле на махове добре односе са Москвом. Далеко забрињавајући је био препород охрабрене Немачке. Већ 1936. године Хитлер милитаризује Рајнску област, а две године касније врши аншлус Аустрије и припаја Судетску област. Овакав развој догађаја је натерао Совјете да донесу нови програм изградње.  Нови план је био заснован на наученим лекцијама из Шпанског грађанског рата, где су Совјети били саветници на страни Републиканаца. Борбе су показале да упркос брзом развоју механизованих снага, способност новог оружја да донесе  одлучујућу побуду је више ограничена него што је у почетку претпостављано. Совјети су веровали да ће нападним операцијама доминирати, као и до сада, артиљерија са тенковима који подржавају пешадију. У ствари, чинило се да је развој наоружања од Првог светског рата на овамо, ојачао браниоца. Тако су на основу тих искустава, Совјети одлучили да изграде осам утврђених рејона дуж фронта, веће дубине од претходних утврђених рејона.

Нови програм изградње се поново сконцентрисао на Кијевску војну област, где су изграђене одбрамбене фортификације Шепетовка, Изиаслав, Староконстантинов, Остропољ и Каменец Подолски. Њима су попуњене празнине у досадашњем систему утврђења и тиме начинила готово непрекидну линију одбране око Кијева. Следећа два утврђена рејона су израђена у Лењинградској специјалној војној области, у Острову и Себежу. Они су требали да попуне празнину између Пскова и Полоцка, дуж границе са Летонијом, коју је Стаљин видео као могући канал за напредовање немачких трупа из Источне Прусиије. Октобра 1940. Псков и Остров су се спојили. И на крају,  изграђен је утврђени рејон испред Слуцка, који је настављао одбрану Минска на југ, ка Припјатским мочварама.

Совјети су искористили прилику да ојачају старије утврђене рејоне. Утврђени рејон Полоцк је требало ојачати додавањем 45 нових положаја, док су за утврђени рејон Коростен планирали дораду 14 нових артиљеријских положаја. Истовремено, јула 1938.  је раст тензија довео до поновне процене статуса различитих војних области. Тада Белоруска и Кијевска војна област добијају префикс „специјални“, који је означавао да је тој области повећан ниво приправности како би се супротставила повећаној опасности.

Молотовљева линија

Тајни намечко-совјетски споразум о ненападању (или споразум Молотов – Рибентроп) из августа 1939. године ефикасно је уклонио Пољску са политичке карте Европе. Граница СССР-а је тиме померена за око 200 до 400 км на запад и тиме повратила територију коју је Совјетски Савез изгубио у првих пар година након Револуције. То је несумњиво најзначајнији Стаљинов дипломатски успех. Овај нови пакет територије не само да је померио границу даље од неких важних градова на западу Совјетског Савеза, већ се показао и као идеална одскочна даска за превентивне нападе – јединице Црвене армије на крајњем западу Совјетског Савеза сада су биле ближе Берлину него Москви. Совјетски Савез се сада није више граничио са Пољском, већ са својим идеолошким непријатељем – Немачком. Најозбиљнија последица ове промене је та да би напад Немачке преко Пољске дао Црвеној армији упозорење и време да мобилише своје снаге иза Стаљинове линије, што више неће бити случај, тампон зона између Немачке и СССР-а је нестала.

Молотовљева линија

Ипак, у зиму 1939. изгледи за инвазију су били далека могућност, са Немачком уплетеном у рат са Француском и Великом Британијом (тзв. „лажни рат“). Након немачке инвазије на Француску, Холандију, Белгију, Луксембург – изгледи за рат су још више опали. Понављање Првог светског рата је значило да ће ове три земље бити укључене у крвави рат који ће трајати много година, и чак ако Немачка постигне победу – требаће јој времена да се опорави. Совјетски Савез се тиме чинио безбедан од напада, тако да је Стаљин искористио прилику да у потпуности изврши асимилацију својих територијалних проширења.

Део овог процеса је обухватао и одлуку о фортификацијском уређењу нове границе. Презентоване су две варијанте: Прва варијанта је предвиђала израду фортификација дуж саме границе, док је друга варијанта предвиђала израду фортификација нешто иза граничне линије. Друга варијанта је имала бројне предности, од којих су можда најбитније биле те да би се фортификације градиле ван видокруга потенцијалног непријатеља и што би се градњом иза граничне линије добио простор који би се могао покрити минским пољима и тиме успорило напредовање непријатеља и добило на времену да војници прве линије поседну одбрану и обезбеде мобилизацију снага резерве.

Шапошњиков, у то време начелник генералштаба, је фаворизовао други предлог и чак отишао и даље, предлажући да се главнина снага Црвене армије постави иза Стаљинове линије, а  да се на новозаузетим територијама оставе само снаге осигурања. Међутим, Стаљин није прихватао такво размишљање. Он није желео да изгуби ове територије и за разлику од Шапошњикова желео је да брани те територије по сваку цену. За Стаљина, градња фортификација дуж новуспостављене границе би обезбедило да се не изгубе напори које је раније улагао. А парадоксалоно, изградњом одбрамбених фортификација дуж нове границе и држањем главнине својих снага на предњим положајима повећао је шансу да се деси управо оно што је хтео да избегне.

Док је дебата о локацији фортификација решена, на видело су изашле расправе о начину утврђивања. Генерал Хренов, који је водио Главну војно-инжињеријску управу, предлагао је да се радови концентришу на изградњи пољских фортификација, са тежиштем на блокирању потенцијалних праваца довођења непријатељских снага препрекама. Потом, уколико време дозволи, друга фаза изградње би била израда сталних објеката за одбрану. Међутим, његов план је одбачен, а уместо њега је развијен план градње хиљаде бетонских бункера. Са почетком рада на плановима за нова погранична утврђења, Стаљин, свеж од удара на западу, покушао је да „протегне мишиће“ ка северном суседу. У јесен 1939. је започео преговоре са Финском око утврђивања позиције границе и изградње поморске базе на финској територији. Преговори су пропали, а гранични инцидент у новембру је послужио као повод за почетак рата.

Стаљин је веровао да ће Финци пружити слаб отпор, ипак, отпор је пружан све до марта 1940. године када је потписана капитулација Финске. Ипак, пре капитулације, Финци су успели да нанесу свом непријатељу  понижавајуће поразе. Један од разлога квалитетне одбране Финаца била је и одбрамбена линија, названа Манерхајмова линија. Названа по маршалу Манерхајму, начелнику финског Генералштаба, састојала се из низа артиљеријских положаја, ровова и препрека израђених по дубини, што је ломило совјетске нападе. Искуство Црвене армије у Финској допринело је афирмацији фиксних фортификација, тако да је то био један од пар позитивних страна овог кратког и крвавог сукоба. Друга позитивна страна се огледала у територији коју је Финска, под одредбама Московског мира из маја 1940, била приморана да да Совјетском Савезу. Територија је обухватала део Карелијског земљоуза са градовима Сортавала, Кексхолм и Виборг, као и полуострво Ханко – стратешки важан рт у Балтичком мору који је штитио прилаз Лењинграду. Ова подручја, заједно са Мурманском, била су готово одмах утврђена и укључена у систем одбране са запада. Закључак извештаја о припремљености за одбрану, сачињен истог месеца, говори о лошој припремљености за рат по свим питањима.

Објављивање овог извештаја довео је у сумњу вредност одбрамбених линија Совјетског Савеза, нарочито после немачких победа на Западу. Нити Мажино линија, нити су се одбрана Белгије и Холандије доказале као дорасле немачкој војној сили. Ефекат је донекле ублажен констатацијом да су Немци напали на недовршени део Мажино линије, који је покривао границу са Белгијом.

У јесен 1939. балтичке државе улазе у војни савез са Совјетским Савезом, а у пролеће наредне године марионетске владе Естоније, Литваније и Летоније су затражиле да се присаједине Совјетима. За заштиту нових територија је формиран Специјални балтички војни округ и у њему четири утврђења која су се пружала од Балтичког мора дуж границе са источном Прусијом до старе Литванске границе.

Слично томе, у пролеће 1940. је извршен притисак на румунску владу да уступи Бесарабију и Северну Буковину Совјетском Савезу, што је Румунија и учинила након савета из Берлина. Тако је граница војног округа Одеса померена даље на запад то обала река Дунава и Прута. Планирано је утврђивање дуж реке Прут како би се ојачала већ постојећа утврђења дуж Дњестра, али утврђени рејони Белцево  и Кишињев никада нису сишли са цртаће табле.

Највећи труд на изградњи фортификација уложен је у Западној специјалној области, која је 11. јула 1940. године формирана уместо дотадашње Белоруске специјалне војне области. У лето 1940. започети су радови на утврђеним рејонима Гродно и Брест, који су штитили крила Бјалисточког клина, а наредног пролећа је започета изградња још два утврђена рејона: Осовец и Замбрув – како би се створила чврста линија одбране око испупчења. У лето исте године започињу радови на новим фортификацијама у Кијевској специјалној војној области, изградњом елемената одбране у утврђеним рејонима Владимир-Волински, Струмилов, РаваРускаја и Прземисл. То није био крај. Следеће године започињу радови на крајњим тачкама линије: утврђеном рејону Ковел на северу и на утврђеним рејонима Веркхне Прут и Њижни Прут на југу. Припремни радови су започети у Војној области Одеса на утврђеним рејонима Черновци, Дунајскиј и Одеса, на којима је требала да почива одбрана од напада из правца Румуније.

Вредност нове граничне одбране захтевала је проверу у ратним играма јануара 1941. године између генерала Жукова, тада команданта Кијевске специјалне војне области и генерал пуковника Павлова, команданта Западне специјалне војне области, који су демонстрирали залудност градње фортификација дуж већег дела кривудаве граничне линије.

Жуков је био у стању да продре  дубоко у Белорусију, и тврдио је да је разлог за то танак појас утврђења око Бјалисточког клина. Утврђења нису адекватно штитила јединице, уз опасност да лако буду опкољене. Коментари Жукова нису били добродошли код маршала Ворошилова и Павлова. Упркос томе, већ следећег дана бива постављен за начелника Генералштаба и одговоран за одбрану на западу земље, коју само што је довео у питање.

Један од првих проблема са којима се уочио била је повећана потреба за материјалом потребним за спровођење интензивног плана изградње фортификација. Како би решио овај проблем, обуставио је радове на седам утврђених рејона, јер је сматрао да анексијом Пољске престаје потреба за утврђењима на том рејону. У процесу градње опстао је утврђени рејон Каменец Подолски дуж реке Дњестар на румунској граници. Остаје непознато да ли је то била искључиво његова или Стаљинова одлука. Сугерисано је да се проблем недостатка оружја реши тако што би се оружје произведено за потребе Стаљинове линије преусмеравало на новоизграђена гранична утврђења, што Жуков и Тимошенко нису сматрали паметним потезом. Веровали су да би то оружје било брзо изгубљено у инвазији Немаца, као и да би Стаљинова линија, наоружана, имала неку вредност у будућем сукобу. Како год, Стаљин није уважио њихово мишљење. Ипак, и поред овог неуспеха, Жуков и Тимошенко су предузели одређене кораке на оживљавању старе Стаљинове линије. Њихов план је допринео ширењу гласина о наступајућој инвазији Немаца. Априла месеца Жуков издаје наређење да се Стаљинова линија припреми за рат. Три месеца касније, када је Црвена армија знатно ојачала, одређено је и људство за поседање линије. Истог месеца Жуков наређује да се фортификације дуж граничне линије наоружају са било којим наоружањем и да се уграде заштитна врата која би штитила посаде. Овај задатак је добио приоритет, чак и у односу на задатке који су се тицали уградње линија везе, напајања и РХБ заштите бункера. Тако је у тренутку напада Немаца на Совјетски Савез било изграђено 2300 отпорних тачака. Ипак, статистика не наводи податке да је више од половине ових тачака било наоружано само митраљезима, да положаји нису били повезани међусобно, нису били маскирани, као и да није било извршено запречавање минским препрекама.

Оперативна употреба

Септембра 1939. Немачка је напала Пољску и у четири недеље поразила храбру али безнадежно застарелу пољску војску. Након победе, подељен је плен у складу са раније потписаним Пактом о ненападању. Након кратког предаха, Хитлер усмерава снаге на запад и наређује напад на Француску, Холандију, Данску, Норвешку… Планирао је да изведе и напад на Британију, али је искрцавање одложено и потом отказано због Геринговог неуспеха да порази британско ваздухопловство. Пошто му је план осујећен, Хитлер се још једном окреће ка истоку, где је видео могућност да уништи бољшевизам и осигура животни простор за немачко народ.

Операција Барбароса покренута је 22. јуна 1941. На тај дан 3,6 милиона војника, подржаних са 3600 тенкова и 2700 авиона ступило је на територију Пољске под контролом Совјетског Савеза. Ове снаге, највеће у европској војној историји, подељене су у три групе армија, од којих је свака била усмерена ка специфичном циљу: Москви, Лењинграду и Кијеву, са циљем уништења Црвене армије. Насупрот снагама  Сила осовина налазило се 2,9 милиона војника, 10 до 15 хиљада тенкова и 8 хиљада авиона – на папиру се чинило да су веће снаге од оних којима је располагао Хитлер. Међутим, већи део совјетске опреме и наоружања био је застарео. Стаљинове чистке из тридесетих година уклониле су већину способног војног кадра. Упркос овим недостацима, Црвена армија је храбро одолевала нападима, али се показала као недорасла новом начину ратовања- Блицкригу. У низу великих окружења јединица Немци су успели да сломе Црвену армију у западним војним областима. До јула месеца Група армија Север је успела све сем да одсече Лењинград. Група армија Центар је до октобра пришла Москви, а до краја новембра успела да дође на свега 20 км од главног града Совјетског Савеза. На десном крилу Групе армија Центар, Група армија Југ је успела да до средине септембра склопи обруч око Кијева.

Немачки војници поред уништеног бункера – утврђеног положаја топова 76 мм

Гледајући ове резултате, посматрач би могао закључити да Молотовљева и Стаљинова линија и нису учинили много на заустављању немачког напредовања. Молотовљева линија је грађена ужурбано дуж новоуспостављене границе са Немачком, тако да када је наступио изненадни напад немачких оружаних снага, линија није била ни потпуно изграђена ни потпуно поседнута. Слична судбина је задесила и многа утврђења у Стаљиновој линији, која је била у великом степену и напуштена након анексије Пољске. Међутим, генерализације прикривају чињенице да је на овим одбрамбеним линијама било бројних , огорчених борби са немачким снагама.

Након свега

До краја 1941. снаге Сила осовине су дошле до Москве и скоро опколиле Лењинград. На југу, напредовали су ка Волги и Стаљинграду, који ће бити позорница величанствене борбе и тачка прекретница рата. Далеко у позадини, немачки инжињерци су, као што су урадили у Белгији и Француској, правили детаљну студију о совјетској граничној линији одбране.

Резултујући документ, назван „Denkschrift: uber die russische: Landesbefestigung“ на скоро 500 страна, објављен је 1942. године и омогућио приказ фортификација скоро одмах по освајању. У документу су детаљно описани различити бункери, оружје и опрема у њима, како су камуфлирани и како су поднели ватру немачких јединица. Описан је и положај фортификација и употреба пасивне одбране као што су препреке, препреке за тенкове и мине.

Ускоро по објављивању документа, ратна срећа се окренула тако да је освајачка војска Сила осовине морала да се повлачи. Како би зауставили или макар успорили напредовање Црвене армије, Немци су као што су увек радили, успоставили серију одбрамбених линија. Једна од најзначајнијих била је линија Пантер. Она је претежно пратила протезање северног дела Стаљинове линије од језера Пејпус до Балтичког мора на Нарви. Ипак, совјетске фортификације обухваћене немачким линијама одбране биле су предвиђене за одбрану од напада са запада тако да се није могла лако прилагодити за потребе одбране са истока. Са недовољно ресурса и времена за припрему одбране, линија Пантер се показала као недорасла совјетским снагама и брзо је сломљена. Слична судбина је задесила и немачку одбрану израђену у Пољској, као и обновљени „Источни зид“, тако да се за мање од четири године од покретања операције Барбароса совјетска застава завијорила на Рајхстагу.

Са завршетком рата, границе у Источној Европи махом су враћене у предратно стање. Пољска и балтичке државе су поново успостављене, као сателити Совјетског Савеза. Представљали су својеврсну тампон зону између Запада и Совјета тако да утврђивање границе према Западну није више виђено као приоритет. Ипак, јавља се потреба за утврђивањем граница ка Кини и Финској.

Вера у вредност утврђења била је супротна у односу на искуства совјетских снага у почетном периоду рата, када су Молотовљева и Стаљинова линија учиниле врло мало на успоравању немачког продирања. Разговори око одговорности за дебакл из 1941. укључујући и критику одлуке да се линије одбране ставе у стање резерве, након рата су доживели цензуру. Међутим, у политичким маневрима који су настали после Стаљинове смрти 1953. неки од потенцијалних наследника су настојали да своје политичке противнике повежу са злочинима и војним промашајима претходника. Један од таквих примера било је и каљање угледа и имена маршала Жукова. Жуков је након победе у рату добио много на популарности код широких народних маса и ускоро постаје министар одбране. Међутим, његов однос са Никитом Хрушчовим се погоршао, тако да је нови лидер Совјетског Савеза настојао да подрије Жуковљеву позицију повезујући га са спорном одлуком о фортификацији нове границе, чак иако је Жуков на место начелника Генералштаба дошао свега шест месеци пре немачке инвазије. Како год, Жуков је смењен са дужности и прогнан из Централног комитета. Жукова су критиковали и маршај Бирјузов, који је постао начелник Генералштаба 1963. и маршал Рокосовски, ратни командант фронта. Веровао је да је старе фортификације требало одржавати и да је била лудост градити нову линију Немцима пред носом. У ствари, оригинални текст Рокосовског сматран је превише запаљивим за режим Брежњева тако да је тек 1989. године на видело изашла нецензурисана верзија текста. Жуков је у одбрану изјављивао да није био срећан новим стратешким планом, али да је имао поверење у Стаљина, те да преиспитивање вођиног мишљења никоме добра није донела.

Послератни период карактерише и висока безбедносна култура. Приступ државним архивама је био врло ограничен, тако да је немачки Меморандум о совјетским утврђењима био најкомплетнија студија о граничним утврђењима на западу Совјетског Савеза. Међутим, реформе совјетског председника Горбачова учиниле су совјетске архиве доступнијим, што је довело до појављивања текстова и књига које обрађују већ поменуту тематику. Штавише, након распада СССР-а, многа утврђења се сада налазе у државама какве су Белорусија, Литванија и Украјина, где је обезбеђен слободан приступ грађевинама.