Смирнов, Павел Михаилович

Павел Смирнов (рус. Па́вел Миха́йлович Смирно́в), совјетски тенкиста, учесник Другог светског рата, Херој Совјетског Савеза.

Смирнов је рођен 15. децембра 1908. године у Астрахану, у породици рибара. Његов отац, Михаил Александрович, доста је пио те га је жена напустила; са собом је повела и сина Павла. Катарина Васиљевна се убрзо скрасила у Перму, где се по други пут удала.

Павел је 1919. године кренуо у црквену школу, где је као и доста друге деце, маштао о летењу и израђивао макете једрилица и авиона.

Породица се 1922. вратила у Астрахан, где је Павел наставио своје школовање на трговачкој школи и курсу за уметника-декоратера, што је донекле повезано и са Павеловом љубављу према сликарству. Међутим, након смрти очуха, Павел је морао да почне да зарађује, што и чини запосливши се на рибарици. Према мемоарима његове мајке, управо на тој рибарици је и формиран Павелов чврст карактер. Након рибарице, Павел се запошљава као наставник физичке културе, а 1929. се и жени; исте године је и регрутован и одлази да служи војску у тенковску јединицу у Саратову.

Након војске, Павел се запошљава у сеоској школи у Кировску, где држи наставу из предмета физичког васпитања, музичке и ликовне културе. Убрзо остаје без супруге, која умире од сепсе.

Смирнов 23. јуна 1941. године добровољно ступа у редове Црвене армије. У саставу посаде тешког тенка КВ 344. тенковског батаљона 91. самосталне тенковске бригаде, на дужности возача-механичара, учествује у завршним борбама за Стаљинград.

У борбеним дејствима 13-14. јануара 1943, тенк Саратова успева да уништи два тенка, артиљеријску батерију, четири минобацача, пет митраљеских гнезда, седам бункера, пет возила, са укупно око 120 војник. У једном од окршаја, совјетски тенк је погођен и онеспособљен за даље кретање. Под заштитом наоружања тенка, Смирнов и командир тенка Наумов су напустили тенк и отклонили квар, након чега су наставили са борбом. Рокосовски је за овакав учинак у борби одликовао Наумова и Смирнова Орденом Црвене звезде, док су чланови посаде Норицин, Вјалих одликовани Медаљом за храброст.

Јануара 1943, снабдевање немачких јединица у Стаљинграду одвијало се само преко аеродрома Питомник. Желећи да им затвори и тај правац снабдевања, Рокосовски даје задатак 91. самосталној тенковској бригади Јакубовског да нападне аеродром. Јакубовски шаље 344. тенковски батаљон, са задатком заузимања брда Намејанаја и фарме Новаја надежда, који су се налазили на правцу аеродрома под немачком контролом.

Током пет часова непрекидне борбе, 21. јануара 1943, посада тешког тенка КВ уништила је пет тенкова, 24 моторних возила, 19 топова и минобацача, 15 митраљеских гнезда, пет бункера и око стотинак немачких војника.

Према једној верзији догађаја, тенк се одвојио од пешадије која га је пратила и на ободу Новаје Надежде је погођен. Изгубивши покретљивост, посада је наставила да се бори. Према мемоарима маршала Јакубовског, совјетске снаге су већ заузеле ове положаје и очистиле их од непријатељских војника, а тенкисти су добили задатак да се организују за одбијање немачког противнапада. Током противнапада, тенк КВ-1 Смирнова је погођен, али су одбили да се повуку и оду на поправку, одлучивши да остану и помогну у одбијању противнапада.

Када су остали без муниције, Немци су понудили посади да се преда, што су сви у тенку одбили. Увидевши да их не могу приволети на предају, Немци су полили тенк бензином и запалили га.

Совјетске снаге, како би им помогле, потиснуле су Немце из тог рејона. Међутим, било је касно; цела посада тенка жива је изгорела. Тела изгорелих тенкиста сахрањена су у непосредној близини погибије.

Одлуком Президијума Врховног савета Совјетског Савеза од 23. септембра 1943. године, Смирнов је, заједно са још три члана посаде, за храброст и приказани хероизам током Стаљинградске битке, проглашен Херојем Совјетског Савеза.

Пети члан посаде, који се често избегава у изворима, пунилац Феодосиј Григоревич Ганус, два пута је изостављен са списка за одликовање, пошто је по националности био Немац. На споменику подигнутом на месту погибије, није било његовог имена, иако је и његово тело сахрањено под тим спомеником. Правда је спора, али достижна. Захваљујући групи ентузијаста, новинара и запослених у Централном архиву МО РФ, 1995. године се и Ганусово име нашло на споменику. Годину дана касније, проглашен је Херојем Руске Федерације.

Мамиш Шабаз-оглу Абдуљајев

Мамиш Шабаз-оглу Абдуљајев, подофицир Црвене армије, постхумни Херој Совјетског Савеза.

Абдуљајев је рођен 1923. године у Азербејџанској ССР. Након завршетка средње школе, запослио се у колхозу.

У Црвену армију је ступио јуна 1943; постао је нишанџија митраљеза у 1434. стрељачком пуку 399. стрељачке дивизије. Борио се у Курској бици, бици на Дњепру и у операцији Багратион. Орденом Црвене звезде, за јунаштво у бици на Дњепру, бива одликован 6. јуна 1944. Други Орден Црвене звезде добија 7. августа 1944, непосредно након што је 29. јула 1944, за јунаштво у операцији Багратион, добио Медаљу за храброст.

Током касније фазе операције Багратион, дивизија у којој се налазио напредује у Пољску. Током пробоја у селу Ринек-Остров 3. септембра, Абдуљајев дејством из свог митраљеза обезбеђује напредовање своје чете.Током напредовања, његова јединица је била прикована дејством бројних немачких пушкомитраљеских и митраљеских гнезда.  Абдуљајев је успео да заобиђе немачке положаје преко левог крила и да отвори ватру са бока, чиме је омогућио својој чети да настави напредовање. Током ових дејстава, Абдуљајев је „уништио 29 немачких војника, заробио два митраљеза, минобацач и десет пушака“.

Абдуљајев је 4. септембра био један од првих припадника своје јединице који је јужно  од Рожана прешао реку Нарев, након чега је штитио прелазак осталих припадника јединице. Абдуљајев је рањен у немачком противнападу на мостобран на Нареву. Након што се опоравио од рањавања, Абдуљајев се враћа у јединицу и бори се у Источнопруској офанзиви; гине 26. јануара 1945. Његови саборци су га сахранили на јужном прилазу Фурстенау (данас Нови Двор Гдањски). Крајем марта 1945, Абдуљајев је одликован Орденом Лењина и проглашен Херојем Совјетског Савеза.

Абдрахманов, Асаф Кутдусович

Асаф Абдрахманов, совјетски поморски официр, Херој Совјетског Савеза, татарске националности.

Абдрахманов је рођен 20. децембра 1918. године у Агризу, у данашњој Републици Татарстану. Након што је завршио основну школу и ваздухопловну техничку школу у Казању, Абдрахманов се запошљава као техничар у фабрици авиона. У редове совјетске Ратне морнарице ступа 1939, а три године касније завршава Вишу поморску школу. По завршеном школовању добија постављење у саставу Црноморске флоте, где службује на оклопним чамцима. Са оклопним чамцем обезбеђује дужобалне комуникације, али једном приликом и предводи ноћни напад групе од три оклопна чамца на немачки утврђени положај у Мариупољу. Касније, 1943. са својим оклопним чамцем БКА-121, током преласка Керчког пролаза, искрцава прве совјетске снаге , а пуно пута под непријaтељском ватром врши дотур свежих снага и муниције.

Указом Президијума врховног совјета СССР од 22. јануара 1944, Абдрахманов добија титулу Хероја Совјетског Савеза, Орден Лењина и медаљу Златна звезда (бр. 2904).

Након рата, Абдрахманов остаје у совјетској Ратној морнарици, све до 1973, када је пензионисан. Преминуо је у Севастопољу, 3. септембра 2000. године. Сахрањен је у Алеји хероја у Севастопољу.

 

 

Абдиров, Нуркен Абдирович

Нуркен Абдиров, совјетски пилот 808. јуришног авијацијског пука 267. јуришне авијацијске дивизије 1. мешовитог авијацијског корпуса 17. ваздухопловне армије Југозападног фронта, Херој Совјетског Савеза, казашке националности.

Абдиров је рођен 9. августа 1919. године у Семипалатинску, Казахстан. По завршеном школовању запошљен је у колхозу.

У редове Црвене армије ступио је 1940. године. Већ наредне године је завршио школовањена 1. Чкаловској војноавијацијској школи „К. Е. Ворошилов“. На фронт је отишао 28. октобра 1942. године.

За свог живота, Абдиров је извршио 16 борбених летова на Ил-2, током којих је уништио неколико тенкова и двадесетак возила. Приликом напада на непријатељеве положаје код фарме Коњков (округ Боковски, Ростовска област), 19. децембра 1942, његов Ил-2 је примио директни погодак у мотор након чега је авион захваћен пламеном. Схватајући да нема шансе да се домогне територије под контролом Црвене армије, Абдиров је окренуо авион према колони немачких тенкова и срушио се на њих. Митраљезац, Александар Комисаров, одбио је да напусти авион и погинуо је са њим.

Пилоти су сахрањени у близини фарме Коњкова. Током наредних ратних година, произведен је и авион који је био назван по Абдировом. За Хероја Совјетског Савеза је проглашен 31. марта 1943. године, када је одликован и Орденом Лењина.

 

 

Абдалијев, Каракоз

Каракоз Абдалијев, совјетски војник коме је за приказано јунаштво у бици за Дњепар 1943. постхумно додељено звање Хероја Совјетског Савеза.

Абдалијев је рођен 1908. године у Чимкент Ујезду, губернији Туркестан, Руског царства (данас Казахстан), у казашкој земљорадничкој породици. Након што је 1924. године завршио школу, почиње да ради у колхозу Талдибулак. У колхозу ради до 1941, када ступа у Црвену армију. Од 1942. се бори на Источном фронту и ускоро постаје поручник и командир вода у 690. стрељачком пуку 126. стрељачке дивизије 51. армије.

Крајем 1943, Абдалијев учествује у бици за Дњепар. У борбама код Мелитопоља 21/22. октобра 1943. Абдалијев са својим људима чисти 17 куча од немачких војника, уништава 23 митраљеских гнезда и два тенка. Ипак, током ових борби смртно страда, а Президијум га постхумно проглашава Херојем Совјетског Савеза и одликује Орденом Лењина.

Сахрањен је јужно од Мелитопоља.

 

 

Абакаров, Кади Абакарович

Кади Абакаров, подофицир Црвене армије, за јунаштво у бици за Зеловске висове (битка за Берлин) проглашен за Хероја Совјетског Савеза.

Абакаров је рођен 9. маја 1913. у селу Јаседа, у Дагестану, по националности је Тиндинац. У родном месту је завршио основну школу, а како му је отац убрзо преминуо, Кади је морао да се запосли у колхозу.

У Црвену армију ступа 1942. године. Своје прво борбено искуство доживљава у бици на реци Терек. Током преласка реке Дњестар у Првој јашко-кишињевској офанзиви, Абакаров је забележен као војник који се истакао и одиграо важну улогу у формирању мостобрана. Исте године, 14. августа, бива одликован Медаљом за храброст. Своју другу Медаљу за храброст добија 28. октобра 1944, а 31. марта 1945. године, за приказано јунаштво током Висло-одарске операције добија Орден Црвене заставе.  Током априла, Абакаров постаје командир одељења у 8. стрељачкој чети 1054. стрељачког пука 301. стрељачке дивизије. Током битке за Зеловске висове, Абакаров је организовао одбрану од немачког противнапада у рејону железничке станице Вербиг. Његово одељење је уништило седам тенкова и два јуришна артиљеријска оруђа, од чега је лично Абакаров уништио пет тенкова и једно јуришно артиљеријско оруђе. За приказану умешност у организовању одбране, као и за приказано јунаштво током борбених дејстава, Абакаров је 15. маја 1946. проглашен Херојем Совјетског Савеза и одликован је Орденом Лењина.

Абакаров је демобилисан кајем 1945. године. У почетку је радио у средњој школи у селу Агвала. Ипак, ратни напори су учинили своје; Абакаров се разболео од туберкулозе и преминуо 29. фебруара 1948. године.

 

 

Абаев, Магометович, Александар

Александар Магометович Абаев (14. децембра 1923-13. маја 1982), подофицир совјетске Црвене армије и Херој Совјетског Савеза.

Абаев је рођен у селу Христијановскоје, у Планинској аутономној ССР, данас Дигора у данашњој Северној Осетији, у породици земљорадника. Након завршетка основне школе, Абаев се бави земљорадњом.

Августа 1942. Абаев бива регрутован у Црвену армију и послат у 6. гардијски стрељачки пук 2. гардијске стрељачке дивизије. Своје прво ватрено крштење има крајем октобра, када се одвијају борбе за села Лескен и Чикола. Са малом групом војника Абаев је одсечен од главнине своје јединице и то ће потрајати шест сати. У овој акцији је пријављено да је Абаев убио десет немачких војника и да је иако рањен у десну руку, наставио да се бори, бацајући ручне гранате. Након тога, теже је рањен и морао је да се евакуише. Крајем децембра, Абаев учествује у нападу дивизије којим је поново заузета Дигора. Почетком 1943. учествује у ослобађању мањих градова да би у лето исте године учествовао у бици за кубански мостобран.

За акције у северном Кавказу, Абаев је одликован Медаљом за храброст и Медаљом за одбрау Кавказа. Тада добија и чин подофицира и постаје командир одељења. Новембра 1943. учествује у борбама на Керчу; налази се међу првим борцима који су се искрцали из јуришних чамаца. Немачки митраљез је отежавао напредовање ка коти 63. Абаев је успео да уништи послугу митраљеза и тај исти митраљез употреби против немачких снага, чиме је допринео заузимању коте. Абаев је за два дана борбе убио 32 немачка војника, од чега девет у борбама за коту 173. Поред тога, успео је и да зароби четири немачка војника. Средином маја, тачније 16. маја 1944. Абаев постаје Херојем Совјетског Савеза, истовремено кад и носилац Ордена Лењина, а се за исказано јунаштво у борбама за Керч.

Током априла и маја 1944, Абаев учествује у Кримској офанзиви, након тога у јулу и августу у операцији Багратион. За своје заслуге у овим борбама Абаев бива одликован Орденом Црвене звезде. Неће га мимоићи ни Мемелска опеација октобра 1944, као ни Источнопруска офанзива а потом и сама битка за Берлин.

Абаев је демобилисан 1945. године. Две године касније је завршио техничку школи и до 1957. године је радио на железници. Годину дана касније се вратио у Дигору и запослио се на фарми. Касније ће се поново запослити на железници.

Преминуо је 13. маја 1982. године у Дигори, где је и сахрањен.

 

Виолета Сабо

Рођена је 26. јуна 1921. у Паризу, као Violette Reine Elizabeth Bushell, као кћер возача британске војске и француске кројачице; похађала је школу у јужном делу Лондона, након чега ради као помоћник продавца у радњи у Брикстону. Почетком 1940, Виолета се прикључује женама добровољцима али ускоро мења одлуку и одлази у фабрику оружја. У јулу упознаје Етјена Сабоа, подофицира Легије странаца, са којим се венчава крајем августа. Неколико дана по венчању, Етјен Сабо одлази на задатак.

Етјен Сабо гине током тенковске битке код Ел Аламејна, свега четири месеца након рођења ћерке, што оставља велики траг у животу Виолете Сабо. Јула 1943. се добровољно јавља у састав британске SOE. Примљена је као идеални кандидат за „француско одељење“ и ускоро почиње њена обука за учешће у тајним операцијама у окупираној Француској.

На свој први задатак одлази априла 1944; требала је да буде курир Филипу Лиеверу, чија је мрежа покрета отпора у Руену била откривена од стране Гестапоа. Требало је проверити да ли је остатак мреже био компромитован. Спустила се падобраном у близини Шербура, одакле је отпутовала за Руен и потом у Дијеп, одакле је авионом враћена у Британију.

На други задатак одлази свега два дана пре савезничког искрцавања на Нормандију. Спустила се падобраном у Француску, са још тројицом колега, са задатком успостављања везе са снагама француског покрета отпора. Убрзо након спуштања, возило у коме се налазила Виолета са још два припадника Покрета отпора, наилази на немачки контролни пункт. Долази до размене ватре, група се удаљава са места сукоба али Немци организују потеру. Сабо је имала повређен чланак, по једном извору повреда је наступила приликом доскока падобраном, а према другом повреда је настала током боравка у Британији. У сваком случају, како не би успоравала остале, Сабо остаје са аутоматом Стен и 90 метака да штити одступницу колегама. Овај сегмент, по коме је Сабо убила једног подофицира и ранила неколицину немачких војника, може се назвати и контроверзним, пошто немачке архиве не дају податке о повређеним припадницима немачких оружаних снага у овом сукобу. Такође, сумњу представљају и сведочења њених сабораца који су учествовали у овом догађају.

Лажна лична карта Виолете Сабо коју је користила у Француској.

Немци је заробљавају и предају Гестапоу. Након испитивања и мучења у Паризу, а због напредовања савезничких снага, Немци је заједно са још вредних заробљеника пребацују у логор Равенсбрик, северно од Берлина. Стрељана је у логору, 5. фебруара 1945, пуцњем у потиљак. Постхумно је одликована високим британским и француским одликовањима

Александар Сабуров

Александар Николајевич Сабуров (рус. Алекса́ндр Никола́евич Сабу́ров), један од вођа совјетског партизанског покрета у Украјини и западној Русији током Другог светског рата, Херој Совјетског Савеза.

Сабуров је рођен у породици земљорадника, у Јарушки, 1. августа 1908. године. Совјетској Комунистичкој партији се прикључио 1932, док је у редове НКВД ступио 1938. године.

Пар месеци након немачког напада на Совјетски Савез, Сабуров организује прве партизанске јединице у окупираним Брјанској, Орловској и Сумској области. Његова партизанска јединице је бројала око 1800 људи, а током зиме 1941/42. ефикасно је ометала немачке снаге, дејствујући у њиховој позадини. За Хероја Совјетског Савеза је проглашен 18. маја 1942. Крајем 1942, Сабуров са својом јединицом прелази на територију Украјине и наставља да дејствује у централној и западној Украјини. Заједно са Сидором Ковпаком одиграо је кључну улогу у вођењу партизанског покрета у Украјини.

Током 1944, Сабуров бива унапређен у чин генерал мајора; након завршетка рата високи је функционер НКВД у Украјини, а 1954. постаје један од начелника НКВД. У периоду од 1948. до 1958. обавља и дужност члана Врховног совјета Совјетског Савеза. Поред Хероја Совјетског Савеза, одликован је Орденом црвене заставе, Орденом Суворова, Орденом Богдана Хмељницког, Орденом Отаџбинског рата, Орденом Лењина и Орденом црвене звезде.

Сабуров је преминуо 15. априла 1974; сахрањен је у гробљу Новодевичјем у Москви.

Wilhelm Kaitel

Вилхелм Кајтел (нем. Wilhelm Bodewin Johann Gustav Keitel), немачки фелдмаршал, начелник немачке Врховне команде.

Кајтел је рођен 22. септембра 1882. године у селу Хелмшроде, као најстарији син Карла Кајтела, земљопоседника средње класе. Након завршетка гимназије, његов план да преузме имање наилази на очев отпор, те се млади Кајтел окреће војсци. Ступа у војну школу Пруске армије 1901. године. Прво место службовања, након завршетка школе, било му је у 46. артиљеријском пуку у Волфенбутелу. Годину дана након почетка професионалне каријере, Вилхелм се жени Лисом Фонтен, ћерком добростојећег земљопоседника. У браку са Лисом изродиће шесторо деце.

По избијању Првог светског рата, Кајтел с својим артиљеријским пуком бива послат на Западни фронт, бори се у Фландрији, где је шрапнелом рањен у подлактицу. По повратку у јединицу, у чину капетана, Кајтел 1915. добија постављење у штабу 19. пешадијске дивизије; касније ће учествовати у првој бици на Марни, бици за Верден и бици код Пашендала, за шта бива одликован Гвозденим крстом прве и друге класе.

Након рата, Кајтел остаје у новоформираној војсци Вајмарске Републике, Рајхсверу; учествује у организовању граничних јединица на граници са Пољском, након чега службује у штабу 6. пруског артиљеријског пука. Касније одлази на двогодишњу Коњичку школу у Хановеру. Крајем 1924, мајор Кајтел је премештен у Берлин, у Министарство рата. Након трогодишње службе у немачком Генералштабу, Кајтел се враћа у 6. прски артиљеријски пук, као начелник Другог одељења.

У Министарство рата се враћа 1929, сада у чину потпуковника, и ускоро постаје начелник Одељења за организацију и на том положају ће се задржати све до Хитлеровог доласка на власт 1933. године. Играјући важну улогу у немачком поновном наоружавању, путовао је у Совјетски Савез, где је вршио контролу тајних центара за обуку Рајхсвера. У јесен 1932. је доживео срчани удар и двоструку упалу плућа, што га је приморало на дужи боравак у санаторијуму. Убрзо по оздрављењу, октобра 1939, бива постављен за заменика команданта 3. пешадијске дивизије. Након смрти оца у пролеће 1934, Кајтел подноси оставку како би се могао посветити породичном имању, али га постављењем на дужност команданта 22. пешадијске дивизије у Бремену одвраћају од напуштања војске.

На препоруку генерала Вернера фон Фрича, Кајтел је 1935. унапређен у чин генерал мајора и постављен на дужност начелника Одељења за оружане снаге Министарства рата (Oberkommando der Wehrmacht). Након ступања на дужност Кајтел 1. јануара 1936. бива унапређен и у чин генерал потпуковника, да би непуне две године касније, тачније 1. августа 1937. био унапређен у чин генерала (General der Artillerie).

Јануара 1938. године Кајтел долази до доказа да је супруга његовог претпостављеног, министра рата Вернера фо Бломберга, бивша проститутка; постарао се да ти докази дођу до Хитлеровог заменика, Хермана Геринга, који их је користио у свом обрачуну са Бломбергом.

Након отпуштања Бломберга, Министарство рата је замењено Врховном командом оружаних снага (Oberkommando der Wehrmacht), а Кајтел је постао њен начелник. Као резултат овог постављења, Кајтел је преузео све дотадашње надлежности Министарства рата и сходно томе је добио и место у Хитлеровом кабинету. Убрзо је убедио Хитлера да на место команданта копнене војске постави Кајтеловог пријатеља, Валтера фон Браушица. Кајтел на кратко, од октобра 1938, обавља дужности војног гувернера Судета, али се фебруара наредне године враћа на свој претходни положај, где ће остати до краја рата.

Иако се налазио на дужности начелника врховне команде оружаних снага, Кајтел у суштини није имао пуно утицаја на војне операције, сем што је био Хитлеров курир до осталих чланова немачке врховне команде.

Док је Геринг у међувремену задржао команду над ратним ваздухопловством кроз министарство авијације, адмирал Ерих Редер није успео да убеди Хитлера да му да аутономију у командовању ратном морнарицом.

Током Другог светског рата, Кајтел је био један од планера свих операција немачких снага. Према мемоарима Алберта Шпера, скоро сви немачки генерали и фелдмаршали су презирали Кајтела због његове подложности Хитлеровом утицају и његове трнсформације из часног и поштованог генерала у немоћног климоглава, чија је једина дужност била да омогући Хитлеру контролу над немачком војском. Фелдмаршал Фон Клајст га је описивао као „глупог Хитлеровог следбеника“, а већина команданата је током времена развила способност да игнорише његова наређења. У војсци је стекао надимак произведен из његовог презимена, „Lakeitel“ („Lakei“ – лакеј).

Ипак, Кајтел је саветовао Хитлеру да не напада Француску; противио се и нападу на Совјетски Савез. Након неуспешног убеђивања Хитлера да одустане од похода, понудио је своју оставку коју Хитлер није прихватио. Шта више, Хитлер га 1940, након успешне инвазије Француске унапређује у чин фелдмаршала; добио је и Витешки крст за ангажовање око капитулације Француске.

Првобитни успеси у операцији Барбароса учинили су да Кајтелов ауторитет у Хитлеровим очима спласне, с обзиром да га је овај саветовао да не нападне на Совјетски Савез.

Након што је Група армија А заустављена у борбама за Кавказ 1942, Кајтел ступа у одбрану фелдмаршала Листа, али безуспешно – Хитлер је ипак уклонио Листа са дужности команданта Групе армија А. То ће бити и последње супротстављање Хитлеру; на даље, Кајтел ће слепо слушати сва Хитлерова наређења.

Кајтел је током свог бивствовања на месту начелника немачке врховне команде потписао бројна наређења која су била у супротности са ратним правом. Најпознатије је било „Комесарско наређење“ из јуна 1941, којим се немачким војницима наређује да заробљене совјетске политичке комесаре убијају на лицу места, као и наређење „Ноћ и магла“ из децембра 1941, којим се наређује „нестанак“ бораца покрета отпора и осталих политичких затвореника у окупираним територијама (између осталог, стрељање 50 до 100 становника за једног убијеног немачког војника). Такође, једно од таквих наређења се односило на стрељање припадника сквадрона Normandie-Niemen.

Генерал Лудвиг Бек се вајкао да је Кајтел неспособан да Хитлеру објасни реалност ситуације, те да је изузетно лош тактичар, чије су одлуке мотивисане више обезбеђењем сопственог преживљавања него јединица на терену. Кајтел је 1943. прихватио Хитлерово наређење за операцију Цитадела, упркос снажном противљењу неколико високих официра са терена који су тврдили да нису спремне ни јединице, нити нови тенкови.

Након атентата 20. јуна 1944, Хитлер одлучује да Кајтела постави за председавајућег суда части на суђењу учесницима завере, рачунајући да овај неће показати милости, с обзиром да је и он могао настрадати у атентату. Суд части је многе немачке официре изопштио из војске и као грађане их предао немачком Народном суду, којим је председавао озлоглашени нациста Роланд Фрејзлер.

Кајтел ускоро постаје заменик врховног команданта немачких оружаних снага, са широким овлашћењима у погледу наоружавања, опремања и дисциплиновања војника. У то време је под војском била и милицијска организација Volkssturm, те је самим тим Кајтел имао команду и над њима, иако је командант Фолксштурма био Хитлеров министар пропаганде Гебелс.

Априла и маја 1945, током битке за Берлин, Кајтел је позивао на противнапад којим ће се одбацити совјетске снаге и ослободити Берлин. Ипак, Немци више нису располагали снагама које би извеле тај противнапад. Након Хитлеровог самоубиства 30. априла, Кајтел остаје члан краткотрајне Фленсбуршке владе под адмиралом Деницом. Сам Дениц ће 8. маја 1945. овластити Кајтела да потпише безусловну предају Немачке. Иако се Немачка предала Савезницима дан раније, Стаљин је инсистирао на церемонији немачке предаје у Берлину.

Фелдмаршал Кајтел потписује немачку капитулацију.

Након предаје, Кајтел бива ухапшен заједно са осталим члановима Владе. Убрзо се суочио са Међународним војним судом који га је прогласио кривим по све четири тачке оптужнице: завера за чињење злочина против мира, планирање, покретање и вођење рата, ратни злочини и злочини против човечности. Највећи део доказног поступка вођен је на основу наређења које је сам Кајтел потписивао, а који су се односили на поступање са ратним заробљеницима и политичким затвореницима.

Током суђења, Кајтел је признао да је знао да су многа Хитлерова наређења у супротности са законима. Покушао је да се оправда тиме да је извршавао наређења старијег од себе, али је таква одбрана била одбијена.

Суд је осудио Кајтела на смрт; одбијен је његов захтев да смртна казна буде извршена стрељањем. Уместо тога, обешен је као и остали нацисти, а тело је касније кремирано у Минхену, а пепео просут у реку.