Сабуро Сакаи

Сабуро Сакаи, ловачки ас јапанске царске морнарице, са 64 признатих ваздушних победа.

Препознатљива фотографија Сабура Сакаија

Рођен је  26. августа 1916, у селу Сага, на јапанском острву Кјушу, у некада самурајској породици а сада пољопривредној, као трећи од четири сина, поред још три ћерке. Након што је завршио основну школу као најбољи ђак, стриц га узима к себи у Токију, како би наставио даље са школовањем. Овај период живота није био успешан за Сакаија, те га стриц након више епизода туче са ђацима и неуспеха у средњој школи, враћа назад у село.

Осрамоћен повратком у село, које је како каже Сакаи, пуно очекивало од њега, пријављује се у јапанску царску морнарицу. У базу Сасебо се јавља 31. маја 1933. године, као шеснаестогодишњи регрут. Након завршене основне обуке, Сакаи се са чином разводника укрцава на бојни брод Киришима. Након што схвата да се обука на броду не разликује пуно од обуке на копну, која се заснивала на суровом кажњавању регрута, Сакаи 1935. успешно полаже испите на конкурсу за морнаричку артиљеријску школу; шест месеци касније добија чин десетара и бива распоређен на бојни брод Харуна. После неколико месеци на Харуни, Сакаи постаје подофицир.

Након две године службе, Сакаи конкурише за пријем у пилотску школу у Цучијурију. Те године је на обуку од пријављених 1500 кандидата – примљено свега седамдесет, пошто Јапан у то време још увек није имао потребе за великим бројем пилота, а што ће уследити средином четрдесетих година. Један од те седамдесеторице кандидата био је и сам Сакаи. Крајем 1937, Сакаи са још 24 класића завршава школовање на пилотској школи, као најбољи питомац у класи; за награду је добио сребрни сат. Сам Сакаи за своју 38. класу каже „Наша група од 25 младића била је тужан остатак од седамдесет питомаца, које су некада пажљиво изабрали од хиљаду пет стотина кандидата.“ Од њих двадесетпеторице, само је Сакаи преживео Други светски рат.

Сакаи по завршетку школовања бива распоређен у поморске базе Оита и Омура, које су се налазиле на северу острва Кјушу. Обе базе су служиле за увежбавње летења са копнених аеродрома и носача авиона. По завршетку тромесечног увежбавања, Сакаи бива распоређен у ваздухопловну базу Каохсјунг на острву Формоза. Са Формозе је прекомандован у Кјукијианг, у југозападној Кини, где маја 1938. остварује своју прву победу. У почетку је, као неискусан пилот, а по одлуци команданта базе, летео на задацима подршке јединицама на земљи, што је Сакаи сматрао вређањем.

Сабуро Сакаи у кокпиту ловца Мицубиши А5М Тип 96, аеродром базе Ханкоу, Кина 1939. године

У прву праву ловачку мисију полеће 22. маја, на Мицубишијевом ловцу Тип 96, у патролу на Ханкоу, где се налазио и главни аеродром кинеских снага. Свој први лет Сакаи описује као изузетно неспретан, а обарање кинеског Поликарпова И-16 приписује својим колегама, који су му сервирали кинеског пилота.

Након што су јапанске снаге заузеле Ханкоу, цела Сакаијева летачка јединица пребазира на нови аеродром. Јапанска авијација ће на овом аеродрому претрпети катастрофални ударац кинеског ваздухопловства, која ће их 3. октобра 1939. године ударити потпуно неспремне и на земљи им уништити или тешко оштетити готово све авионе. У општем метежу, Сакаи је успео да полети и оштети један од бомбардера.

Убрзо по овој катастрофи, Сакаи бива премештен у ваздухопловни пук у Омури. Годину дана након доласка у Омуру, где је изводио тренажне летове, бива премештен на Формозу, у ваздухопловну базу Каохсјунг, која је била главна јапанска ваздухопловна база ван јапанске територије. Овде се Сабуро Сакаи по први пут среће са чувеним ловцем Зеро. Маја 1941. се враћа у ловачки пут у Ханкоу. На Формозу се враћа у септембру, након још једне убележене победе, пошто им је, како им је саопштио командант морнаричке авијације у Кини, вицеадмирал Еикичи Катагири, „поверен изванредно важан задатак“. Са Формозе се убрзо премешта на Тајнан, где је формирана тајнанска ваздушна флота. На Тајнану је изведена обука пилота у групном летењу, у великим формацијама, али и бришући летови, праћење и слични задаци.

План напада на Филипине је предвиђао употребу три носача авиона (Рјуђо, Зуихо и Таихо) који би примакли Зерое што ближе острвима. Како се на та три носача није могло сместити потребних деведесет ловаца, дошло се до закључка да су три носача неупотребљива за такав план напада. Носачи авиона су избрисана из плана, када је адмиралу јављено да Зерои могу да прелете до Филипина, дејствују и врате се назад – без слетања.

Током напада на амерички аеродром Кларк, 8. децембра, 1941, Сакаи у ваздушној борби обара амерички ловачки авион П-40. Свега пар дана касније, Сакаи обара свој први бомбардер, Б-17, који је уједно  био и први амерички Б-17 изгубљен у Другом светском рату. Након Формозе, Сакаи почетком 1942. одлази у базу Џоло на острву Сула, потом у базу Таракана на Борнеу.

Из базе Таракана јапански авиони су се углавном ангажовали на обезбеђењу јапанских поморских конвоја. На једном од тих задатака Сакаи обара амерички бомбардер Б-17. Ипак, команда ће тај авион убележити као вероватно обарање; неколико дана касније, јапански извиђачи ће јавити да је један амерички Б-17 принудно слетео на острво између Баликпапана и Сурабаје.

Сакаи 4. фебруара 1942. одлази на аеродром на Баликпапану. Већ сутрадан Јапанци упућују ваздухопловне патроле изнад тог подручја. У једној патроли Сакаи обара амерички авион. У оквиру припрема за заузимање Јаве, Јапанци су на Баликпапану прикупили све расположиве ловце; обавештајни подаци су указивали на то да Американци у том подручју располажу са педесет до шездесет ловаца. Сви ловци, њих 23, су 19. фебруара одлетели ка Сурабаји. Изнад Сурабаје су налетели на савезничке авионе и морали су да прихвате борбу, иако су савезнички авиони имали бројчану премоћ у односу 2:1. Током ове борбе, Сакаи је оборио три П-36.

Пред крај фебруара, група од осамнаест Зероа је добила задатак да нападне савезничку базу у Малангу, где су према обавештајним подацима, савезници сакрили бомбардере. На путу за Маланг, Сакаи обара један холандски хидроавион, а на самом аеродрому Зерои уништавају три бомбардера Б-17.

Сакаи је тринаесту ваздушну победу однео последњих дана фебруара, када се налазио у пратњи бомбардера који су полетели са Макасара у напад на савезничке снаге које су се евакуисале из Тжилатжапа. У повратку са задатка, јапански ловци су наишли на четири холандска ловца, које Сакаи назива „неопрезним“. У овом окршају обара Ф2A Бафало.

Следећих неколико месеци Сакаи се са дружином сели из базе у базу, обезбеђујући блиску ватрену подршку из ваздуха за јединице на земљи.

Почетком марта 1942, тајнански ловачки винг је прикупљен на острву Бали. Ту, на Балију, Јапанци ће пропустити прилику да заробе нетакнут амерички бомбардер Б-17 који им је задавао велике главобоље приликом сусрета. Наиме, амерички пилот је грешком кренуо у слетање на Бали, али га је један непромишљени рафал митраљеза натерао да дода гас и одмах узлети.

Са Балија, Сакаи креће на Рабаул, где стиже бродом Комаки Мару 17. априла 1942. године. Током пута се теже разболео, због чега је завршио у болници. Неколико дана касније, брод бива потопљен у луци, бомбама аустралијских бомбардера Б-26 Марудер. Бомбардери су се свакодневно враћали и нападали Рабаул, с обзиром да на аеродрому није било ловаца који би им се супротставили. Сакаи ускоро излази из болнице, након чега се са осталим пилотима укрцава у летећи чамац и одлазе по своје авионе, који су их чекали на преграђеном носачу авиона Касуга.

Након што је извиђачки авион утврдио да су на аеродром у Рабаулу пристигли ловачки авиони, напади бомбардера су престали. У наредних неколико недеља, Јапанци су довлачили ловце и бомбардере на аеродром, како би се припремили за напад на Порт Морезби. Јапанци тридест пилота, заједно са Сабуром, пребацују у ваздухопловну базу Леј на источној обали Гвинеје, где добијају задатак пратње бомбардера у нападима на Порт Морезби. На овим задацима биће ангажован до пред битку за Гвадалканал, када јапански пилоти са Леја се пребазирају у Рабаул. У почетку су изводили извиђачке летове и ловачке нападе на базу Раби, готово слично као на Порт Морезби, да би 8. августа били упућени у напад на америчке снаге које су се искрцавале на Гвадалканал.

У борбама изнад Гвадалканала, Сакаи у дуелу са Авенџерима морнаричког ваздухопловства бива тешко рањен. У морнаричку болницу у Јокосуки бива пребачен 12. августа, где га оперишу и успевају да му спасу вид само на једном оку. У октобру исте године прелази у морнаричку болницу у Сасебу. У болници га затиче и унапређење у чин заставника. Ускоро даје интервју часопису Јомиури Шимбуну, који ће због његове искрености бити забрањен од стране војних власти. Из болнице у Сасебу је отпуштен крајем јануара 1943, одакле је послат у своју прву јединицу Тајнански ловачки пук 11. ваздухопловне флоте. У овом ловачком пуку добија задатак да обучава преко потребне јапанске пилоте.

Сакаи након рањавања.

Након што су амерички авиони искасапили јапански конвој који је превозио снаге у базу Леј, Тајнански ловачки пук добија наређење да пребазира у Рабаул. Иако су и командант пука и сам Сабуро Сакаи желели да Сакаи иде у Рабаул, планове је осујетио главни хирург, који је забранио његово ангажовање у борбеним летовима. Тако је Сакаи постао инструктор летења у ваздухопловној бази Омура у близини Сасеба. Како сам Сакаи каже, та убрзана обука пилота била је безнадежан посао.

Пилотска капа Сабуро Сакаија, оштећена у дуелу са Авенџерима. Поред капе се налази копча са тигром у скоку, дар поручника Сасаија, командира ескадриле.

Априла 1944, Сакаи бива прекомандован у ваздухопловни пук у Јокосуки. Овај ваздухопловни пук је пре рата био царска гардијска јединица, намењена за заштиту глaвног ваздушног прилаза Токију. Сада, у овој фази рата, то је била сасвим обична летачка јединица.

Сакаи средином јуна 1944. одлази на Иво Џиму. Већ крајем јуна, Сакаи учествује у ваздушној борби против америчких Хелкета; у једном тренутку се сусрео са петнаест америчких ловаца, којима је једва умакао. Тог дана Јапанци су изгубили четрдесет пилота, односно половину расположивих. У нападу америчких авиона, који је изведен почетком јула, јапанске снаге на острву губе још двадесет пилота. У три узастопне битке, Јапанци од осамдесет пилота колико их је било на почетку, остају са свега девет пилота. На сцену је ступио потез очајника: са преосталих девет ловаца и осам бомбардера извести самоубилачки напад на америчке бродове; напад је требало извести на амерички национални празник – 4. јул. Овај план су осујетили сами Американци који су у јутарњим часовима 4. јула напали Иво Џиму и онеспособили аеродром за коришћење. Ипак, јапански авиони су након поправке писте полетели у напад, али су због јаке ловачке заштите америчког састава морали да се врате назад.

Ускоро је на Иво Џиму стигло појачање, које ће острво претворити у тврђаву, али и телеграм да се сви пилоти транспортним авионом превезу у Јапан. По доласку у Јапан добија чин потпоручника. Поред дужности инструктора летења, Сакаи овде обавља и дужност пробног пилота.

Сакаи 20. јануара 1945. одлази у новоформирани ловачки пук, наоружан ловцима Шиден. Средином фебруара се жени својом рођаком, Хацујо. Средином априла долази до великог напада америчких авиона на аеродром на јапанској територији; нападнут је аеродром у Каноји, где је тада базирао Сакаијев пук. Сакаи не добија дозволу да лети у борбеним летовима, а убрзо на захтев команданта пука бива враћен у Јокосуку. У јуну добија наређење да се јави у Нагоју, где тестира нови ловац Репу.

Јапан је капитулирао 15. августа 1945. године. Сакаи је пензионисан. Наступила су тешка времена. Било је врло тешко наћи посао. Супруга му је 1947. године преминула. Након пет година се поново оженио и покренуо штампарију, у којој је запошљавао своје бивше колеге које су се тешко сналазиле у мирнодопским условима.

Сабуро Сакаи је преминуо 2000. године, у 84. години живота, на званичној вечери коју је организовала америчка морнарица у бази Ацуги.

Ерих Абрахам

Ерих Абрахам (нем. Erich Abraham), немачки генерал, командант 76. пешадијске дивизије, потом 63. корпуса на Источном фронту.

Абрахам је рођен 27. марта 1895. године у Маријенбургу, у Западној Прусији. По избијању Првог светског рата, пријавио се у војску као доборовољац. Након рата је демобилисан, у чину резервног капетана и ступа у редове полиције. У војну службу се враћа 1935, у чину мајора, када биа постављен за команданта пешадијског батаљона  105. пешадијском пуку. Пред Други светски рат бива премештен у 266. пешадијски пук, на место команданта батаљона. Током 1940. постаје командант 230. пешадијског пука, и на том месту ће се налазити до 1942. Током командовања 230. пешадијским пуком бива унапређен у чин пуковника и одликован Витешким крстом гвозденог крста.

На дужност команданта 76. пешадијске дивизије бива постављен 17. фебруара 1943; дивизија се налазила у Фрнацуској, у фази формирања, пошто је првобитна 76. дивизија била уништена под Стаљинградом. У чин генерал мајора је унапређен 1. јуна 1943, након што је дивизију водио у Италији, пре него што ће у зиму 1943/44. дивизија ући у састав Групе армија Југ на Источном фронту. Првог дана 1944, Абрахам је унапређен у чин генерал пуковника. Наставио је да командује дивизијом током тешких борби и повлачења уочи совјетске Дњепарско-карпатске операције. Дивизијом је командовао до октобра 1944. Крајем исте године постаје командант 63. корпуса. На Западном фронту се бори у региону Рура; захваљујући свом утицају, спречио је непотребно уништавање индустријске и саобраћајне инфраструктуре.

У савезничко заробљеништво пада 8. маја 1945, где остаје до августа 1947. Након изласка, живи у Визбадену, где и умире 1971. године.

Иван Черњаковски

Иван Черњаковски (рус. Ива́н Дани́лович Черняхо́вский), једини совјетски официр који је током Другог светског рата командовао фронтом, а да у тај рат није ушао са чином генерала. Черњаковски је истовремено био и најмлађи командант фронта 1944. године, са свега 37 година старости.

Черњаковски је рођен 29. јуна 1907. године у селу Оксанино, Уманскога округа, Кијевској губернији царевине Русије. Његов отац, железнички радник, преминуо је од тифуса када је Черњаковском било свега девет година. Све до приласка Црвеној армији 1924. године, и сам Черњаковски је радио на железници. Кијевску официрску школу је завршио 1928; због спроведених чистки у редовима Црвене армије, Черњаковски брзо напредује.

На чело 9. лаке тенковске бригаде долази 1938. године, да би три године касније, марта 1941. постао командант 28. тенковске дивизије, са којом се бори против немачке 1. оклопне дивизије у Балтичом региону. Након великих губитака у тенковима, његова јединица је преформирана у 241. стрељачку дивизију, којом командује до јуна 1942, када је изабран за једног од команданата новоформираних тенковских корпуса; помаже у организовању 18. тенковског корпуса којим ће командовати на Вороњешком фронту. Јула 1942. Черњаковски постаје командант 60. армије, коју води код Курска, прелази с њом Десну и Дњепар, ослобађа Кијев 1943. и почетком 1944. се бори у Украјини.

Декретом Президијума Врховног совјета СССР од 17. октобра 1943, за високе организацијске способности у преласку Дњепра и приказани лични херојизам, генерал лајтнант Черњаковски је проглашен Херојем Совјетског Савеза.

Командант Западног, касније преименованог у 3. белоруски, фронта постаје априла 1944. године.

Другу Златну звезду добија 29. јула 1944. године, такође Декретом Президијума, за успешна дејства у ослобађању Витебска, Минска и Виљнуса.

Черњаков је ешко рањен у јутро 17. фебруара 1945. године приликом дејства немачке артиљерије по комуникацији у рејону града Мељзак у источној Прусији (сада Пененжно, Пољска); подлегао је ранама тог истог дана.

Генерал је сахрањен 20. фебруара у Виљнусу. У Москви је приређена почасна паљба из 124 оруђа.

Черњаковском је 1950. године у Виљнусу подигнут споменик, који је пак одлуком градских власти 1992. уклоњен. На инсистирање руске стране, споменик је пренет у Вороњеж, где је постављен на градски трг који носи име Черњаковског. Истовремено су и посмртни остаци пренети у Москву. Уклоњен је и споменик који је био подигнут на месту погибије. Требало је додворити се новим господарима…

Карло Б. Штребенек

Карло Б. Штребенек, наредник-водник, пилот ловац. Рођен је 1907. у Загорју об Сава, у Словенији. Завршио је Пилотску школу у Мостару 1928, а ловачку школу 1930. Школу гађања завршио је 1932. и школу ноћног летења 1935.

Рат 1941. затекао га је на дужности пилота 51. вазд. групе Шестог ловачког пука на аеродрому код Земуна.

Погинуо је 6. априла 1941. прилоком одбране Београда , када је са месершмитом комаданта бригада по други пут ступио у борбу, изазивајући повећану пажњу немачких ловаца. Пре него што је оборен, успео да обори једну немачку ”Штуку”.

Борис Михаилович Шапошњиков

Борис Михаилович Шапошњиков (Бори́с Миха́йлович Ша́пошников), рођен је 2. октобра 1882. у Златоусту поред Чељабинска. Руској царској војсци се прикључио 1901. године. Девет година касније је завршио војну школу, а током Првог светског рата је стекао чин пуковника. Оно што је било чудно за официра царске војске његовог ранга, подржао је Револуцију и 1918. се придружио Црвеној армији.

Шапошњиков је био један од неколицине високих официра Црвене армије са војним образовањем, тако да је 1921. постављен у Генералштаб, где је службовао до 1925, када бива постављен за команданта Лењинградског војног округа. Од 1928. до 1932. командује Московским војним округом, а потом Приволжским војним округом. За команданта војне академије Фрунзе постављен је 1932, а три године касније је враћен на место команданта Лењинградског војног округа. На место начелника Генералштаба је постављен 1937, као наследник Александра Илича Јегорова, жртве Стаљинове чистке. Маршал Совјетског Савеза постаје 1940. године.

Упркос својој прошлости царског официра, Шапошњиков је стекао углед и Стаљиново поверење. Могуће је да га је чистке спасило то што је тек 1930. постао члан Комунистичке партије. Цена којом је платио свој опстанак била је сарадња у уништењу Тухачевског и многих других колега.

На срећу по Совјетски Савез, Шапошњиков је био брилијантни војни ум, штабних склоности. Кобиновао је своје таленте и успео да изгради систем командовања у Црвеној армији након спроведених чистки. Шапошњиков план за брзу изградњу Црвене армије прихваћен је 1939. Иако план није био завршен до немачке инвазије на Совјетски Савез јуна 1941, довољно је био узнапредовао да спаси Совјетски Савез од потпуне катастрофе.

План инвазије на Финску 1940. био је дело Шапошњикова, али је Климент Ворошилов изабрао да га игнорише, јер му је деловао сувише песимистички. Зимски рат није био успешан, тако да је августа 1940. Шапошњиков поднео оставку на место начелника Генералштаба. Званичан изговор за оставку била је болест Шапошњикова. У време немачке инвазије, Шапошњиков је реактивиран на месту начелника Генералштаба (до новембра 1942.). Каријера је прекинута 1943. због болести, када постаје командант војне академије Ворошилов. На том месту се налазио све до смрти 1945. године.

Василиј Иванович Чујков

Василиј Чујков (Васи́лий Ива́нович Чуйко́в; 12. фебруар 1900 – 18. марта 1982), током Другог светског рата генерал потпуковник Црвене армије, командант 62. армије током Стаљинградске битке, двоструки Херој Совјетског Савеза, након рата Маршал Совјетског Савеза.

Чујков је рођен у породици земљорадника, као осмо од дванаесторо деце. Са дванаест година напушта школу и породични дом, како би зарађивао за живот у фабрици у Санкт Петербургу.

Током Руског грађанског рата 1917, Чујков остаје без посла. Касније, исте године, старији брат га доводи у редове Црвене гарде. Годину дана касније, 1918, Чујков се придружује Црвеној армији.

Октобра 1918, Чујков бива послат, као заменик командира чете, на Јужни фронт, где су се водиле борбе са снагама Белих. У пролеће 1919, постаје командант 40. пука (касније преименованог у 43. пук), који је био део 5. армије која се супротстављала Колчаковим снагама у Сибиру.

Досије Чујкова, током службе у Руском грађанском рату, био је беспрекоран. Из рата је изашао са два Ордена Црвене заставе. Рањаван је четири пута. Шрапнел који је зарадио у Пољској, а који није могао да се извади, изазвао му је делимичну парализу руке. Ова рана ће му касније доћи и главе.

Свој пук је напустио 1921, када се посветио учењу на Војној академији Фрунзе, коју завршава 1925. године.

У советском нападу на Пољску, 1939, Чујков командује 4. армијом. У Зимском рату 1940. предводи 9. армију. Његова армија је поражена у бици код Суомусалмија, након чега Чујков бива послат у Кину као саветник Чанг Кај Шека. У Кини остаје све до маја 1942.

По повратку у Москву бива постављен на место команданта 64. армије (касније 7. гардијска), на западној обали Дона. Пре него што је почела сама Стаљинградска битка, Чујков постаје командант 62. армије, која је имала задатак да брани сам Стаљинград, док је његова бивша јединица, 62. армија, била на јужном крилу.

Чујков у Стаљинграду развија посебну тактику борбе, где је своје јединице држао константно у блиском додиру са немачким јединицама, чиме је умањио супериорну ватрену подршку којом су располагале немачке снаге. Такође је био врло умешан у увлачењу немачких оклопних снага у град, где су постајали жртве сопствених бомби, али и лак плен за совјетске борце наоружане Молотовљевим коктелима. Ова тактика је умањила ефикасност немачког ваздухопловства, пошто нису могли да нападну совјетске положаје, а да не угрозе и сопствене снаге.

Након победе у Стаљинградској бици, 62. армија постаје 8. гардијска армија. Чујков командује 8. гардијском армијом у саставу 1. белоруског фронта и напредује кроз пољску територију, водећи совјетску офанзиву која је на крају освојила и Берлин. Чујков је био први савезнички официр који је сазнао за Хитлерову смрт, тако што му је ту вест саопштио немачки генерал Ханс Кребс, који је у Чујков штаб дошао у својству преговарача. Чујков је прихватио предају немачких снага у Берлину од генерала Хелмута Вајдлинга, команданта одбране Берлина.

Након рата, Чујков је остао у Берлину, као командант совјетских снага у Немачкој. Ову дужност је обављао од 1949. до 1953, када је постао командант Кијевског војног округа. Током обављања ове дужности, 11. марта 1955. је унапређен у чин Маршала Совјетског Савеза. Од 1960. до 1964. на месту је команданта копнене војске.

Чујков је био и главни консултант за пројект меморијалног комплекса „Херојима Стаљинградске битке“ на Мамајев Кургану, где је и сам сахрањен 1982. године.

Носилац је високих војних совјетских и иностраних одликовања, међу којима су најзначајнија два Ордена хероја Совјетског Савеза (1944. и 1945), девет Ордена Лењина (1943, 1944, 1945, 1950, 1960, 11970, 1975, 1978, 1980), Ордена Октобарске револуције (1968), четири Ордена црвене заставе (1920, 1925, 1944, 1948), три Ордена Суворова првог степена (1943, 1944, 1945), Ордена црвене звезде (1940).

Михаил Семенович Хозин

Генерал пуковник Михаил С. Хозин (Михаил Семенович Хозин), командант Лењинградског фронта од 23. октобра 1941 до јуна 1942. Лењинградским фронтом је командовао и током 1938, тако да је био упознат са тим подручјем. Почетак Другог светског рата затекао га је на месту команданта Војне академије Фрунзе, и бива послат на место начелника штаба код Попова. Када је Жуков стигао у Лењинград, шаље Хозина да организује 54. армију на Волхову, али након одласка Жукова, совјетска Ставка га враћа у Лењинград да преузме команду над Лењинградом.

Хозин је командовао лењинградским гарнизоном у најтежој фази блокаде и треба му ставити у заслуге не само побољшање одбране града, већ и извршење многих агресивних контранапада у складу са скромним ресурсима којима је располагао. Хозин није могао ефикасно да командује и Лењинградским и Волховским фронтом, када му је власт проширена, тако да је разрешен дужности након предаје Власова јуна 1942. године.

Након тога бива постављен за команданта 33. армије, да би октобра био постављен на место заменика команданта Западног фронта. Почетком децембра прима команду над 20.армијом, да би већ јануара наредне године постао представник Ставке при 3. оклопној армији, а убрзо одлази на дужност заменика команданта Северозападног и Западног фронта.

Преминуо је 27. фебруара 1979. године.

Иван Устинович Харченко

Иван Устинович Харченко (укр. Іван Устинович Харченко, 23.септембра 1918 – 1. јула 1989), инжињеријски пуковник, Херој Совјетског Савеза.

Харченко је рођен у селу Комаровка, у земљорадничкој породици. Завршио је седам разреда школе и запослио се као столар у фабрици у Химки. Црвеној армији се придружио 1938. године.

Током Другог светског рата се налазио на дужности командира вода. Учествовао је у деактивирању више од 50 000 експлозивних направа, укључујући бомбе, мине и артиљеријске гранате током битке за Стаљинград и Кијев. За учињено дело у деминирању експлозивних средстава проглашен је Херојем Совјетског Савеза, те одликован Златном звездом и Орденом Лењина.

Након Другог светског рата је наставио војничку каријеру, све до 1964. када је пензионисан. Преминуо је 1989. године.

Иван Иванович Федјунинскиј

Генерал потпуковник Иван Иванович Федјунинскиј (Федюнинский Иван Иванович), рођен је у породици сељака на Уралу. Приступио је Црвеној Армији 1919. Борио се у Руском грађанском рату, када је два пута рањен. У периоду 1923.-24. завршава Пешадијску школу у Владивостоку и бива распоређен у пешадијски пук.

Свој пробој прави августа 1939, када командујући моторизованим пуком  као део контранапада Жукова опкољава јапанску 23. пешадијску дивизију у бици код Халкин Гола. Тиме упада у очи Жукову и добија орден Хероја Совјетског Савеза. Јуна 1941. командује 15. стрељачким корпусом у Украјини али га враћају у Москву да организује једну од резервних армија. Ипак, Жуков га узима за свог заменика и води у Лењинград, потом га, кда постаје јасно да ће немачка 4. оклопна група можда продрети код Пулкова, поставља за команданта 42. армије. Убрзо потом, Федјунинскиј преузима команду над 54.армијом на Волховском фронту, са којом прави успешну офанзиву марта 1942, када се формира испупчење код Погосте. Играо је кључну улогу и у операцији Звезда, када је тешко рањен од минобацачке ватре. Вративши се са опоравка крајем 1943, преузима команду над 2. ударном армијом и успешно је води у пробој из Ораниенбаума јануара 1944. За четири године, Федијунинскиј је командовао са шест армија, а као један од омиљених команданта Жукова, био је мање рањив на притисак Ставке или НКВД од Мерецкова и Говорова.

Михаил Николејевич Тухачевски

Михаил Николајевич Тухачевски (рус. Михаи́л Никола́евич Тухаче́вский), Маршал Совјетског Савеза, начелник штаба Црвене Армије (1925-1928) и једна од најпознатијих жртава Велике чисте Јосифа Стаљина.

Тухачевски је рођен 16. фебруара 1893. у Сафоновској области, у осиромашеној аристократској породици. Његов прадеда Александар Тухачевски, био је пуковник руске царске војске. Након завршетка Московске војне школе 1912, прелази у Александровску војну школу, коју завршава 1914. По избијању Првог светског рата, придружује се Семјеновском гардијском пуку, у чину потпоручника.

Немци га фебруара 1915. заробљавају, а након четири неуспешна покушаја бекства пребацују га у тврђаву Инголштад. У овом затвору упознаје и Шарла де Гола, тада капетана.

Његов пети покушај бекства био је успешан, и након преласка немачко-швајцарске границе, септембра 1917. се враћа у Русију. Након Октобарске револуције, Тухачевски се придружује Бољшевичкој партији и упркос свом пореклу, игра важну улогу у Црвеној Армији.

У Црвеној Армији напредује брзо, захваљујући својим способностима. Један од задатака који му је током Грађанског рата поверен била је и одбрана Москве. Командант 5. армије постаје 1919, када предводи и операцију заузимања Сибира од снага адмирала Колчака. У борбама је користио концентрисане нападе на непријатељска отворена крила, након ћчега би извршио обухват.

Помогао је и у поразу генерала Антона Дењикина на Криму, 1920. године. Фебруара 1920. води офанзиву на Кубан, користећи коњицу да омета непријатељску позадину. У повлачењу које је уследило, снаге Дењинкина су биле разбијене и у нереду су се повлачиле из Новоросијска.

У последњој фази рата, Тухачевски командује 7. армијом, којом гуши побуну у Крондштату марта 1921. и Тамбову побуну у периоду између 1921. и 1933.

Према неким изворима, Тухачевски је био познат по преком поступању са заробљеницима и употребом отровног гаса приликом гушења побуна?

Са избијањем Пољско-совјетског рата, Тухачевски командује совјетским нападом. Код Варшаве трпи пораз од Јозефа Пилсудског, када почињу и прва неслагања са Стаљином. Наиме, један другог су кривили за неуспех у заузимању Варшаве.

Тухачевски је написао неколико књига о модерном ратовању, а 1931, након што је Стаљин прихватио потребу модернизовања оружаних снага, Тухачевски добија водећу улогу у реформи армије. Имао је напредне идеје по питању војне стратегије, посебно у делу употребе тенкова и авиона у здруженим операцијама.

Тухачевски 1935, у 42. години живота бива унапређен у чин маршала. Јануара 1936. одлази у посету Британиј, Француској и Немачкој. Свестан да га са власти може свргнути само војска, Стаљин је одлучио да уклони Тухачевског и још седам војних команданата. Овог пута, у кругу његових најближих сарадника, није било неслагања по овом питању.

Непосредно пред хапшење, Тухачевски је са дужности првог помоћника маршала Климента Ворошилова пребачен на дужност команданта Волжанског војног округа. Убрзо након његовор одласка на нову дужност, бива тајно ухапшен 22. маја 1937. и спроведен у Москву.

Испитивање и мучење Тухачевског лично је надгледао шеф НКВД, Николај Јежов. Стаљин му је дао инструкције да из Тухачевског извуче признање о другим „завереницима“, али му је оставио и простор да је могуће да је Тухачевски ипак радио сам.

Неколико дана касније, Јежов је Стаљину доставио признање сломљеног маршала, у коме је стајало да га је 1928. регрутовао Јенукидзе (А́вель Сафронович Енуки́дзе), те да је немачки агент који је на преузимању власти радио у дослуху са Бухарином (Никола́й Ива́нович Буха́рин). Признање Тухачевског, које се налази у архиви, испрскано је браон спрејем за који је утврђењно да се ради о крви „тела у покрету“. Стаљин је признање прокоментарисао речима: „То је невероватно, али је чињеница, признали су.“

Совјетски врховни суд је 11. јуна 1937. сазвао специјални војни суд, како би се одржало суђење за издају маршалу Тухачевском и још осморици генерала. Суђење је названо „случај троцкистичке анти-совјетске војне организације“. Суђено је према закону од 1. децембра 1934, што је значило да одбрана нема право да буде у судници, као и да су жалбе на пресуду – забрањене. Након суђења је стрељано и пет судија – официра. Исте вечери, у 1135 часова, сви оптужени су проглашени кривим и осуђени на смрт. Сат времена касније, Тухачевског је из ћелије извео капетан НКВД-а, Василиј Блохин. Стрељање маршала посматрао је лично Јежов. Маршал је убијен једним метком, у потиљак.

Маршалову породицу је задесила слична судбина. Његова жена, Нина Тухачевскаја, и његова браћа Александар и Николај (обојица инструктори на Совјетској војној академији), стрељани су. Његве три сестре су послате у логор. Његова малолетна ћерка је ухапшена по стицању пунолетства и одведена у логор, где се налазила све до доласка Хрушчова на власт.

Пре Хрушчовљевог говора 1956. године, маршал Тухачевски је званично сматран фашистом, петоколонашем. Тухачевски и његови сапатници су 31. јануара 1957. проглашени невинима по свим тачкама оптужнице.