Архиве категорија: Операције

Смоленска битка (од 10. јула до 10. септембра 1941)

Објављено од стране
Одговор

После избијања на линију р. Западна Двина – Дњепар, Немци су рачунали да су главне снаге Црвене армије у Белорусији разбијене и да су остаци снага тако исцрпљени и изморени да неће бити у стању да пруже отпор. Они су сматрали да им совјетски Западни фронт може супротставити највише 11 дивизија. Због тога је немачко командовање одлучило: без задржавања продужити офанзиву на исток ради уништења совјетских снага које су се браниле у троуглу Витебск – Орша – Смоленск и тако отворити пут немачким снагама за даље наступање у правцу Москве. То треба постићи крилним ударима 3. и 2. оклопне групе правцима Витебск – Смоленск и Могиљев – Смоленск, уз садејство јединица 9. и 2. армије, које су се кретале позади оклопних снага.

Немачка група армија „Центар“ налазила се 10. јула у следећем распореду:

у непосредном додиру са совјетским снагама била је 4. оклопна армија, и то:

  • 3. оклопна група на линији Дриса – Витебск – источно од Сена;
  • 2. оклопна група на линији источно од Сена – десна обала р. Дњепра од Орше до Бихова;

позади оклопних снага напредовале су маршевским колонама 9. и 2. амрија.

У групи армија „Центар“ било је укупно 55 дивизија.

За ваздушну подршку обезбеђено је само 570 авиона 2. ваздухопловне флоте, јер је 8. ваздухопловни корпус придат групи армија „Север“.

За продужење офанзиве, командант групе армија „Центар“ наредио је:

  • 3. оклопна група да изврши главни удар правцем Витебск – Духовчина, а помоћни удар правцем Дисна – Велике Луке;
  • 2. оклопна група да изврши главни удар из рејона јужно од Орше ка Јељњи, а помоћни удар правцем Бихов – Кричев – Рослављ;
  • 9. армија да избије на Зап. Двину на одсеку Дриса – Бешенковичи, а потом продужи наступање општим правцем Полоцк – Невељ – Велике Луке;
  • 2. армија да избије на десно крило групе армија „Центар“, позади 2. оклопне групе, а потом продужи наступање општим правцем Бихов – Рослављ.

Да би задржала немачко надирање совјетска Врховна команда је одлучила да појача одбрану на Зап. Двини и Дњепру довођењем 5 нових армија из резерве Врховне команде. Ради бољег руковођења свим снагама на московском правцу она је 10. јула образовала команду Западног правца под командом маршала Тимошенка.

Западни фронт је добио задатак да упорном и активном одбраном заустави немачко наступање у правцу Москве и обезбеди потребно време за развој нових снага које су пристизале из дубине. Овај фронт је 10. јула имао седам армија, од којих четири у првом и три у другом ешелону.

У првом ешелону су биле:

  • 22. армија (6 пешадијских дивизија), на линији Себеж – Дриса – Витебск (укључно), са задатком да затвори правце Полоцк – Велике Луке и Витебск – Велиж;
  • 20. армија (9 пешадијских, 4 оклопне и 2 моторизоване дивизије), од Витебска (искључно) до Орше (укључно), са задатком да затвори правац ка Смоленску;
  • 13. армија (8 пешадијских, 2 оклопне и 1 моторизована дивизија), на линији Орша (искључно) – Шклов – Могиљев – Бихов;
  • 21. армија (6 – 7 пешадијских дивизија), на крајњем левом крилу, на линији Бихов – Рогачев – Речица.

Све четири армије у првом ешелону имале су 39 дивизија, 145 тенкова, 1 200 артиљеријских оруђа калибра 76 мм, 1 700 минобацача и 380 исправних авиона.

У другом ешелону су биле:

  • 19. армија, у току превожења железницом (из Југозападног фронта), прикупљала се у рејону Витебск – Рудња – Демидов;
  • 16. армија, у току прикупљања у рејону Смоленска;
  • 4. армија, извлачила се из борбе и прикупљала у рејону Кричев – Новозибков.

У позадини Западног фронта образован је накнадно 14. јула, Фронт резервних армија, јачине 6 армија (29, 30, 24, 28, 31. и 32. армија) и 153 авиона са задатком да поседне линију Стара Руса – Осташков – Јељња – Брјанск и припреми је за упорну одбрану.

Немачке оклопне групе отпочеле су офанзиву 9. јула уз подршку авијације и јединица 2. и 9. армије.

Да би прикрили главни правац удара Немци су једновремено предузели више снажних удара на фронту од Идрице до Бихова. То је приморало совјетске армије да расплину своје ионако слабе резерве. Ово су Немци искористили и јаким оклопним јединицама стварали клинове на релативно ужим деловима фронта. На правцима главних удара било је и до 30 тенкова на 1 км фронта, чиме је остварен принцип масовне употребе тенкова. Захваљујући оваквом груписању оклопних снага и снажној подршци авијације, немачке оклопне групе успешно су пробиле совјетски фронт и наставиле наступање ка истоку.

Немачка 3. оклопна група заузела је још 9. јула Витебск, чиме је раздвојила унутрашња крила 22. и 20. армије и угрозила десни бок главних совјетских снага на правцу Орша – Смоленск. Због тога је командант Западног фронта наредио да првопристигле снаге 19. армије и деснокрилни корпус 20. армије изврше 10. јула противудар и поврате Витебск. Међутим, у овом противудару нису постигнути успеси, јер су снаге биле слабе, ангажоване појединачно и без довољно артиљеријске подршке а резерве недовољне. Немачки предњи делови потиснути су према Витебску и за неколико часова одложен је напад главних снага немачке 3. оклопне групе. Пошто је задржала совјетски противудар, немачка 3. оклопна група, уз јачу подршку авиона за обрушавање, наставила је 11. и 12. јула надирање правцима Витебск – Демидов и Витебск – Рудња потискујући унутрашња крила совјетске 19. и 20. армије. Под притиском јачих немачких снага десно крило 19. армије повлачило се у правцу Демидова, а лево у правцу Рудње. У току 12. јула Немци су заузели Сураж и Велиж. Овим је десни бок совјетске 19. армије био откривен. У међувремену левокрилни 57. оклопни корпус, уз подршку 9. армије, успео је да пробије фронт совјетске 22. армије, која је –  истовремено угрожена с десног бока нападом немачке 16. армије – била принуђена на повлачење у правцу Невеља.

Немачка 2. оклопна група релативно је лако форсирала р. Дњепар и 11. јула образовала мостобране јужно од Орше, код Склова, и у рејону Бихова, с којих је, ујутру 12. јула, наставила надирање ка истоку, обухватајући бокове 13. армије.

Напредовањем 3. оклопне групе, северно, и 2. оклопне групе, јужно, угрожена је одбрана Смоленска. Совјетска 20. армија успешно је бранила правац Орша – Смоленск вршећи непрекидно противнападе, упркос томе што се због немачког продора северно и јужно нашла у полуокружењу. Совјетска 16. армија, којој је поверена непосредна одбрана Смоленска, имала је 15. јула само 4 дивизије и вршила је ужурбано организацију положаја. Сем тога, тој армији су биле потчињене све снаге смоленског гарнизона, као и све јединице које су се повлачиле или пристизале у Смоленск. У немогућности да створи дубокоу одбрану, командант армије је донео одлуку да формира маневарске групе (касније назване одредима) и да их истури према угроженим правцима, са задатком да задржавају немачко напредовање и својом покретљивошћу и дејством створе код Немаца погрешну представу о совјетским снагама.

Пошто је Смоленск био угрожен, наређено је да се евакуишу становништво и највреднија културна добра. Обласни партијски комитет је прикупљао оружје, стварао тајна складишта за наоружање, муницију и храну и вршио остале припреме за формирање партизанских одреда у непријатељској позадини.

У то време Немци су у рејон Смоленска убацили падобранце као шпијуне и диверзанте. Ови су, често одевени у униформе совјетских подофицира и официра, разорно дејствовали, успевши да у једној акцији убију и начелника штаба 20. армије.

После врло огорчених борби, у току 13. и 14 јула јединице немачке 3. оклопне групе избиле су северно од Демидова, док је 2. оклопна група наставила напредовање ка Горком и Кричеву и окружила четири дивизије и делове 20. оклопног корпуса 13. армије које су упорно браниле своје положаје у рејону Могиљева. Окружене совјетске снаге су организовале кружну одбрану и до 26. јула, активним дејствима, везале за себе два немачка оклопна корпуса, нанеле им осетне губитке и успориле немачко напредовање ка Рослављу. Опкољене јединице су се врло упорно браниле, вршећи честе испаде и противнападе; међутим, подлегле су вишеструкој надмоћности. Тако су Немци заузели Оршу 14. јула, а Могиљев тек 26. јула.

Пошто Немци нису били активни према совјетској 21. армији, то је она, да би олакшала ситуацију осталих армија, прешла у напад 13. јула. Њене главне снаге (63. корпус) брзо су прешле Дњепар, повратиле Рогачев и Жлобин и наставиле напредовање у правцу Бобрујска. Немци су били изненађени, јер је совјетским продором била угрожена позадина 2. оклопне групе која је дејствовала источно од Могиљева. Они су брзо реаговали упућујући на овај правац знатне снаге (два пешадијска корпуса из резерве и две пешадијске дивизије) које су зауставиле даљи продор совјетске 21. армије. Сем тога, пошто је једна коњичка група из рејона југозападно од Бобрујска 24. јула угрозила комуникације немачке 2. армије, Немци су били приморани да на овом делу фронта ангажују три нове дивизије, да би зауставили ове совјетске нападе. Овим совјетским противударом заустављени су напади немачке 2. армије.

Да би поново успоставила јединствен фронт, команда Западиног фронта је донела одлуку да се противударима одсеку немачки клинови. У вези с тим, армије су добиле следеће задатке:

  • 22. армија да изврши противудар правцем Городок – Витебск;
  • 19. армија да поврати Витебск; .
  • 20. армија да ликвидира немачке снаге које су се пробиле на фронту Орша – Склов;
  • 13. армија да садејствује 20. армији;
  • 4. и 16. армија да делом својих снага разбију немачке снаге које подилазе Горком, с тим да две дивизије 16. армије спрече избијање немачких делова на пут Смоленск – Јарцево.

Петнаестог јула извршени су ови противудари, али без успеха. Под притиском јачих немачких снага, и због угрожених бокова и позадине, совјетске армије су биле принуђене на повлачење: 22. армија ка граду Велике Луке, 19. армија ка Јарцеву, 20. армија ка Смоленску, 13. армија и делови 4. армије, преко р. Сожа, ка Јељњи и Рослављу.

Настављајуеи офанзивне операције, главна колона 39. оклопног корпуса (немачке 3. оклопне групе), уз јачу подршку авиона за обрушавање и садејство ваздушног десанта, успела је 15. јула да избије северно од Јарцева. Јужније од ње, десна колона 39. оклопног корпуса стигла је тога дана до Рудње. У току борби код Рудње, Црвена армија је по први пут употребила један дивизион рееактивних бацача – Каћуша. Изненађени, немачки војници су у паници бежали у поздаину. Следећег дана, главна колона је пресекла пут Смоленск – Москва и заузела град Јарцево. Совјетска 16. и 20. армија доведене су тиме у тешку ситуацију, јер су изгубиле најкраћу и најбољу комуникацију.

За то време лево крило 2. оклопне групе (47. оклопни корпус) брзо је напредовало ка Смоленску и, потискујући делове совјетске 16. армије, 14. јула му се приближило с југа. Следећег дана, после снажне артиљеријске припреме, немачке снаге су наставиле напад и пробиле се у јужни део града, након чега су отпочеле уличне борбе које су, с несмањеном жестином, трајале до вечери 16. јула, када су Немци овладали овим делом Смоленска. Истовремено је централна колона (46. оклопни корпус) 2. оклопне групе заузела Починок и продужила надирање ка Јељњи, док је десно крило (24. оклопни корпус) заузело Кричев.

Тако су се совјетска 20. и 16. армија и део 19. армије почетком друге половине јула нашли у полуокружењу. Њихова једина комуникација ишла је правцем Соловјев – Дорогобуж – Вјазма, преко пошумљеног и мочварног земљишта.

Да би зауставиле немачке оклопне колоне, совјетске јединице у полуокружењу извршиле су 18. јула два противудара: један, из рејона северно од Јарцева у правцу Духовшчине, извеле су 118. и 69. оклопна дивизија, али он, због неорганизованости, није успео; други, ради поновног заузимања јужног дела Смоленска, извела је 129. пешадијска дивизија уз подршку једног пука 38. дивизије и 80 артиљеријских оруђа. Приликом извођења диругог противудара, у самом граду су се развиле огорчене борбе. Стално довлачећи нове снаге, Немци су најзад успели да одбију противудар и да задрже јужни део града.

Немачке оклопне снаге наставиле су надирање: 57. оклопни корпус заузео је препадом, 20. јула Велике Луке, одакле је избачен снажним совјетским противнападом; следећег дана, 39. оклопни корпус после врло тешких и упорних борби 19. и 20. јула . заузео је Јарцево; 46. оклопни корпус заузео је 20. јула Јељњу.

Борбе за Смоленск настављене су с несмањеном жестином. У настојању да по сваку цену поврате јужни део града, совјетска 16. и 20. армија претрпеле су велике губитке. Ситуација се још више погоршала када су неке немачке јединице успеле да пређу Дњепар и заузму железничку станицу. Совјетске јединице су противнападом вратиле Немце на р. Дњепар, али су се убрзо морале повући пред појачаним немачким снагама. Делови преполовљених совјетских дивизија тукли су се храбро и упорно. Две недеље је 16. армија водила упорне борбе и храбро бранила рејон Смоленска, док је, северно од ње, 20. армија са истом упорношћу одбијала немачке јурише. Но, њихове снаге су биле на измаку. Дивизије и остале јединице биле су измешане у борбеном поретку.

Због све теже ситуације, совјетска Врховна команда је 20. јула одлучила да се на Западном правцу, из Фронта резервних армија, образује пет армијских група, које би предузеле нападе општим правцем ка Смоленску, где би се спојиле с главним снагама Западног фронта и на тај начин окружиле и уништиле немачке снаге у рејону Смоленска.

Распоред и задатак ових армијских група био је следећи:

  • група генерала Масленикова (3 дивизије 29. армије) да из рејона јужно од Торопеца напада ка југозападу;
  • група генерала Хоменка (3 дивизије 30. армије, 1 дивизија 19. армије и 107. оклопна дивизија) да из рејона Бели напада ка југозападу;
  • група генерала Калињина (3 дивизије 24. армије) и група генерала Рокосовског (3 дивизије 24. армије) да из рејона североисточно и источно од Јарцева нападају у правцу Смоленска;
  • група генерала Качалова (3 дивизије 28. армије) да из рејона Рославља напада у правцу Смоленска.

Ради бољег руковођења операцијама на московском правцу, наређењем совјетске Врховне команде од 24. јула извучене су из састава Западног фронта 13. и 21. армија и од њих је створен Централни фронт под командом генерала Кузњецова. Фронт је располагао са 136 авиона, од којих је само 75 било исправно. Овај фронт је имао задатак да активним дејствима правцем Гомељ – Бобрујск садејствује Западном фронту.

Први напад почела је 23. јула група Качалова, а 24. и 25. јула ступиле су у напад и остале групе. Истовремено нападала је 16. армија непосредно на Смоленск, обухватајући град са севера и југа. За подршку овог напада совјетско командовање је концентрисало сву авијацију Западног фронта и Фронта резервних армија и део стратегијске бомбардерске авијације. У међувремену су и Немци привукли две нове дивизије желећи да задрже Смоленск. Снаге 16. армије већ су нападале северни део града када су и Немци извршили удар у позадину ове и 20. армије и до 27. јула успели да изврше још једно окружење у рејону северно и западно од града. Међутим, и поред врло тешких и упорних удара и противудара од 20. до 27. јула, совјетске јединице нису успеле да деблокирају окружене снаге код Смоленска. Настављајући огорчене нападе, немачке оклопне снаге из Јарцева и рејона Јељње успеле су да се 27. јула споје код Соловјева и да овладају прелазима преко Дњепра. Због тога су се совјетске 20. и 16. армија нашле у врло критичном положају, јер је највећи део њихових јединица био потпуно окружен.

У окружењу се нашло 12 дивизија које су претрпеле тешке губитке, углавном од авијације, тенкова, артиљерије и минобацача. Крајем јула ове дивизије су имале највише 1 000 – 2 000 људи. У 20. армији остало је свега 65 тенкова, 177 артиљеријских оруђа и 120 оруђа противавионске одбране. Армијска авијација је имала 9 исправних авиона. Муниција и гориво били су при крају, а снабдевање јединица вршено је само ноћу ваздушним путем, при чему је команда Западног фронта могла да за ту сврху сваке ноћи одреди само 10 авиона. Ова ослабљена окружена група везала је за себе 10 немачких дивизија, од којих 3 оклопне и 2 моторизоване. Сем тога, Немци су имали око 8 дивизија за заштиту снага које су изводиле окружење на спољњем делу фронта од Јељње до Јарцева.

Крајем јула је команда Западног фронта одлучила да се смоленска група пробије из окружења. У вези с тим, организован је противудар групе генерала Рокосовског правцем Јарцево –  Духовшчина који је отпочео 28. јула, док су се јединице 20. и 16. армије пробијале ка Соловјеву и Заборју. Пробој јединица из окружења ка р. Дњепру почео је ноћу 3/4. августа, на фронту од 20 км. Предњи делови армије пробили су се до јутра преко Дњепра на источну обалу и ту посели положаје за заштиту прелаза. Захваљујући противудару групе Рокосовског и подршци авијације и артиљерије, главне снаге успеле су да се у току 4. и 5. августа највећим делом пребаце преко четири припремљена прелаза на Дњепру и поседну положаје на источној обали.

Изнурени у претходним борбама, Немци су били приморани да почетком августа прекину нападне операције на московском правцу и да пређу у одбрану на линији железничка станица Јарцево – Соловјево – Јељња, сходно директиви бр. 34 од 30. јула. Борбена дејства су настављена само у рејону Јељње, где су јединице совјетске 24. армије вршиле противнападе на немачке снаге у мостобрану.

Да би обезбедили десни бок групе армија „Центар“, Немци су крајем јула планирали да заузму рејон Рославља. Ова операција, у којој су учествовали 24. оклопни, 7. и 9. корпус, изведена је од 1. до 3. августа. Немци су опколили и уништили извесне снаге совјетске 28. армије у рејону Рославља (према немачким подацима заробљено је 3 700 војника и заплењено 60 топова, 90 тенкова и један оклопни железнички воз). Међутим, снаге совјетске 43. армије успеле су да немачке корпусе 8. августа задрже на р. Десни.

Совјетска Врховна команда је сматрала да ће Немци након краћег задржавања наставити напад у правцу Москве, и то обухватом крила Западног фронта код Великих Лука и Гомеља. Зато је Западни фронт долбио задатак да његове армије изврше напад у правцу Духовшчине и униште главне снаге немачке 9. армије која је дејствовала на левом крилу групе „Центар“, док је 24. армији Резервног фронта (по одлуци совјетске Врховне команде Фронт резервних армија је 30. јула 1941. преименован у Резервни фронт) наређено да разбије немачке снаге које су дејствовале на десном крилу групе „Центар“, у рејону Јељње. За заштиту правца преко Брјанска формиран је 14. августа Брјански фронт састава: 50. и 13. армија. Фронт је имао само 159 авиона.

На основу наведеног наређења совјетске Врховне команде, 30, 19. и 24. армија су извршиле координирани напад ка Духовшчини, где су зауставиле напредовање немачких јединица и везале знатне снаге немачке 9. армије. Совјетска 16. армија успела је само да стигне до источне обале р. Воп, где је била заустављена. У међувремену немачка 9. армија наставила је нападе на совјетске јединице код Великих Лука. После тешких борби, она је успела 22. августа да пробије совјетске положаје на споју 22. и 29. армије и да окружи знатан део снага 22. армије. Међутим, окружене снаге су вешто пробиле обруч и, заједно с 29. армијом, повукле се преко Западне Двине где су организовале нове положаје и зауставиле напредовање немачке 9. армије.

По наређењу совјетске Врховне команде, Западни, Резервни и Брјански фронт предузели су почетком септембра читав низ напада да би одбацили Немце на запад и повратили Смоленск. Упркос почетних успеха они су само 6. септембра повратили Јељњу, али су затим били приморани да пређу у одбрану. И немачке снаге, преморене и исцрпљене, почетком септембра су обуставиле офанзивне акције и прешле у одбрану. Тиме је била завршена смоленака битка.

Према совјетским подацима, Црвена армија је у бици код Смоленска изгубила 32 000 људи, 685 тенкова и 1 178 артиљеријских оруђа.

У бици за Смоленск немачка армија није постигла постављени циљ. Она је за два месеца напредовала само 170 – 200 км, што није одговарало захтевима муњевитог рата. Њени дотадашњи успеси постигнути су на рачун великих губитака у људству и техници, а даље наступање на исток захтевало је све више снага и средстава. Због тога је немачко врховно командовање било приморано да обустави операције ка Москви.

Упорном одбраном совјетских снага у рејону Смоленска осујећена је намера Немаца да потпомогну групу армија „Север“ у њеном нападу на Лењинград, чиме је указана велика помоћ совјетским снагама у рејону овога града.

Према томе, битка за Смоленск, по стратегијским последицама, завршена је повољно за Црвену армију, а неповољно за Немце.

Тактичко-оперативни успех који су Немци постигли заузимањем рејона Смоленска по својим резултатима и последицама, знатно је мањи од њиховог успеха у бици за Минск и Бјалисток: у овој бици су опкољени и заробљени велики делови Црвене армије, а у бици за Смоленск заробљен је мањи број совјетских војника.

Совјетска одбрана код Смоленска имала је доста недостатака. Она је организована на брзину. Армије нису биле попуњене људиством и материјалом. Поред тога, знатан број дивизија ових армија тек је пристизао. Организација противоклопне и противваздушне одбране није била потпуна. Оскудица у радио-станицама отежавала је везу и командовање.

У Смоленској бици су совјетски војници испољили велику храброст. У току ове битке непрекидно је јачао отпор Црвене армије, коју је становништво свестрано помагало: на утврђивању, у збрињавању рањеника, у снабдевању, доласком у редове армије или у партизанске одреде. Већ у августу је у смоленској области дејствовало 19 партизанских одреда.

Тако је Црвена армија пружила противнику чврст и јак отпор и онемогућила му брзо напредовање, што ће имати утицаја на даљи ток операција.

Почетне операције (од 22. јуна до 9. јула 1941)

Објављено од стране
Одговор

У недељу 22. јуна, у раним јутарњим часовима, Немци су без објаве рата изненадно напали СССР. Око 04,00 часова нeмачка артиљерија отворила је ватру на граничне карауле, утврђења, штабове, центре везе и одбрамбене рејоне у близини границе. Једновремено јаке формације немачке авијације отпочеле су да бомбардују аеродроме, поморске базе (Севастопољ, Кронштат, Измаил), железничке чворове, градове прибалтичких република, Белорусије, Украјине, Молдавије, Крима и др.

Совјетске трупе биле су изненађене, јер нису на време обавештене и припремљене.

Изненадни масовни удари немачке авијације и артиљерије јако су отежали организовано увођење у борбу совјетских јединица. Ово тим више што су линије и центри везе, због дејства немачке авијације и артиљерије, били покидани, те је обавештавање и командовање отказало. И немачки диверзанти у совјетској позадини покидали су многе линије везе.

Једновремено са артиљеријском припремом прешли су у напад делови немачке пешадије. Између граничних јединица и предњих немачких делова развиле су се борбе за граничне карауле, прелазе и мостове на приграничним рекама. Огромно преимућство Немаца било је у томе што су они нападали уз садејство тенкова и артиљерије, док посаде у граничним караулама нису имале подршку артиљерије, нити су располагале противоклопним средствима. У оваквој неравноправној борби брзо је сломљен отпор посада у караулама.

Један до два часа после артиљеријске припреме прешле су у наступање главне немачке снаге.

Немачке главне снаге на свим важнијим правцима имале су изразиту надмоћност, што им је омогућило да врло брзо постигну значајне успехе. На многим деловима фронта оне су врло брзо и из покрета савладале отпор совјетских недовољно припремљених предњих делова.

У току првог дана рата немачки бомбардери наставили су масовне ударе, бомбардујући првенствено 66 аеродрома пограничних војних округа, и до подне уништили око 1 200 авиона (од којих 800 на земљи). Удари су првенствено вршени на оне аеродроме на којима су се налазили ловачки авиони нових типова.

Совјетски авиони уништени при нападу на аеродроме, јун 1941.

Ситуација совјетских јединица првога дана рата била је врло тешка. Слабе снаге за заштиту границе, развучене на широком фронту, изненађене и неприпремљене за борбу, без јаких резерви које би биле у стању да ликвидирају створене клинове, ступале су у борбу појединачно по одвојеним жариштима. Немачке оклопне и моторизоване јединице брзо су обухватале ова жаришта отпора и наносиле им ударе с бокова и из позадине. Обухваћене совјетске јединице, немајући везу са суседима и претпостављеном командом, биле су присиљене да одступају ка линијама у позадини или да остану на месту и приме борбу у окружењу.

Веза у оквиру фронтова, армија, корпуса и дивизија била је прекинута, услед чега командовање није могло да сагледа праву ситуацију на фронту. Немајући реалну представу о стању на граници, народни комесар одбране СССР-а издао је у 07,15 часова 22. јуна директиву којом је било предвиђено:

  • да се нападну и униште немачке снаге које су повредиле совјетску територију, с тим да копнена војска не прелази границу док не добије специјално наређење;
  • да извиђачка авијација утврди груписање немачке авијације и копнене војске, а бомбардерска и јуришна авијација јаким ударима униште немачку авијацију на аеродромима и разбију главне снаге копнене војске на земљи. Ударе вршити и на немачкој територији на дубини од 100 до 150 км, с тим да се могу бомбардовати Кенигсберг (данас Калињиниград) и Мемел. На територији Финске и Румуније не предузимати акције пре специјалног наређења.

Ова директива није могла бити извршена, јер су надмоћније немачке јединице продужиле наступање, одбијајући све покушаје совјетских јединица да их задрже.

Највећи успех постигле су немачке оклопне групе, док су пешадијске снаге унеколико заостајале.

Немачка 4. оклопна група извршила је пробој на фронту ширине 40 км југоисточно од Тилзита и разбила јединице левога крила совјетске 8. армије. Њени предњи делови успели су да избију на р. Дубису (35 км северозападно од Каунаса).

Немачка 3. оклопна група извршила је пробој на фронту ширине 50 км источно од Сувалкија и разбила јединице левог крила совјетске 11. армије, а њене дивизије су форсирале р. Њемен око 60 км јужно од Каунаса.

Немачка 2. оклопна група извршила је пробој северно и јужно од Бреста на фронту ширине 70 км и разбила центар совјетске 4. армије. Њени предњи делови избили су у висину Кобрина. У позадини, совјетске јединице су пожртвовано браниле тврђаву Брест, коју су Немци заузели тек 30. јуна.

Немачка 1. оклопна група, у садејству са 6. армијом, извршила је пробој на фронту ширине 65 км јужно од Владимира Волинска и разбила једиинице левог крила совјетске 5. армије. Њени предњи делови продрли су 15 – 20 км у дубину совјетске територије.

Северно и јужно од извршених пробоја дејствовале су немачке пешадијске снаге, које су прошириле клинове оклопних јединица, али су нешто изостале због слабије покретљивости. Тако су 9. и 16. армија и 3. оклопна група направиле широк клин на споју Северозападног и Западног фронта, потискујући ослабљену совјетску 11. армију и десно крило 3. армије. На овај начин били су угрожени леви бок 11. армије и десни бок главних снага Западног фронта, док су правци ка Каунасу и Виљнусу остали незаштићени, јер у близини није било совјетских резерви. Исто тако немачка 4. армија и 2. оклопна група, потискујући развучену совјетску 4. армију, озбиљно су угрозиле леви бок главних снага Западног фронта које су се налазиле у белоруској избочини. Ни на овом правцу није било совјетских резерви које би могле задржати даље надирање немачких снага. Иако удар немачке 17. армије на лавовском правцу није био снажан, совјетска 6. армија је била присиљена да одступи 10 – 15 км од границе, због развучености својих снага и ангажовања по деловима.

Тиме је био завршен први дан борбе. Немачке снаге су постигле значајне успехе захваљујући изненађењу, правовременим и детаљно извршеним припремама и употреби јаких снага на правцима главних удара.

Ради мобилизације свих снага и обезбеђења јавног поретка, Президијум Врховног совјета СССР-а издао је овога дана два указа. Једним указом је објављена мобилизација војних обвезника рођених од 1905. до 1918. год. на територији 14 војних округа (лењинградског, прибалтичког, западног, кијевског, одеског, харковског, орелског, московског, архангелског, уралског, сибирског, приволшког, севернокавкаског и закавкаског). Другим указом је објављено ратно стање у низу република и области СССР-а. У вези с овим указом, све функције органа државних власти у погледу одбране, обезбеђења јавног поретка и службе безбедности прешле су у надлежност војних савета фронтова, армија и војних округа, а у местима где није било војних савета прешле су у надлежност највишег војног старешине.

Немајући правовремено извештаје о ситуацији на фронтовима, а нарочито о стању и могућностима својих снага, народни коимесар одбране издао је 22. јуна у 21,15 директиву бр. 3 којом је наређено:

  • да оклопни корпуси Северозападног и Западног фронта (по два корпуса у сваком фронту) из рејона Каунаса и Гродна изврше концентричне ударе општим правцем ка Сувалкију, уз подршку авијације фронтова и авијације Врховне команде за даљно бомбардовање, са задатком да се непријатељска сувалкиска група окружи и уништи и да се до 24. јуна овлада рејоном Сувалкија;
  • да 5. и 6. армија и најмање пет оклопних корпуса Југозападног фронта изврше концентричне ударе ка Лублину, уз подршку авијације фронта и авијације Врховне команде за даљно бомбардовање са задатком да се окружи и уништи непријатељска група у рејону Владимир Волинск – Кристинопољ и до 24. јуна овлада Лублином

Овом директивом јединицама су дати задаци који, с обзиром на њихово стање и могућности, нису могли бити извршени. Па ипак, фронтови су пришли њеном извршењу. Услед ограниченог времена припреме су вршене на брзину и без довољно система. Совјетска авијација, због великих губитака, није била у стању да пружи потребну заштиту трупама које су се прикупљале. Због тога су дивизије оклопних корпуса при развијању на полазним положајима биле изложене масовним ударима немачке авијације, те су претрпеле осетне губитке. Артиљерија оклопних корпуса и пешадијских дивизија није се могла брзо концентрисати, јер није имала механизованих вучних средстава. Пешадијске јединице, због недостатка ауто-транспорта, такође су се споро развијале за напад. Посматрано у целини, припреме и борбена дејства Северозападног и Западног фронта у духу директиве бр. 3 вршени су неорганизовано, нарочито у погледу садејства између дивизија оклопних корпуса. Незнатни оперативни резултати нису били у складу с великим губицима које су имале оклопне јединице. Само у рејону Гродна постигнут је ограничен успех, где је немачка 3. оклопна група за кратко време задржана у наступању. У рејону северозападно од Каунаса противудар у бок немачке 4. оклопне групе није био успешан.

Пошто противудари оклопних корпуса Северозападног и Западног фронта нису постигли значајније резултате, то су немачке оклопне групе продужиле брзо надирање: 4. оклопна група у правцу Даугавпилса, 3. оклопна група преко Виљнуса у правцу Минска, а 2. оклопна група у правцу Барановича.

Совјетска 11. и 4. армија биле су разбијене, због чега су бокови главних снага Западног фронта, у белоруској избочини, остали незаштићени.

Повољнија ситуација била је код Југозападног фронта, где немачке снаге нису имале тако велике успехе као у зони Западног фронта. На споју совјетске 5. и 6. армије Немци су направили брешу ширине 50 км, у коју су убацили 1. оклопну групу. Сходно наведеној директиви бр. 3 вршило се прикупљање оклопних јединица, од којих су неке имале да превале марш од 200 – 400 км. Ради ликвидације немачког клина извршене су припреме за противудар, које су проведене доста организовано. У рејону Луцк – Броди – Ровно дошло је 23. јуна до прве битке оклопних снага, која је имала велики значај за даљи развој операција у Украјини. Југозападни фронт је успео да задржи Немце читаву недељу дана, наносећи им велике губитке, и да осујети њихову намеру да окруже совјетске снаге у лавовској избочини. У овој бици совјетске јединице су такође имале велике губитке.

Немачка група армија „Југ“ увела је у бој још седам свежих дивизија. Совјетска 5. и 6. армија и оклопни корпуси нису могли издржати притисак и били су принуђени да се повлаче. На овај начин, снаге Југозападног фронта у лавовској избочини (26. и 12. армија) нашле су се у тешкој ситуацији јер им је десни бок био незаштићен. Ову опасност уочила је совјетска Врховна команда, па је наредила да Југозападни фронт одступи на линију Коростењ – Новоград Волински – Проскуров – Каменец Подољск, где су се налазили утврђени рејони. Немци су 30. јуна заузели Лавов.

После напуштања Лавова, јединице Југозападног фронта продужиле су да воде упорну задржавајућу одбрану до нове линије одбране.

Жестоке борбе нису се водиле само на главним правцима дејства, где су наступале немачке оклопне снаге, већ на свим деловима фронта. Многе совјетске јединице, одсечене од суседа и немајући везу са претпостављеном командом, остале су да се боре у окружењу, одакле су се касније пробиле и поново прихватиле борбу да би непријатеља што дуже задржале и нанеле му што веће губитке.

Упорна борба вођена је и у ваздуху. Совјетска авијација наносила је ударе по немачким оклопним колонама и пешадијским групама. Авијација Врховне команде, Балтичке и Црноморске флоте 23. јуна је бомбардовала војноиндустријске објекте у Букурешту, Плоештију, Варшави, Данцигу и другим градовима.

Четвртог дана борбених дејстава, немачка 4. оклопна група приближавала се Даугавпилсу, док су се 3. и 2. оклопна група са северозапада и југозапада концентрично приближавале Минску. Оне су тиме угрозиле бок и позадину совјетске 3. и 10. армије које су се налазиле у белоруској избочини. Да би се избегло окружење, совјетска Врховна команда је 25. јуна наредила Западном фронту да се јединице из белоруске избочине повуку на линију Лида – Слоним – Пинск, али је ово већ било касно. За извлачење 3. и 10. армије из полуокружења у правцу Минска остао је узани коридор ширине око 60 км. Немајући ауто-транспорта, ове армије нису биле у могућности не само да се брзо извуку из полуокружења него ни да се успешно супротставе непријатељском притиску с фронта и с бокова.

До 25. јуна увече немачке оклопне групе дубоко су продрле на совјетску територију: 4. оклопна група око 126 км, 3. оклопна група око 230 км, а 2. оклопна група око 200 км.

У исто време, код 3. и 10. армије, као и на целом фронту, јасно су испољени крупни недостаци у организадји и раду фронтовских и армијских органа позадине. Материјалне резерве за прва четири дана борби биле су потрошене, а њихова попуна није могла да се изврши, пошто је већи део резерви у складиштима био уништен бомбардовањем из ваздуха или је пао у руке непријатељу. Тешкоће у дотуру материјалних средстава погоршале су се због немања ауто-транспортних јединица. Штабно особље и позадински органи нису имали јасну слику о стању и распореду својих јединица. Све ове тешкоће, нарочито оскудица муниције и горива, неповољно су утицале на пружање организованог отпора непријатељу. Због свега тога, одступање 3. и 10. армије било је неорганизовано, Команда Западног фронта изгубила је контролу над јединицама, па није могла да изрази потребан утицај у погледу даљег развоја борбених дејстава.

У тешкој ситуацији био је и Северозападни фронт. Његова 11. армија, разбијена још првога дана борбе, под притиском јаких непријатељских снага одступала је у правцу Полоцка. Тако је правац ка Даугавпилсу остао незаштићен, што је немачка 4. оклопна група искористила да упути тим правцем своје главне снаге. Тиме је био угрожен леви бок 8. армије, која је предузела повлачење у правцу Риге.

Главни задатак Западног и Северозападног фронта – задржати непријатеља у приграничној зони и обезбедити развој главних снага Црвене армије ради преласка у противофанзиву – није могао бити извршен. Совјетска Врховна команда увидела је крајем јуна да дезорганизовани и великим губицима ослабљени први ешелон Црвене армије неће бити у стању да задржи немачко наступање, па је због тога одлучила да се стратегијске резерве које ће пристићи из дубине територије употребе за образовање новога фронта на линији р. Западна Двина – р. Дњепар, одакле ће прећи у противофанзиву.

У том циљу директивом народног комесара за одбрану од 25. јуна, од четири армије из резерве Врховне команде (22, 19, 20. и 21. армија) формирана је група армија под командом маршала Буђонија. Овој групи је наређено да организује одбрану на линији Сушево – Невељ – Витебск – Могиљев – Злобин – Гомељ – Цемигов – р. Десна – р. Дњепар (до Кременчуга). Доцније је овој групи амиија постављен задатак да буде спремна да пређе у противофанзиву.

Ради продужења организоване одбране, совјетска Врховна команда, директивом од 25. јуна, дала је фронтовима следеће задатке:

  • Северозападном фронту, да 27. армија из другог ешелона, као и 8. и 11. армија, које се налазе у одступању, организују одбрану на Западној Двини од Риге до Краславе;
  • Западном фронту, да 13. армија и оклопни корпуси из другог ешелона, као и делови који су одступали од границе, бране утврђени рејон Минска и Слуцка;
  • Југозападном фронту, да продужи противударе по немачким групама код Луцка и Бродија.

Међутим, борбена дејства су се развијала веома неповољно за Црвену армију. Северозападни фронт није успео да правовремено организује одбрану на десној обали Западне Двине. Његове јединице, немајући моторних возила, избијале су на Западну Двину са закашњењем. Чак и 21. оклопни корпус, упућен из Московског војног округа, као ојачање, није успео да се правовремено концентрише.

Немачка 4. оклопна група искористила је ову ситуацију и 26. јуна избила на Западну Двину и из покрета заузела Даугавпилс; три дана доцније она је образовала мостобран и у рејону Крустпилса. За то време 16. армија наступала је у правцу Даугавпилса, а 18. армија у правцу Риге. Совјетска 27. армија није могла задржати немачке оклопне јединице, које су 2. јула наставиле наступање у правцу Опочке. Овим је створена широка бреша на споју 8. и 27. армије, што је немачка 4. оклопна група искористила и дубоко се уклинила у правцу Пскова. То је умногом отежало ситуацију совјетске 8. армије, нарочито 1. јула, када је 18. армија заузела и Ригу. Тако су оба бока совјетске 8. армије била угрожена. Да би избегла окружење, ова армија је предузела пребацивање својих јединица на десну обалу Западне Двине, на одсеку Рига – Крустпилс, користећи се месним приручним средствима.

Предвиђајући могућност напуштања Западне Двине, совјетска Врховна команда је 29. јуна наредила Северозападном фронту да припреми одбрану у висини р. Велике, с ослонцем на псковски и островски утврђени рејон. На ову линију упућени су два пешадијска и један оклопни корпус, који су стављени под команду Северозападног фронта. Међутим, немачка 4. оклопна група успела је 6. јула да заузме Остров знатно раније него што су совјетске јединице избиле у његов рејон. Да би задржале немачко наступање ка псковском рејону, совјетске инжињеријске јединице су порушиле свих осам мостова на р. Великој. Немачке оклопне јединице избиле су на ову реку, форсирале је из покрета и 9. јула заузеле Псков.

Губитком Пскова совјетска 8. армија била је одсечена од осталих снага Северозападног фронта и, због угрожености левога бока, била принуђена да се повлачи у правцу Естоније. Она је 9. јула прешла у одбрану на линији Пјарну – Тарту, где је успешно задржавала наступање немачке 18. армије.

Заузимањем Острова и Пскова Немци су се поставили у веома повољан положај за наступање у правцу Луге и Лењинграда. Југозападини прилази Лењинграду нису били утврђени. Уочавајући овај пропуст, совјетска Врховна команда, још у току борбених дејстава, наредила је да се приступи утврђивању одбрамбеног појаса на р. Луги и красногвардејског рејона. Међутим, услед недостатка времена, ово није могло бити завршено до 9. јула.

Тешке борбе су вођене у зони Западног фронта. Совјетска 3. и 10. армија, претрпевши прва три дана борби значајне губитке, почев од 25. јуна продужиле су одступање општим правцем Волковиск – Минск. Међутим, због све јачег притиска немачких снага с фронта и с бокова, њихове заштитнице и побочнице водиле су тешке борбе. Немци су 28. јуна успели да пресеку повлачење једног дела 3. армије, а 29. јуна и повлачење јединица на левом крилу 10. армије, у рејону Волковиска. Део ових армија (4 пешадијске, 1 оклопна и 1 коњичка дивизија) успео је да избегне окружење и да продужи одступање у правцу Минска. Окружене снаге у рејону Бјалистока већим делом су уништене изузев мањих делова који су успели да се пробију или да се прикључе партизанима.

Совјетска 13. армија, из другог ешелона, водила је 26. и 27. јуна жестоке борбе у утврђеном рејону Минска. На 4 дивизије ове армије нападале су са северозапада 3 оклопне дивизије 3. оклопне групе и са југозапада 2 оклопне дивизије 2. оклопне групе. После тешких тродневних борби, немачке оклопне снаге успеле су да се споје у рејону Минска 28. јуна, а немачка 7. оклопна дивизија пресекла је железничку пругу Минск – Борисов. Западно од Минска нашло се у окружењу 11 комплетних совјетских дивизија, поред делова још неких диивизија.

Совјетске окружене јединице пожртвовано су се бориле под врло тешким условима, изложене јаким нападима немачких јединица са земље и из ваздуха, без везе са својом претпостављеном командом, са осетним недостатком материјалних средстава, нарочито муниције и хране. Многе јединице су успеле да се пробију из окружења, неке су подлегле у неравноправној борби, док су многе остале да у позадини непријатеља дејствују на партизански начин.

Крајем јуна ситуација у зони Западног фронта била је врло тешка. Против 16 совјетских дивизија, ослабљених у претходним борбама, распоређених на фронту ширине 350 км, на линији Докшици – Смољевичи – Слуцк – Пинск, нападале су немачка 3. и 2. оклопна група.

У оваквим условима совјетске јединице нису биле у стању да образују непрекидни фронт западно од р. Березине. Због тога је совјетска Врховна команда 27. јуна наредила групи армија из резерве Врховне команде да организује чврсту одбрану на линији: Краслава – Дисна – Полоцк – Витебск – Орша – р. Дњепар (до Лојева), са задлатком да јаким противударима разбије непријатељске снаге и спречи им продор у правцу Москве.

Ради стварања дубоке одбране на московском правцу, совјетска Врховна команда је наредила да источно од поменуте линије, на удаљењу 200 – 400 км, 24. и 28. армија организују друге положаје: Нелидово – Бели – Дорогобуж – Јељња – Жуковка – Синезерки, с тим да се нарочита пажња посвети одбрани московског правца.

У циљу бољег руковођења борбеним дејствима на московском правцу, совјетска Врховна команда је 1. јула одлучила да се група армија из резерве Врховне команде потчини Западном фронту, под команду маршала Тимошенка.

Почетком јула немачка група армија „Центар“ продужила је наступање на московском правцу. Да би повећали ударну моћ оклопних јединица, које су у претходним борбама имале значајне губитке, Немци су објединили 2. и 3. оклопну групу у 4. оклопну армију.

Немачка Врховна команда наредиила је да се што брже избије на линију горњи ток Западне Двине – р. Дњепар и овлада мостобранима код Полоцка, Витебска, Орше, Могиљева и Рогачева, те се на тај начин обезбеде повољни услови за наступање у правцу Смоленска.

На основу овог наређења командант 4. оклопне армије донео је одлуку да 3. оклопна група избије на Западну Двину, на одсеку Дисна – Витебск, наносећи главни удар правцем Витебск – Смоленск, а 2. оклопна група да форсира р. Дњепар на одсеку Орша – Рогачев и продужи наступање дуж ауто-пута, са задатком да избије на линију Јарцево – Јељња.

У првим данима јула борбена диејства. у зони Западног фронта развијала су се под условима велике надмоћности немачких снага на земљи и у ваздуху. Ослабљене и малобројне једанице Западног фронта, развучене на широком фронту, биле су принуђене на одступање. Па ипак, совјетске јединице су дале све од себе да би немачке армије што дуже задржале на погодним линијама и нанеле им што веће губитке. Једна од ових линија била је р. Березина, на којој су се развиле жестоке борбе. Тим борбама совјетске јединице су успеле да задрже Немце два дана, што је искоришћено ради организације одбране на линијама у позадини.

Совјетске јединице су припремиле и извеле више противудара да би задржале немачке оклопне снаге које су избијале на линију Западна Двина – р. Дњепар. Немачка 3. оклопна група, пошто је избила на р. Западну Двину и из покрета овладала мостобранима у рејонима Дисне и Витебска, дочекана је противударима 22. армије. Иако ова армија није успела да ликвидира немачке мостобране, њени противудари су извесно време задржали немачко наступање. Совјетска 20. армија, у садејству са 7. и 5. оклопним корпусом (који  су имали око 1 000 тенкова старих модела), 6. јула извршила је противудар из рејона северно и западно од Орше у бок немачке 3. оклопне групе. Совјетски оклопни корпуси одбацили су немачке оклопне јединице 30 – 40 км у правцу Лепеља и нанели им велике губитке, док су јединице совјетске 20. армије у рејону Сено наишле на велики отпор немачких оклопних и ваздушнодесантних јединица, које су још 5. јула извршиле ваздушни десант. Совјетски 7. и 5. оклопни корпус дејствовали су раздвојено, на растојању 40 – 50 км, што су Немци искористили и извршили полуокружење, а потом и окружење 5. оклопног корпуса. У току 9. и 10. јула јединице 5. оклопног корпуса водиле су тешке борбе у окружењу. Да би ликвидирали совјетске окружене снаге Немци су дневно вршили и до 15 јуриша. Делови 5. оклопног корпуса, по наређењу 20. армије, извршили су 10. јула успешан. пробој из окружења и одступили на исток.

Жестоке борбе биле су и јужно од Орше, у зони одбране совјетске 21. армије, где је немачка 2. оклопна група задржана на р. Дњепру.

Велику помоћ у одбрани пружила је совјетска авијација наношењем удара по немачким колонама, нарочито при њиховом прелазу преко Западне Двине и Березине.

Деветог јула наступање немачке 4. оклопне армије било је заустављено на фронту од Дисне до Жлобина.

Док је совјетски Југозападни фронт успешно задржавао наступање немачке групе армија „Југ“ у правцу Житомира и Лавова, по наређењу совјетске Врховне команде формиран је 24. јуна нови Јужни фронт (18. и 9. армија) под командом генерала Туљењева. Задатак Јужног фронта био је да брани део фронта од Каменеца Подољска до ушћа Дунава.

Немачка група армија „Југ“ почела је 1. јула да испољава јачи притисак у два правца: против Југозападног фронта, према Житомиру, и против Јужног фронта, према Могиљеву Подољском, с циљем да се окруже и униште совјетске снаге у лавовској избочини (6, 26. и 12. армија) и на тај начин постигне први већи успех у Украјини. У вези с напред изложеним, почетком јула развиле су се жестоке борбе у зони Југозападног фронта, код Ровна, Дубна, и Кременеца, а 3. јула немачко-румунске снаге у зони Јужног фронта успеле су да образују мостобране на источној обали р. Прута, на одсеку Липкани – Јаши, одакле су наставиле наступање према Могиљеву Подољском и Бељцима. После шестодневних борби, немачко-румунске снаге су избиле ра р. Дњестар према Могиљеву Подољском и заузеле Бељце, где их је совјетска 18. армија задржала. За 6 дана су немачко -румунске снаге продрле у дубини совјетске територије око 60 км, што показује да је темпо наступања на овом делу фронта био знатно спорији него што је то био случај на осталим правцима.

У то време према Житомиру, на споју совјетске 5. и 6. армије, Немци су увели у бој два свежа оклопна корпуса. После тога је 1. оклопна група успела да заузме Острог и да подиђе утврђеном рејону Новограда Волинског. Пошто је њен покушај да овлада овим рејоном пропао, она је била присиљена да се пред њим задржи око 3 дана. После прегруписавања, 1. оклопна група је 7. јула прешла у напад правцем Бердичев, обилазећи Новоград Волински с југоистока. Немачке оклопне јединице су 8. јула заузеле Бердичев, а 9. јула и Житомир, одакле су продужиле наступање у правцу кијевског утврђеног рејона. Услед дубоког пробоја немачких оклопних снага у правцу Кијева и наступања немачко-румунских снага у правцу Могиљева Подољског претила је опасност да совјетске снаге у западној Украјини буду окружене.

У таквој ситуацији Југозападни фронт је издао наређење да се убрза повлачење 6, 26. и 12. армије на нове положаје. Једновремено је приступљено припреми нових противудара на уклињене немачке оклопне снаге на житомирском правцу. Из рејона Бердичева, сукцесивно привучени 15, 4. и 16. оклопни корпус, извршили су противудар 9. јула. Исто тако из коростењског утврђеног рејона 5. армија, у садејству с 31. корпусом, 9, 19. и 22. оклопним корпусом, извршила је 10. јула противудар у леви бок 1. оклопне групе. Овим противударом била је озбиљно угрожена комуникација немачких оклопних јединица. Због тога су Немци увели у бој свеже снаге (3 пешадијске и 1 моторизовану дивизију) и тако су успели да задрже наступање совјетских јединица. Крајњи резултат совјетских противудара био је добитак у времену; фронт је за извесно време стабилизован, а Немци су обуставили наступање у рејону Житомира. Ово је омогућило да се боље организује одбрана кијевског и коростењског утврђеног рејона, да се изврше потребна прегруписавања совјетских снага и да се уредно повуку 6, 26. и 12. армија.

На фронту совјетске 9. армије од 22. јуна до 10. јула није било никаквих значајних промена. Ово је омогућило да се армија попуни и да се ојача одбрана.

Борбена дејства на финском фронту отпочела су крајем јуна, али су била локалног значаја, те нису испољавала утицај на стратегијску ситуацију на совјетско-немачком фронту.

У првим данима рата Балтичка флота је била употребљена за одбрану својих база, па су чак официри и момари пловних јединица узели учешћа у одбрани копненог фронта. Једновремено с организацијом одбране база, флота је припремила одбрану Финског и Ришког залива. Скоро сва авијација Балтичке флоте употребљена је против немачких копнених снага, нарочито против оклопних снага у рејону Даугавпилса. Балтичка флота успешно је поставила минска поља дуж обале Балтичког мора.

Совјетска Црноморска флота била је изразито јача од немачко-румунске флоте. У немогућности да постигну победу на мору, Немци су нападали совјетску флоту с копна и из ваздуха, минирали њене базе. И поред тога, главни задатак Црноморске флоте – обезбеђење поморских комуникација – био је успешно вршен. У јулу 1941. год. свакодневно је вршено обезбеђење више од 25 транспората. Совјетски разарачи, у садејству с авијацијом, бомбардовали су 26. јуна румунску базу Констанцу, да би се уништиле резерве горива и прибавили подаци о организацији система одбране. У тесном садејству с копненим операцијама дејствовала је и авијација Црноморске флоте. Она је у више махова бомбардовала румунска нафтоносна постројења и железничке објекте. Ово је присилило Немце и Румуне да ангажују знатне ваздухопловне и противавионске јединице за одбрану нафтоносних постројења.

Совјетска Северна флота у првим данима рата пружала је непосредну помоћ јединицама на мурманском правцу својом обалском артиљеријом, разарачима и авијацијом. Поред тога, она је вршила заштиту поморских комуникација, што је, с обзиром на недостатак железничких и аутомобилских путева на северном приморју, било од великог значаја. Совјетске подморнице успешно су потапале немачке транспортне бродове.

Пинска и Дунавска флотила употребљене су у садејству с копненим јединицама.

Почетне операције на совјетско-немачком фронту завршене су успехом немачких армија. За 18 дана рата оне су заузеле Литванију, Летонију, Белорусију, Бесарабију и већи део Украјине и на тај начин продрле према Лењинграду око 450 км, према Москви око 550 км, а према Кијеву око 300 км. Знатан број постројења и фабрика пао је Немцима у руке јер совјетске јединице, услед брзог темпа операција, нису биле у могућности да их правовремено евакуишу у дубину територије. Поред тога, Немци су запленили или уништили знатне количине материјалних резерви, наоружања, муниције, горива, опреме, хране и др.

Све ове успехе немачка армија је могла да оствари захваљујући повољним условима у којима се налазила. Пре свега, она је постигла изненађење јер је извршила агресију на СССР и поред пакта о ненападању и у недељу, када су совјетски официри и војници били на одмору. Пошто нису били ангажовани на неком другом фронту, Немци су били у могућности да против СССР-а одреде максималне снаге и средства (више од 70% свих оружаних снага којима су располагали). Немачка армија у то време била је снабдевена најсавременијом ратном техником, па су оклопне јединице и авијација одиграле одлучујућу улогу. Нарочито треба истаћи брзе и велике успехе оклопних група, које су биле носиоци ударне снаге, смелих маневара, брзог темпа операција. Њима је велику помоћ указала авијација, која је изненадним нападом уништила на земљи већи број совјетских модерних авиона, а затим је употребљена за подршку оклопних група и пешадијских јединица на главним правцима удара.

У овим борбеним дејствима показале су се извесне слабости и код Немаца. Немачка пашадија није била оспособљена за извршење постављених задатака, јер су јој недостајали аутомобили да би могла да прати оклопне јединице и искоришћава њихове успехе. Приликом дејства ноћу, у шуми, мочварама и насељеним местима она је била слабија од совјетске пешадије. Сем тога није било добро организовано садејство измеду пешадије и артиљерије.

У моменту немачког напада била је недовољна борбена готовост Црвене армије. Јединице за заштиту границе нису биле завршиле мобилизацију и нису биле спремне да дочекају изненадни напад непријатеља. Њихов борбени поредак није имао потребну дубину, а слабе и недовољне резерве нису биле у стању да одсеку клинове нападача. Црвена армија није била припремљена да се супротстави брзом темпу савремених нападних операција, како по својим организацијским својствима, тако и по својим оперативним и тактичким поступцима. Немачким брзим оклопним јединицама она је супротставила своје оклопне јединице слабијег квантитета и квалитета, које су биле у стању само да извесно време успоре немачко надирање. Ни совјетске пешадијске дивизије, које нису имале довољно противоклопног наоружања, нису могле да задрже немачке оклопне дивизије. По извршеном пробоју, немачким оклопним јединицама могле су се супротставити само нове снаге из позадине, на новим линијама отпора, док су совјетске армије из првих ешелона одбране обично са закашњењем стизале на нове линије отпора. Слаба опремљеност Црвене армије аутомобилима негативно је утицала на извођење оперативних и тактичких маневара.

Маневарску способност Црвене армије још више је умањило дејство немачке авијације, која је у почетним операцијама успела да оствари надмоћност у ваздуху и да пружи пуну подршку копненим снагама. Црвена армија у почетним операцијама била је у врло тешкој ситуацији, јер је фронт био веома неустаљен. Требало је што дуже задржати противника и створити време за мобилизацију главних снага и њихово привлачење из дубине територије. Да би се ово обезбедило било је потребно да се фронт одбране што више учврсти, да би могао представљати солидан ослонац у тактичко-оперативним комбинацијама. За ово су коришћене пристигле резерве Врховне команде, које су ангажоване на брзину и недовољно припремљене. Услед појединачног и неорганизованог ангажовања, ове резерве су такође претрпеле велике губитке, тако да се није могао организовати чврст и непрекидан фронт одбране.

Поред свих тешкоћа, Црвена армија је показала храброст, упорност и издржљивост, што је изненадило и саме Немце. Совјетски војник се борио пожртвовано. Нарочито треба истаћи упорност совјетских јединица у окружењу. Оне су врло често успевале да се пробију из окружења или да пређу на партизански начин ратовања.

Немачка армија имала је у почетним операцијама значајне губитке; она је до средине јула изгубила преко 100 000 људи, око 1 300 авиона и знатан број тенкова и другог наоружања.

Операција Барбароса – Обостране припреме, планови и снаге

Објављено од стране
Одговор

Немачке припреме, планови и снаге

Немачке припреме за агресију на СССР отпочеле су у лето 1940. Већ 21. јула Хитлер је наредио фелдмаршалу Браухичу, команданту копнених снага, да проучи проблеме вођења рата на источном фронту и дала му поднесе ратни план за напад на СССР.

Оперативно одељење Команде копнених снага доставило је 27. јула први нацрт плана начелнику штаба копнених снага генералу Халдеру. Њиме је било предложено да тежиште офанзивних операција буде јужно од Припјатских мочвара. Халдер се с тим није сложио, те је позвао генерала Маркса, начелника штаба 18. армије, и дао му задатак да изради нови нацрт плана.

На конференцији у Берхтесгадену, 31. јула, Хитлер је изнео одлуку да нападне на СССР. Том приликом је нарочито истакао да Велика Британија све наде полаже у Совјетски Савез као једину снагу способну да се супротстави Немачкој. Стога би, по његовом мишљењу, победа над СССР-ом у једном муњевитом рату значила и крај отпора Веилике Британије. Хитлер је желео да напади на СССР почне у јесен 1940, али је, саслушавши фелдмаршала Кајтела, начелника штаба Врховне команде оружаних снага, који је врло убедљиво указао на све тешкоће вођења једне зимске кампање у Русији, померио датум напада за средину маја 1941. године. Истог дана је начелник Оперативног одељења генерал Јодл упознао официре Врховне команде с овом Хитлеровом одлуком и наредио да се припреми директива за изградњу путева и железничких пруга, мостова, логора, складишта, болница, аеродрома, стамбених зграда итд. у западној Пољској ради брже концентрације.

Генерали Халдер и Маркс су претходно проучили све проблеме вођења рата са СССР-ом. На основу закључака до којих су њих двојица дошли, Маркс је израдио писмени нацрт плана, који је 1. августа поднео Халдеру. Основна замисао тог плана је била да се совјетске снаге потуку западно од Москве и да се заузме територија СССР-а до линије Ростов – Горки –  Архангелск. За постизање ових циљева предвиђено је да главне немачке снаге дејствују преко Минска и Смоленска ка Москви, а да слабије снаге дејствују јужно, у правцу Кијева, и северно, у правцу Лењинграда. Рок за извршење: 9, а највише 17 недеља.

Пребацивање снага на Исток отпочело је крајем јула 1940, непосредино по завршетку операција на Западу. Из Француске су пребачени: штаб 18. армије и штабови шест корпуса, затим 15 пешадијских и једна коњичка дивизија. Касније, од септембра до децембра, пребачени су и штабови: групе армија ,,Б“, 4. и 12. армије и пет корпуса; затим 3 оклопне, једна моторизована и 10 пешадијских дивизија, тако да је 7. децембра 1940. на Истоку било: 1 штаб групе армија, 3 штаба армија, 11 штабова корпуса, 25 пешадијских, 1 коњичка, 3 оклопне и 1 моторизована дивизија.

Да би прикрили припреме за напад на СССР, Немци су предвидели: да на Западу и даље остану извесне снаге како би се код Велике Британије одржао утисак да Немачка и даље врши припреме за инвазију Британских острва; да се цела немачка ратна морнарица ангажује против Велике Британије, ради напада на поморске путеве; да се, због тајности, јединицама које се упућују на Исток саопшти да оне само врше смену дивизија у Пољској.

У септембру је, под руководством генерала Паулуса, почео рад на разматрању предложеног плана генерала Маркса. На основу анализе свих елемената ситуације дошло се до закључка да офанзиву главним снагама треба извршити северно од Припјатских мочвара, преко Смоленска, ка Москви. Тек после тога, у току новембра, израђен је претходни план за напад на Совјетски Савез. У времену од 29. новембра до 7. децембра овај план је испитан и проверен на две ратне игре с највишим официрима команде копнених снага. Истовремено је начелник интендантске управе извео једну позадинску вежбу.

У новембру је рајхсмаршал Геринг, као руководилац Четворогодишњег плана, наредио генералу Томасу начелнику Економске управе оружаних снага да детаљно простудира све економске проблеме вођења рата против СССР-а и да му поднесе предлоге за њихово решење. Генерал Томас је у свом елаборату нарочито указао на потребу брзог заузимања житородних области у Украјини и на Кубану и нафтоносних поља на Кавказу.

Петог децембра је Хитлер одржао конференцију на којој су разматране припреме за будуће операције. Том приликом је генерал Халдер изнео основну идеју ратног плана за напад на СССР. У своме излагању он је нарочито подвукао да Припјатске мочваре деле војишну просторију на северно и јужно војиште и да је северно војиште много погодније за употребу јаких оклопних, моторизованих и ваздухопловних снага, и зато тежиште операција треба да буде северно од Припјатских мочвара, где би требало ангажовати две групе армија, док би јужно од њих требало употребити само једну групу армија. Офанзиву треба водити до линије доњи ток Волге – Архангелск, и за њу је потребно око 130 – 140 дивизија.

Хитлер се сложио са основном идејом оваквог ратног плана и додао да совјетске снаге треба уништити у близини границе и не дозволити им планско повлачење. Он је напоменуо да заузимање Москве није нарочито важно и није инсистирао да се, у случају уништења већих совјетских снага на југу и северу, одмах продужи ка Москви. Хитлер је чак предвиђао да група армија ,,Центар“ може одвојити део снага и упутити их на север ради потпомагања групе армија ,,Север“.

Одмах затим, 6. децембра, почео је рад на изради директиве, коју је затим генерал Јодл поднео на преглед Хитлеру. Овај је извршио измене у погледу улога двеју група армија северно од Припјатских мочвара. Према тој измени првенствено је требало уништити совјетске снаге у прибалтичким државама и заузети Лењинград и Кронштат, па тек онда предузети наступање ка Москви. Једновремено наступање ка Лењинграду и Москви било би дозвољено само у случају да совјетске јединице подлегну раније него што се предвиђало. На основу ових измена приступило се последњој ревизији директиве.

Директива бр. 21

Пошто су извршене потребне измене и допуне, Хитлер је 18. децембра потписао директиву бр. 21 (која је добила шифровани назив план ,,Барбароса“). Она је убрзо достављена командантима трију видова оружаних снага на даљу разраду. У њој су одређени основна идеја ратног плана и општи задаци видова војске:

а) Немачке оружане снаге морају бити спремне да још пре завршетка рата против Велике Британије победе СССР у брзом ратном походу.

За тај задатак копнена војска треба да употреби све расположиве снаге, сем оних које су потребне за обезбеђење окупираних територија.

Ваздухопловство треба да одреди довољно јаке снаге за подршку копнених снага, како би се обезбедио брз ток копнених операција и заштитиле источне области Немачке од противничке авијације, с тим да се део авијације одвоји ради сигурне заштите западне Европе и настављања несмањене офанзиве против Велике Британије.

Тежиште дејстава ратне морнарице биће и даље против Велике Британије.

Наређење за концентрацију снага против СССР-а издаће се око 8 недеља пре дана одређеног за почетак операција.

Припреме треба отпочети одмах, а завршити их до 15. маја 1941.

б) Главнину совјетских снага у западним областима СССР-а треба уништити смелим операцијама, при чему би оклопне јединице дубоко продрле и спречиле повлачење совјетских пешадијских снага у дубину територије.

У брзом гоњењу треба достићи линију с које совјетско ваздухопловство неће бити у стању да напада немачке области. Крајњи циљ операција је линија Волга – Архангелск, на којој се треба заштитити од азијског дела СССР-а и с које немачка авијација може паралисати област Урала, једини индустријски рејон који би остао СССР-у.

У току ових операција совјетска балтичка флота ће изгубити брзо своје базе и неће више бити способна за борбу.

Већ у самом почетку операција треба снажним ударима онемогућити дејство совјетске авијације.

в) У рату против СССР-а може се рачунати на активно учешће Румуније и Финске.

г) Тежиште операција биће северно од Припјатских мочвара, где ће дејствовати две групе армија. Јужна од ових двеју група, као централна групација целога фронта, концентрисана у рејону Варшаве и северно од ње имала је задатак да јаким оклопним и моторизованим снагама разбије совјетске снаге у Белорусији. Тиме ће створити услове да јаке брзе једиинице изврше скретање на север ради садејства са северном групом (која ће наступати из Источне Пруске ка Лењинградиу) у уништењу непријатељских снага у прибалтичким земљама. Тек после заузимања Лењинграда и Кронштата, могу се наставити офанзивне операције у циљу заузимања Москве, најважнијег саобраћајног и индустријског центра. Једино у случају брзог сламања совјетског отпора могло би се тежити једновременом извршењу оба задатка.

Најважнији задатак немачке 21. групе за време операција на Истоку остаје и даље заштита Норвешке, с тим да се брдски корпус употреби првенствено за обезбеђење области Петсама и њених рудника, као и обалског саобраћаја, а потом да он, заједно с финским снагама, продре према мурманској железници да би прекинуо снабдевање Мурманска копненим путем.

Главни задатак финских снага биће да заштите концентрацију 21. групе у Финској и затим, по мери напредиовања немачког левог крила, да вежу за себе што јаче совјетске снаге нападима западно од Ладошког језера или с обе његове стране и да заузму Ханко.

Група армија јужно од Припјатских мочвара тежиће да јаким крилима потпуно уништи совјетске снаге у Украјини западно од Дњепра. Тежиште операција треба да буде на правцу Лублин – Кијев, док би немачке снаге из Румуније вршиле шири обухват преко доњег Прута. Румунска армија везиваће совјетске снаге према себи.

После успешно завршене битке јужно, односно северно од Припјатских мочвара, треба предузети гоњење са задатком да се што пре на југу заузме економски важан Доњецки базен, а на северу брзо достигне Москва. Заузимањем главног града СССР-а постићи ће се одлучујући политички и економски успех и елиминисати најважнији железнички центар.

д) Ваздухопловство има задиатак да, по могућности, неутралише или уништи совјетску авијацију и да подржава копнене снаге на најважнијим правцима њихове офанзиве, нарочито средњу групу армија и лево крило јужне групе армија. Совјетске железничке линије треба да буду прекинуте, зависно од њихове важности за операције, а најважније ближе објекте (прелазе на рекама) заузети смелим акцијама ваздушнодесантних јединица.

У току главних операција не вршити нападе на ратну индустрију, како би све ваздухопловне снаге биле концентрисане против непријатељске авијације и за непосредну подршку копнених снага. Овакви напади могу се вршити тек по завршетку покретних операција, и то првенствено против уралске индустријске области.

ђ) Ратна морнарица која ће се употребити против СССР-а има задатак да штити сопствене обале и спречи совјетске поморске снаге да се пробију из Балтичког мора. С обзиром на то да ће совјетска Балтичка флота после пада Лењинграда изгубити последњу базу и доћи у безизлазну ситуацију, не треба пре тога вршити веће поморске операције.

На крају директиве напомиње се да све припреме треба држати у највећој тајности и да у свим наредбама треба наговестити да су то мере предострожности које се предузимају у случају да СССР измени свој став према Немачкој.

У међувремену Немци су ужурбано вршили политичке, економске и војне припреме да би Италију, Румунију, Финску, Мађарску, Француску и Јапан увукли у рат против СССР-а.

Пошто је Италија још од 10. јуна 1940. била у рату с Великом Британијом, Мусолини је, на тражење Немачке, дао пристанак да извесне италијанске снаге могу учествовати у нападу на СССР.

Немачка влада је 11. октобра 1940. упутила у Румунију војну мисију и неке јединице, са задатком  да заштите петролејске изворе и да румунску армију реорганизују по немачком узору и припреме је за напад на СССР. За учешће румунске армије у рату против СССР-а генерал Антонеску је дао сагласност још у септембру 1940, када је с Немачком склопио тајни војни савез против СССР-а. На састанцима између Хитлера и генерала Антонескуа, у јануару и мају 1941, утаначена су сва питања о учешћу румунске војске у нападу на СССР. Немачка је као компензацију обећала Румунији северну Буковину, Бесарабију и неке друге совјетске области до Дњепра.

Немци су искористили и непријатељски став финске владе према СССР-у. Они су, после завршетка совјетско-финског рата, појачали свој политички и економски утицај у Финској да би је придобили за напад на СССР. Преговори о директном учествовању финске армије почели су у децембру 1940. с финским генералом Хејнриксом (који је присуствовао тајном саветовању немачких генерала у Цосену, на коме је изложио своју студију о искуствима из совјетско-финског рата). Преговори с Хејнриксом су с успехом настављени у другој половини маја, а завршили су се маја 1941. потписивањем споразума о координацији војних дејстава двеју армија. Немачка је Финској, као компензацију за учешће у нападу на СССР, поред Карелијске превлаке и лењинградске области обећала и источну Карелију.

У новембру 1940. генерал Халдер је упутио начелнику мађарског генералштаба акт у коме је изложио да Немачкој предстоји рат са СССР-ом и да је у интересу Мађарске да и њене снаге учествују у том рату. Мађари су одговорили да се слажу с Халдером, али да мађарска армија не може бити спремна за рат до предивиђеног рока; истовремено су тражили помоћ у наоружању. Немачка влада се обавезала да ће до пролећа послати хаубице, модерне тенкове и оклопне аутомобиле за једну механизовану бригаду и тражила да Мађарска за рат против СССР-а мобилише 15 оперативних јединица и да до 1. јуна 1941. заврши утврђења на граници према Совјетском Савезу. Мађарска влада је одговорила да може мобилисати само 8. корпус и механизоване јединице. За учешће у рату против СССР-а Мађарској је обећано да ће добити Галицију и предгорје Карпата до Дњестра. И поред чињенице да Немци нису вршили нарочити притисак на мађарску владу, она је донела одиуку да учествује у рату против СССР-а. Да би код народа, који није био расположен за рат, оправдала ову одлуку, она је израдила тајни план којим је било предвиђено да немачки авиони са ознакама совјетске авијације бомбардују неке мађарске градове, што би приморало мађарску владу да објави рат СССР-у.

На захтев Немачке адмирал Дарлан, министар иностраних послова Петенове владе, стигао је 21. маја 1941. у Берхтесгаден, где је немачким представницима обећано да ће Француска дати Немачкој добровољце за рат против СССР-а, стратегијске сировине, индустријске капацитете и радну снагу.

Пошто су јапански империјалисти били ангажовани у рату с Кином, а сем тога, припремали рат против Велике Британије и САД, то министар иностраних послова Мацуока, приликом посете Берлину у марту 1941. године, није пристао да Јапан одмах ступи у рат против СССР-а, пошто је Јапан имао намеру да се у том сукобу држи неутрално и да нападне СССР тек када Немци постигну одлучујуће успехе на источном фронту.

Потписивањем уговора о ненападању с Турском (18. јуна 1941), Немци су осигурали и јужно крило свог стратегијског фронта.

Припремајући агресију на Совјетски Савез, Немци су већ од лета 1940. знатно активирали своју обавештајну службу. У специјалној директиви разрађени су задаци обавештајних органа: стварање фашистичке агентуре и развијање мржње међу народима Совјетског Савеза, у ком циљу су ангажовани емигранти који су напустили СССР после октобарске револуције. Тако су украјински издајници имали задатак да унесу немир и подрију сигурност позадине Црвене армије; на територији Румуније формирана је диверзантска организација ,,Тамара“ за дизање устанка у Грузији; од буржоазије некадашњих балтичких држава створене су специјалне групе за подривање позадине у прибалтичким земљама. Поред тога, за дејства на територији СССР-а била је припремљена специјална војна јединица „Бранденбург-800“. Њена одељења, чији су војници знали руски језик и били одевени у униформе Црвене армије, имала су задатак да дејствују далеко испред челних немачких јединица и заузимају важне објекте – мостове, тунеле и складишта.

У току јануара 1941. године команде група армија биле су детаљно упознате са задацима из плана „Барбароса“. На једној конференцији, 3. фебруара, генерал Халдер је изложио ток припрема и план концентрације снага према СССР-у, нагласивши да концентрација треба да се заврши до 15. маја 1941. године. Он је напоменуо да у почетку рата на територији СССР-а транспорт треба организовати аутомобилима, пошто се неће моћи одмах да користе совјетске железнице.

У току фебруара и марта извршено је упознавање штабова армија и оклопних група са предстојећим задацима. Одржане су командно-штабне вежбе, а искуства из њих су унета у оперативне заповести штабова армија и оклопних група. Оидржана су предавања офидрима о ранијим ратовима на земљишту СССР-а. Доцније су штабови корпуса и дивизија били упознати са својим задацима, па су и они одржали командно-штабне вежбе и ратне игре. У току маја и јуна и команданти најнижих јединица су упознати с предистојећим задацима.

У фебруару 1941. генерал Јодл и његови сарадници у команди оружаних снага припремили су пропагандни материјал за агресију. Сем тога израдили су прописе који су се односили на административно управљање окупираним територијама.

У склопу општих и свестраних припрема за напад на СССР, Немци су предузели опсежне припреме за организацију власти и политичке управе на окупираној територији. У допуни директиве бр. 21 Химлеру је 13. марта 1941. поверен специјални задатак да изврши организацију политичке управе на окупираним областима СССР-а, с напоменом да ће радити самостално и под личном одговорношћу, што је у ствари значило да су му дате одрешене руке за ликвидацију свих трагова совјетског система у тим областима. Појединим областима управљали би политички повереници немачке државе, а о свим војним питањима на тој области решавали би војни команданти непосредно потчињени Врховном команданту оружаних снага. На конференцији највиших војних руководилаца 30. марта 1941. Хитлер је дао смернице у погледу спровођења поменуте допуне директиве. Он је рекао да је рат против СССР-а идеолошки рат у циљу уништења бољшевизма, совјетских оружаних снага и совјетске државе. Он је истакао да у рату против СССР-а нема места „витештву и војној части“, већ је потребно уништити све комесаре и сву совјетску интелигенцију. Залажући се за стварање специјалне команде и технике за масовно уништење становништва, Хитлер је изјавио: „Ми смо обавезни уништити становништво и то улази у нашу мисију заштите немачког становништва. Нама се намеће задатак да створимо технику истребљења становништва… Ако сам ја послао цвет немачког народа у пакао рата, где се без милости пролива драгоцена немачка крв, онда, без сумње, ја имам право уништити милионе људти ниже расе који се размножавају као црви“. Затим је уследио читав низ директива, наређења и упутстава за поробљавање и уништење совјетског народа и државе.

Маја 1941. године издата је нарочита директива „О личној судској надлежности по плану ,,Барбароса“ и о посебним мерама војске“. У њој се захтева немилосрдан поступак према грађанским лицима, уништење свих партизана и оних совјетских грађана који буду давали и најмањи отпор окупатору или буду откривени као саучесници партизана. Немачки официр има право да стреља сваког грађанина у кога се само посумња да помаже партизанима. Официри и војници неће бити узимани на одговорност за своје поступке према совјетеким народима. Директива је предвиђала организацију казнених експедиција, масовних репресалија и неограниченог насиља.

Хитлер је 20. априла поставио Розенберга за свога опуномоћеника на окупираним територијама. Розенберг је прионуо на посао и већ 20. јуна, два дана пре напада на СССР, на једном тајном састанку са вишим нацистичким идеолозима и гаулајтерима, изнео суштину немачког плана за уређење окупираних територија. Освојена територија биће подељена на „четири велика блока“: Велику Финску, Прибалтик, Украјину и Кавказ, који ће бити под немачком потпуном доминацијом. У тим блоковима, који би се протезали чак до Урала, било би уништено или исељено становништво и замењено немачким колонистима. Према плану ,,Ост“, који је израдио Химлер, преостало становништво би живело у ропском односу, лишено политичких, економских и културних права. За ратне заробљенике, којима би се поштедео живот, предвиђен је врло тежак и суров робијашки режим. Немци су сматрали да нису обавезни да хране совјетске заробљенике.

Хитлер је 29. јуна 1941. издао Герингу специјално наређење којим му даје неограничено право за максимално економско искоришћавање, односно пљачку, окупираних области СССР-а. План економске експлоатације израђен је до почетка напада и назван „Директивом за руковођење економиком у новоокупиранкн источним областима“. У њој се каже да заузета територија постаје саставни део немачке територије и све вредности на њој постају власништво немачке државе. На тој територији ће се организовати немачка јункерска пољопривредна добра на којима ће совјетско становништво радити под батином немачких надзорника. Путем конфискације и реквизиције одузети од становништва све производе потребне Немачкој, при чему се, у погледу снабдевања становништва, не треба руководити хуманошћу, што је другим речима значило да становништво окупираних територија треба глађу уништавати. Сировине, као што су платина, магнезит и каучук, одмах слати у Немачку, док се друге важне сировине могу, у зависности. од напредовања трупа, користити и прерађивати у окупираној области или слати у Немачку. Совјетска предузећа треба порушити или их демонтирати и пренети у Немачку. За потребе војске у окупираним областима може се организовати производња предмета за исхрану и снабдевање погонским горивом.

У циљу спровођења свих ових мера, Геринг је образовао тзв. „Источни штаб економског руководства“.

Хитлер је 18. марта 1941. наредио да се код групе армија ,,Југ“ изврше извесне промене у погледу улога њених армија.

Изненадни догађаји у Југославији 27. марта 1941, променили су ток припрема за рат против СССР-а, због чега концентрација немачких снага није могла бити извршена у предвиђеном року, јер је Хитлер био принуђен да још истог дана нареди да се напади на СССР одложи за четири недеље. Тако су штабови и неке јединице који су већ били кренули према СССР-у, или је њихов полазак непосредно предстојао, добили наређење да се упуте према Југославији. Командант копнених снага је 7. априла издао наређење по коме се, због рата на Балкану, напад на СССР одлаже за 4 – 5 недеља. Хитлер је 30. априла дефинитивно наредио да напад на СССР почне 22. јуна.

Предаја југословенских војника, 1941.

После завршетка операција на Балкану, Немци су убрзано слали оклопне, моторизоване и затим пешадијске дивизије из Југославије и Грчке на источни фронт. Почев од 10. јуна 1941. дивизије предвиђене за пробој заузимале су полазне рејоне, и то пешадијске дивизије на удаљењу 7 – 20 км од границе, а оклопне и моторизоване на удаљењу 20 – 30 км. Тек ноћу 18. јуна отпочело је прикривено заузимање полазних положаја. Тако су углавном припреме за напад на СССР биле завршене 21. јуна увече, иако су неке дивизије биле још у покрету.

За агресију на Совјетски Савез Немци су 22. јуна 1941. одредили: 152 дивизије (19 оклопних, 10 моторизованих, 4 СС моторизоване, 1 коњичку, 1 СС полицијску, 4 брдске, 9 за осигурање и 104 пешадијске), 1 моторизовану бригаду и 2 моторизова на пука, што је износило око 3 300 000 официра и војника (с људством у авијацији, морнарици и позадини око 4 400 000), 50 000 артиљеријских оруђа, 3 410 тенкова, 3 940 авиона, 625 000 коња и 500 000 моторних возила.

Сем тога, на источном фронту је било 16 финских пешедијских дивизија и 3 бригаде, 13 румунских дивизија и 9 бригада и 4 мађарске бригаде. Румуни су имали око 500 авиона; исто тако и Финци. Нешто касније, на јужни део фронта су упућене 3 италијанске дивизије, 2 слабе словачке дивизије и 1 словачка моторизована бригада.

Уочи рата Немачка је имала на Балтичком мору: 28 торпедних чамаца, 5 школских подморница, 10 минополагача и неколико флотила миноловаца и стражарских бродова, а на Баренцовом мору: 5 разарача и неколико одреда миноловаца и патролних бродова. Финска је имала: 2 обалске топовњаче, 6 торпедних чамаца, 5 подморница и неколико миноловаца и стражарских бродова, а Румунија: 4 разарача, 3 торпедна чамца и 1 подморницу.

Према томе, Немци и њихови сателити су за агресију на СССР имали 22. јуна: 181 дивизију, 17 бригада, 2 моторизована пука, 4 940 авиона, 3 410 тенкова и око 100 ратних бродова, са око 5 000 000 људи.

План ангажовања немачких јединица у нападу на СССР

После завршене концентрације и свих припрема, немачке и сателитске снаге заузеле су 22. јуна 1941. следећи распореди и добиле ове задатке за агресију на СССР:

  • Група армија ,,Југ“, под командом фелдмаршала Рундштета, концентрисана је у Румунији и Пољској, од Галца до Лублина, на фронту од око 750 км, са задатком: главним снагама на левом крилу пробити совјетске положаје код Лублина и наступати у правцу Кијева, а затим скренути према југу ради уништења совјетских снага у Галицији и западној Украјини; слабијим снагама на свом десном крилу везати совјетске снаге према себи, а затим офанзивом преко средњег Дњестра садејствовати левом крилу у уништењу совјетских снага. Ова група армија имала је следећи састав:
  • 11. армија, јачине 7 немачких пешадијских дивизија (22, 50, 72, 76, 170, 198. и 239), концентрисана на просторији западно од р. Прута и јужно од Черновица, са задатком да у почетку с румунским и мађарским снагама заштити румунску и мађарску територију, а потом да офанзивним дејством онемогући повлачење совјетских снага на исток и да садејствује левом крилу своје групе армија у уништењу совјетских снага;
  • 3. и 4. румунска армија (13 пешадијских дивизија и 9 бригада), концентрисане на просторији од Галца до тромеђе с Мађарском и СССР-ом, са задатком да у почетку штите румунску територију, а потом садејствују немачким снагама када ове буду прешле у офанзиву;
  • мађарске снаге (4 бригаде), размештене дуж мађарско-совјетске граниице, са задатком да у почетку штите мађарску територију;
  • 17. армија, јачине 13 дивизија (24, 68, 71, 97, 100, 101,262, 295, 296. пешадијска, 1. брдска, 444. и 454. за осигурање), концентрисана на просторији између Пшемисла и Томашева, са задатком да пробије гранични фронт у правцу Лавова и што пре избије у висину Винице, а одатле, према ситуацији, да надире на исток или југоисток;
  • 1. оклопна група, јачине 14 дивизија (9, 11, 13, 14. и 16. оклопна, 16, 25. и СС ,,Викинг’“ моторизована, 44, 57, 75, 111, 298. и 299. пешадијска дивизија и моторизовани СС пук „Адолф Хитлер“), концентрисана око Томашева, са задатком да, у садејству са 6. и 17. армијом, пробије гранични фронт између Раве Руске и Ковеља и што пре избије на Дњепар у висини Кијева и низводно од њега;
  • 6. армија, јачине 6 дивизија (9, 56, 62, 168. и 297. пешадијска и 213. за осигурање), концентрисана на просторији око Лублина, са задатком да пробије гранични фронт у правцу Дубна и Ровна и да наступа главним снагама ка Житомиру, обезбеђујући леви бок према Припјатским мочварама;
  • резерва групе армија „Југ“: 99. и 251. пешадијска дивизија. Сем тога, из резерве Врховне команде за овај део фронта биле су одређене 79, 95, 113, 125. и 132. пешадијска и 4. брдска дивизија.

Група армија ,,Југ“ имала је: 42 немачке дивиизије (од којих 5 оклопних, 3 моторизоване, 30 пешадијских, 1 брдска и 3 за осигурање) и 1 моторизовани пук, 13 румунских пешадијских дивизија и 9 бригада, и 4 мађарске бригаде; укупно: 55 дивизија, 13 бригада и 1 моторизовани пук.

Ову групу армија требало је да подржава 4. ваздухопловна флота, са око 800 авиона, са база из Румуније и јужне Пољске. Румунска авијација, јачине око 500 авиона, требало је да подржава операције румунских армија.

  • Група армија ,,Центар“, под командом фелдмаршала Бока, концентрисана је у источној Пољској од Лублина до Голдапа (на фронту од 550 км), са задатком да јаким оклопним снагама на крилима пробије совјетске положаје, а потом продре ка Минску и уништи совјетске снаге у Белорусији; по заузимању Смоленска да упути јаке снаге на север у циљу потпомагања групе армија ,,Север“ у уништењу совјетских снага у балтичким земљама. Ова група армија имала је следећи састав:
  • 2. оклопна група, јачине 15 дивизија (3, 4, 10, 17. и 18. оклопна, 10, 29. и СС ,,Reich“ моторизована, 1. коњичка, 31, 34, 45, 167, 255, 267. пешадијска и моторизовани пук „Grossdeutschland“), концентрисана на просторији северно од Лублина, са задатком да заједно са 4. армијом пробије гранични фронт код Бреста и избије у висину Минска, потом заједно еа 3. оклопном групом окружи и уништи совјетске снаге у области Бјалисток – Минск и овлада Смоленском;
  • 4. армија, јачине 14 дивизија (7, 17, 23, 78, 131, 134, 252, 263, 268, 292. и, вероватно, 293. пешадијска, 221. и 286. за осигурање), концентрисана јужно од лука р. Буга, са задатком да дејствује позади 2. оклопне групе у правцу Минска и у садејству с осталим снагама окружи и уништи совјетске снаге у области Бјалисток – Минск, а потом помогне 2. оклопну групу у заузимању Смоленска;
  • 3. оклопна група, јачине 11 дивизија (7, 12, 19. и 20. оклопна, 14, 18. и 20. моторизована, 5, 6, 26. и 35. пешадијска), концентрисана северозападно од Сувалкија, са задатком да заједно са 9. армијом пробије гранични фронт код Гродна и избије у висину Минска, да у садејству са 2. оклопном групом окружи и уништи совјетске снаге у области Бјалисток – Минск, а потом да избије на Западну Двину и заузме Витебск;
  • 9, армија, јачине 9 дивизија (8, 28, 87, 102, 129, 161, 162. и 256. пешадијска, 403. за осигурање), концентрисана у рејону северно од лука р. Буга, са задатком да дејствује позади 3. оклопне групе у правцу Минска и у садејству с осталим снагама окружи и уништи совјетске снаге у области Бјалисток – Минск, а затим избије у рејон Витебска;
  • резерва групе армија ,,Центар“: 293. пешадијска дивизија. Сем тога, из резерве Врховне команде за овај део фронта биле су одређене 15, 52, 106, 110, 112. и 197. пешадијска дивизија.

Група армија ,,Центар“ имала је укупно 50 дивизија (од којих 9 оклопних, 6 моторизованих, 31 пешадијску, 1 коњичку и 3 за осигурање), једну моторизовану бригаду и један моторизовани пук.

Ову групу армија требало је да подржава 2. ваздухопловна флота, јачине 1 670 авиона, са база у северној Пољској.

  • Група армија ,,Север“, под командом фелдлмаршала Леба, концентрисана је у Источној Пруској, од Голдапа до Мемела (на фронту од 230 км), са задатком да пробије гранични фронт и уз помоћ оклопних снага групе армија ,,Центар“ уништи совјетске снаге у, балтичким државама, затим заузме Кронштат и Лењинград и успостави везу с финским снагама. Ова група армија имала је следећи састав:
  • 4. оклопна група, јачине 8 дивизија (1, 6. и 8. оклопна, 3, 36. и СС ,,Totenkopf“ моторизована, 269. и 290. пешадијска), концентрисана на просторији Сувалки – Ебенроде, са задатком да заједно са 16. армијом пробије гранични фронт на правцу Каунаса и избије у висину Опочке, а потом наступа према Лењинграду;
  • 16. армија, јачине 8 пешадијских дивизија (12, 30, 32, 121, 122, 123, 126. и 253), концентрисана на простору Ебемроде – Тилзит, са задатком да пробије гранични фронт и наступа за 4. оклопном групом;
  • 18. армија, јачине 7 пешадијских дивизија (1, 11, 21, 58, 61, 217, 291), концентрисана на простарији Тиизит – Мемел, са задатком да пробије гранични фронт, надирући главним снагама прерна Риги а слабијим дуж приморја према лукама Љепаји и Вентспилсу;
  • резерва групе армија ,,Север“: 206. и 254. пешадијска дивизија. Сем тога из резерве Врховне команде за овај део фронта биле су одређене 86. пешадијска и СС полицијска дивизија.

У саставу ове групе армија налазиле су се и 207, 281. и 285. дивизија за осигурање, али није утврђено којим армијама су припадале.

Група армија ,,Север“, не рачунајући резерве Врховне команде имала је укупно 28 дивизија (од којих 3 оклопне, 3 моторизоване, 19 пешадијских и 3 за осигурање).

Ову групу армија требало је да подржава 1. ваздухопловна флота, јачине 1 070 авиона, са база у Источној Пруској.

У Финској:

Југоисточна армија, концентрисана на Карелијској превлаци, са задатком да наступа ка Лењинграду и учествује у његовом заузимању, садејствујући немачкој групи армија ,,Север“. Ова армија је имала следеће снаге:

  • фински 4. корпус, јачине 4 пешадијске дивизије (4, 8, 10. и 12), концентрисан од Финског залива до језера Вуокси;
  • фински 2. корпус, јачине 3 пешадијске дивизије (2, 15. и 18), концентрисан од језера Вуокси до језера Ладоге.
  • Карелијска армија, јачине: 5 пешадијских дивизија (финска 5, 7, 11. и 19), 1. и 2. пешадијска и једна коњичка бригада, концентрисана између Ладошког и Оњешког језера, са задатком да наступа према југоистоку и изибије на р. Свир. Од 30. јуна у саставу ове армије била је и немачка 163. пешадијска дивизија.
  • Друге снаге: 14. дивизија у рејону Ребалија и 17. дивизија за блокаду Ханка.
  • Армија ,,Норвешка“, имала је три групе:
    • фински 3. корпус, јачине две пешадијске дивизије (3. и 6), концентрисан у рејону Суомисалми—Кусамо, са задатком да продре према истоку и пресече железничку пругу Лењинград— Мурманск;
    • немачки 36. корпус, јачине две дивизије (немачка 169. пешадијска дивизија и СС моторизиована бригада ,,Север“), концентрисан у рејону Кемијерви, са задатком да избије на Бело море код Кандалакше и пресече везу Лењинград – Мурманск;
    • немачки 19. брдски корпус, јачине две дивизије (2. и 3. брдска), концентрисан у рејону Петсама, са задатком да брани руднике никла и зауизме Мурманиск.

Немачке снаге у Финској требало је да подржава 5. ваз длухопловна флота, јачине око 400 немачких авиона, са база у северној Норвешкој и северној Финској.

Финска авијација, јачине око 500 авиона, имала је задатак да подржава операције финских копнених снага.

У резерви Врховне команде, поред 14 дивизија које су већ биле одређене као њене резерве при групама армија, било је још 14 дивизија (46, 73, 93, 94, 96, 98, 183, 260, 294, 707. и 713. пешадијска, 2. и 5. оклопна и 60. моторизована). Ове дивизије налазиле су се 22. јуна на Балкану, у Немачкој и у окупираним земљама западне Европе.

Совјетске припреме, планови и снаге

Време од 22 месеца, колико је трајао период од почетка Другог светског рата до немачке агресије, СССР је искористио да што више развије привреду земље и ојача оружане снаге. Стратегијски услови за одбрану СССР-а били су побољшани померањем државне границе на запад, што је остварено уласком прибалтичких земаља, западног дела Белорусије и Украјине, северног дела Буковине и Бесарабије у састав СССР-а.

Влада СССР-а је настојала да што више развије материјално-техничку базу која би омогућила масовну производњу свих врста савременог наоружања и осталих материјалних средстава за све видове оружаних снага. Правовремено су предузете потребне мере да се материјално-техничка база разивија и у источним областима, што је нарочито форсирано уочи рата. На ово су утицали не само војни обзири (да индустријска предузећа буду у дубокој позадини) већ и други разлози (да се природна богатства искоришћују на лицу места и избегну нерационална превожења, а економија источних република подигне на виши ниво). Тако је постала угљено-металуршка база Урал – Кузбас, као и нова нафтоносна база између Волге и Урала (други ,,Баку“). У Поволжју, на Уралу, Далеком истоку, у Средњој Азиј и и Казахстану производња нафте развијала се брзим темпом. Удео ових подручја у привредном развитку и учвршћењу одбрамбене моћи земље постао је врло велики, нарочито у току рата. Ови рејони са својим сировинским изворима постали су база за развој многих индустријских грана које су имале велики значај за изградњу нових фабрика авиона, тенкова, топова, минобацача, пешадијског наоружања, опреме, муниције итд.

Упоредо с повећањем производње у гранама тешке индустрије повећана је знатно и производња лаке индустрије, чиме су потребе Црвене армије у оделу, обући, храни и другим потребама могле бити задовољене.

Пољопривреда се све више механизовала; само у 1940. години она је добила 66 200 нових трактора чији су возачи употребљавани и за попуну моторизованих и оклопних једдница у армији. У фабрикама аутомобила је произведено 145 000 аутомобила, од чега 136 000 теретних, што је знатно утицало на побољшање транспорта.

Совјетска влада је донела одилуку о повећању државних резерви за 1941. год. Нарочита је пажња посвећена повећању резерви обојених и ретких метала, црних метала, нафте и угља. Створене су и резерве пољопривредних производа, коже, памучних и вунених тканина. Резерве ражи, пшенице, јечма, достигле су 1. јануара 1941. године 6 милиона тона. Ове резерве могле су да задовоље ратне потребе Црвене армије за 4 – 6 месеци. Издаци за народну одбрану до 1939. године износили су 12,7 % општег буџета, а у 1939. и 1940. они су повећани на 26,4%, док су у 1941. години, с обзиром на пренаоружавање и преформирање Црвене армије, били знатно већи.

У почетку Другог светског рата СССР је предузео мере да се повећа производња војне индустрије. Ово је требало да се оствари подизањем нових индустријских предузећа, првенствено у источним рејонима, као и преоријентацијом других индустријских предузећа на војну производњу. Нарочита пажња поклоњена је производњи савремених авиона, тенкова, пешадијског и артиљеријског наоружања, средстава везе и других борбених средстава. У септембру 1939. године донета је одлука да се изграде нове и реконструишу старе фабрике авиона. Тиме су створени потребни услови за серијску производњу мотора, авионских делова и нових типова авиона. У 1941. години совјетске фабрике су произвеле 15 498 авиона (укључујући и школске) и премашиле немачку производињу. Међутим, производња савремених типова авиона и даље је заостајала иза немачке производње, јер су Немци производили само савремене авионе.

Производња радио-навигацијских и радио-локационих средстава и авио-примопредајних станица била је недовољна. Због тога су у ловачкој авијадји примопредајну станицу имали само авиони командира ескадрила.

На основу дотадашњег ратног искуства у Европи, уочена је важност тенкова у савременом рату, па је донета одлука да се старе фабрике за производњу тенкова реконструишу и изграде нове фабрике. Уместо старих и неефикасних старих тенкова конструисани су нови: тешки КВ и средњи Т-34, који су по својим техничко-тактичким својствима били испред немачких. Производња је почела тек 1940. године, а почетком 1941. отпочела је масовнија серијска производња; до краја ове године совјетске фабрике су произвеле 6 542 тенкова и тако премашиле немачку производњу.

Тешки тенк КВ-1 и средњи тенк Т-34, са немачким ознакама

Пешадијско наоружање Црвене армије уочи рата по својим техничким квалитетима, посматрано у целини, није заостајало за пешадијским наоружањем армија западних држава. Од 1939. до јуна 1941. производња пушака и карабина повећана је за 70%, док је проценат повећања производње пушкомитраљеза и митраљеза био знатно мањи. Па ипак, по укупном броју пушкомитраљеза и митраљеза, Црвена армија је била испред немачке армије, док је у погледу аутомата далеко заостајала за њом: располагала је са око 100 000.

Највећи део совјетске артиљерије, по квалитету оруђа, био је испред немачке, док су противоклопна и противавионска артиљерија знатно заостајале. Велики је недостатак совјетске артиљерије био тај што није имала довољно моторних возила, услед чега је у знатној мери била умањена њена покретљивост и маневарска способнтост. Основна вучна снага артиљерије били су трактори из пољопривреде, који су обично били дотрајали и у недовољном броју, док је само 20,5% артиљерије имало сопствену специјалну вучну снагу.

Реактивна зрна из авиона први пут су употребљена у совјетско – финском рату 1939/40.  Уочи рата 1941. израђена су прва реактивна оруђа (,,Каћуше“). Њихова масовна производња могла је да се оствари тек у току рата.

Паралелно с обезбеђењем оружаних снага техничким и материјалним средствима побољшавана је попуна људством. По Закону о општој војној обавези од 1. септембра 1939, младићи су били обавезни да отпочну војни рок у 18. или 19. години (уместо у 21. години, како је било пре овог закона). Укупно бројно стање оружаних снага СССР-а уочи немачке агресије износило је 4 207 000 људи.

Велики значај за обезбеђење резервног људства оружаних снага имале су разне полувојничке и друштвене организације. Најзначајнија је организација била „Осоавиахим“.

Уочи немачке агресије Совјетски Савез је приступио реорганизацији, пренаоружавању и преформирању оружаних снага. Реорганизација је захватила све командне степене, почев од највиших органа Народног комесаријата одбране па до најнижих јединица и установа. У Народном комесаријату одбране спроведене су измене ради бољег руковођења видовима и родовима оружаних снага. Повећана је улога Генералштаба у погледу командовања, организације, наоружања и опреме, израде мобилизацијских и оперативних планова, наставе итд. У организацији и формацији фронтова, армија, корпуса и дивизија такође су извршене извесне промене.

Уочи рата совјетске оклопне јединице биле су у фази преоружања и преформирања. У 1939. год. највећа јединица је била оклопна бригада. На основу искустава из операција у Пољској и Француској, 1940. је почело формирање оклопних корпуса и самосталних оклопних и моторизованих дивизија. Оклопни корпус је био састава: две оклопне и једна моторизована дивизија.

Оклопни корпуси су формирани у две етапе: мањи број је формиран почетком јуна 1940, а већи у периоду март – јун 1941. Међутим, до почетка немачког напада они нису добили сву потребну опрему, наоружање, возила и др.

Преформирање и преоружање копнених снага захтевало је доста времена, а пошто је касно почело, није могло бити завршено пре почетка ратних дејстава.

Авијација Црвене армије била је подељена на авијацију Врховне команде, фронтовску, армијску и корпусну авијацију. Постојала је и авијација Ратне морнарице, а почела је да се формира и ловачка авијација територијалне противваздушне одбране.

Авијација Врховне команде састојала се из самосталних ваздухопловних корпуса и дивизија за даљно бомбардовање; фронтовска и армијска авијација – из самосталних ваздухопловних дивизија (за блиско бомбардовање, ловачких и мешовитих); корпусна авијација – из самосталних ескадрила и ескадирила за везу.

Почетком 1941. године израђен је план преоружања ваздухопловних пукова, по коме је требало да они добију нове и савременије авионе. Уочи рата формирано је 19 нових ваздухопловних пукова. Међутим, у недостатку времена, тај план није био у потпуности извршен.

У исто време донето је решење да се изврши нова организација и уређење позадине ваздухопловства, по територијалном принципу, да би се ваздухопловним јединицама обезбедили боља маневарска способност и што брже снабдевање свим материјалним средствима. Требало је формирати нове територијалне органе ваздухопловне позадине, специјалне батаљоне за опслуживање на аеродромима, и извршити нову реорганизацију ваздухопловних база по територијалном принципу. Све предности нове организације позадине ваздухопловства нису могле бити искоришћене, јер је рат отпочео у моменту када је приступљено њеном спровођењу. Крајем 1940. године ваздушнодесантне јединице двоструко су повећане. На почетку 1941. године предузето је формирање неколико ваздушнодесантних корпуса, које је завршено 1. јуна.

Почетком те године целокупна територија СССР-а подељена је на зоне противваздушне одбране, које су се поклапале с територијама војних округа. Према томе, на територији СССР-а било је 14 зона за противваздушну одбрану. Свака зона је подељена на потребан број рејона, а рејони на потребан број месних противваздушних одбрана. У саставу противваздушне зоне улазили су: ловачка авијација, једанице противавионске артиљерије, јединице службе ваздушног осматрања, јављања и везе, ваздушни балони за запречавање и др. Ловачка авијација противваздушних зона била је у оперативном погледу потчињена командама војних округа, а у сваком другом погледу команди ваздухопловства Црвене армије.

Црвена армија није била довољно попуњена средствима везе. Сем тога, расположива средства везе нису била подешена за покретна борбена дејства. Командни састав, недовољно обучен за коришћење радио-везе, више се ослањао на жичане везе, које нису биле погодне за брз темпо операција.

Јачању морнарице и подизању њене борбене готовости приступило се тек после избијања Другог светског рата, те је у моменту немачке агресије совјетска момарица била у јеку изградње бродова и припреме личног састава.

Совјетски ратни бродови нису имали радаре и подводне ултразвучне локаторе. Бродска артиљерија била је врло добра, док су подводна оружја, нарочито мине, по квалитету заостајала, иако су у прошлости руски морнари имали велике успехе у минском ратовању.

Снажан развој индустрије повољно се одразио и на развој поморских снага. Увођењем савремених типова пловних борбених средстава, укупна тонажа ратне момарице порасла је до 1941. године: код површинске флоте – на 108 718 т, а код подморница – на 50 385 т. Само за 11 месеци 1940. изграђено је 100 ратних бродова, највише миноносаца, подморница и торпедних чамаца. Морнаричка авијација имала је уочи рата већином застареле авионе. Но, без обзира на све изнете недостатке, совјетска ратна морнарица, у техничком и борбеном погледу, била је способна за извршење основних задатака: заштитити морску обалу и обезбедиити поморски саобраћај.

Захваљујући развијености база на територији Естонске и Литавске ССР, Балтичка флота је из источног дела Финског залива изишла у пространије Балтичко море, где су услови за њен рад били знатно повољнији. Сем тога, после закључења мировног уговора с Финском, она је добила нека острва у Финском заливу. На полуострву Ханко, добијеном под закуп, морнарица је изградила базу. На тај начин, Балтичка флота је имала повољне услове да организује чврсту одбрану на улазу у Фински залив и да знатно ојача одбрану Лењинграда. Због кратког времена, постављање обалске артиљерије и организација одбране на острвима и на обали Прибалтика нису могли бити у потпуности завршени.

Организација позадине Црвене армије имала је крупних недостатака, како у погледу њеног руковођења тако и у погледу формирања одговарајућих позадинских јединица и установа. Транспортне јединице имале су већином сточну вучу. У командама фронтова и армија није било посебних органа за организацију позадине. Због тога су питања организације позадине решавали оперативни органи, док је снабдевање било у непосредној надлежности одговарајућих начелника служби. У организацији позадине и у снабдевању није било усвојеног система, што је представљало велики недостатак Црвене армије.

Концентрација још непопуњених и неопремљених јединица за заштиту границе отпочела је у мају 1941. год. Железнички саобраћај је обављан, по мирнодопском реду вожње, па је превожење снага било споро. Оваква припрема копнених снага проистицала је из претпоставке највишег државног и војног руководства да ће почетку дејства претходити заоштравање односа и објава рата и да ће пригранични војна окрузи имати довољно времена да заврше све потребне припреме.

За заштиту совјетске границе, на фронту од 2 000 км (од Паланге до ушћа Дунава) било је 10 армија.

Совјетске јединице за заштиту границе биле су слабе, па нису могле извршити добијене задатке. Дивизије су се налазиле далеко од границе. Непосредно близу границе, на 3 – 5 км иза граничних караула, биле су распоређене само поједине чете и батаљони. Исто тако, армијске и фронтовске резерве нису биле довољно јаке и покретне да би могле противударима да задрже наступање непријатеља.

У то време совјетске главне снаге биле су мањим делом већ прикупљене, делом су се прикупљале на линији Нарва – Псков – Полоцк – р. Дњепар – Херсон, док се већи део налазио на територијама војних округа у унутрашњости СССР-а.

У јесен 1940. пуштени су војници који су одслужили свој рок, цок су нови војници, примљени у стални састав, до почетка рата успели да савладају само почетну обуку. У пролеће и лето 1941. године повећано је бројно стање армије, али врло споро и недовољно. Јединице Кијевског војног округа почеле су да примају обвезнике тек средином маја, тако да се у моменту немачког напада део јединица налазио у почетном стадију формирања, обуке и техничке попуне.

Генералштаб је планирао да гранични војни окрузи буду до почетка 1942. године наоружани и снабдевени свим потребама. Тако су тенкови КВ и Т-34 почели стизати у јединице од априла до маја 1941; до почетка рата, у свих пет граничних округа налазило се свега 1 475 нових тенкова. Оклопне јединице су имале већи број тенкова старих типова, које је временом требало избацити из наоружања и заменити новим. Многи стари тенкови бих су неисправни.

Обука специјалиста на новим тенковима и авионима захтевала је доста времена. Уочи рата су многи возачи тенкова имали једва 1,5 – 2 часа практичне вожње. Нису били обучени у потпуности ни пилоти на новим ловачким, јуришним и бомбардерским авионима. Мрежа аеродрома била је недовољна па је отпочела изградња аеродрома на широком плану, али до почетка ратних дејстава неки нису били довршени, а неки недовољно маскирани, док су у Западном војном округу изграђени близу границе, што је отежало њихово коришћење. Уочи напада авиони су били размештени на старим мирнодопским аеродромима, добро познатим Немцима, и тако изложени немачком удару, тим пре што је совјетска служба осматрања, обавештавања и јављања била слабо организована.

Неколико новоформираних оклопних корпуса нису имали ни 50% предвиђених аутомобила. Сем тога, официри и војници већег броја оклопних корпуса, у моменту немачког напада, нису били довољно извежбани у коришћењу нових тенкова.

У моменту немачког напада није било завршено ни утврђивање приграничног појаса. Из утврђених рејона на старој граници било је извучено наоружање. У лето 1940. израђен је план изградње утврђених рејона на новој граници, који је требало извршити у року од неколико година. До јуна 1941. били су завршени одвојени ватрени објекти и чворови одбране првог појаса приграничних утврђених рејона. Већи део утврђених рејона није био у потпуности попуњен личним саставом и наоружањем.

Изграђени објекти нису били довољно маскирани. Противоклопне и противпешадијске препреке пред предњим крајем одбране биле су само делимично изграђене. Изградња касарни, путева и складишта почела је непосредно пред рат.

Организација везе у новоприпојеним западним областима (Прибалтику, западној Белорусији и западној Украјини) до почетка немачког напада није била завршена, што се лоше одразило на командовање и извођење борбених дејстава.

До почетка непријатељстава, совјетске граничне јединице водиле су свакодневно борбе с убаченим немачким шпијунима, обавештајцима и диверзантима. Немци су били врло активни у настојању да извиде совјетску територију, и то не само убацивањем обавештајних органа већ и ваздушним летовима. Са совјетске стране било је наређено да се на немачке авионе не отвара ватра.

Нема конкретних података о совјетском ратном плану за случај конфликта с Немачком, али се у званичним публикацијама наводи да је СССР припремио дефанзиван ратни план, с основном замисли да се снагама приграничних војних округа одбију евентуални напади противника и заштите важни објекти и мобилизација, концентрација и стратегијски развој главних снага Црвене армије, а затим пређе у противофанзиву. Према оваквој замисли, немачка агресија имала је да се заустави у граничном појасу, јер се могућност дубоког продирања Немаца на територији СССР-а сматрала мало вероватном.

Уочи немачког напада совјетске снаге приграничних војних округа биле су овако груписане:

  • Лењинградски војни округ (14, 7. и 23. армија), под командом генерала Попова, са задатком да брани државну границу према Финској, на фронту ширине 1 200 км, од полуострва Рибачија до Финског залива;
  • Прибалтички војни округ (8. и 11. армија), под командом генерала Кузњецова, са задатком да брани границу према Источној Пруској, на фронту ширине 300 км, од Паланге до јужне границе Литавске ССР, затварајући правце према Риги, Даугавпилсу и Виљњусу;
  • Западни војни округ (3, 10. и 4. армија), под командом генерала Павлова, са задатком да брани државну границу на фронту ширине 450 км, од јужне границе Литавске ССР до северне границе Украјинске ССР, затварајући правце ка Минску и Бобрујску;
  • Кијевски војни округ (5, 6, 26. и 12. армија), под командом генерала Кирпоноса, са задатком да брани државну границу на фронту ширине око 800 км, од северне границе Украјинске ССР до Липканија, затварајући правац ка Кијевти;
  • Одески војни округ, под командом генерала Церевиченка, са задатком да брани државну границу према Румунији, на фронту ширине 450 км, од Липканија до ушћа Дунава, затварајући приморски правац; одбрана Крима била је поверена 9. самосталном пешадајском корпусу.

Северна флота је имала задатак да брани обалу Баренцовог мора и да обезбеђује северне комуникације.

Балтичка флота, с јединицама Обалске одбране, имала је задатак да брани обале Балтичког мора и спречава непријатељским бродовима продор у Фински и Ришки залив.

Црноморска флота је имала задатак да брани северну и источну обалу Црног мора, од Одесе до Батума, и обалу Крима и да штити поморске комуникације у том подручју.

Десант код Анција

Објављено од стране
Одговор

Пошто америчка 5. и британска 8. армија нису успеле да у току новембра и децембра 1943. године пробију положаје немачке 10. армије у средњој Италији, 26. децембра на конференцији у Тунису донета је одлука да се код Анциа искрца 6. корпус генерала Џ. Лукаса (John Lucas), који ће немачкој армији угрозити позадину и омогућити 5. армији да заузме Касино, а затим продре према Риму долином реке Лири. Планом Shingle предвиђено је да се 22.01.1944. године код Анциа искрца први ешелон 6. корпуса (америчка 3. пешадијска дивизија, британска 1. пешадијска дивизија, 6615. ренџерска група, 504. падобрански пук, 509. падобрански батаљон, 46. тенковски пук, 751. тенковска бригада и 2 групе командоса) јачине око 40 000 људи, који ће образовати десантну основицу (мостобран) на линији: Канал Мусолини (Canale Mussolini) – с. Падиљоне (Padiglione) – р. Молето. По доласку другог ешелона (америчка 1. оклопна дивизија и амерички 45. пешадијска дивизија), 6. корпус би наставио операције ради заузимања Коли Албана (Colli Albani) и пресецања комуникација немачкој 10. армији. Да би се олакшао десант, 5. армија је од 12. – 20.01.1944. напала Густавову линију, те су Немци 18. јануара били приморани да на њу упуте 29. и 90. моторизовану дивизиу из резерве. Код Анциа остали су делови једног пешадијског батаљона и неколико противавионских топова 88 мм.

Од 2. јануара до почетка десанта савезничка авијација (око 2600 авиона) извршила је 22 850 полета и успешно бомбардовала немачке аеродроме, саобраћајне објекте од Рима до Бренера и циљеве у позадини десантне зоне.

За превожење, обезбеђење на маршу и подршку при искрцавању англо-америчке поморске снаге формирале су 81. оперативну ескадру (81. Task Force), под командом америчког контраадмирала Ф. Лоурија (Frank Lowry). Ескадра је била подељена у три дела. Ударни одред X Ray, под непосредном командом контраадмирала Лоурија (командни брод USS Biscayne), имао је задатак да пребаци ојачану америчку 3. пешадијску дивизију и обезбеди њено искрцавање у зони X Ray; састојао се од 161 десантног брода за превоз трупа и опреме, 6 десантних и 14 патролних чамаца непосредног осигурања, 2 крстарице и 5 разарача за артиљеријску подршку, 5 разарача, 2 ескортна разарача и 2 миноловца заштитног одреда, 22 миноловца и 1 патролног чамца за разминирање, 1 подморнице, 1 разарача и 5 патролних чамаца за извиђање и идентификацију тачака искрцавања и 3 реморкера за спасавање. Ударни одред Peter, под командом британског контраадмирала Т. Трубриџа (Thomas Troubridge), за превоз и искрцавање ојачане британске 1. пешадијске дивизије у зони Peter, имао је 4 транспортна и 61 десантни брод; затим 2 противавионска брода, 2 десантна и 6 патролних чамаца у непосредном осигурању, 2 крстарице, 8 разарача, 4 ескортна разарача и 2 топовњаче у заштитном одреду и за артиљеријску подршку и неколико ратних и поморских бродова за разне помоћне задатке. Ударна група Рангер, састава 1 транспортни, 7 десантних бродова и 3 патролна чамца, имала је да превезе три батаљона 6615. ренџер групе и 509. падобранског батаљона и да их искрца у саму луку Анцио.

Концентрација трупа и бродова и укрцавање трупа и материјала извршено је у Напуљу и у оближњим лукама. Од 16. до 18. јануара изведена је вежба десанта при врло неповољном времену.

Искрцавање, 22. јануара 1944.

Рано ујутро 21. јануара десантни бродови отпловили су према местима прикупљања конвоја. До 0500 часова конвоји су били формирани и са непосредним осигурањем пловили најпре у јужном правцу, ради маскирања операције, а затим према Анциу где су стигли 22. јануара у 0005 часова. У току ноћи, пре доласка конвоја, одред миноловаца разминирао је подручје предвиђено за прекрцавање трупа са транспортних бродова у десантне чамце и амфибијска возила и уз помоћ подморница обележио пловцима пловне канале до места искрцавања. Тачно у 0200 часова кренули су десантни чамци према предвиђеним тачкама искрцавања. Артиљеријска припрема са двеју десантних пениша, наоружаних ракетним бацачима, отпочела је када су се први таласи приближавали обали. Они су потпуно изненадили Немце. Готово без отпора образоване су до подне 3 одвојене десантне основице: ојачана 3. пешадијска дивизија југоисточно од Анциа; 6615. ренџерска група и 509. падобрански батаљон код Анциа и Нетуна (Nettuno); ојачана 1. пешадијска дивизија северозападно од Анциа. Већ првог дана оспособљена је лука за пристајање бродова, тако да је до поноћи истог дана на десантној обали и луци искрцано укупно 36 034 војника и 3069 возила. На минама су страдали 1 миноловац и 1 транспортни брод.

Први ешелон 6. корпуса није искористио постигнуто изненађење и слабост Немаца за продор правцем Велетри (Velletri) – Валмонтоне, чиме би угрозио немачке комуникације и олакшао офанзиву 5. армије. Очекујући долазак другог ешелона, он је 23. и 24. јануара обазриво наступао под заштитом ватре ратних бродова, потискујући импровизоване немачке одреде и предње делове оклопне дивизије „Hermann Goring“ и 3. моторизоване дивизије. До вечери 24. јануара образована је десантна основица, ширине 34 и дубине 11 км, на линији Мусолинијев канал – с. Падиљоне – р. Молето. Немачка авијација која је ангажована тек 24. јануара, потопила је 1 болнички брод, а 1 оштетила. Истог дана је јак западни ветар са великим валовима омео даља искрцавања у зони Петер, те су сва десантна средства пребачена у америчку зону. Миноловци су наставили да чисте подручје одређено за маневар бродова артиљеријске подршке. До 26. јануара потопљени су, услед невремена, сви понтонски гатови постављени у америчкој зони, те се даље искрцавање трупа и материјала вршило искључиво преко луке Анцио. Нападима из ваздуха Немци су отежавали овај рад. Они су почели да организују главну одбрану на линији Чистерна (Cisterna) – Камполеоне (Campoleone) – р. Инкастро (Incastro). Предњи делови 6. корпуса могли су стога до 28. јануара проширити десантну основицу до линије: с. Изола Бела (Isola Bella) – Априлија (Aprilia). Искористивши спори рад савезника, Немци су према Анциу груписали снаге из Југославије, Ломбардије и Француске; 31. јануара имали су ту 7 дивизија (4. падобранска дивизија, 65. пешадијска дивизија, 29. моторизована дивизија, 3. моторизована дивизија, 71. пешадијска дивизија, 26. оклопна дивизија и оклопна дивизија „Hermann Goring“), од којих су образовали 14. армију под генералом Е. Макензеном (Eberhard Mackensen). Њихова авијација и артиљерија успешно је тукла савезничке бродове и саобраћај код Анциа. За то време 6. корпус је појачан другим ешелоном (1. оклопна и 45. пешадијска дивизија). Крајем јануара однос снага на десантној основици био је у корист Немаца: 7 према 4 дивизије или 71 500 : 61 332 војника.

Шести корпус наставио је 30. јануара напад ради заузимања Камполеона и Чистерне, одакле је требало да крене у офанзиву према Коли Албанију. Његове главне снаге (1. оклопна и 1. пешадијска дивизија) потискивале су делове немачке 65. пешадијске и 3. моторизоване дивизије дуж друма Анцио – Априлија, па су до 1. фебруара у њиховим положајима код Камполеонеа направили клин ширине око 2, дубине око 6 км. Помоћне снаге (ојачана 3. пешадијска дивизија) наишле су на отпор надмоћнијих немачких снага (оклопна дивизија „Hermann Goring“, 71. пешадијска дивизија, касније и 26. оклопна дивизија), које су уништиле 1. и 3. ренџер батаљон, а 3. дивизији нанеле велике губитке, због чега је 1. фебруара заустављена 2 км југозападно од Чистерне. Немачка 14. армија предузела је 3. фебруара противудар са ограниченим циљем. После концентричног напада код Камполеона, 1. дивизија се 5. фебруара повукла до Априлије. Командант 6. корпуса истог дана издао је заповест за прелаз у одбрану. Немци су 7. фебруара увели нове снаге, успели да 9. фебруара заузму Априлију, а наредног дана и железничку станицу Карочето (Carroceto). После уводења 45. пешадијске дивизије, која је заменила делове 1. пешадијске дивизије, 6. корпус је 11. и 12. фебруара предузео противнападе, зауставио Немце, али није успео да поврати Априлију. Пошто су почетком фебруара Немци одбили нападе америчке 5. армије код Касина, фелдмаршал А. Кеселринг, командант Групе армија Ц, ојачао је 14. армију и наредио јој да што пре уништи савезничку десантну основицу код Анциа. Користећи се успехом код Априлије, 14. армија је планирала велику офанзиву са тежиштем дуж друма Априлија – Анцио. У међувремену је генерал Кларк, командант 5. армије, упутио у Анцио 56. пешадијску дивизију која је сменила остатке 1. пешадијске дивизије, повучене у резерву. За то време савезничка авијација нападала је немачке далекометне топове код Камполеона који су ометали довлачење појачања и саобраћај на десантној основици. После снажне артиљеријске и авиоприпреме од 30 минута, немачка 14. армија је 16. фебруара у 0630 часова отпочела офанзиву чији је главни удар погодио 45. пешадијску дивизију, која је с обе стране друма Априлија – Анцио бранила положаје ширине 10 км. У току првог дана смењивали су се нападни таласи немачке 3. моторизоване дивизије и 715. пешадијске дивизије које су, уз велике губитке, заузеле нешто земљишта у зони 45. и 56. пешадијске дивизије. Немци су ноћу 16/17. фебруара направили малу брешу у распореду 45. пешадијске дивизије, а наредног дана је проширили на 3 км. Савезници су тога дана ангажовали 432 топа и 2 крстарице, а авијација је извршила 831 полет за подршку 6. корпуса. Пошто су увели свеже снаге, Немци су 18. фебруара проширили брешу у распореду 45. пешадијске дивизије на 6 км ширине и 4 км дубине. Криза је код савезника овога дана достигла врхунац. Облачно време онемогућавало је употребу надмоћне  савезничке авијације, а  недостатак хране и  муниције слабио је одбрану 6. корпуса. Тек употребом последње резерве (делова 1. оклопне дивизије), 6. корпус је 19. и 20. фебруара дефинитивно зауставио немачку офанзиву низом противнапада. Последње нападе извели су Немци од 28. фебруара до 1. марта са 5 дивизија и то на положаје 3. пешадијске дивизије, али без успеха. Када се 2. марта време поправило, дошла је до изражаја надмоћност савезничке авијације. Тога дана је 617 авиона нанело Немцима тешке губитке, те су приморани да 4. марта пређу у одбрану.

Од 4. марта до 22. маја код Анциа је наступио период рововског рата. Очекујући пролећну савезничку офанзиву, немачка група армија Ц одузела је 14. армији 4 дивизије (оклопну дивизију „Hermann Goring“, 26. оклопну дивизију, 114. лаку дивизију и 29. моторизовану дивизију) да би појачала одбрану Густавове линије. За то време савезници су упутили на десантну основицу 34. и 36. пешадијску дивизију, а повукли 56. пешадијску дивизију. Велика офанзива 5. и 8. армије почела је 11. маја. Тек после пробоја Густавове линије, 6. корпус је 23. маја предузео напад. Опрезно гонећи разбијене немачке снаге, 4.јуна 1944. године ушао је у Рим.

У борбама од 22. јануара до 22. маја 6. корпус изгубио је 29 200 људи (4 400 убијених, 18 000 рањених и 6 800 заробљених), 37 000 избачено је из строја због болести. Америчка РМ изгубила је 1 миноловац, 1 лучки миноловац, 6 десантних бродова и 2 транспортна брода, а британска 2 крстарице, 3 разарача, 4 десантна и 1 болнички брод. Цени се да су Немци изгубили до 30 000 људи, од којих је 4 500 заробљено.

Извор:
Војна енциклопедија

Ваздушни напад на Бари, децембар 1943.

Објављено од стране
Одговор

Ваздушни напад на Бари је име за напад немачких авиона на савезничке бродове у италијанској луци Бари, 2. децембра 1943. Напад је извело 105 немачких бомбардера типа Јункерс Ју-88 из састава 2. ваздухопловне флоте. Постигли су потпуно изненађење, успевши да притом потопе 27 транспортних бродова.

Напад, који је трајао нешто мање од сат времена, избацио је луку Бари из употребе све до фебруара 1944. Постаје познат под именом „Мали Перл Харбор“. Ослобађање бојног отрова, гаса иперита, из једног од потопљених бродова је додатно допринео броју жртава. Америчке и британске власти су прикриле присуство иперита и његове ефекте на жртве напада.

Јункерс Ју-88

Позадина

Лука Бари је током борбених дејстава 1943. у Италији имала велики значај за логистичку подршку Савезника. Преко потребна муниција и залихе су искрцаване са бродова у луци и потом транспортоване у јединице Монтгомеријеве 8. армије које су настојале да заузму Рим и потисну немачке снаге са полуострва.

Бари је имао неадекватну противавионску заштиту. Нити једна британска ескадрила није базирала у овој зони, а ловачки авиони који су имали Бари у долету су били упућивани на офанзивне задатке и задатке пратње. Противавионска артиљерија, као елемент противваздушне заштите је такође била неадекватна.

Разлог за овако слабу заштиту луке свакако лежи у проценама да је луци претила мала опасност од напада из ваздуха, јер је немачко ваздухопловство, по њима, било преслабо и развучено широм фронта тако да нису у могућности да организују један такав напад на луку. Британци су ишли толико далеко у својим проценама, да је ваздухопловни маршал сер Артур Канингам 2. децембра 1943. на конференцији за новинаре изјавио да су Немци изгубили рат у ваздуху. „Сматрам личном увредом“ рекао је Канингем, „ако непријатељ покуша неку значајнију акцију у овом подручју.“ Ова изјава је изречена упркос чињеници да је немачки 54. ваздухопловни винг „Totenkopf“ у протеклом месецу четири пута бомбардовао Напуљ, као и остале циљеве на Медитерану.

У време конференције за новинаре, на везу у луци се налазило 30 бродова са америчким, британским, пољским, норвешким и холандским заставама. У граду је живело око 250 000 становника. Лука је у ноћи напада била осветљена како би се убрзао искрцај средстава.

Напад

Може се рећи да је идеја за напад на Бари дошла након извиђачког лета Вернера Хана (Werner Hahn) у свом авиону Месершмит Ме-210. Његов извештај о уоченом је потакао Алберта Kеселринга да нареди напад. Кеселринг и његови планери су још раније разматрали напад на савезнички аеродром у Фођи, али на жалост Немаца, они нису располагали са довољно ресурса за напад на тако важан и велики објекат. Фон Рихтхофен – који је командовао 2. ваздухопловном флотом – је предложио Бари као алтернативни циљ. Веровао је да ће уништењем луке успорити напредовање британске 8. армије. Рекао је Кеселрингу да су једини расположиви авиони за напад Јункерси Ју-88 А-4, те да ће моћи да за напад обезбеди 150 авиона овог типа. У вече истог дана, цифра је смањена на свега 105 авиона.

Месершмит Ме-210

Већи део авиона је у напад требао да полети са италијанских аеродрома, али је Рихтхофен желео да употреби и неколико авиона са југословенских аеродрома, у нади да ће заварaти Савезнике. Пилотима је наређено да лете источно до Јадранског мора и да потом окрену на југ и запад, јер су Савезници очекивали нападе са севера.

Напад је почео у 1925 часова, када су два од три немачка авиона кружила изнад луке на висини од 3 000 метара и избацивала алуминијумске траке којима су ометали савезничке радаре. Избацили су и осветљавајуће ракете, које нису ни биле толико потребне јер је лука већ била осветљена са земље.

Немачки бомбардери су постигли потпуно изненађење, тако да су могли да гађају луку са великом прецизношћу. Погоци у два брода за транспорт муниције су изазвали толико јаку експлозију да су попуцала стакла на кућама која су од места експлозије била удаљена неких 11 км. Покидана је инсталација за гориво која је била развучена преко мола и убрзо је дошло до паљења источеног горива. Пожар се брзо ширио и кренуо да захвата бродове који би иначе у овом нападу прошли неоштећено.

Бродови горе након немачког напада

Двадесетосам теретних бродова са више од 31 000 тона терета је потопљено или уништено; три брода са још 6 800 т су касније спашени. Још дванаест бродова је оштећено. Лука је била затворена наредне три недеље, а у употребу је поново ушла фебруара 1944. Све подморнице које су базирале у Барију прошле су без оштећења.

Један од уништених бродова је био транспортни брод класе Либерти – USS John Harvey, који је носио тајни товар – бомбе пуњене иперитом. У товарном простору се налазило 2000 бомби М47А1, свака са по 27-32 кг иперита. Овај товар је био намењен европском ратишту. Савезници су намеравали, према каснијем признању, да га употребе у случају употребе бојних отрова од стране немачких снага у Италији. Уништење брода је за последицу имало ослобађање иперита у лучком акваторију која је већ била загађена просутим погонским материјалом са осталих бродова.  Многи чланови посаде погођених бродова, који су спас потражили у скоку у воду, били су контаминирани иперитом који се лепио за замашћене униформе. Део иперита се ослободио у атмосфери и направио облак пара бојног отрова. Рањеници су извлачени и з воде и слати на медицинску обраду у болницу, не знајући да се заправо ради о бојном отрову. Медицинско особље је првенствено збрињавало људство са повредама од експлозија и опекотинама. Мало, готово нимало пажње није обраћано на оне који су били прекривени уљем. Многе повреде које су настале продуженим излагањем ипериту би биле умањене пресвлачењем и испирањем, до чега тада није дошло.

USS John Harvey, главни „кривац“ за несрећу

Први симптоми тровања иперитом су се појавили за мање од једног дана, и то код 628 чланова посаде и медицинског особља. Симптоми су се односили на слепило и опекотине. Развој догађаја је додатно закомпликован пристизањем стотина цивила које је такође требало медицински збринути. Америчка војна команда је желела да прикрије присуство муниције са иперитом од Немаца, тако да је било мало тачних информација о узрочницима повреда. Скоро цела посада америчког транспортног брода USS John Harvey је погинула, так ода није било никога ко би могао да објасни присуство укуса белог лука, које је примећено од стране спасиоца.

Прве податке о стварном узрочнику тешког стања код повређених дао је потпуковник Стјуарт Френсис, специјалиста за хемијско ратовање. Проучавајући позиције на којима су се налазили повређени у време напада Немаца на луку, тачно је утврдио позицију опасног товара на броду USS John Harvey,  а након проналасака фрагмента бомбе M47A1 је потврдио и податке о постојању иперита.

Гашење пожара

До краја месеца, 83 од укупно 628 хоспитализованих је подлегло повредама. Број цивилних жртава није било могуће тачно утврдити, јер је већина избегла рођацима, склањајући се из града.

Амерички разарач USS Bistera, лако оштећен, је део преживелог људства извезао из луке али је током ноћи примећено слепило и хемијске опекотине, тако да је морао да уплови у луку Таранто.

Прикривање

У почетку, америчка команда је покушала да прикрије несрећу, страхујући да ће Немци кад то чују пожелети да употребе бојне отрове. Ипак, било је превише сведока који би сачували тајну, тако да су Американци у фебруару издали саопштење у коме су признали да САД нису имале намере да користе хемијско оружје, сем у случају да Немци први употребе слично оружје.

Генерал Ајзенхауер је одобрио извештај пуковника Френсиса. Черчил је, међутим, наредио да се униште сва британска документа, када је као узрок смрти људства наведен „опекотине услед дејства непријатеља“.

Ознака тајности са америчких извештаја о нападу Немаца уклоњена је 1959, али су подаци били оскудни све до 1967. Британска влада је тек 1986. коначно признала преживелима да су били изложени отровном гасу и одобрили исплату њихових пензија сходно томе.

Битка код источних Соломонових острва

Објављено од стране
Одговор

Након Мидвеја, иницијатива на Пацифику је била у ваздуху. Иако је Комбинована флота била бројчано јача у односу на Пацифичку флоту у свим врстама бродова, сем у подморницама, начелник штаба америчке флоте, адмирал Ернест Кинг (Ernest King) је био одлучан да буде бржи од Јапанаца. Кинг је био усмерен на јужни Пацифик још од почетка рата, а сада – са отклоњеном опасношћу по централни Пацифик, био је слободан да своју одбрамбену стратегију чувања комуникацијских линија претвори у ограничену офанзиву. Острво Тулаги је заузето 3. маја, током јапанске кампање у Коралном мору. Јапанци 13. јуна одлучују да направе аеродром на Гвадалканалу, великом острву преко пута Тулагија. Јапански конвој од 12 бродова, са две инжињеријске јединице, пристиже на Гвадалканал 6. јула. До тада, Кинг је већ радио заједно са Нимицом на плановима за заузимање Тулагија и оближњих острва. Након сазнања да су Јапанци на Гвадалканал искрцали инжињеријске јединице, Американци брзо прикупљају снаге и убрзавају планирање операције. Кашњење укрцавања снага у Велингтону имало је за последицу да се десантирање не може извести пре 7. августа. На крају, 22. јула, Маринци напуштају Велингтон и крећу ка Гвадалканалу.

Искрцавање маринаца било је потпуно изненађење. Битка за Тулаги и суседно оствро Гавуту-Танамбого била је кратка и жестока. Оба острва су ускоро заузета. Јапанске инжињеријске јединице на Гвадалканалу су пружиле слаб отпор и до краја наредног дана, Маринци су заузели недовршени аеродром. Јапански одговор са мора и из ваздуха је уследио одмах. Јапанци су напали Гвадалаканал из ваздуха 7. и 8. августа али су претрпели велике губитке, успевши да потопе један транспортни брод и један разарач. Ефикасније су биле снаге са мора, које су се налазиле у зони Рабаула. У вече 7. августа Јапанци су груписали снаге за контранапад, направили кратак план и кренули да нападну америчке снаге. Упркос томе што их је осмотрио савезнички извиђачки авион, успели су да у јутро 9. августа постигну изненађење. Користећи своју добро увежбану тактику ноћних борбених дејстава, Јапанци потапају четири америчке тешке крстарице, без губитака по сопствене снаге.

Први авион Маринског корпуса слеће на тек изграђени аеродром назван Хендерсон Филд (Henderson Field) 20. августа. Следећег дана, први јапански напад копненим снагама доживљава неуспех. До тада, Јамамото је прикупио велики део Комбиноване флоте, укључујући и свеже попуњени Кидо Бутаи, како би подржао даља појачања снага на острву и уништио америчке транспортне бродове са маринцима. Са три америчка носача у приправности за отклањање овакве опасности, трећа битка носача авиона била је неизбежна.

Јамамото је до средине августа прикупио снаге којим би се супротставио нагомилавању америчких снага на Гвадалканалу. Како је претпостављао да ће копненом офанзивом успешно протерати маринце и заузети аеродром, први Јамамотов циљ је био уништење америчке флоте. Конвој са малим снагама ојачања је укључен у операцију са задатком искрцавања 1500 војника на острво. Нагумови носачи испловили су из Куреа 16. авгсута.

Јапански хидроавиони су 20. августа уочили ексортни носач авиона Лонг Ајленд (USS Long Island) и флотни носач авиона на 250 миља југоисточно од Гвадалканала. Овај и наредни извештаји о америчким авионима са острва захтевали су постављање питања о начину пружања подршке из ваздуха јапанским снагама. Комбинована флота није желела да употреби Нагумове носаче јер је тиме могла да открије њихово присуство Американцима. Постигнуто решење није било идеално – уколико се амерички носачи не уоче до 23. августа, јапански носачи ће наредног дана неутралисати аеродром.

У међувремену, Флечер се налазио неких 300 миља југоисточно од Гвадалканала. Хидроавион Каталина је 23. августа уочила јапанске транспортне бродове; Нагумо је због тога окренуо носаче на север како би избегао њихово откривање. Планирао је да плови на север током ноћи да би у јутро 24. августа окренуо на југоисток. Каталина која је открила јапанске транспортне бродове је натерала Флечера да са носача авиона Саратога (USS Saratoga) упути напад од 31 обрушавајућих бомбардера и 6 торпедних бомбардера. У међувремену је конвој скренуо на север и, након уласка у зону лоших метео прилика, тако да их амерички авиони који су кренули у напад нису могли уочити. Авиони који су у напад кренули са Гвадалканала (9 обрушавајућих бомбардера и 12 ловаца) такође нису уочили конвој.

Флечер је те вечери примио свеже обавештајне податке у којима је стајало да се јапански носачи налазе у зони атола Трук. али да не плове ка Гвадалканалу. На основу тога и чињењнице да извиђачи нису наишли на носаче током дана, Флечер упућује Ударну групу  Васп (TF-18) на југ, како би извршили попуну. Флечер је био убеђен да су носачи Саратога и Ентерпрајз и више него довољни да спрече јапански конвој да стигне на Гвадалканал.

Нагумо је остатак 23. августа провео у пловљењу на север како би изашао из домета америчких извиђачких авиона. Уместо да плови на неких 110-150 миља испред носача авиона, како је гласила нова доктрина, предњи одред адмирала Кондоа је пловио источно од носача, што је био резултат процене да ће амерички бродови наићи са истока. Већи део Нагумове пратње – два бојна брода, три тешке и лака крстарица и три разарача – налазили су се свега 6 миља испред носача. У 0400 часова 24. августа, Нагумове снаге су биле додатно ослабљене деташовањем лаког носача Рјујо (Ryujo), тешке крстарице Тоне (Tone) и два разарача, са задатком напада на аеродром Хендерсон Филд. Уништење аеродрома је било стриктно Јамамотово наређење, а не потез ради одвлачења пажње Американаца од јапанских носача авиона.

Извиђање је било кључни чиниоц потребан за победу у бици носача авиона, али извиђачки авиони како јапанских тако и америчких снага нису имали никаквих успеха у јутро 24. августа. Америчке Каталине су уочиле Рјујо групу (деташовани састав који плови са задатком уништења аеродрома Хендерсон Филд) у 0953 часова. Флечер одлучује да одмах нападне лаки носач авиона, уместо да сачека извештаје о флотним носачима авиона. У 1150 часова авиони са Саратоге се враћају са Гвадалканала.

Иако су Каталине уочиле делове претходнице, флота носача авиона још увек није била откривена. У 1239 часова, са Ентерпрајза полеће група од 23 авиона са задатком извиђања северозападних и североисточних сектора. Отприлике у исто време два јапанска извиђачка авиона бивају уништени у непосредној близини америчких носaча, што Флечера наводи на закључак да је откривен.

Нешто након поднева, са лаког носача Рјујо у напад креће група од 6 јуришних и 15 ловачких авиона. Напад на Хендерсон Филд лоше се завршио по Јапанце: изгубили су три ловачка и четири јуришна авиона, успевши притом да оборе три Вајлдкета.

Коначне вести о америчким носачима авиона су око 1400 часова стигле са извиђачког авиона са тешке крстарице Чикума (Chikuma). До 1455 часова, први талас од 18 бомбардера и 4 ловца са носача Шокаку (Shokaku) и 9 бомбардера и 6 ловаца са носача Зуикаку (Zuikaku) је полетео и кренуо ка југу. У 1600 часова је полетела и друга група од 18 бомбардера и 6 ловаца са носача Зуикаку и још 9 бомбардера и 3 ловаца са ноача Шокаку.

Након почетних оклевања и без информација о Нагумовој главнини снага, Флечер у 1340 часова одлучује да у напад на носач Рјујо пошаље 29 Даунтлеса и 7 Авенџера. Након ове одлуке, стижу извештаји са извиђача које је упутио Ентерпрајз. У 1440 часова Даунтлес уочава предњи одред јапанских снага и бомбардује тешку крстарицу Маја (Maya). Најважније, у 1500 часова, Саратога прима извештај о извршеном нападу два авиона са Ентерпрајза који су неуспешно напали носач авиона Шокаку.

Овакав развој догађаја је ставио Флечера у незавидну ситуацију. Главнину авиона је послао у напад на секундарну мету, а сада је добио информације о локацији главнине јапанских снага. У 1550 часова је почео напад групе са Саратоге. Након успешног избегавања првих десетак бомби, Рјујо је погођен са три бомбе и торпедом у десни бок. Потонуо је у 2000 часова, уз губитак 121 члана посаде. Авиони који су се враћали из напада на Гвадалканал били су приморани да слећу на воду у близини разарача из пратње који је спасавао посаде авионе.

На јапански одговор се није дуго чекало. Радар на Ентерпрајзу је у 1620 остварио први контакт са великом групом авиона 88 миља северозападно. Између два носача авиона су се налазила 53 авиона из састава ваздухопловне патроле. Командир групе јапанских авиона раздвојио је својих 27 обрушавајућих бомбардера у две групе и прилазио свом циљу са севера, летећи на висини од 4800 м. Летећи на овој висини, Јапанци су ставили америчке авионе из ваздухопловне патроле у инфериорни положај јер су се налазили испод јапанских авиона. Свих 53 ловаца, контролер лета са Ентерпрајза и извиђачки авиони који су се враћали са извиђања су били на блиским радио фреквенцијама. Од 53 Вајлдкета, свега седам је било у позицији да нападне девет обрушавајућих бомбардера са Зуикакуа пре него што су се обрушили на своју мету, док је других десет Вајлдкета напало јапанске обрушавајуће бомбардере док су се налазили у фази обрушавања. Јапанци су намеравали да раздвоје напад, са 18 обрушавајућих бомбардера би напали Ентерпрајз а са преосталих 9 Саратогу. Ипак, у општој конфузији је дошло до тога да сви јапански авиони нападну Ентерпрајз.

Експлозија јапанске бомбе поред носача авиона Ентерпрајз

 

Ентерпрајз први погодак задобија у 1644 часова, у висини лифта број 3 где је бомба пробила неколико палуба и експлодирала у кухињи, где страда 35 чланова посаде. Друга бомба је експлодирала неколико секунди касније у непосредној близини прве, убивши још 35 чланова посаде. Трећи и последњи погодак је био поред лифта број 2, али без великих последица. Најмање седам обрушавајућих бомбардера се усмерило на бојни брод Норд Каролина (USS North Carolina) који је пловио иза Ентерпрајза. Није било директних погодака, али су неки од блиских промашаја успели да нанесу мања оштећења.

Овај напад Јапанци плаћају са 17 обрушавајућих бомбардера и три Зероа, док су се још један обрушавајући бомбардер и три Зероа срушили у море на повратку на носач авиона. Американци су изгубили осам Вајлдкета. Ентерпрајз је био оштећен, али не озбиљно. Изгубљено је 75 чланова посаде, док је 95 чланова посаде било рањено. У року од сат времена Ентерпрајз је могао да плови брзином од 24 чворова и да користи авионе.

Други јапански напад је требао да доврши Ентерпрајз, на коме је  у 1821 часова дошло до квара на кормилу, што је за последицу имало смањење брзине пловљења и беспомоћно кретање у круг. Кормило није поправљено све до 1858 часова. У то време је други талас јапанских авиона прошао 50 миља јужно од Ентерпрајза пре него што су окренули на северозапад и напустили подручје. То је била последња шанса Јапанаца да униште Ентерпрајз јер је Нагумо одлучио да више на шаље авионе у такав напад.

Амерички одговор је био некоординисан и неефикасан. Непосредно пред долазак првог таласа јапанских авиона, Флечер је наредио да сви расположиви и спремни обрушавајући и торпедни бомбардери крену за Јапанцима. Са Ентерпрајза је у напад на Рјујо кренуло 11 обрушавајућих и 7 торпедних бомбардера. Са Саратоге су, ради прикључења групи са Ентерпрајза, полетела још два Даунтлеса и пет Авенџера. До сусрета није дошло и ни један од авиона са Ентерпрајза није пронашао циљ. Авиони са Саратоге су пронашли предњи одред јапанских снага у 1753 часова и напали највећи брод који су уочили, носач хидроавиона Читозе (Chitose). Два блиска промашаја су изазвали пропуштање оплате и нагиб брода услед продрле воде, али је брод преживео.

Судбина јапанског конвоја са појачањем није одлучена 24. августа. Недуго након 2300 часова, конвој је окренуо на југ ка Гвадалканалу. Следећег дана конвој су напали обрушавајући бомбардери који су базирали на Гвадалканалу. Лака крстарица и један од три транспортна брода су погођени. Касније тог јутра, Б-17 са Еспириту Сантоа је потопио разарач који се налазио уз конвој. Јамамотоу је то било довољно да откаже операцију транспорта.

Трећи сукоб носача авиона завршен је без победника, мада се сматра да је битка код источних Соломонових острва завршена победом Американаца. Јапански напори да искрцају појачања на Гвадалканал није успео, а нису успели ни да униште америчке носаче авиона. Јапански губици били су већи: потопљени су лаки носач Рјујо, по један разарач и транспортни брод и оборено је 75 авиона. Американци су изгубили 25 авиона, а носач Јорктаун је оштећен толико да је морао бити враћен у Перл Харбур на поправку.

 

Битка код острва Санта Круз

Објављено од стране
Одговор

Америчка и јапанска царска морнарица су током Другог светског рата учествовале у пет битака носача авиона. Три су опште познате: први сукоб носача авиона у Коралном мору маја 1942; драматична и одлучујућа битка код Мидвеја следећег месеца и највећа битка са 24 носача авиона јуна 1944.  у Филипинском мору. Остале две битке нису тако познате јер су биле део веће операције (Гвадалканал) и нису биле нити драматичне, ни одлучујуће. То је дефинитивно био случај у окршају код Источних Соломонових острва, када се пет носача авиона (три јапанска и два америчка) августа 1942. борило до нерешеног исхода. Међутим, два месеца касније, у једној од најважнијих битака операције за Гвадалканал, два америчка су се сукобила са четири јапанска носача, у бици која је одлучила команду над морем око Гвадалканала. То је била битка код острва Санта Круз, трећа по величини када је реч о биткама носача авиона Другог светског рата. То је такође била и јапанска победа, која их је скупо коштала. Међутим, треба напоменути да је четири месеца након битке за Мидвеј када су јапански носачи били тобоже уништени, Јапан био способан да порази непријатеља.

Ситуација, септембар 1942.

Ни Американци ни Јапанци нису могли да предвиде да ће рат на Пацифику бити одлучен ваздушном силом. Нити су предвидели да ће главна пловна јединица бити носач авиона. Носачи су били виђени као важни, али још увек бродови подршке борбених дејстава на мору. Обе стране су сматрале да ће ток будућег рата бити одлучен сукобом бојних бродова негде у централном Пацифику. Ова илузија је развејана још на почетку рата. Командант јапанске Комбиноване флоте, адмирал Исороку Јамамото је био одлучан у ставу да је чекање на америчко напредовање у централном Пацифику превише пасивно. Желео је да нанесе удар на самом почетку рата, који не само да ће уништити америчке поморске снаге на Пацифику, већ и амерички морал. Учинивши то, Јапан би дошао у знатно бољу позицију да настави ратна освајања кроз разговоре о примирју.

Иако је имао потешкоћа да његови надређени одобре овај ризичан план, Јамамотова визија о почетном ударцу је реализована децембра 1941. Мета овог напада је била главна америчка база на Пацифику – Перл Харбур. Напад је био успешан, далеко успешнији него што је сам Јамамото очекивао и за резултат је имао уништење или потапање пет америчких бојних бродова, док су губици на јапанској страни били занемарљиви. Носилац овог удара била је јапанска формација знана под именом Кидо Бутаи, која се буквално може превести као „Мобилне снаге“, али је правилнији превод „Ударна група“. Јапанци су први успели да скупе различите носаче авиона у једну формацију. Шест носача авиона са великим бројем модерних авиона и добро обученим пилотима, показала се током прве фазе рата као несавладива сила.

Јапанска експанзија на Пацифику изведена је по заједничком плану јапанске морнарице и копнене војске. Овај план је имао две фазе. У првој фази би се заузели холандска Источна Индија, Бурма и Рабаул. Током прве фазе, савезничке поморске снаге нису показале јак отпор. Прва велика поморска акција је била у Јаванском мору фебруара 1942, када су крстаричке снаге Савезника поражене од јапанских снага сличне јачине и састава.

Распоред америчких и јапанских база у јужном Пацифику, септембар – октобар 1942.

Након постизања циљева предвиђених првом фазом, Јапанци су кренули у дебату где извршити наредни удар. Другом фазом је планиран продор у стратегијску дубину. Сходно томе, источна Нова Гвинеја, Алеутска острва, Мидвеј, Фиџи, Самоа и „стратешке тачке у зони Аустралије“ представљали су нове циљеве. Јамамото и команда морнарице су имали различите ставове. Команда морнарице, тело које је било одговорно за формулацију јапанске поморске стратегије, тражило је заузимање кључних острва у јужном Пацифику, чиме би пресекла поморске комуникације између САД и Аустралије. Јамамото је за разлику од њих желео да продре у централни део Пацифика. Веровао је да би то натерало преостале снаге америчке Пацифичке флоте да прими битку. Јамамото је био убеђен да би у тој одлучујућој бици бројчана и искуствена надмоћ Комбиноване флоте обезбедила победу Јапанаца.

Јамамото се изборио за своје ставове, али као компромис са командом морнарице. Компромис је довео до тога да су Јапанци желели да изврше напредовање и у јужном и у централном делу Пацифика. У првој фази, маја месеца, била би изведена операција у јужном Пацифику, која је имала за циљ заузимање Порт Морезбија на Новој Гвинеји – што је требало да буде основа за даља напредовања ка југу. Ова операција би била подржана Комбинованом флотом, заједно са једним од три дивизиона носача авиона. Након ове операције, кључне јединице би се вратиле у централни део Пацифика како би учествовале у нападу на Мидвеј и острва у ланцу Алеутских острва.

Командант америчке Пацифичке флоте, Честер Нимиц (Chester Nimitz) је одлучио да се супротстави јапанским снагама у обе операције. Два америчка носача су упућена у Корално море како би се супротставили нападу на Порт Морезби. Јапанци су оформили две групе: једне за Порт Морезби и другу за острво Тулаги. Ове десантне снаге биле су под заштитом четири тешке крстарице и лаког носача авиона, док су носачи Shokaku и Zuikaku пружале заштиту од интервенције америчких носача.  Први циљ, острво Тулаги, заузето је 3. маја, након чега је дошло до десинхронизације јапанског плана операције. Два велика јапанска носача ушла су у Корално море са истока, али, упркос чињеници да их Американци нису очекивали, Јапанци нису успели да пронађу два америчка носача. Када су носачи послали авионе у напад, дошло је до великих промашаја. Јапански авиони су пронашли само танкер и разарач и оба их потопили, док су Американци успели да открију и потопе лаки носач Shoho.

До сукоба снага носача авиона коначно је дошло 8. маја. У првој бици носача авиона, обе стране су претрпеле тешке губитке. Јапански носачи су открили и погодили оба америчка носача авиона. Један од њих, USS Yorktown, претрпео је осредња оштећења, док је други носач, USS Lexington, био погођен и авионском бомбом и торпедом и потонуо. Заузврат, амерички авиони су успели да са три бомбе погоде јапански носач Shokaku, али се овај ипак одржао на површини. Zuikaku је прошао неоштећен, али су губици укрцане ваздухопловне групе били тешки тако да је носач био неупотребљив све до следећег месеца.

Корално море није био само стратегијски пораз за Јапанце, већ је тиме подривен Јамамотов план за напад на Мидвеј. Сва три носача авиона која су послата у Корално море нису могли бити употребљени у операцији заузимања острва Мидвеј. То је значило да Кидо Бутаи иде на Мидвеј са свега четири од шест носача авиона.

Амерички губици у Коралном мору значили су да је Нимиц остао са свега два оперативна носача авиона на Пацифику. Ова два носача, USS Enterprise и USS Hornet, избегла су учешће у бици у Коралном мору јер су били ангажовани за извршење Дулитловог напада на Јапан. Носач авиона USS Saratoga, такође из састава Пацифичке флоте, био је торпедован од стране јапанске подморнице јануара 1942. и још увек се налазио на поправци. У састав се није могаo вратити све до краја маја. Чак и са само два носача, Нимиц је и даље желео да се супротстави Јапанцима код Мидвеја. Нимицове снаге су ојачане носачем USS Yorktown који је брзо поправљен у Перл Харбур након повлачења из Коралног мора.

Мидвеј је била лична Јамамотова битка. Планирао је битку, отиснуо се на море да је лично води и ангажовао главнину снага Комбиноване флоте. Ангажовано је свих осам великих носача авиона, као и 11 бојних бродова, 14 тешких крстарица и већи део лаких крстарица и разарача. По заузимању Мидвеја и уништењу америчке Пацифичке флоте, Јапанци би се окренули ка југу како би пресекли комуникације између САД и Аустралије. На несрећу по њих, догађаји код Мидвеја се нису одвијали како су планирали. План операције је садржао неке фаталне грешке. Једина претпоставка искоришћена у планирању, која је била исправна, односила се на то да ће се Американци борити код Мидвеја, али не под условима какве су очекивали Јапанци. Нимиц је упозорен на предстојећи напад, тако да је одлучио да припреми заседу за јапанске носаче. Битка је завршена комплетним поразом Кидо Бутаија и уништењем четири носача авиона. То је био резултат неадекватног планирања и немогућности организовања противваздушне одбране, али у добром делу је заслужна и лоша срећа. Јапанци су успели да потопе USS Yorktown али је њихова нападна моћ на Пацифику сломљена.

Снаге

Јапанска царска морнарица

Група за подршку (вице адмирал Кондо Нобутаке)

Предњи одред (Кондо)
2. дивизион носача авиона (контраадмирал Какута Какуђи)
носач авиона Јуњио (кбб Окада Тамецугу)
носач авиона Хијо  и разарачи Изонами и Иназума 22. октобра деташовани за Трук
3. дивизион бојних бродова
бојни бродови Конго и Харуна
4. крстарички дивизион
тешке крстарице Атаго и Такао
5. крстарички дивизион
тешке крстарице Маја, Мијоко
4. сквадрон разарача
лака крстарица Исузу
разарачи из 15, 24 и 31. дивизиона разарача: Курошио, Ојашио, Хајашио, Каваказе, Сузуказе, Умиказе, Наганами, Таканами, Макинами

3. флота (главнина снага) (вице адмирал Нагумо Ћуићи)
1. дивизион носача авиона (Нагумо)
носач авиона Шокаку (кбб Арима Масафуми)
носач авиона Зуикаку (кбб Нотомо Таметеру)
лаки носач авиона Зуихо (кбб Обајаши Суео)
тешка крстарица Кумано
разарачи (из састава 4 – 16. дивизиона разарача): Амацуказе, Хацуказе, Токицуказе, Јукиказе, Араши, Маиказе, Терузуки, Хамаказе

Претходница (контра адмирал Абе Хироаки)
11. дивизион бојних бродова
бојни бродови Хиеји и Киришима
7. крстарички дивизион
тешка крстарица Сузуја
8. крстарички дивизион
тешке крстарице Чикума, Тоне
10. сквадрон разарача
лака крстарица Нагара
разарачи из 10. и 17. дивизиона разарача: Акигумо, Макигумо, Југумо, Казегумо, Исоказе, Таниказе, Ураказе

Америчка морнарица

Наменске снаге 61 – ТФ-61 (контраадмирал Томас Кинкејд)

Наменске снаге 16 ТФ-16 (Кинкејд)
носач авиона Ентерпрајз (кбб Осборн Хардисон)
бојни брод Саут Дакота
тешка крстарица Портланд
лака крстарица Сан Хуан
5. сквадрон разарача
разарачи Портер, Махан, Кушинг, Престон, Смит, Маури, Канингем, Шо

Наменске снаге 17 ТФ-17 (контра адмирал Џорџ Муреј)
носач авиона Хорнет (кбб Шарлс Мејсон)
тешке крстарице Нордхемптон и Пенсакола
лаке крстарице Сан Дијего и Џуно
2. сквадрон разарача
разарачи: Морис, Андерсон, Хјуз, Мустин, Расел, Бартон

Наменске снаге 64 ТФ-64 (контра адмирал Вилис Ли)
бојни брод Вашингтон
тешка крстарица Сан Франциско
лаке крстарице Хемена и Атланта
разарачи Ерон Ворд, Бенам, Флечер, Ленсдаун, Ларднер и МекКала

Након два неуспешна покушаја да потисне маринце, Јамамото се са покушаја уништења америчке флоте пребацио на подршку копненог напада ради заузимања аеродрома Хендерсон Филд. Испланирао је комбиновану, ваздушно-поморску операцију којом би неутралисао аеродром. Након тога, Комбинована флота би код Гвадалканала уништила америчку флоту која би похитала у помоћ маринцима.

Аеродром Хендерсон Филд (Henderson Field), августа 1942.

Јамамото креће у реализацију плана 11. октобра. Два велика носача хидроавиона крећу са Шортленда ка Гвадалканалу, носећи тешку опрему. Подршку овим бродовима дају три тешке крстарице и два разарача, који су имали задатак да бомбардују Хендерсон Филд у раним јутарњим часовима 12. октобра. Истог дана Трук напуштају предњи одред и главнина јапанских снага. Јамамото интензивира нападе на Хендерсон Филд, нападајући га два пута дневно. У касну ноћ 11. октобра, америчка ударна група пресрела је јапанске крстаричке снаге које су имале задатак да бомбардују Хендерсон Филд. Резултат овог сусрета, познат под именом битка код рта Есперанс, била је прва америчка победа у ноћним борбеним дејствима током ове операције. Јапанци су изгубили тешку крстарицу и разарач, али су снаге подршке извршиле свој задатак.

Када је пoкренута јапанска офанзива, вицеадмирал Гормли (Ghormley) је располагао са свега једним носачем авиона. Јапански извиђачки авиони су 12. октобра уочили носач авиона USS Hornet који се налазио западно од острва Ренел. Носач је пратио конвој који је транспортовао амерички 164. пешадијски пук за Гвадалканал са шест транспортних бродова и осам разарача. Јамамото је планирао конвој за транспорт великог појачања на Гвадалканалу. Укрцао је седам батаљона и тешко норужање. Како би обезбедио подршку конвоју током превожења, Јамамото је заиграо на нову карту. У ноћи 13/14. октобра два бојна брода су бомбардовала аеродром са 918 пројектила калибра 360 мм, уништивши 40 авиона на стајанци, док је аеродром претрпео таква оштећења да је избачен из употребе. Јапански конвој је пристигао на острво у ноћи 14/15. октобра, након чега су две тешке крстарице бомбардовале аеродром. Амерички авиони са Хендерсон Филда су успели да потопе три транспортна брода. 4500 људи се искрцало на острво заједно са две трећине залиха и опреме. Јамамото је одржавао притисак са још једним бомбардовањем са крстарица у ноћи 15/16. октобра.

Јапанци нису успели да открију амерички носач USS Hornet 15. октобра. Следећег дана, USS Hornet се приближио на неких 95 миља од Гвадалканала и упутио 4 групе авиона у напад на јапанске транспортне бродове. Јамамото је 17. октобра наредио 2. дивизиону носача авиона да нападне бродове на сидришту Лунга. Какута је упутио у напад по 18 ловачких и јуришних авиона наоружаних бомбама. Они су неуспешно напали два разарача код Гвадалканала и претрпели тешке губитке. Од 18 јуришника вратило се свега 8 авиона. Налазећи се пред другом рундом борбе, Гормли је био песимиста по питању држања Гвадлканала. Послао је Нимицу поруку у којој је своје снаге описао као „потпуно неадекватне“ за одбијање следећег јапанског напада. Нимиц је као одговор, имајући у виду раније утиске о Гормлијевом командовању, заменио Гормлија Холсијем (Halsey). Холсијево постављење на место команданта јужног Пацифика без сумње је био прави потез у право време. Холсијево ново постављење је значило и измене на местима команданата америчких носача авиона. Кинкејд је задржао команду над TF-16, организованој око носача авиона USS Enterprise који се вратио са Хаваја где је поправљан, док је Муреј (Murray) командовао TF-17 организованој око носача авиона USS Hornet. Како је Кинкејд био старији, преузео је команду над TF-61. Ситуација средином октобра била је озбиљна. Исцрпљеност авијације на аеродрому Хендерсон Филд била је велика, а на Пацифику није било ресурса из којих би се обезбедила замена или појачање за Гвадалканал. Улога Холсијева два носача авиона била је од кључне важности.

Носач авиона USS Hornet

На дан 21. октобра избија пожар на јапанском носачу авиона Hiyo. Поправке које је радила сама посада условиле су пад брзине пловљења на свега 16 чворова, што није било довољно да носач остане у строју. Следећег дана Какута шаље носач у пратњи два разарача за Трук. Пре него што се издвојио из састава, Hiyo је на Junyo пребацио три ловца, 1 бомбардер и 5 јуришних авиона. Ипак, излазак овог носача из састава условио је мање бројно стање авиона за 16 ловаца и 17 бомбардера. Нове околности су условиле одлагање напада 17. армије на Хендерсон Филд са ноћи 22. октобра на наредну ноћ. Сходно томе је и Група за подршку морала да прилагоди своје покрете како не би била откривена прерано. Јамамото је наредио Кондоу да плови на север све до поднева 22. октобра када је требао да окрене на југ. У подне, према новом распореду, Група за подршку је окренула на југ. Са нападом планираним у ноћ 23. октобра, аеродром је требао да до јутра падне у руке Јапанаца. У то време, предњи одред је требао да се налази на 200 миља североисточно од Хендерсон Филда са носачима 100 миља иза њих.

Јапанске патроле нису биле успешне 23. октобра, али су америчке Catalinе уочиле Нагумову претходницу и један од његових носача. Халси је тиме био упозорен да су у зони присутне јаке јапанске снаге. Међутим, он није мењао свој план да северно од острва Санта Круз пошаље два носача.

Захваљујући проблемима са којима су се суочавали батаљони 2. дивизије на положајима јужно од Хендерсон Филда, јапанска армија је одложила напад за ноћ 24. октобра. То је приморало целу Групу за подршку да поново окрене на север. Јамамото је поново испланирао да има Групу за подршку на позицији северно од Гвадалканала у јутро 25. октобра након очекиваног времена заузимања аеродрома. Бринуо га је недостатак података о америчким носачима авиона. Јапанске ваздухопловне патроле су откриле покрет TF-64 (са бојним бродом Вашингтон) југоисточно од Гвадалканала, која се враћала у Еспириту Санто, што је код Јамамотоа произвело недоумицу да ли је то мамац за одвлачење јапанских снага на југ, чиме би јапанско крило било изложено америчким носачима који су се очекивали са истока. Јамамото је упозорио Кондоа и Нагума да траже америчке носаче авиона за које је сумњао да се налазе југоисточно од Групе за подршку.

Након допуњавања горивом у Еспирито Сантоу, TF-64 је испловила 23. октобра. Командант Маринаца на Гвадалканалу је истог дана одлетео на састанак са Халсијем. Халси му је обећао да ће учинити све што је у његовој моћи да подржи Маринце.

Носач авиона USS Enterprise се сусрео са носачем USS Hornet 24. октобра, 250 миља југоисточно од Еспириту Сантоа. Кинкејд је преузео команду над TF-61. Одлучио је да задржи носаче у својој формацији и наредио TF-17 да плови 5 миља југоисточно од његовог командног брода. У складу са Халсијевим планом, Кинкејд је наредио TF-61 да плови брзином од 23 чворова, северно од острва Санта Круз.

Догађаји од 24. октобра значајно су узнемирили Нагумоа. Америчке Catalinе су неуспешно напале његову претходницу током раних јутарњих часова. Овај напад, и чињеница да су јапански носачи осмотрени дан раније, код Нагумоа су створили одређену несигурност и опрез. На наговор Курасаке, његовог начелника штаба, Нагумо је одлучио да настави свој покрет ка северу, мимо онога што је Јамамото наредио. Наставио је на северозапад све до поднева 24. октобра и све до поподнева није известио Кондоа и Јамамотоа о својој намери. У међувремену, Кондо је већ окренуо на југ.

По сазнању о изменама које је унео Нагумо, Кондо је морао да изврши одређена прилагођења. Ово одлагање код Јамамотоа није прошло баш најбоље. У 2147, Јамамото је наредио Нагумоу и Кондоу да се врате на првобитни план. На ркају, у 2300 часова 24. октобра, Нагумо је окренуо на југ и повећао брзину на 26 чворова.

Напад јапанских копнених јединица коначно је започео у ноћи 24. октобра. Напад је био хаотичан и Маринци су га по деловима одбили. У конфузији, у 0130 часова 25. октобра, јапанска армија извештава Јамамотоа да је аеродром заузет, што није одговарало истини. Током истог дана, Јапанци су у 1600 часова извршили напад на аеродром из ваздуха са 12 ловаца и 12 бомбардера. Снажан одговор америчких ловаца није оставио места сумњи око тога ко држи аеродром.

25. октобар је за обе стране почео пипањем у мраку. Кондо и Нагумо су у вече 24. октобра наставили покрет ка Гвадалканалу. Кондов предњи одред се налазио 120 миља југозападно од Нагумоа. Усхићење изазвано извештајем о заузимању аеродрома било је кратког даха. Као одговор на вести о останмку аеродрома у америчким рукама, Кондо и Нагумо су поново окренули на север.

Током дана, амерички извиђачки авиони великог долета су постигли одличне резултате. Catalinе и B-17 са Еспириту Сантоа и тендера хидроавиона USS Balard ангажовани јужно од острва Санта Круз су били врло активни и ефикасни. B-17 је у 0930 уочио предњи одред. За пар минута је Catalinа такође осмотрила јапански састав. Друга Catalinа је од 1000 часова кренула да прати Нагумову главнину снага. До 1130 часова, амерички авиони су уочили три Нагумова носача авиона.

Кинкејд добија извештаје са Catalinе у 1025. Првобитни извештај није помињао носаче авиона већ само бојне бродове и пратњу. Јапанци су били 375 миља северозападно од TF-61 и то је било далеко изван домета америчких снага. USS Enterprise је добио задатак да координише прикупљањем података из ваздуха и ваздухопловним патролама, док је USS Hornet добио задатак да у случају потребе има припремљене авионе за напад. У 1119 часова Wildcat који је имао проблем са мотором, је покушао да слети на USS Enterprise. Пилот је заборавио да избаци куку за прихват тако да је пробио баријеру и закуцао се у Dauntlessе који су се налазили на стајанци летне палубе. У овом инциденту је уништен један ловачки авион и четири обрушавајућа бомбардера, а палуба је била сва у нереду и запрљана. Док је посада доводила палубу у ред, USS Enterprise је примио један од извештаја са Catalinе, у коме су се налазили подаци о два откривена јапанска носача авиона. Према извештају, јапански носачи су пловили брзином од 25 чворова ка TF-61. У тренутку уочавања, јапански састав је био 355 миља од TF-61. Док су Кинкејд и његов штаб разматрали могуће акције, Холси, који је примио исте податке – издавао је ново наређење: „Напад, понављам, напад!“

Тактичка ограничења су чинила ово наређење тешким за извршење. Кинкејд није примио извештај све до 1150 часова, у тренутку када су се Јапанци налазили 355 миља далеко од TF-61, што је било далеко изван могућности Американаца да изврше напад. Додатни проблем је био ветар са југоистока који је приморавао Кинкејда да вози од Јапанаца како би могао да подигне авионе. Тиме би тешко смањио растојање од непријатеља. Кинкејд је повећао брзину пловљења на 27 чворова како би смањио растојање. Његов штаб је израчунао да је могуће извести напад током послеподнева уколико Јапанци задрже исти курс и брзину. У том тренутку, Кинкејд је необјашњиво одредио неискусну ваздухопловну групу са USS Enterpriseа за извршење поподневног напада, уместо авиона са USS Hornetа, који су већ били у приправности.

Wildcat на палуби носача авиона USS Enterprise

Кинкејд после подне одлучује да упути патролу од 12 Dauntlessа, у шест парова, који би извиђали северозападни сектор на даљини до 200 наутичких миља. Сат касније, USS Enterprise је испланирао упућивање напада од 16 ловаца, 12 обрушавајућих бомбардера и 7 торпедних бомбардера, који су требали да лете до далјине од 150 миља на северозапад и ишчекују податке од извиђачких авиона упућених раније. Неискусни пилоти са USS Enterpriseа нису били дорасли задатку. Извиђачки авиони су полетели око 1330 часова. Полетање авиона за извршење напада започето је око 1400 часова, а у 1425 часова свега 8 ловаца, 5 обрушавајућих бомбардера и 6 торпедних авиона се налазило у групи, од укупно планираних 35 авиона. Након упућивања групе у напад, Кинкејд и 1510 часова сазнаје да је група B-17 управо бомбардовала претходницу која је пловила ка северу брзином од 25 чворова. Сада је било очигледно да упућени напад неће моћи да изврши задатак јер се непријатељ повлачио. Упркос Кинкејдовом наређењу да група лети не даље од 150 миља како би се вратили пре пада мрака, командир групе је летео неких 200 миља, а потом још 80 миља на север како би пронашао непријатеља. Тиме је групу довео у незгодан положај: горива је понестајало, а требало је летети и слетети по ноћи. Резултат оваквог непоштовања наређења је био катастрофалан: изгубљено је  8 авиона (1 ловац, 4 обрушавајућа и три торпедна бомбардера).

Током ноћи 25. октобра, обе стране су предузеле кораке који су гарантовали да се коначни обрачун носача авиона догоди наредног дана. Кинкејдово наређење о покрету северно од острва Санта Круз није било прекрајано од страна Холсија. То је најконтроверзнија одлука целог тока битке. Иако је првобитни план предвиђао овакав покрет само у случају непостојања непријатељских носача авиона, Холси није отказао тај покрет иако је имао поуздане податке да је Нагумо у зони операције. Уместо да задржи носаче јужно од Гвадалканала и тиме осигура Маринце, Холси их је послао у акцију на ивици зоне дејства авиона са копна. Разлози за овакву одлуку нису посве јасни. Холси је био уверен, можда и превише, да су амерички носачи способни да победе јапанске носаче. Као што је приказао током рата, није избегавао судар са непријатељем. Обећао је Маринцима да ће примити борбу, а јапанске снаге северно од Гвадалканала су представљале директну претњу снагама Маринског корпуса. Сви ови фактори су натерали Холсија да ризикује своје носаче.

Кинкејд је обавио све припреме за предстојећу битку. Перформансе ваздухопловне групе са носача авиона USS Enterprise приказане 25. октобра нису биле обећавајуће. Изгубљена су два ловца, седам обрушавајућих и три торпедна бомбардера. То је смањило ваздухопловну групу на 31 ловачки авион, 23 обрушавајућих и 10 торпедних бомбардера. Кинкејд је одредио да за 26. октобар авиони са USS Enterpriseа обављају извиђања и патролирања изнад пловног састава, док ће авиони са USS Hornetа наносити удар јапанским бродовима. Заједно, USS Enterprise и USS Hornet су располагали са 137 авиона, спремних да се ангажују у бици.

Када је реч о подршци са Еспириту Сантоа, она је обухватала Catalinе и B-17. Catalinе су полетеле увече ради извиђања, а којима треба додати и још пет наоружаних Catalinа које су полетеле истога дана у 1730 часова. Још десет Catalinа и шест B-17 је требало да полети у 0330 часова 26. октобра како би поново успоставили контакт са јапанским снагама.

У 1900 часова, Предњи одред Кондоа се налазио у покрету ка југу,  док су са „закашњењем“ од сат времена иза њега пловили Нагумови носачи авиона. Претходница је пловила 60 миља испред носча. Јамамото је био уморан од сталних одлагања, а како је Група за подршку испловила још 11. октобра, почео се јављати и проблем залиха горива. У 2218 часова начелник штаба Комбиноване флоте шаље поруку Кондоу и Нагумоу, подстичући их на веће напоре предвиђене за наредни дан. Нагумо је припремио своја три носача за наредни дан организујући почетно извиђање и ваздухопловну патролу. На палуби су се налазили авиони спремни да полете ради наношења удара америчким бродовима. У хангарима су се налазили авиони за други талас, попуњени горивом и убојним средствима. На три летне палубе, и носачу Junyo у предњем одреду, Јапанци су имали 194 авиона.

СУДАР НОСАЧА АВИОНА

Највећи сукоб носача авиона у кампањи за Гвадалканал био је започет нападом Catalinа. Две Catalinе су откриле делове Нагумове флоте. Први извештај о уоченом непријатељу који се налазио на око 300 миља северозападно од TF-61 примљен је у 0022 часова. Неколико минута касније, иста Catalinа је јавила о торпедном нападу на „тешку крстарицу“. То је у ствари био разарач у саставу јапанске претходнице. У 0250 часова, друга Catalinа је уочила носач авиона Zuikaku и бомбардовала га са четири бомбе. Бомбе су пале на неких 300 метара од носача.

Носач авиона Zuikaku

Ови неуспешни напади су појачали Нагумова страховања од заседе у којој су га чекали амерички носачи авиона, а за које је сматрао да се налазе источно од њега. Као одговор на изненадни напад Catalinа, у 0330 часова је наредио да се плови ка северу, а да се са свих авиона у хангарима источи гориво и уклони наоружање. У 0445 часова, Јапанци шаљу 14 јуришних авиона у извиђање сектора од 050 до 230º, на даљини до 300 миља. За потребе овог извиђања, са носача Shokaku и Zuikaku је узето по 4, док је са Зуиха узето 6 авиона. У 0520 часова, са носача Zuiho је полетела ваздухопловна патрола јачине три ловачка авиона. Још 22 ловаца се налазило на палуби, а укупно 70 авиона је било спремно за први талас напада. Међу њима су се налазили 20 авиона са носача Shokaku и 22 обрушавајућих бомбардера са носача Zuikaku.

Летачко особље на америчким носачима је такође имало посла. У око 0500 часова, TF-61 је променила курс са северозападног у југоисточни како би могла да подигне авионе. Са USS Enterpriseа је полетела ваздухопловна патрола јачине 7 ловаца, док је 16 Dauntlessа полетело у извиђање, са задатком да извиди подручје западно од америчких снага, до 200 миља даљине. Са изласком сунца, са USS Hornetа је полетело 7 ловаца у састав ваздухопловне патроле.

Потенцијална предност стечена ноћним нападом Catalinа изгубљена је због проблема у везама. Упропашћена је прилика да Кикнкејд нападне Јапанце док су им се авиони још увек налазили на палуби. Он није знао за напад Catalinа на Zuikaku све до 0521 часова, иако су други бродови из састава TF-61 сазнали за то сат времена раније, али нису проследили информацију до Кинкејдовог командног брода. Да је правовремено добио информацију, Кинкејд свакако не би 16 Dauntlessа упутио у извиђање. Када је његов штаб коначно добио информацију, Кинкејд је са USS Hornetа послао авионе у напад.

Борбена дејства 26. октобра, од 0000 до 1200 часова

Извиђачки авиони са USS Enterpriseа ускоро су прешли преко јапанских бродова. У 0617 часова, два Dauntlessа су уочили претходницу јапанских снага 170 миља западно од TF-61. Јапанци су пловили ка северу, брзином од 20 чворова. Након што су уочени, Абе је повећао брзину на 30 чворова и променио курс, пловећи ка северозападу. У 0645 часова, два Dauntlessа нападају тешку крстарицу Tone. Бомбе промашују циљ, а противавионска ватра са тешке крстарице обара један авион.

Такође у 0645, други пар Dauntlessа је уочио један од Нагумових носача авиона, а до 0700 је уочио сва три. У 0650 часова, Јапанци коначно уочавају уљезе и подижу 17 ловачких авиона са носача Shokaku и Zuikaku. Ваздухопловна патрола је могла да нападне први и њему најближи пар Dauntlessа.

Носач авиона Shokaku

Нови подаци о јапанским носачима постављају их на неких 185 до 200 миља северозападно од TF-61. Кинкејд је наредио напад са оба носача. Позиција је била већ на ивици акционог радијуса авиона, а да би се још више закомпликовало, Јапанци су пловили ка северу, а Кинкејд је морао да окрене у супротни смер како би уопште могао да подигне авионе. Променио је курс у северозапад и повећао брзину пловљења на 27 чворова како би смањио растојање до непријатеља што је више могуће. USS Hornet је први подигао авионе, јер су се његови већ налазили на палуби. Осам ловачких, 15 Dauntlessа и 6 торпедних бомбардера је полетело у времену од 0732 до 0743 часова. Други талас од осам ловачких авиона, девет Dauntlessа (наоружаних бомбама од 1000 фунти) и десет Avengerа (наоружаних бомбама од 500 фунти уместо снажнијих торпеда; наоружан је и авион командира групе) допремљена је на летну палубу и подигнута десет минута након полетања прве групе. Свака група се кретала одвојено ка циљу.

У 0747 часова са USS Enterpriseа је полетело 11 ловачких авиона за формирање ваздухопловне патроле. Упућивање авиона са USS Enterpriseа у напад није ишло како треба, а све као резултат лошег планирања. У напад је упућено 9 торпедних бомбардера и три обрушавајућих, док се у пратњи налазило осам ловачких авиона. Авион командира групе није био наоружан. Упркос Кинкејдовој жељи да носачи авиона заједно нанесу удар, авионима са USS Enterpriseа је било наређено да иду одвојено од групе авиона са USS Hornetа. Ефекат овог наређења је био тај да су се амерички авиони ка рејону циља кретали у три одвојене групе.

ЈАПАНСКИ ОДГОВОР

Док су Американци припремали свој напад, Нагумо је добио важну информацију. Један од авиона са носача Shokaku уочио је амерички носач на 210 миља у смеру југ-југоисток. Пилот је открио амерички носач у 0612 часова, али му је требало мало времена да потврди присуство носача, а када је послао извештај, употребио је погрешни позивни знак.

Када је Нагумо у 0658 примио извештај о положају носача, није оклевао. Наредио је да се одмах упути први напад. Послао је и извиђачки авион Jokosuka Тип 2 (кодна ознака Савезника: Џуди) да потврди примљени извештај. Јапански авиони су почели да полећу у напад у 0710 часова. Напад је водио искусни официр, чија је специјалност била торпедни напад. Иза себе је између осталог имао и командовање групом од 40 торпедних бомбардера у нападу на Перл Харбур – поручник бојног брода Мурата Шигехару. Са носача Shokaku су полетела 4 ловачка и 20 јуришна авиона наоружана торпедима. Са носача Zuikaku, почевши од 0725 часова, полетело је 8 ловачких авиона и 21 бомбрадера и јуришник без торпеда који је имао задатак да прати америчке носаче авиона. Нападу је придонео и лаки носач Zuiho, са чије палубе је полетело девет ловачких авиона и један јуришник са задатком праћења авиона. Мурата је у 0730 већ летео на југоисток. Јапанци су за овај напад ангажовали укупно 21 ловачких, 21 бомбардерских и 22 јуришних авиона.

Јапански ловачки и бомбардерски авиони спремају се да узлете са носача Shokaku

Након полетања првог таласа, носачи Shokaku и Zuikaku су кренули да допремају авионе из хангара на палубу како би упутили и други талас. Током ових активности, у 0740 часова, два обрушавајућа бомбардера Dauntless поступајући по првом извештају о присуству јапанских носача авиона, долазе изнад Нагумових снага и постижу потпуно изненађење. Радар са носача Shokaku их није открио, а како их авиони из ваздухопловне патроле нису напали, Dauntlessи су напали оно за шта су мислили да је носач Shokaku. Оба пилота су тврдила да су погодили носач бомбама од 500 фунти. Упркос томе што су их јапански ловци јурили следећих 45 миља, Dauntlessи су срећно избегли потери, успевши да у целој акцији оборе и један Zero. Shokaku није био нападан, иако су амерички пилоти били убеђени да им је он био мета. Уместо њега, нападнут је Zuiho. Једна бомба је погодила крму носача при чему је изазвала пожар и уништила опрему за прихват авиона. Неспособан да прихвата авионе, Zuiho је морао да изађе из битке.

Јапанци су били срећни што амерички авиони нису напали неки од два већа носача авиона, на којима се одвијала попуна авиона горивом и убојним средствима пред напад. За Нагумоа, још једна катастрофа налик Мидвеју је била на помолу. Посада оба носача је грозничаво радила на полетању другог таласа авиона пре него што се појави још америчких авиона. Авиони у хангарима су били без горива и наоружања још од ноћног напада Catalinа, тако да их је сада требало попунити горивом и наоружати их. Бомбардерској ескадрили са носача Shokaku је требало мање времена за припрему него ескадрили јуришника са Zuikakuа где је сво расположиво људство још увек наоружавало авионе тешким торпедима. Нагумо је наредио да се група са носача Shokaku пошаље што је пре могуће, без чекања на авионе са Zuikakuа. Први авион је полетео са Shokakuа у 0810 часова. Након осам минута, група од пет ловаца Zero и 20 бомбардера је летела ка америчким носачима. Један од обрушавајућих бомбрдера је касније одустао. Са носача Zuikaku полетело је 17 торпедних бомбардера и 4 ловаца, и они су летели иза обрушавајућих бомбрдера са Shokakuа.

Поред тога што су организовали напад на америчке носаче авиона, Јапанци су направили и планове за сукоб површинских бродова. Између предњег одреда и претходнице, Јапанци су имали и значајну предност у артиљеријском и торпедном наоружању. Ови бродови су могли да униште било који амерички брод који би био оштећен у нападу из ваздуха. Кондо је наредио предњем одреду да повећа брзину и окрене на истоко-североисток како би се придружили Нагумовим снагама. Тиме је и смањена даљина до позиције америчких носача тако да су и авиони са Јуњиа могли да крену у напад. Кондо је наредио претходници да настави ка контакту и у 0925 часова претходница је пловила на исток брзином од 26 чворова. Претходница је сада деловала у две групе: прва јачине два бојна брода, по једна лака и тешка крстарица и четири разарача, и друга група са крстарицама Tone и Chikuma и два разарача.

У око 0835 часова, пратња авиона са носача Shokaku, која је обухватала девет ловачких авиона Zero са носача Zuiho, уочила је другу групу америчких авиона. То је била група од 20 авиона са носача USS Enterprise. Вођа ловаца са носача Zuiho није могао да одоли овом циљу и спустио се да изненада нападне непријатељске авионе пре него што се придружи авионима које је предводио Мурата. Јапански авиони су, имајући сунце за леђима, постигли потпуно изненађење. У свом првом пролазу, Zeroи су оборили два Avengerа, а трећи оштетили тако да је морао да се врати назад. Један од Zeroа је том приликом уништен ватром из куполе Avengerа, док је још један оборен дејством одељења америчких ловаца који су дошли у помоћ торпедним бомбардерима. Трећи Zero је оборен приликом поновног напада на Avengerе. Битка између преосталих шест Zeroа и четири Wildcatа имала је за резултат обарање још три америчка авиона, док је преостали ловац морао да се повуче. На крају овог окршаја Американци су изгубили три ловца и два Avengerа, са још два Avengerа и ловцем примораним на повлачење. Јапанци су платили такође високу цену: оборена су четири Zeroа, док је пети тешко оштећен.

Ефект овог напада био је велики. Мала група са USS Enterpriseа додатно је смањена на пет Avengerа (укључујући и ненаоружани авион командира групе), три Dauntlessа и свега четири ловца. Пет преосталих јапанских ловаца се није придружило групи торпедних бомбардера пбб Мурате, већ су се вратили на свој брод. Одлука вође јапанских ловаца сматра се погрешном. Његов задатак је била пратња торпедних бомбардера у нападу на америчко носач, а не ваздушни дуел са америчким авионима. Судбина Муратиних торпедних бомбардера ће показати лудост такве одлуке.

НАПАД АМЕРИКАНАЦА

Радар са носача авиона Shokaku је у 0840 часова приказао групу америчких авиона југозападно, на даљини од 78 миља. То је била прва група са USS Hornetа. Изнад јапанског састава се налазила ваздухопловна патрола од 23 ловачка авиона типа Zero. Три су послата на југ да покривају претходницу, тако да је за одбрану носча остало 20 авиона. Јапанци су их распоредили на различитим висинама како би се бранили и од обрушавајућих и од торпедних бомбардера. За разлику од америчких ловаца који су се држали што даље од бродова не би ли сусрели непријатељске авионе што даље од штићеног брода, јапански ловци су се налазили што ближе брањеном броду. Један од разлога оваквог поступка лежи у квалитету радио уређаја уграђиваних у Zeroе, који нису могли да остварују радио везу на већим удаљеностима.

Обрушавајући бомбардери из првог таласа са USS Hornetа напали су први. У 0850 часова, вођа напада примећује тешке крстарице Tone и Chikuma из претходнице на око 150 миља северозападно од TF-61. Није их напао, већ је наставио даље на северозапад где је у око 0910 часова уочио остатак претходнице. Док су прелетали преко претходнице, авионе са USS Hornetа је напала група од три Zeroа. У једном нападу, Американци остају без  три Dauntlessа из пратње, од којих је један оборен, а два оштећена и приморана на повлачење. Јапанци том приликом губе један Zero. Два преостала Zeroа уочавају и нападају друго одељење од четири Wildcatа који су летели на висини од неких 900 м изнад Avengerа. Јапанци су успели да оборе вођу одељења, али том приликом губе један авион. Двострука заседа једног одељења јапанских ловаца успела је да уништи ловачку заштиту авиона са USS Hornetа. Такође су успели да раздвоје 15 Dauntlessа од шест Avengerа.

Вођа обрушавајућих бомбардера са USS Hornetа, командир ескадриле VS-8 поручник бојног брода Вилијем Вајдхелм, је предводио најснажнији напад у овој бици. Као одговор на напад Zeroа изнад претходнице, окренуо је групу у десно и ушао у облаке. За неколико минута, уочио је бродове 25 миља испред себе за које се касније испоставило да се ради о једном великом носачу авиона и једном мањем носачу, обавијеним црним димом. То су били Shokaku и раније оштећени Zuiho. Зуикако је био прекривен облацима тако да није био откривен. Вајдхелм је безуспешно покушавао да усмери други талас авиона са USS Hornetа.

Након обрачуна са Zeroима, који су се сукобили са Вајдхелмовим Dauntlessима, у 0927 часова преживелих 10 Dauntlessа дошло је до свог циља. Испод њих се налазио носач Shokaku, који је маневрисао и отварао ватру из противавионског наоружања. Обрушавајући бомбардери су напали из крменог сектора, али је командант брода успешно избегао прве три од укупно одбрачене четири бомбе. Преостали авиони су успели да нанесу тешка оштећења, погодивши га најмање четири пута.

Колики год погодака да је нанешено, проузрокована оштећења су се показала као кобна. Једна од бомби је погодила крмени део острва на десном боку брода, док су остале погодиле централни део палубе и крмене лифтове. Летна палуба је била извијена а централни лифт уништен. Артиљеријска оруђа на десном боку била су уништена, а велики део послуга страдао. Иако је нанета штета била велика, није се могла назвати фаталном. У хангару није било авиона, а инсталација за допремање горива за авионе обезбеђена. На носачу су се налазила свега два јуришна авиона, паркирана на летној палуби. Један је захваћен пожаром, док је други остао неоштећен. Пожар се распламсао, али је посада након пет часова борбе успела да га угаси. Најважније, на нивоима испод палубе хангара није било оштећења, тако да је носач могао да плови пуном брзином. Укупни губици у људству износили су 130 чланова посаде. Последњи Dauntless је напао разарач Teruzuki. Већина оштећених обрушавајућих бомбардера напустила је бојиште, а да ни један није оборен. Од 15 Dauntlessа колико их је учестовало у нападу, 13 је успело да се врати из акције. Заузврат, Јапанци су изгубили два Zeroа, а један се касније срушио.

Шест Avengerа са USS Hornetа није успело да поронађе Нагумове носаче јер су превише отишли на југ и запад. Пропустили су заокрет Вајдхелма на север и нису могли да чују његове радио извештаје о позицији јапанских носача. Командир групе Avengerа је одлучио да нападне бојне бродове претходнице које је претходно прелетео.

У пратњи седам Wildcatа, девет Dauntlessа и десет Avengerа, сви наоружани бомбама, у 0920 часова прелећу крстарице Tone и Chikuma. Ова група није примила Вајдхелмов извештај о јапанским носачима так ода нису били свесни да су јапански носачи даље на северу. Без бољих циљева у својој зони, вођа обрушавајућих бомбардера одлучује да нападне две крстарице. Напад на крстарицу Chikuma је трајао од 0926 до 0931 часова. Једна бомба погађа крстарицу у леву страну командног моста у 0926 часова а касније добија још један погодак, овај пут у десну страну прамчаног надграђа. Иако тешко оштећена, и са знатним губицима у посади, брод није био у опасности да потоне.

Други талас авиона са USS Hornetа био је у деловима. Avengerи и преостала два Wildcatа из пратње били су нападнути са сва Zeroа, али су Wildcatи успели да оборе један а други се убрзо повукао. Најзад, Avengerи су се окренули одакле су дошли, што их је убрзо довело изнад крстарица Tone и Chikuma. Девет Avengerа наоружаних бомбама су за циљ изабрали крстарицу Chikuma. Крстарица је покушавала да маневром избегне напад, али то није уродило плодом. Према тврдњама посада авиона, постигнуто је пет погодака, од којих је потврђен само један. Погођен је торпедни апарат, што је проузроковало пожар и уништење извиђачког авиона на десном катапулту. Од посаде која је бројала 900 људи, погинуло је 192 чланова посаде, а 95 је рањено. Један од Avengerа, који није одбацио бомбе у првом налету, безуспешно је напао разарач из пратње. Американци у овом нападу нису имали губитака.

Непосредно након што су Avengerи из другог таласа прелетели јапанске крстарице, шест Avengerа из првог таласа, наоружаних торпедима, пристиже у подручје где су се налазиле крстарице Tone и Chikuma. Ови авиони су уочили те исте крстарице сат времена раније  и одлучила да их нападну јер није било других циљева у зони. Напали су крстарицу Tone и тврдили да су постигли три поготка. Свега пет торпеда је одбачено и свих пеет је промашило циљ.

Напад Zeroа са носача Zuiho оставио је вођу напада са USS Enterpriseа са малом групом од три Dauntlessа и пет Avengerа, са пратњом од четири Wildcatа. Иако је група са USS Enterpriseа чула Вајдхелмове извештаје о јапанским носачима, нису схватали да је он окренуо на север уместо да настави ка северозападу. Летећи на северозапад, вођа напада је ускоро уочио крстарице Tone и Chikuma, а недуго затим и остатак јапанске претходнице. Извиђање простора иза претходнице није дало резултате, тако да се група са USS Enterpriseа окренула назад како би напала снаге адмирала Абеа. У 0930 часова, Avengerи су напали најближи велики ратни брод, тешку крстарицу Сузуја. Четири торпедна бомбардера је пришло крстарици преко левог бока и у првом налету лансирали два торпеда која су промашила циљ. И авион из другог таласа је такође промашио. Последњи, четврти авион из групе, је морао да одбаци торпедо. Три Dauntlessа из састава ескадриле VS-10 се одвојило од Avengerа. Они су кратко извидели зону, тражећи крупнију мету, али су се вратили да нападну Tone и Чиукуму. У 0939 часова су напали Chikumu, свега неколико минута пре него што ће је напасти Dauntlessи из другог таласа са USS Hornetа. Три обрушавајућа бомбардера са USS Enterpriseа су успела да напдаве рупу у оплати брода кроз коју је кренула да продире вода, право у котларницу, услед чега је крстарица изгубила брзину.

Кинкејд је ангажовао 75 авиона за напад на јапанске носаче, не укључујући 16 Dauntlessа који су послати раније као извиђачи. Резултати целе акције били су разочаравајући. Од послатих 75 авиона, свега 10 је заправо извршило задатак и разултат су одлуке Вајдхелма да иде на север. Амерички напади су и даље имали исти проблем – одсуство кохезије група авиона у нападу. Код Санта Круза, напади су извођени у мирнодопском маниру, што је било на ивици неприхватљивог ризика. Проблем је додатно појачавао и недостатак комуникације. Улога Wildcatа у улози пратње био је неефикасан. Јапанске ваздухопловне патроле показале су се боље него код Мидвеја. Директни губици у бици су били четири Wildcatа, два Dauntlessа и два Avengerа, док се доста авиона срушило на путу назад. Јапанци су изгубили пет ловаца из састава ваздухопловних патрола, као и четири ловаца који су напали групу са USS Enterpriseа.

ЈАПАНСКИ НАПАД

Американци су се припремили за јапански напад, за који су били свесни да долази. Кључ одбране је био слање Wildcatа у ваздухопловну патролу која би пресрела јапанске авионе далеко од носача. USS Enterprise је располагао са 11 ловаца, од којих је 7 поставио на висину од 3000 м изнад TF-16 а преостала четири је ставио између TF-16 и TF-17. USS Hornet, који се налазио 10 миља југозападно, је имао осам ловаца на висини од 3000 м. Оператер са USS Enterpriseа је овако поставио Wildcatе да би сачувао гориво и кисеоник, верујући да ће радар на време открити јапанске авионе и тиме му дати довољно времена да пошаље авионе на већу висину уколико буде било потребно. Ова одлука је била најважнија одлука целе битке и показаће се као катастрофална.

У 0830 часова, авиони који су са USS Hornetа летели у напад јавили су о приближавању јапанских носача авиона. Оба носача су се припремила да подигну све расположиве авионе како би испразнили летне палубе пре доласка Јапанаца. Ваздухопловна патрола са TF-16 ојачана је на 22 ловачка авиона. USS Hornet је додао још седам авиона, тако да се у ваздуху налазило укупно 37 ловачких авиона. Јапански напад се приближавао, а радари на USS Enterprise и USS Hornetу су ћутали. Радар са крстарице Northampton је открио напад у 0841 часова, када је и прослеђена информација на USS Hornet о непријатељу удаљеном 70 миља у смеру северозапада. Ипак, овај податак никада није дошао до официра задуженог за летење на носачу авиона USS Enterprise, поручника бојног брода Грифина.

Муратина ескадрила јуришних авиона је у 0853 часова уочила бродове за које је убрзо потврђено да се ради о носачу авиона, две крстарице и четири разарача. То су били USS Hornet и TF-17. Облаци су покривали TF-16. Мурата је наредио да одмах крену у напад. Он је располагао са две групе авиона: на 5000 метара су се налазили бомбардери, њих 17 са носача Zuikaku и осам Zeroа у пратњи на висини од 6400 метара; у другој групи су се налазили 20 торпених бомбардера са носача Shokaku који су са пратњом од четири Zeroа летели на висини од 4200 метара.

Радар на USS Hornet је коначно уочио непријатеља у 0855 часова. Непријатељ је уочен на даљини од 35 миља, у смеру запад – југозапад. Носач авиона USS Enterprise је имао тај одраз на даљини од 45 миља. Грифин је преусмерио осам ловаца на запад, а пилоти су одлучили да се попну изнад 3000 метара. У 0859 часова, ловци са USS Hornetа су уочили Јапанце, али је било прекасно за реакцију. Мурата је своје торпедне бомбардере поделио у две групе. Повео је 11 торпедних бомбардера са 4 ловаца ка југу, обрушавајући се како би постигао брзину, док је преосталих 9 торпедних бомбардера  дошло са севера. Обрушавајући бомбардери су уочили носача авиона USS Hornet у 0858 часова. Јапанци су успели да организују потпуно координисани напад.

Први су напали обрушавајући бомбардери које је предводио поручник Такахаши Садаму. Његова ескадрила је била распоређена у три групе по 7 авиона, са осам Zeroа изнад и иза њих. Осам Wildcatа са USS Hornetа је успело да постигне довољну висину да изведе напад на јапанске бомбардере. Ловци из пратње су успели да оборе три Wildcatа, а остале да растерају, али ипак не пре него што су Американци успели да оборе три и оштете још три обрушавајућа бомбардера. Друга група ловаца са USS Hornetа је успела да обори само један обрушавајући бомбардер. У 0910 часова, Јапанци су почели напад на USS Hornet. Грифин је послао део ваздухопловне патроле са TF-16 у помоћ USS Hornetу. Док су се Јапанци спремали да ударе, TF-17 је повећао брзину на 28 чворова и у 0903 часова окренуо на североисток. USS Hornet се налазио окружен бродовима из пратње, који су се налазили на 1800 м од носача. У 0905 часова USS Hornet је уочио прве јапанске авионе, седам обрушавајућа бомбардера, како се приближавају из правца запада. Минут касније, бродски топови калибра 130 мм су отворили ватру на нападаче. Ефикасност противавионске ватре била је смањена тиме што је лепо изведен јапански напад делио ватру са америчких бродова.

Прва група бомбардера је кренула у обрушавање у 0910 часова, са висине од 1500 метара. Кроз облаке су се обрушавали на крму USS Hornetа. Бомба отпуштена са првог авиона је пала поред десног бока. Друга бомба је погодила центар летне палубе и пробила три палубе. Трећи бомбардер није стигао да отпусти бомбу јер га је погодила ватра противавионских топова. Срушио се десетак метара од USS Hornetа. Следећи авион је извео успешан напад, погодивши крмени део летне палубе високоексплозивном бомбом. Експлозија је направила отвор пречника око 3 метра и изазвала велике губитке међу посадама противавионских оруђа у близини. Американци су успели да га оборе док се извлачио из напада. Пети авион је кружио како би напао прамац носача преко левог бока. Овај авион је такође постигао погодак, пробивши четири палубе и наневши знатне губитке у људству. Још један авион је кружио слично њему, али није успео да постигне погодак. Седми и последњи авион из групе је већ био оштећен дејством Wildcatа и није стигао до USS Hornetа. Резултати првог напада обрушавајућих бомбардера се по свим мерилима сматрају импресивним. Од седам бомбардера, три су постигла погодак, а четири преживела напад.

Након обрушавајућих, на ред су дошли торпедни бомбардери. Њихова пратња је интервенисала против Wildcatа, оборивши два Wildcatа уз губитак једног Zeroа. Након извршене промене курса пловљења TF-17, Муратин план за напад је морао бити мало измењен. Наиме, морали су да изврше напад преко крме, што је био мали тактички недостатак. Једанаест торпедних бомбардера је повећало брзину како би дошли у повољан положај за напад, док је командант носача маневрисао тако да стално држи крму према нападачима, желећи да на тај начин постане што је могуће мања мета. Прву групу нападача чинило је три авиона, вођених Муратом. Летевши на висини од 90 метара, пришли су USS Hornet са десног крменог сектора. Први Тип 97 је отпустио торпедо на даљини од 1300 метара пре него што је оборен. Следећа два авиона су се приближила на мање од 900 метара пре него што су отпустили торпеда. Муратин авион је оборен.

Иако нису успели да ласнирају торпеда из повољнијих позиција, напад је био разарајући. Прво торпедо погађа носач авиона USS Hornet у 0915 часова, непосредно иза острва. За свега неколико секунди, друго торпедо погађа крмени део носача. Треће торпедо је промашило. Резултати напада су одмах дошли до израђаја. Машински простори две котларнице су поплављене, што је за резултат имало губитак брзине брода и нагиб брода од 10° на десни бок. Следећа група од три торпедна бомбардера наишла је минут касније. Први авион је оборен некон што се отарасио свог торпеда, а преостала два авиона су промашила циљ. Како је USS Hornet наставио да се окреће ка северозападу, угао напада за последњих пет авиона био је још неповољнији. Од њих пет, три су напала USS Hornet – безуспешно. Од њих три, један је оборен, а два су промашила циљ. Преостала два авиона су одлучила да нападну тешку крстарицу USS Pensacola. Први је лансирао торпедо и промашио, док је други авион, након што је погођен, покушао да се забије у крстарицу. Промашио је прамац брода за свега пар метара.

Друга група бомбардера са носача Zuikaku ишла је ка циљу када је упала међу ловце који су са USS Enterpriseа хитали у помоћ USS Hornetу. Од шест бомбардера, један је оборен пре него што је кренуо у обрушавање, док је преосталих пет успело да изврши напад. Напад су извели са висине од 3500 метара. Четири авиона је промашило циљ, док је пети у тренутку када се појавио изнад USS Hornetа већ био у пламену. Срушио се на сам носач. Труп се одбио од острва и забио у летну палубу. Пожар, изазван рушењем јапанског авиона, је трајао два сата.

Последња група бомбардера била је најнеуспешнија. Три авиона су изгубљена у првом пресретању од страбе Wildcatа, а преостали авиони су окренули на југ. У 0914 часова су пресретнути од стране ловаца са USS Enterpriseа. Један бомбардер је оборен током обрушавања, али су три извршила напад. Сви су промашили USS Hornet, а само један је успео да преживи нападе Wildcatа током изласка из зоне TF-17.

Девет јуришника са Shokakuа долетело је из правца севера. Нису имали ловачку пратњу и као такви су били лак плен за америчке ловце. Три јуришника је оборено, а један је покушао да изврши камиказа напад на лаку крстарицу Juno, додуше неуспешан јер је оборен ватром противавионских топова на безбедној даљини. Разарач Морис је одговоран за обараање једног јурипника. Преостала четири авиона је успело да се приближи носачу USS Hornet и успело да лансира торпеда. Сва торпеда су промашила, тако да се и ова група уписала на листу неуспешних нападача.

Последње нападе на USS Hornet извршила су два авиона који су већ били оштећени дејством Wildcatа. Први се појавио изнад крме носача у 0917 часова. Већ задимљен, отпустио је бомбу из плитког понирања и промашио. Потом се извукао из обрушавања, прелетео  крстарицу Northampton и вратио се ка USS Hornet, са очигледном намером да удари авионом у брод. У овој намери је успео. Труп авиона је прошао кроз палубу и завршио у прамчаном лифту. Пожар се убрзо распламасао. Још један авион је, након што се отарасио торпеда, кренуо у обрушавање ка носачу, желећи да учини исто што и његов колега неки минут раније. Међутим, није имао снаге да дође до носача. Обрушио се у море пре него што је досегао носач.

Удар јапанског авиона у носач авиона USS Hornet

Последња ваздушна борба се одиграла између америчке ваздухопловне патроле и јапаснких авиона који су се повлачили. Напад који су извели Јапанци био је последњи, координисани напад јапанских авиона на амерички носач авиона. Као резултат тог напада, USS Hornet је био тешко оштећен и плутао је погођен са два торпеда, три авио бомбе и два јапанска авиона. USS Hornet није имао снаге да се бори против пожара који је пламтео, нити да користи авионе иако је контраплављењем угао нагиба смањен на свега 2º. Јапанци су платили високу цену. Од 53 авиона, колико су ангажовали у нападу, само се део безбедно вратио на своје носаче. Од 12 ловаца, вратило се 7; од 21 бомбардера вратило се једва четири; а од 20 јуришника свега један. Американци су изгубили шест Wildcatа са четири пилота (два пилота су спашена).

Други талас јапанских авиона је имао прилику да преокрену обећавајући почетак битке у одлучујућу победу. У 0945 часова ваздухопловна патрола носача авиона USS Enterprise је бројала свега 11 ловачких авиона. Кинкејд је окренуо TF-16 ка југоистоку, пловећи брзином од 27 чворова и ушао у кишне облике. У 1000 часова, ваздухопловна патрола је смањена на свега осам ловаца, с тим да се на летној палуби налазило десет Dauntlessа из ескадриле ВБ-10. Dauntlessи су били попуњени горивом и муницијом, без ловачке заштите.

Јапанцима је било познато кретање носача USS Enterprise. Праћење америчких радио веза је потврдило активности најмање два носача авиона. Подаци су додатно потврђени извештајима пилота који су летели у првом таласу јапанског напада. У 0937 часова извиђачки авиона са носача Zuikaku је прикупио свеже податке о кретању носача авиона USS Enterprise.

За разлику од првог таласа, други јапански талас је био подељен у две групе. Прва група се састојала од 19 бомбардера са носача Shokaku, праћен са пет Zeroа. Они су прилазили носачу USS Enterprise летећи на висини од 5000 метара. Са помаком од 45 минута иза њих је летела група од 17 јуришника са носача Zuikaku, наоружаних торпедима. За њихову пратњу задужена су четири Zeroа.

Јапанске авионе другог таласа напада прва је радаром у 0930 часова уочила крстарица USS Northampton. Уочени су јапански обрушавајући бомбардери на даљини од 76 миља, из северозападног смера. У 0945 часова, први брод из састава TF-16 остварује контакт на даљини од 55 миља. Радар на USS Enterpriseу се поново показао као лош – не успевши да оствари контакт све док се авиони нису приближили на 45 миља.

Вођа бомбардера са носача авиона Shokaku је прво уочио носач авиона USS Hornet, али како је овај већ био оштећен, повео је групу ка истоку и ускоро уочио бродове из састава TF-16. У 1008 часова је повео групу у напад. Док су се јапански авиони приближавали, Кинкејд доноси одлуку да окрене ка југозападу. Ваздухопловна патрола носача авиона USS Enterprise није била добро постављена. Осам ловаца се налазило на висини од 3000 метара, док је још тринаест ловаца кружило на мањој висини. Десет Dauntlessа се налазило у различитим фазама попуне горивом и муницијом на палуби и у хангару носача.

Прва Грифинова наређења за летење била су неефикасна. Он је већи део ловаца послао на североисток у пресретање, али како није имао податак о висини лета јапанских авиона, није наредио Wildcatима да се попну на одговарајућу висину. Вођа јапанске групе авиона је својих 19 бомбардера распоредио у три групе. Како су амерички авиони летели на мањој висини, јапански авиони су скоро без ометања стигли до тачке за извођење напада. Свега два америчка ловца је успело да се супротстави Јапанцима пре него што су кренули у обрушавање, при чему су успели да оборе један јапански бомбардер. Иако је америчка ваздухопловна патрола била неефикасна у одбрани TF-16, противавионска ватра са бродова се показала као разарајућа.

Поред вође групе оборена су још три бомбардера, а да нису успели да постигну ни један погодак. Два минута касније, следећа група од седам авиона је напала носача авиона, пришавши му из крменог сектора. Водећи бомбардер из ове групе је успео да се пробије кроз противавионску ватру и да у 1017 часова погоди бомбом летну палубу, свега 6 м од прамца. Штета је била мала јер је бомба пробила летну палубу и експлодирала у празном простору под прамцем. Један Dauntless је просто одуван са палубе, а други је намерно оборен у море како би се угасио пожар. Друга бомба је погодила летну палубу у близини прамчаног лифта. Експлозија је изазвала пожар у хангару, тако да су Американци морали да оборе у море шест Dauntlessа како би избегли ширење пожара и експлозија. Бомба је прошла до друге палубе где је побила техничко особље и изазвла пожар у окну прамчаног лифта. Блиски промашај авио бомбе је забележен у 1020 часова. Експлозија ове бомбе је имала за последицу цепање шава на подводном делу оплате и један Wildcat оборен у море дејством ударног таласа. Авион који је постигао близак промашај оборен је док се извлачио из обрушавања.

Од 12 бомбардера, колико их је било у другој и трећој групи, само је једна бомба била довољно прецизна. Губици јапанских авиона су били велики. Оборено је шест авиона, укључујући и два авиона оборених од стране ловаца који нису ни успели да изведу напад. Све укупно, Јапанци су изгубили десет од укупно 19 бомбардера. Штета нанета носачу авиона USS Enterprise није била озбиљна. Међутим, 44 чланова посаде је погинуло а 10 авиона уништено. Јапанци су јавили да су постигли шест погодака и да је носач у пламену и нагнут на десни бок.

На основу искустава стечених у окршају, Грифин је 11 Wildcatа послао на већу висину, очекујући наредни напад. Додатних 14 ловаца је кружило на малој висини. Први индикатор следећег напада је добијен у 1035 часова када је радар са USS Enterpriseа детектовао велику групу како долази са северозапада. Грифин је сада био у ситуацији да боље распореди своје авионе. У 1044 часова је упозорио ловце да се непријатељ налази 15 миља северозападно и да се ради о торпедним бомбардерима. То је била ескадрила јуришника са носача Zuikaku, која се приближавала америчким бродовима летећи на висини од 4000 метара. Вођа напада, поручник Имајуку Шигеихиро, је у 1035 часова остварио визуелни контакт са TF-17. Неколико минута касније је уочио TF-16 у пловидби ка југозападу. За циљ је одабрао носач авиона који му је изгледао неоштећен. Планирао је да подели своје снаге у две групе са по осам авиона како би напао носач и са прамца и крме. Прва група је летела на југ кроз облаке док је друга група са пратњом од четири ловаца летела ка југоистоку, такође кроз облаке.

Осам авиона поручника Имајукуа је напала прва. Како није имао ловачку заштиту, Имајуку се попео на већу висину на довољној удаљености од TF-16. Пре него што су доспели до TF-16 само један авион, Имајукин, је био пресретнут од стране америчких ловаца – и оборен у 1046 часова. Његов крилни пратилац је лансирао торпедо на USS Enterprise и промашио. Следеће одељење је наишло са десног бока носача и лансирало торпеда. USS Enterprise је направио оштар заокрет преко десног бока и успешно избегао сва лансирана торпеда. Последње одељење од два авиона није могло да дође у повољну позицију за напад на USS Enterprise тако да је кренуло да нападне бојни брод USS South Dakota. Први авион је лансирао торпедо и промашио, док је други авион погођен противавионском ватром и наставио да се креће ка бојном броду. Пилот се приближио довољно да лансира торпедо, које је ушло у воду на неких 20 метара од брода. Авион се срушио 200 метара даље. Последњи авион из групе лансирао је торпедо које је уочено на свега 800 метара. Оштрим заокретом је избегнут погодак. Авион је оборен противавионским топовима са прамца носача авиона.

Јуришник са носача авиона Zuikaku након торпедног напада на USS Enterprise покушава да прелети бојни брод USS South Dakota како би изашао из зоне напада

Два Wildcatа су пресрела другу групу од осам авиона  у понирању и успели да оборе један а два тешко оштете. Ловци Zero који су се налазили у пратњи нису стигли да интервенишу. Када је шест преосталих авиона (укључујући и тешко оштећени авион) изашло из облака, нашли су се по крми TF-16. Један јапански јуришник је током пробијања кроз америчку пратњу донео одлуку да одустане од напада на носач и да уместо њега нападне разарач USS Smith. Авион је ударио у разарач у 1047 часова, у лафет топа калибра 127 мм, при чему се запалило изливено гориво из авиона.

Преосталих пет торпедних авиона је покушало да дође на позицију за лансирање торпеда на десни прамчани сектор носача. Носач је покушавао да држи крму ка нападачима како би представљао што је могуће мању мету. Један од пет авиона је лансирао торпедо на крму носача и промашио, након чега је убрзо оборен противавионском ватром. Преостали авиони су лансирали своја торпеда, такође неуспешно. Напад је завршен у 1052 часова. Wildcatи су успели да оборе још два јапанска авиона док су се извлачили са бојишта.

Напад торпедних авиона на USS Enterprise је био кључна тачка битке. Да су којим случајем успели да погоде носач макар једним торпедом, дошло би до америчке катастрофе. У претходне три битке носача авиона, кад год су Јапанци успели да постигну погодак носача торпедом долазило је до покретања ланчане реакције која је водила ка уништењу брода.

Од 16 авиона ангажованих у нападу, њих девет је успело да лансира оружје. Ваздухопловна патрола је одрадила изврстан посао напавши једну групу торпедних бомбардера и пореметивши координацију између две групе авиона.

У бизарном следу догађаја, TF-16 је претрпела још један губитак, непосредно пред пристизање Секијеве групе обрушавајућих бомбардера. Два Avengerа су се вратила непосредно пре 1000 часова. Један од њих је још увек имао подвешено торпедо. Како нису могли да их прихвате на USS Enterpriseу, пилот оштећеног Avengerа је слетео на воду у непосредној близини разарача USS Porter. Након слетања Avengerа на воду, један од осматрача са разарача је по левом боку уочио торпедо. Радило се о торпеду које се откачило са Avengerа и које је правило кругове у води. У 1004 часоваѕ торпедо је ударило у разарач. Нешто након поднева разарач је по Кинкејдовом наређењу потопљен.

Последњи јапански носач се такође припремао за напад. Предњи одред се кретао тако да је смањивао растојање до америчких носача. Какута је планирао да покрене напад у 0905 часова, са позиције удаљене око 280 миља од TF-1. У првом таласу се налазило 12 Zeroа и 17 бомбардера, а други седам јуришних авиона. Након упућивања авиона у напад, Кондо је послао Нагумоу носач авиона Junyo и два разарача, док је остатак предњег одреда повео на југоисток, где је намеравао да трага за америчким снагама.

Радар на USS Enterpriseу је био неисправан у тренутку приласка јапанских авиона. Иако је нападаче на даљини од 45 миља западно од састава открио радар са бојног брода South Dakota, та информација никада није стигла до официра задуженог за употребу авиона на носачу авиона USS Enterprise. У 1115 часова, радар на USS Enterpriseу је поново прорадио. Непријатељски авиони су се налазили на 20 миља. Ваздухопловна патрола није имала довољно времена да одреагује. У 1121 часова први обрушавајући бомбардер се појављује из облака изнад USS Enterpriseа. Вођа групе бомбардера са носала Junyo уочио је у 1040 часова носач авиона USS Hornet како непомично стоји у води. Ипак, настављено је трагање за важнијим метама. У 1120 часова уочена је TF-16, када је наређен и напад. Нису били пресретнути од стране ловаца али су их зато облаци спречавали да се поставе на најприкладнију позицију за напад. Авиони су напали USS Enterprise из крменог сектора али је плитко обрушавање од 45° учинило нападаче рањивим на противавионску ватру са бродова. Прва је напала група од осам бомбардера. Прва три авиона су промашила циљ и сви су били уништени противавионском ватром. Водећи авион следеће групе од три авиона је отпустио бомбу уз сам прамац што је за последицу имало отварање оплате и квар на механици прамчаног лифта. Следећих четири авиона је такође промашило циљ.

Следећа група од девет обрушавајућих бомбардера је због ниске облачности изгубила контакт са USS Enterpriseом. Као резултат тога, они су завршили са нападом на раштркане бродове из састава TF-16. Четири авиона је напало бојни брод USS South Dakota. Прве три бомбе су промашиле, док је четврта погодила горњи део прамчане куполе главне артиљерије. Купола је остала неоштећена, али су шрапнели бомбе ранили неколико чланова бродске посаде, међу њима и команданта брода. Преосталих пет бомбардера је напало крстарицу USS San Huan која се налазила по прамцу лево од USS Enterpriseа. Прва три бомбардера у 1132 часова промашују крстарицу, док је четврти авион постигао близак промашај уз леви бок. Последњи авион је успео да погоди крму крстарице. Бомба је продрла кроз цео труп брода и експлодирала испод трупа. Привремено је заглављено кормило, а вода је продрла у неколико одсека. Нити један од девет бомбардера није погођен противавионском ватром, али је четири авиона оборено дејством америчких ловаца и Dauntlessа током извлачења из борбе. Дванаест ловаца, који су представљали пратњу јапанских бомбардера, нису имали никаквих губитака, а оборили су два Wildcatа и један Avenger.

Борбена дејства авијације са америчких и јапанских носача имали су за последицу тешка оштећења на обе стране. Два од четири јапанска носача су избачена из борбе. USS Hornet је плутао а USS Enterprise је био оштећен, али још увек у строју. Ипак, Јапанци су били у предности и трудили се да докрајче преживелу америчку летну палубу. Нагумо и његов штаб су покушавали да среде утиске од јутрошњег напада и закључили су да Американци располажу са три носача. Један је био осакаћени носач који је често уочаван током јутра а друга два су се налазила северно и северозападно од осакаћеног носача. У 1132 часова Нагумо шаље ову процену својим командантима путем радио везе. Како је стварна позиција носача авиона USS Enterprise била јужно од USS Hornetа, ова погрешна процена је довела до тога да Јапанци шаљу снаге у погрешном правцу.

Нагумова настојања да изведе додатне нападе ограничили су тешки губици претрпљени у јутарњим нападима. Преживели авиони из првог таласа започели су слетање на Zuikaku у 1140 часова, а неки од њих су преусмерени на носач Junyo који се налазио југозападно. Слетање је обављено до 1230 часова, при чему је слетело свега 10 ловаца, 8 јуришника и 1 бомбардер на Зуиаку и два ловца, четири бомбардера и један јуришник на Junyo. Тринаест летелица из првог таласа је било приморано да принудно слети на воду: два ловца, шест бомбардера и пет јуришника.

Борбена дејства 26. октобра, од 1200 до 2400 часова

Током прихвата авиона на палубу, Junyo је пловио близу Zuikakuа и Нагумо је деташовао свој последњи носач и пет разарача да плове заједно са Junyoм. Нагумо је са штабом остао на носачу Shokaku, који се пловећи брзином од 31 чв удаљавао са бојишта. У међувремену, Кондо је наредио претходници да прекине пловљење на северозапад и да крене ка групи за подршку која се кретала ка последњој познатој позицији америчких снага.

Док су Јапанцу припремали нове нападе, Кинкејд се суочавао са другачијом ситуацијом. USS Hornet је плутао без погона, а напори тешке крстарице USS Northampton да је узме у тегаљ били су неуспешни. USS Enterprise је био оштећен, а велики број авиона је морао да слети на једну палубу која је имала неисправан прамчани лифт. Американци су били сигурни да су Јапанци располагали са још једним или два неоштећена носача. Ваздухопловна патрола није могла бити ангажована изнад USS Hornetа. Да остане у борби, ризиковао би да изгуби и USS Enterprise, што би било кобно. Са свим тим у глави, Кинкејд доноси одлуку о повлачењу и у 1135 о одлуци извештава Холсија.

Било је важно да USS Enterprise прихвати авионе из два напада и из ваздухопловне патроле. У ваздуху се налазило 73 летелица: 28 Wildcatа, 24 Dauntlessа и 21 Avengerа. У првој фази прихвата авиона, на палубу је слетело 23 Wildcatа и свих 24 Dauntlessа. Пет ловаца је морало да принудно слети на воду. У 1235 часова, док су Avengerи још увек летели, а на USS Enterpriseу отпремали авионе у хангар, TF-16 је окренула на југоисток и повећала брзину на 27 чворова како би изашла из зоне. Чим су попунили авионе горивом и муницијом, 24 Dauntlessа је враћено на летење. И коначно, десет Avengerа је прихваћено, док су остали одлучили да слете на острво Еспириту Санто. Након тога, на острво је послато и 13 Dauntlessа. USS Enterprise је још увек имао укрцаних 84 авиона (41 ловац, 33 обрушавајућа бомбардера и 10 Avengerа). Катастрофа губљења већег дела авиона из две ваздухопловне групе је избегнута.

Јамамото је у 1300 часова издао наређење за гоњење америчких снага. Гоњење је требало извршити на један од два могућа начина. Јапанци су још увек имали носаче авиона. Адмирал Какута на Јуњију и Номото на Zuikaku су били спремни да пошаљу авионе у напад. У међувремену, предњи одред, као и претходница су намеравале да се приближе Американцима.

Напад са Јуњија је послат у 1313 часова. Авиони су послати на југоисток, у зону удаљену 260 миља. У групи су летела осам Zeroа и седам јуришника, од којих је шест носило торпеда. Истовремено је са Zuikakuа полетела група од пет ловаца, два бомбардера и седам јуришника, од којих је шест било наоружано бомбама.

На носаче Zuikaku и Junyo су од 1320 до 1400 часова слетали авиони који су се враћали из напада. Zuikaku је на себе прихватио пет Zeroа (четири са носача Junyo), седам бомбардера са носача Shokaku и седам јуришника (шест са Zuikakuа и један са Shokakuа). На Junyo је слетело још девеет ловаца (један са Zuikakuа) и шест бомбардера. Током тог времена, још два ловца, четири бомбардера и један јуришник су принудно слетели на воду. Велики број авиона је био оштећен, а посаде психички исцрпљене. Номото је одлучио да не покреће четврти напад. Какута је притиснуо своје људе и наредио још један напад са свим авионима који би могли да се припреме за борбу. Најбоље што је могао Junyo да уради био је напад од шест Zeroа и четири бомбардера, који су полетели у 1535 часова.

USS Enterprise је могао да држи ваздухопловну патролу изнад TF-16, али то и није било толико битно јер је TF-16 изашла из домета јапанских авиона. Међутим, било је немогуће одржавати било какву заштиту из ваздуха за TF-17. Када се TF-16 повукла, USS Hornet је са пратњом остао без икакве заштите, сем оне коју је могао да организује сам својим снагама. Након што је први покушај тегљења прекинут од стране јапанских авиона, тешка крстарица Northampton се вратила да оново узме носач у тегаљ. У 1330 часова, тегаљ је ухваћен и кренуло је тегљење брзином од 3 чвора. Касније је достигнута брзина од 6 чворова и носач се полако удаљавао са бојишта у правцу истока.

Неуспели покушаји тегљења оштећеног носача USS Hornet од стране разарача и крстарице USS Pensacola

Јапанци нису имали намере да пусте USS Hornet да се извуче. Током јутра су авионима пратили активности Американаца на спашавању носача. Како TF-17 није располагала ваздухопловном патролом, USS Hornet је остао ужасно рањив. У 1345 часова, радар на Northamptonу је открио групу авиона на даљини од 103 миље. То је био напад са носача Junyo. Након петнаест минута откривена је још једна група авиона, овај пут на даљини од 110 миља. То је била група са носача Zuikaku. Обе групе су настојале да пронађу неоштећени носач северно од USS Hornetа, како је претпоставио штаб адмирала Нагумоа. Група са носача Junyo је одустала од безуспешног трагања за носачем и окренула на југ. У 1513 часова вођа групе уочава USS Hornet и одлучује да нападне. Нортхемптон отпушта тегаљ и припрема се за одбрану носача авиона. Шест јуришника наоружаних торпедима су напали USS Hornet са десног бока. Вођа напада је погодио одмах иза већ раније примљена два поготка. Осталих пет торпеда нису била успешна, али је и тај један постигнути погодак учинио да носач добије нагиб од 14° и све опције за спашавање носача учини мало вероватним. Пилот који је погодио носач је оборен убрзо након отпуштања торпеда, као и још један авион Типа 97. Пет Zeroа се такође није вратило на Junyo. Два бомбардера са носача Zuikaku су напала у 1541 часова, оба неуспешно.

Како је нагиб брода порастао на 20°, командант USS Hornetа је наредеио напуштање брода. Током самог напуштања брода, шест јуришника са Zuikakuа је напало на носач. Једна од бомби је погодила крмени део летне палубе али је изазвала мања оштећења. Остали авиони су промашили. Последњи напад тог дана одиграо се у 1650 часова када су се појавила четири бомбардера са Јуњија. Једна од бомби је погодила предњи део острва, продрла кроз палубу и експлодирала у хангару изазвавши пожар.

Судбина носача USS Hornet била је запечаћена. Мејсон је последњи напустио брод. Након што су и последњи авиони напустили бојиште, Мејсон је издао наређење разарачу USS Mustin да потопи носач, док су остали бродови из састава TF-17 пловили на исток брзином од 27 чворова. Разарач USS Mustin је лансирао осам торпеда, од којих је свега четири експлодирало. Како жељени ефекат није одмах наступио, Муреј је послао разарач USS Anderson да докрајчи носач. Овај разарач је такође лансирао осам торпеда, али је овог пута експлодирало њих шест. Како се носач још увек држао на површини, разарачи су почели да га засипају артиљеријским пројектилим калибра 127 мм. Након што су безуспешно сручили 430 пројектила у непомични носач, разарачи су отпловили. У 2100 часова до носача су допловили јапански разарачи Makigumo и Akigumoo. Потврдили су да се ради о USS Hornetу и проценили да га је немогуће спасити. Лансирали су четири торпеда и отишли. USS Hornet је потонуо следећег дана у 0130 часова.

Битка је прошла добро по Јапанце, али је Кондо био одлучан да искористи постигнути успех и да гони Американце током ноћи. У 1840 часова је наредио својим командантима да се припреме за ноћну борбу. Организовао је извиђање тако да може да ухвати евентуалног непријатеља који бежи или је тешко оштећен и плута на мору. До тада су претходница и предњи одред  били удаљени једни од других свега пар десетина миља. Разарачи из претходнице су убрзо лоцирали горући USS Hornet. Кондо је одлучио да у 2300 часова прекине гоњење уколико до тада не пронађе непријатеља. Два преостала јапанска носача су послата на север како би се припремили за јутарње извиђање. Резултат извиђања је требао да одлучи да ли ће се битка наставити или је већ завршена.

Ноћ је омогућила Јапанцима да пресабиру чиме располажу. Губици су били изузетно тешки, али су и даље располагали са 97 авиона на два носача авиона. На носачу Zuikaku налазило се 67 авиона (38 ловаца, 10 бомбардера и 19 јуришника). Junyo је располагао са 12 ловаца, 12 бомбардера и 6 јуришника.

Број америчких носча авиона у зони операције је за Јапанце и даље био непознаница. Ране процене су говориле о три носача, иако нити један јапански пилот није видео три носача авиона. Номото је то прозрео приликом пријема извештаја од посада авиона по слетању на носач. Какута је сматрао да се тамо налазе три носача и око 1830 часова је известио да су сви амерички носачи потопљени или тешко оштећени. Јамамото је у 1830 часова узео у обзир процене да се у зони налазе четири носача авиона, да су сва четири нападнута, и да је један потопљен а три тешко оштећена. То је било и Нагумово гледиште. Сви су били убеђени да је „Поморска битка у јужном Пацифику“ велика победа.

Извиђање које је изведено у јутро 27. октобра није дало резултате тако да су након завршетка трагања за обореним пилотима Јапанци окренули ка северу. Оштећени носачи Shokaku и Zuiho су се 28. октобра вратили на о. Трук, док је остатак јапанске флоте стигао 30. октобра. Америчке снаге су се већ увелико налазиле у луци.

Јапанци су тврдили да су постигли велику победу у којој су потопили три носача авиона, један бојни брод, крстарицу, разарач и један велики неиндентификовани ратни брод, као и 79 авиона. Ово је очигледно било претерано, али су амерички губици свакако били тешки. USS Hornet је потопљен, као и разарач USS Porter. USS Enterprise је оштећен, као и бојни брод South Dakota, лака крстарица San Huan и разарачи USS Smith и USS Mahan (оштећен у судару са бојним бродом South Dakota приликом изласка из зоне 27. октобра). Од 175 авиона, са колико је располагала на почетку битке, САД су изгубиле 80.

Јапански губици су били такође тешки. Три брода су тешко оштећена и захтевали су обимне поправке у Јапану – носачи Shokaku и Zuiho и тешка крстарица Chikuma. Прави губитак Јапанца је био у авионима, и што је још важније, у посадама. Од 203 авиона са којима је започела битку, јапанска моранрица је изгубила њих 99. Губици су били посебно тешки у јуришницима и бомбардерима.

Авионе је било релативно лако надокнадити, што није било могуће када је реч о увежбаним пилотима и посадама. Јапанци су изггубили 145 чланова летачког особља – 68 пилота и 77 осматрача. Како би се дочарала тежина губитака, треба напоменути да су Јапанци остали без 23 вођа одељења, ескадрила и  ваздухопловних група. То је свакако имало велики утицај на стање јапанске авијације. За разлику од њих, Американци су изгубили свега 22 чланова авио посада.

Севастопољ 1942.

Објављено од стране
1

Увод

Првобитни план за операцију Барбароса није разматрао заузимање Севастопоља или Крима јер се претпостављало да ће по уништењу совјетских снага западно од Дњепра, периферна подручја попут Крима пасти у операцијама локалног значаја. Према немачким проценама, утицај Севастопоља и совјетске Црноморске флоте на немачке операције у Украјини је био мали. Међутим, 13. јула 1941, шест бомбардера типа ДБ-3 из састава Црноморске флоте је напало рафинерије нафте у подручју Плоештија. Пет дана касније је изведен још један напад на рафинерије. Иако су ови напади по обиму били мали, количина горива која је том приликом уништена била је довољна да обезбеди пет пуњења погонским материјалом за сваку оклопну дивизију на територији Совјетског Савеза, што је узнемирило Хитлера.

Као одговор на совјетске ваздушне нападе, 23. јула 1941. је израђена допуна Наређења бр. 33 у којој немачка команда копнене војске наређује приоритетно заузимање Украјине и Крима. Немачка команда копнене војске за тај задатак одређује Групу армија „Југ“. У наређењу је стајало да је „Крим напријатељска ваздухопловна база и представља велику претњу румунским нафтним пољима“ и да ће се касније користити као одскочна даска за прелазак Керча и улазак на Кавказ. Хитлер очигледно није сматрао наређење немачке команде копнене војске довољно добрим тако да је 21. августа 1941. наредио да је најбитнији задатак пре доласка зиме заузимање Крима и индустријских региона и рудника угља у области Дона, те да заузимање Кримског полуострва има изузетан значај за заштиту снабдевања нафтом из Румуније. Тако је образложење за заузимање Крима у почетку било засновано на потреби да се сопствене залихе нафте заштите, као и да се немачка сила усмери ка совјетским нафтним пољима у области Кавказа.

Покрети и активности снага у периоду од 24. септембра 1941. до 7. маја 1942.

 Генерал пуковник Ерих фон Манштајн (Erich von Manstein) је 17. септембра 1941. примио команду над 11. армијом, која се налазила у фази преласка Дњепра код Берислава. Немачка команда копнене војске је дала два задатка 18. армији: гоњење совјетских снага које су се повлачиле ка Ростову, и заузимање Крима. Фон Манштајн је схватио да нема довољно снага за реализацију оба задатка, тако да је за приоритетни задатак узео заузимање Крима. Свега недељу дана по ступању на дужност, Манштајн је Хансеновим (Erik Oskar Hansen) 54. корпусом (45. и 73. пешадијска дивизија) напао Перекоп, који је представљао улаз на Кримско полуострво. Након шест дана борби и изгубљених 2 641 људи – 54. корпус је коначно успео да се пробије и разбије совјетске снаге. У међувремену су совјетске снаге покренуле велику контраофанзиву на танак фронт који је држала 11. армија око Мелитопоља. Манштајн је био приморан да прекине напад на Крим и уведе снаге из резерве како би зауставио совјетску контраофанзиву, што је за резултат имало уништење већег дела совјетских снага.

Немачка команда је октобра 1941. схватила да 11. армија не може да изврши оба задатка, тако да је задатак гоњења совјетских снага препустила фон Клајстовој 1. оклопној групи, док је Манштајну наређено да настави напад на Крим. У међувремену совјетска врховна команда (Ставка) је успела да ојача снаге на Криму и поново успостави фронт јужније, ка Ишуну. Фон Манштајн је поново наредио Хансеновом 54. корпусу (22, 46. и 73. пешадијска дивизија) да изврши фронтални напад на узак сектор припремљене совјетске одбране. Совјетска 51. армија која је била у одбрани код Ишуна је имала предност у људству, а у резерви је имала оклопне снаге. Такође је имала и локалну премоћ у ваздуху. Упркос овим недостацима, Хансенов корпус је лагано пробијао пут кроз совјетске одбрамбене линије. Пристизање три групе авиона Бф 109 је означило крај совјетске премоћи у ваздуху. У 12 дана тешких борби, 54. корпус је изгубио 5376 људи, док су совјетски губици у људству били далеко већи. До краја октобра, совјетска 51. армија је била разбијена и налазила се у повлачењу ка унутрашњости Кримског полуострва.

По пробоју совјетских линија код Ишуна, фон Манштајн прелази у гоњење. Његова пешадија брзо маршује ка главном граду Крима – Симферопољу. Неке од поражених совјетских јединица су успеле да се домогну Севастопоља, али су остале изгубљене када је 16. новембра пао Керч. Севастопољ је постао једина територија на Криму која се налазила у совјетским рукама. Заузимање већег дела Крима  за мање од месец дана представља велики успех фон Манштајна, посебно имајући у виду тежину снабдевања и неповољан терен. Ипак, немачки тријумф није био комплетан док год је тврђава Севастопољ у совјетским рукама. Стога је фон Манштајн одлучио да што је пре могуће заузме и Севастопољ. Совјети су такође желели Севастопољ, сматрајући га одскочном даском за даље офанзиве и убрзано су слали појачања ка граду.

Почетак блокаде, 30. октобар – 9. новембар 1941.

Када је сломљен фронт 51. армије код Ишуна, вице адмирал Октиабрски (Филипп Сергеевич Октябрьский) је поморску базу превео у стање приправности и преузео је команду над Севастопољским одбрамбеним  регионом. Град Севастопољ је 1941. бројао 111 000 становника. Октиабрски је међу њима регрутовао на хиљаде војника, са којима је попунио три одбрамбене линије до града пре него што су Немци пристигли. Ипак, било је мало војника за одбрану саме базе. Совјети су располагали са 7. бригадом морнаричке пешадије (5 200 бораца), два батаљона морнара, два батаљона кадета морнаричких школа и 61. противавионским артиљеријским пуком. Црноморска флота је 30. октобра пребацила 8. бригаду морнаричке пешадије из Новоросијска, а од бродских посада су формирана још четири батаљона. Осма бригада морнаричке бригаде је требала да брани североисточни сектор, док је 7. бригада морнаричке пешадије држала положаје око села Мекинзија. Како је за одбрану саме базе располагао са мање од 20 000 војника, Октиабрски је одлучио да се ослони на 12 батерија обалске артиљерије генерал мајора Моргунова (Петр Алексеевич Моргунов). Проценио је да ће ватра морнаричких топова успорити немачко напредовање ка луци, купујући време за пристизање појачања. Иако слаби на копну, почетна совјетска одбрана је имала и премоћ у ваздуху, са 61 ловачким авионом из састава 62. ловачке бригаде.

Браниоци Севастопоља су још увек радили на повезивању линија одбране, када су истурени осматрачи јавили о наиласку немачких  снага. То су били припадници немачке 132. пешадијске дивизије у напредовању дуж обале. Код Симферопоља, 1. новембра у 1230 часова, Борбена група Циглер (Ziegler) је дошла под ватру топова калибра 305 мм севастопољске 30. обалске батерије (код Немаца касније позната под именом батерија Максим Горки I).

Фон Мајштајн се надао да заузме Севастопољ директним нападом пешадијских јединица. Ипак, недостајале су му покретне јединице, артиљерија, као и ваздухопловна подршка. Наредио је Хансену да крене 132. пешадијском дивизијом низ пругу Симферопољ – Севастопољ ка долини реке Белбек, док је 72. пешадијска дивизија преусмерена преко планина ка Јалти, како би се приближила Севастопољу са истока. 132. пешадијска дивизија је напредовала на свом правцу прилично брзо, одбацивши батаљон кадета који су послати да успоре напредовање Немаца. 132. пешадијска дивизија је достигла железнички мост преко реке Белбек у вече 2. новембра. Ипак, Немци убрзо наилазе на положаје 8. бригаде морнаричке пешадије западно од Дуванкоја. У два дана Немци губе 428 војника. За следећих недељу дана, фон Манштајн није био у могућности да напредује и ужурбано је покушавао да доведе још снага и координише напад.

Браниоци Севастопоља

Док су немачки напад осујећивале свега две бригаде морнаричке пешадије, Октиабрски је употребио своју флоту да превезе 23 000 бораца са Кавказа као појачање. Приморска  армија (Отде́льная Примо́рская а́рмия) генерал мајора Петрова (Иван Ефимович Петров) 9.новембра пристиже у Балаклаву, са још 1 894 преко потребних војника, 10 лаких тенкова Т-26, 152 топова и 200 минобацача. Сада је Октиабрски располагао са око 52 000 војника. Иако је немачко ваздухопловство још увек било релативно слабо у рејону Крима, Војни савет флоте је одлучио да тешка крстарица Красниј Кавказ, лака крстарица Красниј Крим и Червјона Украјина пружају подршку својом артиљеријом, а да за саму одбрану луке остане седам разарача.

Немачки напад: 10. – 21. новембра 1941.

Фон Манштајн је желео да нападне Севастопољ пре краја новембра, али је снабдевање његових јединица било очајно. Како је био без тешке артиљерије и ефикасне подршке из ваздуха, одлучио је да избегне главне совјетске одбрамбене положаје око долине реке Балбек и да пронађе слабе тачке у средини линија. Тако је 10. новембра 50. пешадијска дивизија кренула ка доњем току реке Чернаја и заузела место Упа, док је следећег дана 132. пешадијска дивизија напала и заузела село Мекинзија, свега 4 км источно од залива Севернаја. Ипак, Петров је могао да 2. пуком морнаричке пешадије и 172. пешадијском дивизијом блокира даље напредовање Немаца у том сектору. Октиабрски је користио групу бродске артиљерије, обалску артиљерију и ваздухопловну групу да уништи мале јуришне групе фон Манштајна.

72. пешадијска дивизија, под командом генерала Фретер-Пикоа (Maximilian Fretter-Pico) приближавала се Балаклави са истока, али је 15. новембра Октиабрски послао бојни брод Париска Комуна  и две лаке крстарице да бомбардују немачке снаге. Фон Манштајн је ојачао Хансена са 22. пешадијском дивизијом, омогућивши напад са три дивизије на централне положаје Совјета, док је 72. пешадијска дивизија испипавала терен јужније. Међутим, ова слаба офанзива није дала резултате јер је Петров увео снаге из резерве. Фон Манштајн је отказао офанзиву 21. новембра, након што је 11. армија изгубила скоро 2 000 војника. Исфрустриран немогућношћу да серијом напада продре до Севастопоља, фон Манштајн је схватио да ће морати да организује опрезну офанзиву како би надвладао совјетску одбрану.

Немачки напад: 17. децембар 1941.

Након обуставе свих осталих немачких офанзива на Источном фронту децембра 1941, фон Манштајн је остао једини немачки командант који се још увек налази у нападу. Хитлер се надао да ће заузимање тврђаве Севастопољ делом ублажити неуспех код Москве и подићи морал код немачких војника. Стога је фон Манштајну наређено да до краја године заузме Севастопољ са снагама којима је већ располагао.

Немачка радна карта, за период од 17. до 31. децембра 1941.

Октиабрски је период између првог и другог немачког напада искористио да допреми појачања и ојача своју одбрану. Црноморска флота је превезла 11 000 војника новоформиране 388. стрељачке дивизије. Долазак нових војника је омогућио Петрову да формира нове формације, способне за извођење борбених дејстава. Совјетски инжињерци су кренули са постављањем великих минских препрека и појасева бодљикаве жице око кључних тачака одбране. До средине децембра Петров је имао јаку одбрану, иако су морнарички команданти захтевали да држи подручје северно од реке Белбек како би задржали 10. обалску батерију близу Мамашаја.

Према фон Манштајновој замисли, највећи терет офанзиве је дат Хансеновом 54. корпусу, јер је 40. корпус имао свега две дивизије у сектору Балаклава. 54. корпус је бројао свега 15 551 војника у четири изнурене пешадијске дивизије (22, 24, 50. и 13.). Преко 7 000 војника 11. армије је било болесно, тако да није било јединица у резерви. Стање артиљерије је било такође лоше. 11. армија није имала довољно тешке артиљерије, а и за то мало артиљерије што је имала, није било довољно муниције. Како би попунио 11. армију, фон Манштајн је морао да прихвати велики ризик, остављајући слабашни 42. корпус са 46. пешадијском дивизијом и две румунске бригаде да чувају обалу Крима од Јалте до Керча.

Немачки напад је започео артиљеријском припремом у 0610 часова 17. децембра 1941. Осми ваздухопловни корпус се вратио на Крим и са 34 Ју-87 и 20 бомбардера напао предње линије совјетских снага. Хансенов 54. корпус је напао са 22. пешадијском дивизијом на положаје 8. бригаде морнаричке пешадије, северно од реке Белбек, док су 50. и 132. пешадијска дивизија изводиле нападе са циљем везивања совјетских снага на централном делу совјетских одбрамбених положаја. Одлука Октиабрског да брани положаје северно од реке Белбек сада се показала као претерана, јер је 22. пешадијска дивизија вршила обухват десног крила 8. бригаде морнаричке пешадије и почела да се клини ка обали. Након пет дана жестоких борби, Петров је коначно напустио Мамашај и повукао 8. бригаду морнаричке пешадије и 90. стрељачки пук ка северној обали долине Белбек. У међувремену, на југу је 30. корпус нападао са 72. и 170. пешадијском дивизијом и успео да на појединим одсецима потисне 172. стрељачку дивизију. Ипак, нису успели да направе пробој совјетских линија одбране. Једини прави успех је постигнут 23. децембра када су 170. пешадијска дивизија и румунска 1. планинска бригада  успеле да заузму кључну тачку у Сектору II одбране Севастопоља.

Ју-87 из састава StG 77

Уз помоћ совјетске морнарице и дугих зимских ноћи, вице адмирал Октиабрски је успео да доведе појачања у виду 79. бригаде морнаричке пешадије и 345. стрељачке дивизије. У међувремену је бојни брод Париска комуна играо кључну улогу, крећући се ради бомбардовања немачких пешадијских јединица где год је постојала опасност од пробоја линија одбране. Совјети нису планирали да дуго буду у одбрани. Док је фон Манштајн имао већи део 11. армије везане око Севастопоља, Совјети су одлучили да искористе своју супериорност у ратним бродовима и да нападну слабо брањени источни део Крима.

Подржан бродовима Азовске флотиле, совјетска 51. армија под командом генерал потпуковника Лвова (Владимир Николаевич Львов) је у јутро 26. децмбра искрцала скоро 5 000 војника у близини Керча. Почетна искрцавања су била слабо рађена тако да је фон Манштајн помислио да се сама 46. пешадијска дивизија може обрачунати с њима. Међутим, Црноморска флота је заузела луку Феодосија у смелом јуришу 29. децембра и искрцала 23 000 војника и тенковски батаљон из састава 44. армије. Схвативши да ће бити одсечен. 42. корпус се без наређења повлачи ка земљоузу код села Парпач. Успешно искрцавање совјетских снага натерало је фон Манштајна да одустане од напада на Севастопољ. Пребацио је 30. корпус са Севастопоља ради ојачавања 42. корпуса и успостављања линије код Феодосије, чиме је ефикасно изоловао совјетску 44. и 51. армију на полуострву Керч.

Немачка децембарска офанзива на Севастопољ је пропала, а два немачка корпуса су између 17. и 31. децембра изгубила 8 595 људи. Совјетски губици током борбених дејстава у периоду новембар – децембар су такође били озбиљни – преко 7 000 погинулих и 20 000 заробљених војника. Ипак, фон Манштајн није желео да препусти иницијативу непријатељу тако да је 15. јануара организовао противнапад, којим је заузео Феодосију. Међутим, 11. армија није имала довољно снаге да уништи совјетску 44. и 51. армију на полуострву Керч, тако да је Ставка успела да ојача овај фронт са девет стрељачких дивизија.

Стаљин је наредио да новоформирани Кримски фронт под командом генерал потпуковника Козлова (Козло́в Дми́трий Тимофе́евич) изврши пробој са овог мостобрана и ослободи цео Крим. Козлов је оганизовао низ напада у фебруару, марту и априлу када је претрпео тешке губитке. Приморска армија фебруара месеца напада положаје Хансеновог 54. корпуса, при чему успева да нанесе Немцима губитке од 1200 војника али уз више од 3 500 сопствених губитака у људству. Са доласком пролећа на Крим, обе стране су биле спремне за одлучујући напад. Тврђава Севастопољ стајала је пркосно, ојачана Црноморском флотом. Немачки положај на Криму није био обећавајући, са великим непријатељским снагама на једном, и практично неосвојивом тврђавом на другом крају.

Ратни планови

Немачки планови

Када је завршена совјетска зимска контраофанзива, немачка команда копнене војске је проследила Хитлерово наређење бр. 41 од 5. априла 1942. у коме је стајало да су операције чишћења на полуострву Керч и заузимање Севастопоља операције које претходе главним дејствима Групе армија Југ у операцији „Fall Blau“ која почиње 28. јуна. Када се фон Манштајн средином априла 1942. сусрео са Хитлером, како би га упознао са плановима за Крим, Хитлер је брзо одобрио његов концепт за напад на Севастопољ – али му је рекао да ће повући 8. ваздухопловни корпус пре краја напада. Хитлер у овој фази рата није био посебно заинтересован за Севастопољ. Сва његова пажња је била окренута ка наступајућој летњој офанзиви. Фон Манштајн је добио инструкције да започне припреме за прелазак Керчких врата одмах након пада Севастопоља, те да саму операцију изведе не касније од половине августа 1942.

Фон Манштајнов план за освајање Севастопоља еволуирао је од релативно једноставних удара у јесен 1941, који нису успели да сломе совјетску одбрану. До маја 1942, фон Манштајн је знао да ће Севастопољ бити тврд орах, тако да се припремио за смео и истрајан напад којим би се постепено пробила одбрана. Напад, назван операција Storfang (Јесетра) је као услов поседовање супериорне артиљерије и ваздухопловну подршку. За разлику од типичних немачких операција заснованих на маневру, операција Storfang је била заснована на ватреној моћи. Фактори који су могли отежати или чак онемогућити реализацију плана били су недостатак муниције и немогућност издвајања јединица за резеерву, као и неповољан распоред; морао је брзо да победи и није могао рачунати на помоћ Групе армија Југ уколико би напад кренуо лоше. Стога, у циљу испуњења својих наређења, фон Манштајн је морао да штеди своје ресурсе, али и да начини брзи напредак и спајање са 11. армијом способном да одмах уђе у наредну мисију. То је био компликован задатак за било ког команданта или за било коју армију.

Фон Манштајн је намеравао да Хансенов 54. корпус употреби на северном делу где је овај требао да изврши масиван пробој, док би се слабији 30. корпус ангажовао на везивању совјетских снага из резерве. Мала офанзивна улога је дата румунском Планинском корпусу, који је требао да попуни празнину између два немачка корпуса.

Совјетски планови

Совјети су 4. јула 1941. започели израду унутрашњих одбрамбених линија на неких 5 до 8 км од Севастопоља, као и планирање главне линије одбране која се пружала 10 км од града и предње линије одбране  која је била још даље од града. Бодљикава жица и мине су постављане у августу, али су две спољне линије биле још увек недовршене када су се октобра 1941. граду приближавали Немци. Севастопољски одбрамбени рејон је био подељен на четири сектора. Два сектора које би непријатељ највероватније нападао били су Сектор IV, који је обухватао долину реке Белбек и западну обалу, и Сектор III, који је обухватао брдовити терен између Камушлија и Мекинзија. Оба сектора су имала линију фронта дугу 8,5 км. Сектор II је покривао долину реке Чернаја и прилазе Сапун гори, која је била од виталног значаја. Овај сектор је био најшири, са фронтом дужине 12 км. Сектор I, који је покривао свега 7,5 км фронта. био је изузетно добро утврђен и покривао је планински терен до Балаклаве. Сваким од сектора је командовао један од команданата дивизија, али су батерије обалске артиљерије остале под командом генерал мајора Моргунова, команданта севастопољске обалске одбране.

Фортификацијско уређење

Совјетски војници су у својим секторима израдили ровове, бункере, минска поља и жичане препреке. Током опсаде, Совјети су наставили да унапређују ове фортификације тако да су маја 1942. ове препреке биле заиста тешке за савлађивање. Октиабрски и Петров су намеравали да искористе појас густих препрека за сламање напада немачких јединица пешадије у исцрпљујућој бици, јер су то већ раније успешно применили код Одесе против румунских снага. Док год је Црноморска флота могла да допрема попуну у људству, овај план је имао изгледа за успех. Временом, Немци ће морати да се уморе и стану, као што су морали и у новембру и децембру 1941. Совјетска стратегија на Криму 1942. је захтевала да се Севастопољ одржи, док је главни део плана лежао изолован на Керчу. Међутим, планови Ставке за Крим били су поткопани потцењивањем Немаца и преувеличавањем неосвојивости Севастопоља. Ставка није очекивала велике немачке снаге у пролеће 1942. на Криму. Превише ресурса је отишло на Керч, што је за резултат имало то да браниоци Севастопоља нису имали адекватну муницију или резерве за дуготрајну битку.  Октиабрски и Петров су заснивали своје одбрамебен планове на две погрешне претпоставке – да немачки напади неће трајати дуже од десет дана и да ће гарнизон моћи рачунати на совјетску офанзиву са полуострва Керч који ће одвући фон Манштајнове резерве.

Операција „Trappenjagd“, 8. – 21. маја 1942.

Пре него се окрене Севастопољу, фон Манштајн је одлучио да се обрачуна са три совјетске армије које су се налазиле на полуострву Керч и стално покушавале да се пробију из блокаде. Оставивши 54. корпус да пази на Севастопољ, фон Манштајн је скупио пет пешадијских и једну оклопну дивизију и 2,5 румунске дивизије да њима нападне укупно 19 совјетских дивизија и четири оклопне бригаде на полуострву Керч.

Совјетски Кримски фронт под командом генерал потпуковника Козлова показао се као снажан, са три линије одбране. На северном делу фронта се налазила 51. армија (осам стрељачких дивизија, три стрељачке и две тенковске бригаде), а на јужном 44. армија (пет стрељачких дивизија и две тенковске бригаде). У фронтовској резерви је била 47. армија, у чијем су се саставу налазиле четири стрељачких и једна коњичка дивизија. Козлов није очекивао велики немачки напад, јер је рачунао да Немци неће нападати по мочварном терену на бројнијег непријатеља.

Фон Манштајн је јужно, за напад на 44. армију ангажовао 30. корпус. Намеравао је да разбије слабије лево крило и да потом 22. оклопном дивизијом крене ка северу и зароби главнину совјетских снага. Операција Trappenjagd је започела десетоминутном артиљеријском припремом у 0415 часова 8. маја 1942. За свега три и по сата јединице прве линије 44. армије су разбијене, а друга линија одбране пробијена. Слом 44. армије био је убрзан нападом са мора, где су коришћени јуришни чамци 902. команде јуришних чамаца. Њима је искрцана ојачана пешадијска чета из састава 436. пешадијског пука 132. пешадијске дивизије. Место искрцавања је било 1,5 км иза главног појаса совјетских препрека. Када је једном пробијен главни појас са препрекама, фон Манштајн је наредио Гродек бригади да прође кроз направљен пролаз  и повеже се са мостобраном 436. пешадијског пука и потом напредује ка истоку. Крило 44. армије је у кратком временском року пропало. Првог дана операције је заробљено 4 514 совјетских војника. У међувремену је 8. ваздухопловни корпус извео серију разарајућих напада на совјетске аеродроме на полуострвима Крим и Таман, уништивши преко 100 совјетских авиона.

Одлучујући дан операције Trappenjagdбио је 9. мај. Дан је брзо кренуо лоше по Кримски фронт. Командант фронта, Козлов, није потпуно проценио немачки пробој у сектору 44. армије и сходно томе није увео снаге из резерве. У послеподневним сатима 9. маја, Гродек бригада је прешла преко аеродрома Марковка, уништивши 35 авиона И-153 који су се налазили на земљи. Козлов је био запањен чињеницом да Немци вршљају иза совјетских линија. То сазнање је деловало врло лоше по морал совјетских војника.

Фон Манштајн уводи у борбу 22. оклопну дивизију, која напада на северни сектор и 11. маја долази на домак Азовског мора. Након тога Совјети губе способност командовања и трупе почињу да се неорганизовано повлаче ка позадини.

Осам дивизија опкољене 51. армије ускоро се предаје, што ослобађа 30. корпус да настави гоњење делова совјетских снага у повлачењу. Козлов је покушао да организује евакуацију из Керча, али је 170. пешадијска дивизија 14. маја дошла до западних делова града. Последњи делови совјетских снага око Керча уништени су 20. маја дејством артиљерије и бомбардера. На крају, Совјети су успели да евакуишу 37 000 војника из Керча пре него што је пао у руке Немаца.

У једној од задивљујућих победа Другог светског рата, фон Манштајн је уништио три совјетске армије за мање од две недеље. 28 000 бораца Кримског фронта је погинуло, док је 147 000 заробљено. Девет од укупно 18 дивизија је у потпуности уништено. Сви совјетски тенкови и артиљерија на полуострву Керч су изгубљени, као и 417 авиона. Немачки губици су били релативно мали. Укупно је изгубљено 3 397 бораца, од којих 600 погинулих, као и осам тенкова, три јуришна топа и девет артиљеријских оруђа. Немци су утрошили  6 230 тона муниције, за чију попуну им је требало скоро две недеље. Иако је фон Манштајн морао да 22. оклопну дивизију и нешто јединица ратног ваздухопловства врати Групи армија Југ за противнапад на Харков, сада је могао да се у потпуности посвети освајању Севастопоља.

Операција „Storfang“, трећи напад на Севастопољ.

Бомбардовање почиње, 2. јун 1942.

Последња недеља маја, када је реч о 11. армији, утрошена је на пребацивање снага назад ка Севастопољу, увођењу замена и обнављању залиха муниције. Фон Манштајн је намеравао да пре коначног напада изврши петодневне авио и артиљеријске ударе како би ослабио совјетску одбрану. Артиљеријска припрема је започела 2. јуна у 0540 часова, са хаубицама калибра 105 и 150 мм, које су гађале главни одбрамбени појас и минобацачима калибра 81мм и пуковским топовима калибра 75 и 150 мм који су гађали циљеве на предњем крају совјетске одбране. Немачка артиљеријска припрема је била методичка, са паузама ради процене ефеката ватре и уношења поправки елемената за гађање. Немачка 306. артиљеријска команда је поделила совјетске одбрамбене зоне у „кутије“, са тачно одређеним позицијама бункера и ровова, означених бројевима тако да је артиљерија планирала да гађа сваку „кутију“ током пет дана бомбардовања. Артиљеријски осматрачи из састава 54. корпуса (31. и 556.) и 30. корпуса (29. батаљон) су откривали совјетске артиљеријске положаје. Тежи топови корпусне артиљерије су чекали све до 1100 часова пре него што су отворили ватру, мада су тог дана испалили свега 22 пројектила калибра 420 мм и 62 пројектила калибра 305 мм. Око поднева се кренуло са гађањем јаких отпорних тачака непријатеља. Немачка ватра првог дана није нанела велику штету совјетској одбрани, а Петров је успео да не одговора својом артиљеријом. У 1650 часова немачка артиљеријска ватра је почела да јењава. Муницију је требало штедети за главни догађај.

Совјетска одбрана, 2. јуна 1942.

Немачка авијација је отпочела дејства у 0600 часова 2. јуна, са Штукама из састава 77. ескадриле обрушавајућих бомбардерa (Sturzkampfgeschwader 77, StG77) и бомбардерима из састава 76. и 100. бомбардерске ескадриле (Kampfgeschwader 76 и KG100), који су избацили 570 тона бомби, међу којима и бомбе за пробијање бетона: једну масе 1 700 кг и седам бомби масе 1 400 кг. Штуке су имале задатак да нападају тачкасте циљеве, као што су бункери, док су бомбардери слати на бомбардовање површинских циљева као што су непријатељске резерве, артиљеријски положаји и подручје луке. Већи део напада из ваздуха био је усмерен на циљеве у Сектору IV. Иако су немачки ловци стално нападали совјетске аеродроме југозападно од Севастопоља, нису успели да у потпуности униште совјетске авионе. Штавише, немачка авијација није успела да заустави конвој из Туапсе у коме су се налазили разарачи Ташкент и Безупречниј, танкер Михаил Громов и шест мањих помоћних бродова. Дванаест авиона Хенкел Хе 111 је напало конвој и успело да потопи танкер, али је остатак бродова стигао на одредиште и искрцао муницију и 2 785 војника.

Одбројавање до дана „Х“, 3. – 6. јуна 1942.

Немачко бомбардовање наставило се и у следећа четири дана, почињући обично око 0300 часа. Дрвени и земљани бункери су били уобичајене мете немачке артиљерије. 11. армија је била врло агресивна, довлачећи топове 88 мм на прву линију ради непосредног гађања циљева на совјетској страни. Добро се показао и противтенковски топ Пак 36 калибра 37 мм са новим пројектилом, ознаке Stielgranate 41.

Упркос количини челика које су Немци сручили на кључне делове совјетске одбране, совјетски губици су били далеко од трагичних: 514. стрељачки пук је пријавио 12 погинулих и 20 рањених, док је једна чета из састава 79. бригаде морнаричке пешадије пријавила 16 погинулих (цела чета је бројала 78 припадника).

У периоду од 2. до 6. јуна, 11. армија је испалила укупно 42 595 пројектила, што је еквивалент 2 449 тона муниције. Неких 9 процената залиха муниције 11. армије је утрошено у фази припреме напада. Немачка дивизијска артиљерија је испалила 19 750 пројектила калибра 105мм и 5 300 пројектила калибра 150 мм. Пешадијски топови су испалили још 4200 пројектила калибра 75 и 150 мм, док су минобацачи калибра 81 мм испалили 5 300 минобацачких мина. Батаљони ракетних бацача Nebelwerfer, корпусног нивоа, су током ове фазе ћутали, не испаливши нити једну ракету.

Најтежа оруђа, Карл и Дора, имали су мању улогу у артиљеријској припреми. Један минобацач Карл је испалио два пројектила 2. јуна, да би следећи пут био ангажован тек након четири дана. Након огромног труда инжињеријских јединица, Дора је коначно постављена 25 км североисточно од Севастопоља. Спремност за отварање ватре достигнута је 5. јуна. У 0535 часова Дора је отворила ватру на бастион I тврђавe Максим Горки I, а затим испалила још осам пројектила на 2. обалску батерију која се налазила код улаза у луку. Прецизност ватре је била лоша. Пројектили су промашивали по 300 и више метара. Након тврђаве Максим Горки, са шест пројектила је гађана и тврђава Стаљин. Најпрецизнији пројектил из ове серије је пао на 35-40 метара од тврђаве. У вече 6. јуна Дора је отворила ватру на тврђаву Молотов. Испалила је седам пројеткила, од којих је најпрецизнији пао на 80 м од тврђаве. Након тога, Дора је покушала да погоди складиште муниције звано „Бела стена“, али и овај пут без успеха. Ни један од девет пројектила није погодио циљ.

„Дора“ на положају

Немцима је још теже било да употребе незграпан минобацач кратког домета Карл. Ипак, у касно по подне 6. јуна људство 1. батерије 833. батаљона тешке артиљерије је успео да минобацач калибра 600 мм, познат под именом Tор попне на брдо на неких 1 200 метара од најближих положаја совјетске 95. стрељачке дивизије. Са ове позиције, Тор је имао оптичку видљивост са тврђавом Максим Горки I, која се налазила 3 700 метара јужније од њега. У 1700 часова је започето гађање тврђаве. На мету је испаљено 16 пројектила масе 2 000 кг. Један од пројектила је погодио куполу бр. 2, тешко оштетио оруђе и изазвао губитке међу посадом. Тор је био мање ефикасан против Бастиона I, у коме су се налазили уређаји везе и опрема даљиномера. Неефикасност Тора су овде поправиле Штуке, када су у нападу уништиле инсталације.

Иако је употреба „супер оружја“, Карла и Доре, можда поткопала морал совјетских бораца након што су засути са више тона пројектила, ова оруђа нису допринела квалитету извршене артиљеријске припреме. Одговорност за то лежи свакако на генералу Цукерторту (Johannes Zuckertort), команданту 306. артиљеријске команде, који је прекршио основно правило употребе артиљерије у подршци снага, а  то је да је дозволио скупим оруђима да гађају са премало граната превише циљева, што је за резултат имало то да нити један од циљева није био уништен. Дора је располагала са свега 48 пројектила, али ју је Цукерторт употребио за гађање осам различитих циљева. Даље, супертешка артиљерија калибра 420 мм и већа је остала без муниције на почетку офанзиве тако да су највећи успех када је артиљерија у питању остварен употребом чешких минобацача калибра 305 мм и хаубицама 240 мм.

Немачка авијација је током периода 3. – 6. јуна такође наставила са нападима на совјетске одбрамбене положаје, изручивши укупно 1 694 тона бомби. Како су скоро сви бомбардери базирали у кругу од 5 00 км од Севастопоља, могли су да у току дана изврше више авио полетања. 14. обалска батерија на западној страни Севастопоља је погођена 3. јуна, када је уништен један од четири топова калибра 152 мм. Остале батерије обалске артиљерије су биле тешке за погађање. Даље, Луфтвафе је поново био неуспешан када је реч о спречавању Црноморске флоте да у истом периоду превезе још 2 551 војника у Севастопољ. У међувремену, совјетска 3. специјална ваздухопловна група је наставила да делује на небу изнад Севастопоља са неких 50-60 авио полетања на дан. Совјети су велики део своје артиљерије држали по страни, страхујући да ће их Немци уништити, били Штукама, било контрабатирањем. На почетку јуна, Севастопољски одбрамбени рејон је располагао са око 200 до 300 пројектила по хаубици и са око 600 до 700 мина по минобацачу. Ипак, совјетски осматрачи су били опрезни тако да су, када потврде локацију немачке артиљеријске јединице јављали једној од „батерија снајпера“ које су могле да дејствују и брзо промене положај. Током периода 2. до 6. јуна, Совјети су таквим дејствима успели да униште три немачка оруђа, међу њима и једну хаубицу калибра 280 мм.

30. корпус и румунски Планински корпус, 2. до 7. јуна

Насупрот ватреној моћи датој 54. корпусу, 30. корпус на југу и румунски Планински корпус у централном делу су имали врло скромну артиљеријску и ваздушну подршку. Мартинек, који је управљао како корпусном тако и дивизијском артиљеријом, почео је бомбардовање са укупно 171 топова и 36 ракетних лансера, распоређених у 18 батаљона. Даље, већи део Мартинекових средстава су била оруђа калибра 105 мм, два батаљона румунских топова и два батаљона застарелих немачких топова из периода Првог светског рата. Подршка тешке артиљерије била је ограничена на једну батерију са два чешка минобацача калибра 305 мм и две батерије хаубица калибра 240 мм, као и две батерије са три модерна топа К39 калибра 150 мм, који су имали максимални домет од преко 24 км.

Фон Манштајн је одлучио да 30. корпус крене у напад тек дан након почетка напада 54. корпуса, тако да 8. ваздухопловни корпус може већину налета да усмери на главном правцу напада. Како му је дат задатак на помоћном правцу напада, Фретер-Пико је намеравао да малим нападима пешадије, уз ударе артиљерије, постепено одлама делове спољног појаса совјетских утврђених положаја, уместо да иде на брзи продор – како је планирао командант 54. корпуса. За разлику од артиљеријске припреме на северу, којом је руководио генерал Цукерторт, Мартинек је користио атиљерију врло умерено, на познате совјетске положаје. Претежно је гађао положаје око Кадијковке, тврђаву Купе и Часовнају Гору. Советско контрабатирање је за резултат имало смрт око 100 припадника 30. корпуса, као и губитак хаубице 105 мм. На Фретер-Пиковом крилу, румунски Планински корпус је за артиљеријску припрему одвојио свега пар батерија.

Фретер-Пико је одлучио да први потез начини на левом крилу корпуса, надајући се да ће потиснути Совјете са високог земљишта источно од Балаклаве. У 0400 часова 7. јуна, након 15-минутне артиљеријске припреме, 3. батаљон 49. ловачког пука 28. пешадијске дивизије се убацио на ниско земљиште између врхова Црвени I и II, које се налазило у рукама 2. батаљона совјетског 381. стрељачког пука. Немачки Јегери су успели да убаце неколико људи на врх малих узвишења али су ускоро отерани минобацачком и митраљеском ватром. Ипак, део ловачког батаљона је могао да се провуче поред главних совјетских положаја и пребаци се на врх Црвени III, где је брзо почео да се укопава. Совјетски противнапад на ову истурену јединицу је одбијен, али је сама позиција била нестабилна. У 0420 часова, батаљон из 83. ловачког пука је напао на утврђене положаје 456. НКВД пука на Шулцбахер брду. Упркос концентрисаној артиљеријској ватри, НКВД пук је био чврста и дисциплинована јединица која је држала свој положај. Јегери су одбијени тек употребом противавионских топова. Међутим, војници из 83. ловачког пука су успели да заузму утврђени положај на врху брега у близини винарије, чиме су ојачали позиције на врху Црвени III. 109. стрељачка дивизија генерал мајора Новикова (Петр Георгиевич Новиков) је реаговала на ова мања напредовања немачких снага серијом смелих противнапада и сталном баражном ватром минобацача које су смањиле бројно стање ловачке чете на положају Црвени III са 70 на 20 војника, а друге чете на 30 војника. Стрелци генерала Новикова су наставили да нападају у малим групама током целе ноћи и постепено потиснули јегере на почетне положаје. Немачки 30. корпус је до поноћи изгубио око 500 војника и потиснут на почетне положеје. Совјетска контрабатирајућа ватра је била делимично ефикасна, уништивши батерију од 4 лансера ракета калибра 150 мм и хаубицу калибра 149 мм.

Док је 28. лака дивизија испипавала ситуацију на левом крилу 30. корпуса, румунска 1. планинска дивизија је неколико пута покушала да заузме врхове Шећерну главу и Северни нос на десном крилу корпуса. Упркос подршци артиљерије 30. корпуса, румунске снаге нису успеле да направе било какав напредак и лако су одбијене од стране 769. стрељачког пука. Почетни потези генерала Фретер-Пикоа су били сувише слабашни и немаштовити, ако се узме у обзир да су Совјети имали више од шест месеци времена да утврде ове положаје. Фон Манштајн је био разочаран губицима које је претрпео 30. корпус, тако да је наредио Фретер-Пикоу да прекине са таквим начином употребе снага.

„X“ – дан, 7. јун 1942.

Након пет дана бомбардовања, Совјети су очекивали готово тренутни напад. У вече 6. јуна, совјетска артиљерија је започела гађање просторија за које је претпостављала да ће послужити за концентрисање немачких снага. Упркос томе, немачка 306. артиљеријска команда је започела једночасовно масивно бомбардовање подручја између гребена Хацијус и Трапеза. Учествовали су и Один и Тор, испаливши укупно 54 пројектила на положаје 30. обалске батерије и Бастион I, као и на циљеве око Белбека. Пешадијски топови и минобацачи су гађали предњи крај совјетске одбране у долини Белбек, док су лансери ракета Nebelwerferгађали положаје друге линије. Минобацачи калибра 305 мм су гађали кључне тачке, као што је био Олберг. За разлику од претходних пет дана, немачка артиљерија је гађала максималном брзином гађања и није правила паузе ради процене ефеката дејства. Ефект на предњем крају сопвјетске одбране око Штеленберга (кота 124) је био запањујући, јер су погађани положаји пешадије. Далекометни топови су гађали топове у позадини совјетских снага, посебно резерве и познате артиљеријске положаје. Совјетска 7. бригада морнаричке пешадије, која се налазила у резерви иза линија, била је погођена и изгубила већи део од 200 новопристиглих бораца којима је требала да се попуни. Дора је наставила да расипа гранате гађајући око слагалишта муниције Бела стена, што је изазвало оштар прекор и самог Хитлера, који није одобравао такво беспотребно расипање ресурса.

Немачка радна карта

Чак и пре него што су утихнула немачка артиљеријска оруђа, 436. пешадијскеи пук 132. пешадијске дивизије је већ кренуо југозападно ка реци Белбек. У 0425 часова, 22. пешадијска дивизија је кренула у напад са сва три пешадијска пука на линију југозападно од Олберга. На правцу наступања 16. и 47. пешадијског пука налазила се кота 124, код Немаца познато као Штеленберг. Ово узвишење је тучено артиљеријом пет дана тако да су Совјети ту оставили само 5. чету 2. батаљона 79. бригаде морнаричке пешадије, док су друге две чете биле у резерви. Бомбардовање је тешко уздрмало остављену 5. чету, а Совјети нису имали шансе да доведу резерве на положаје пре него што су се појавиле прве јуришне групе из 16. и 47. пешадијског пука. Немци су морали да прођу густо минско поље са положеним противпешадијским минама испред коте 124, што је браниоцима дало време за опоравак и отварање митраљеске ватре на немачку пешадију. Ипак, немачке јуришне групе су биле добро увежбане и ускоро су се пробиле кроз минске и жичане препреке. 5. чета се храбро борила али је морала да напусти положај и повуче се на резервни. Генерал мајор Волф (Ludwig Wolff) је наредио својим пуковима да наставе напад. Први батаљон 47. пешадијског пука под командом мајора Алвермана (Gustav Alvermann) је успео да се провуче кроз простор између минских поља јужно од Штеленберга и да у 0815 часова заузме резервне положаје 79. бригаде морнаричке пешадије. Алверман, који је одликован Витешким крстом за своју улогу у заузимању аеродрома Валкенбург у Холандији маја 1940, гине у борбама око Ејзенбанберга. У међувремену, на левом крилу 54. корпуса, 50. и 24. пешадијска дивизија ради подршке, у времену од 0740 до 0630 часова нападају са по два пука преко Камишлиј јаруге. Артиљеријска припрема је била мање ефикасна у овом подручју, а нагиби и пошумљеност терена су отежавали кретање, посебно за јуришне топове. За кратко време, совјетски противтенковски топови су успели да униште 4 од 12 немачких јуришних топова, тако да је напад пропао.

22. пешадијска дивизија је наставила са лаганим напредовањем ка Олбергу. Њена 16. пешадијска дивизија је у 1330 часова након тешких борби заузела коту 126 – познату као Бункерберг. Бункерберг је држао батаљон из 747. стрељачког пука 172. стрељачке дивизије. Та кота је представљала границу између 172. стрељачке дивизије и 79. бригаде морнаричке пешадије, као и границу између Сектора III и IV. Напад 54. корпуса био је усмерен на тај спој тако да је Хансен наредио 22. пешадијској дивизији да се припреми за координисани напад на Олберг након извршеног бомбардовања из авиона и артиљеријом. 132. пешадијска дивизија, још увек око Белбека, је добила задатак да подржи напад на Олберг са севера.

306. команда артиљерије је у 1430 часова кренула са гађањем положаја Трапез (кота 195), јер је овај положај, који је посела 50. пешадијска дивизија, покривала лево крило немачких снага. Након тешких борби, Трапез је у 1615 часова пао у руке Немаца. Главни напад на Олберг је започет у 1525 часова, масовним нападом Штукама и артиљеријском припремом из већег дела оруђа корпусне артиљерије. Док је 16. пешадијски пук покушавао да напредује ка источном крилу Олберга, 2. батаљон 165. пешадијског пука је успела да се убаци са севера и обезбеди северну падину. Међутим, немачка пешадија је била исцрпљена тако да није успела да помери 3. батаљон совјетског 514. стрељачког пука. У 1835 часова Немци су заузели део Олберга, али је напад већ јењавао. На левом крилу 54. корпуса, 24. пешадијска дивизија је коначно успела да се пробије, напредујући ка коти Ејхохе (кота 205.7) и скоро опколивши предњу линију одбране 95. стрељачке дивизије. На десном крилу корпуса, 132. пешадијска дивизија је постепено чистила подручје око села Белбек и почела да потискује 95. стрељачку дивизију.

Током дана, Совјети су извршили противнапад уз употребу минобацача, артиљерије и авијације. Минобацачка ватра 25. стрељачке дивизије је била посебно јака на положајима 50. и 24. пешадијске дивизије у Камишлиј јарузи, изазвавши знатне губитке. У међувремену, совјетски пилоти су извели три велика ваздушна напада на положаје 22. пешадијске дивизије око Штеленберга и поред Олберга. Једини значајнији противнапад совјетских снага 7. јуна био је напад батаљона из резерве 747. стрељачког пука као покушај да се поново заузме Ејзенбанберг, који је глатко одбијен од стране 16. пешадијског пука.

Немачки губици у борбеним дејствима 7. јуна, када је реч о 54. корпусу – били су значајни, са најмање 2 357 у четири дивизије, од чега 340 погинулих. Први и трећи батаљон 47. пешадијске дивизије је био нарочито погођен у дејствима око Ејзенбанберга. Корпус је истрошио и велику количину муниције – 3 939 тона. Само 132. пешадијска дивизија је своје следовање муниције истрошила ко поднева. Иако 54. корпус није успео да пробије спољне линије одбране, напредовали су нека 2 км кроз терен густо посут минама, жичаним препрекама и бункерима. На совјетској страни је такође било доста губитака; најмање три батаљона је у потпуности уништено. Совјетима се никако није допадала чињеница да су обимне препреке око Камишлиј јаруге тако брзо савладане…

Исцрпљујућа битка, 8. – 12. јуна 1942.

Хансенов 54. корпус је током првог дана успео да пробије спољну линију совјетске одбране у близини линије додира сектора III и IV совјетске одбране. Немци су намеравали да наставе продор пре него што Петров поправи штету. Међутим, Совјети су са 1. батаљоном 2. перекопског пука и 6 лаких тенкова Т-26 из 81. тенковског батаљона извршили слаб противнапад код Ејхохеа, како би ослабили притисак на скоро опкољени 287. стрељачки пук. Совјетски противнапад је пропао, пре свега због лоше координације између тенкова, артиљерије и пешадије. У 1000 часова, након 30-минутне артиљеријске припреме, 54. корпус је наставио са дејствима, тежиштем на координисаном напредовању 22. и 132. пешадијске дивизије. 132. пешадијска дивизија је успела да заузме Олберг и већи део гребена Хацијус. 437. пешадијски пук се кретао западно, а 436. пешадијски пук скоро 2 км југозападно од Олберга. У међувремену је 22. пешадијска дивизија напредовала више од 1 км југозападно од Ејзенбанберга и прегазила већи део 79. бригаде морнаричке пешадије. Совјети су још увек држали железничку станицу и утврђене положаје познате као „Форстхаус“ са остацима 79. бригаде морнаричке пешадије. Петров је имао мало резерви за повезивање јединица на предњем крају одбране. Један батаљон, 1/241. стрељачког пука, ужурбано је маршевао како би блокирао 132. пешадијску дивизију да опколи утврђење Максим Горки I. Током дана, Петров је био хендикепиран лошим комуникацијама које су му отежавале процењивање немачког напредовања, док су ваздушни напади отежавали покрет снага из резерве током видног дела дана. Хансенов 54. корпус је 8. јуна изгубио више од 1 700 војника, али је успео да се уклини 3 км у дубину и 5 км у ширину спољног прстена одбране Севастопоља.

Сутрадан, 9. јуна, 54. корпус је наставио споро напредовање у централном делу. 22. пешадијска дивизија је заузела напуштену артиљеријску касарну и железничку станицу на Микензиевји Гори, док је 50. пешадијска дивизија успела да опколи „Форстхаус“. Међутим, 54. корпус је био мање успешан у нападима на крила, где је покушај 437. пешадијског пука 132. пешадијске дивизије да напредује ка тврђави Максим Горки I два пута одбијен. Совјетски противнапади 95. стрељачком дивизијом у 1000 и 1300 часова у потпуности су зауставили напредовање немачке 132. пешадијске дивизије. На левом крилу корпуса, 24. пешадијска дивизија се налазила у шумама близу Еихохеа, одбијајући узастопне совјетске противнападе. У 1030 часова 9. јуна, Совјети су чету тенкова Т-26 из састава 81. тенковског батаљона употребили за блокаду даљег немачког напредовања у овом подручју. Петров је у међувремену повукао остатке десетковане 172. стрељачке дивизије са прве линије и на њихово место довео 345. пешадијску дивизију, како би спречио пробој из правца железничке станице на Микензиевји Гори. 10. јун је био релативно тих дан за обе стране. Једина значајна акција се догодила око Форстхауса, где је 50. пешадијска дивизија елиминисала јединице другог ешалона 79. бригаде морнаричке пешадије. Хансен је 213. пешадијски пук употребио за појачавање напредовања 132. пешадијске дивизије ка тврђави Максим Горки I. Током 9. – 10. јуна, 54. корпус је изгубио још 2 772 војника.

Петров је схватао да ће се ратна срећа окренути против њега, те је стога наредио командантима Сектора III и IV да у јутро 11. јуна изведу обухватни напад којим би одсекли немачке снаге у зони око Форстхауса. Совјети су овде по први пут ангажовали већи део артиљерије за подршку напада.  Ипак, артиљерија није могла да анулира немачку премоћ у ваздуху. Противнапад на положаје 132. пешадијске дивизије на Хацијус гребен  је био одбијен, али је противнапад знатно редуковане 79. бригаде морнаричке пешадије и 345. стрељачке дивизије успео да продре у зону додира 24. и 50. пешадијске дивизије. Један део совјетских бораца је успео да се пробије скоро до Форстхауса. Међутим, совјетске снаге нису могле да издрже темпо противнапада. Немачки авиони су их бесомучно митраљирали  и засипали бомбама. Хансен је кренуо да 22. пешадијском дивизијом потискује централни део фронта. Напредовали су до подножја брда на коме се налазила тврђава Стаљин и формирали избочину у совјетским линијама. Следећи дан је био релативно миран, иако су совјетске снаге извршиле два мања противнапада на положаје 213. пешадијске дивизије на Хацијус гребену. Дејства 11. и 12. јуна коштале су Хансена још 1957 људи, али су совјетске линије на северној обали сада биле врло растегнуте и танке, а скоро све снаге из резерве су већ уведене у борбу.  Сматрао је да би један напад могао решити целу битку. Једино питање је било да ли је Хансенова изнурена пешадија могла да сломи браниоце… На јужној страни, Фретер-Пико је са 28. пешадијском дивизијом покушао још једном да заузме и обезбеди врхове Црвеног и Ружиног брда (нем. Zinnober и Rosenhugel), али је једино успео да остане затворен у исцрпљујућој, неодлучној бици са 381. стрељачким пуком. Између 8. и 10. јуна, 30. корпус је изгубио 496 војника, а да није постигао никакав резултат у борбама против Новикове 109. стрељачке дивизије. Након четири дана безуспешних напада, Фретер-Пико је у јутро 11. јуна коначно започео свој главни напад на централни део Сектора II.

Из састава 72. пешадијске дивизије за пробој совјетских линија између Часовнаје Горе и Кaмарија је одређен 401. пешадијски пук. Након релативно кратке артиљеријске припреме, 1. батаљон 401. пешадијског пука напада Часовнају Гору са југозападне стране и успева да заузме положаје уз помоћ јуришних топова. Даље на југу, 3. батаљон 401. пешадијског пука успева да направи удубљење у совјетским линијама јужно од села Камариј. 401. пешадијски пу кје наставио да напада са три батаљона током 10. и 11. јуна, уз подршку делова 124. пешадијског пука, тако да је постепено потискивао совјетске снаге око Камарија. Командант Сектора II је одлучио да повуче два ослабљена батаљона 778. стрељачког пука из Камарија и замени их батаљонима из резерве. Међутим, совјетски покушај да доведе свеже снаге поклопио се са великим нападом 72. пешадијске дивизије којим је направљен клин у совјетским линијама дубине 2 км. Док се 124. пешадијски пук пробијао кроз густо минско поље ка Камарију, 401. пешадијски пук и 72. извиђачка група (тешка оклопљена кола) су успели да се пробију кроз положаје 602. пешадијског пука који се се налазили на насипу пута. Немци су дивизијску резерву – 266. пешадијски пук увели у борбу када су Совјети из борбе извлачили изнурене и десетковане јединице. Свеже убачени пук из резерве је успео да прође кроз разорене совјетске линије одбране и заузме совјетске артиљеријске положаје код тврђаве Купе (на тој позицији се 1854. налазио редут бр. 1). Губитак Камарија је био озбиљан, али су Совјети још увек држали важне делове спољне линије одбране у Сектору II и главни одбрамбени појас на гребену Сапун горе је био нетакнут. Совјетски губици током борби у Сектору I и II у периоду од 7. до 12. јуна бројали су најмање 2500 војника, од којих је 700 било заробљено. На дргој страни, немачки 30. корпус је изгубио 2 659 војника, међу којима 394 погинулих.

Тврђава Стаљин, 13. јуна

Да би стигао до северне ивице залива Севернаја, Хансенов 54. корпус је морао да заузме тврђаве Стаљин и Волга на врху великог узвишења јужно од железничке станице. Совјетски гарнизон у тврђави Стаљин се састојао од 365. артиљеријске батерије под командом капетана Николаја Воробјева, 61. противавионским пуком (4 ПАТ-а калибра 76,2 мм) и нешто пешадијских јединица за подршку из 1. батаљона 1165. стрељачког пука (345. пешадијска дивизија), што је укупно бројало мање од 200 војника. „Тврђава“ је у ствари био бетоном ојачан положај противавионске артиљерије, окружен са 4 м дебелим препрекама израђеним од бодљикаве жице. Три бетонска митраљеска бункера су обезбеђивала заштиту од блиског напада са истока и југа, али је са севера тврђава била врло рањива. Иза и испред појаса препрека од бодљикаве жице су ископани ровови са наткривком, што је омогућавао саобраћај током артиљеријског напада. Било је и доста земљаних и дрвених бункера који су штитили прилазе главним положајима. Тврђава Стаљин је био добро утврђени положај, а браниоци су били свесни да се од њих очекује да се боре до смрти.

Немци су за напад на тврђаву Стаљин изабрали релативно свежу формацију, 16. пешадијски пук под командом пуковника фон Чолтица (Dietrich von Choltitz). Овај пук је у борбама већ изгубио шест командира чета, али је још увек располагао са 813 војника, спремних за борбу. Наређење за полазак са резервних положаја је пристигло 12. јуна. Рејон прикупљања се налазио у близини железничке станице. Фон Чолтиц је одлучио да на главном правцу напада употреби 1. батаљон, са око 200 војника под командом мајора Јохана Арндта (Johannes Arndt). Пет самоходних јуришних топова StuG III, инжињеријска чета и одељење противтенковских топова са два топа калибра 37 мм се кретало иза Арндтовог батаљона. Трећи батаљон капетана Шредера (Hermann-Albert Schrader), са око 110 војника, је подржавао 3. батаљон на главном правцу напада тако што је чистио западни нагиб узвишења. Борбена група састављена од митраљеске чете и пуковских јуришних топова би покушала да уништи совјетске минобацаче и митраљезе за које се знало да се налазе у Вучјој јарузи, на југоисточној страни тврђаве.

Задатак подршке напада су добили 306. армијска артиљеријска команда и 8. ваздухопловни корпус. Њихова дејства су требала да спрече Совјете да пошаљу појачања нападнутој тврђави. Дора није успела да неутралише тврђаву, али је серија напада Штука и 11 пројектила калибра 420 мм било довољно да униште три од четири топова калибра 76,2 мм. У 1900 часова, дивизијска артиљерија 22. пешадијске дивизије, потпомогнута батеријом минобацача калибра 210 мм и неколико оруђа калибра 280 и 350 мм, отвара ватру на тврђаву Стаљин и оближњу тврђаву Волга.

Фон Чолтиц је покренуо свој пук ка тврђави Стаљин у 0300 часова 13. јуна, али као и у многим ноћним нападима, план је убрзо почео да се распада под теретом борбе. Арндтов 1. батаљон је покушавао да се убаци у мањим групама ка северној страни брда али је откривен на самом нагибу и засут минобацачком и митраљеском ватром из Вучје јаруге. Немачка баражна ватра није успела да неутралише совјеетске минобацаче на задњем нагибу. Ватра совјетских минобацача је приморала Арндта да свој батаљон пребаци западније, у зону 3. батаљона, што је довело до мешања јединица. Два командира чете из 1. батаљона су рањена, што је додатно повећало конфузију. Преостали немачки официри и подофицири су повели напад на истурене совјетске положаје. До 0400 часова јуришни тимови су успели да пробију жичану препреку тврђаве Стаљин, али су сва четири командира чете настрадали, тако да је напад јењавао, јер је ручним гранатама требало заузимати ров по ров. Пет јуришних топова из састава 1. батерије 190. батаљона јуришних топова је напало бункере који су им били у домету. Пионири из 3. чете 744. пионирског батаљона су експлозивним пуњењима и димним бомбама успели да униште неколико бункера. Три бетонска митраљеска бункера – који су били окренути у погрешном правцу – коначно су уништени када је придодато противтенковско одељење довукло топове 37 мм Пак 36 на 15 м од бункера. Неки од совјетских војника су се предали након што су нападнути бункери, али их се бар 30 борило до смрти у бункеру.

Тврђава Волга се ангажовала тек у 0530, када су борбена дејства око тврђаве Стаљин почела да јењавају… Свега 425 м југозападно од тврђаве Стаљин, са Волге је отворена ватра из минобацача и противтенковских топова. Три јуришна топа су погођена, а остали су се повукли у подножје брда. У око 0630 часова, из Вучје јаруге је кренуо совјетски противнапад јединице ранга чете, који је одбијен митраљеском ватром из подржавајуће борбене групе. Када је постало јасно да су совјетски положаји изгубљени, совјетска дивизијска артиљерија отвара ватру на тврђаву Стаљин, од које гине капетан Шредер, командант 3. батаљона.

Немци су у 0700 часова јавили да је заузета тврђава Стаљин, иако су се неки бункери држали све до 1500 часова. У овом нападу су погинула 32 војника 16. пешадијског пука, 136 је рањено а два су нестала – отприлике половина бројног стања. Међу губицима су се налазили скоро сви немачки официри којима је располагао 16. пешадијски пук, тако да је пуковски ађутант послат да организује одбрану тврђаве Стаљин. Већи део совјетске посаде је погинуо, сем 20 војника који су заробљени. Иако је 1. батаљон 16. пешадијског пука имао свега 91 војника на тврђави, Петров није ни покушао да поново заузме тврђаву, што ће се показати као кобна грешка.

Борбена дејства од 14. до 16. јуна

Пошто је тврђава Стаљин заузета, а совјетска одбрана у северном делу скоро сломљена, Хансен је одлучио да пребаци тежиште и елиминише претњу по своје лево крило. Како топови калибра 305 мм тврђаве Горки I нису играли велику улогу у тренутним борбеним дејствима, совјетска 95. стрељачка дивизија је извршила противнапад на крило 132. пешадијске дивизије на Хацијус гребену. Фон Манштајн је био приморан да ојача 132. пешадијску дивизију прво са 213. пешадијским пуком, а потом и са два батаљона 97. пешадијског пука из неактивне 46. пешадијске дивизије која се налазила код Керча. Један пропуст у фон Манштајновом плану био је да је на 3 км фронта од морске обале до Белбека оставио недовољне снаге, што је значило да је 95. стрељачка дивизија могла да употреби своје батаљоне из резерве за противнапад.

132. пешадијска дивизија је 14. јуна кренула у напад са два батаљона 437. пешадијског пука и успела да напредује неких 300 м јужно од Хацијус гребена. Следећег дана, 132. пешадијска дивизија је напала са пет батаљона и приближила се Бастиону I на неких 900 метара. Противнапад 95. стрељачке дивизије  се наставио, али мањом жестином. 132. пешадијска дивизија је 16. јуна са осам пешадијских батаљона у линији, консолидовала редове у зони противтенковског рова западно од Хацијус гребена док је на брзину формирана јединица  од пионира и панцерјегера започела чишћење долине реке Белбек. Током периода од 14. до 17. јуна, 54. корпус се усмерио на уништење совјетских снага у  Сектору IV, док су 50. пешадијска дивизија и 4. румунска планинска дивизија полагано потискивале 25. и 345. стрељачку дивизију назад ка Мартиновској клисури.

Петров је имао скромне резерве, али је у појачање 345. стрељачкој дивизији 11. јуна послао два батаљона 7. бригаде морнаричке пешадије. 79. бригада морнаричке пешадије је још увек била на положајима, али је смањена на свега 35% бројног стања. У време пада тврђаве Стаљин, три пука из састава 345. стрељачке дивизије која су бранила подручје између тврђаве Волга и Сибир су остала са по 400 војника. Совјетска линија у Сектору III је била још увек релативно снажна, али је Сектор IV био близу слома. На блокади пута ка тврђави Горки I су била ангажована три батаљона 95. стрељачке дивизије и два батаљона 7. бригаде морнаричке пешадије – све скупа само 1 000 војника.

Совјетска морнаричка пешадија у борби

На југу, Фретер-Пикова офанзива је наставила да шири удубљење у совјетским линијама, начињено 13. јуна. 72. и 170. пешадијска дивизија су током 14. и 15. јуна напредовале на запад још неких 1300 метара. Новиков је 17. јуна одлучио да повуче своје снаге ка Кадјиковки, северно од Балаклаве. Совјетске спољне линије су лагано смањивале отпор. 386. и 388. стрељачка дивизија су се повукле ка Сапун Гори.

Немачки 72. извиђачки батаљон се 18. јуна провукао кроз празнину у совјетским линијама и заузео брдо познато под називом Орлово седло, које се налазило на јужним прилазима Сапунској Гори. Између 18. и 20. јуна, румунска 1. планинска дивизија је коначно могла да заузме Северни нос, Шећерну главу и мост Денкмал, ослобађајући десно крило 30. корпуса.

У периоду од 14. до 20. јуна немачки 30. корпус је изгубио још 2 646 људи и напредовао 3 км кроз централни део совјетских спољних линија одбране, успевши да уништи већи део 388. стрељачке дивизије. 30. корпус је заробио око 1 100 совјетских војника и врло мало тешког наоружања. Совјетска батерија од 4 минобацача калибра 82 мм је заробљена 15. јуна, заједно са 1 500 минобацачких мина, што је указивало да совјетске јединице нису оскудевале у муницији. Даље, Совјети су још увек чврсто држали обалу код Балаклаве, а Немци још увек нису стигли до главног одбрамбеног појаса на Сапунској Гори.

Пробој 17. јуна

У око 0500 часова 17. јуна, Хансен је са ојачаном 132. пешадијском дивизијом напао положаје 95. стрељачке дивизије, који су се налазили око тврђаве Максим Горки I, док су 22. и 24. пешадијска дивизија напредовале кроз централни део совјетских линија око железничке станице. Део 24. пешадијске дивизије је доведен са левог крила немачких снага и убачен између 132. и 22. пешадијске дивизије. Довођење свежих снага у овај рејон је омогућио велико напредовање ка тврђави Молотов и граду Бартењевка. 132. пешадијска дивизија је извиђачким батаљоном тражила слабу тачку на обали ка граду Љубимовка и изненадила ослабљени 161. стрељачки пук. Јака баражна артиљеријска ватра и напади из ваздуха су вршени током целог трајања напада, што је лоше деловало по морал совјетских бораца. Удари дуж целе линије фронта су се одвијали непрекидно, так ода је 95. стрељачка дивизија сломљена и у 0520 часова немачке јединице пешадије су успеле да се пробију јужно од тврђаве Максим Горки I. Преживели борци из састава 95. стрељачке дивизије су се повукли дуж обале како би формирали линију око Љубимовке и 12. обалске батерије,  чиме је тврђава Максим Горки I препуштена својој судбини.

Конструкција тврђаве Максим Горки I

Јединице из састава 436. и 437. пешадијског пука су већ у 0900 часова биле на домак тврђаве Максим Горки I, али је 132. пешадијска дивизија тек после подне кренула да је осваја. У нападу 27 авиона типа Штука, изведеном у 1630 часова, погођена је западна артиљеријска купола, тако да су топови заћутали. Око 300 совјетских војника (посаде бродских топова и пешадинци из 95. стрељачке дивизије) је држало Бастион I и блок купола.

У међувремену, 22. и 24. пешадијска дивизија су на централном делу у око 0300 часа почеле да шаљу ударне групе и брзо продрле кроз слабу совјетску линију око железничке станице. 31. пешадијски пук је напао совјетски положај на брду познатом као Анаберг који је блокирао Лучки пут ка заливу Севернаја. Овде су Немци за уништавање бункера по први пут употребили возила за рушење на даљинско управљање типа BIV (шест комада). Резултати употребе нису били баш импресивни: једно возило је екплодирало пре времена, убивши операторе, а два су улетела у минска поља. Два тенка PzKpfw III из којих је управљано BIV-овима су уништена противтенковском ватром. Свега два даљински управљивих возила је дошло до својих циљева, уништивши пар дрвених бункера. Упркос оваквом почетку, два пешадијска батаљона 31. пешадијског пука је ускоро освојило брдо Анаберг и кренули да освоје тврђаву Сибир изненађењем. Тврђава је заузета у 0510 часова. Када је коначно свануло, 306. армијска артиљеријска команда је прикупила три батаљона вишецевних ракетних лансера Nebelwerfer како би обезбедила баражну ватру за потребе 24. пешадијске дивизије. Ватра ова три батаљона је изазвала велика оштећења на совјетским линијама.  Фон Тетау (Hans Bernhard Carl Otto von Tettau) је напао 31. и 102. пешадијским пуком, уз подршку две батерије јуришних топова са 19 самохотки StuG III и две тенковске чете из 300. тенковског батаљона са тенковима типа PzKpfw III. Напад 24. пешадијске дивизије је постигао брз успех и успео да у 0700 часова прегази тврђаве Чека, ГПУ, 45 минута касније и тврђаву Молотов и да избије у предграђе Бертењевке. На левом крилу фон Тетауа, 22. пешадијска дивизија је у вечерњим часовима успела да освоји тврђаву Волга. Фон Рихтхофенов 8. ваздухопловни корпус је употребио све расположиве авионе за низ концентрисаних напада на подручје Северног залива, почевши од 1120 часова, тако да до поднева Петров није више имао кохерентну одбрану на северној страни залива Севернаја.

Немци су успели да овим нападом продру 2 км на централном делу и изолују или униште већи део совјетских јединица у 3. и 4. сектору одбране: 95. и 172. стрељачку дивизију. Само је 25. стрељачка дивизија још увек била на положајима и све до краја 17. јуна остала борбено употребљива. Петров је увео у борбу 138. бригаду морнаричке пешадије, која је искрцана 12. и 13. јуна како би се ојачала одбрана. Појава ове свеже јединице, са преко 2 600 људи, спречило је Немце да истог дана стигну до залива Севернаја. Како било, Хансенов 54. корпус је извршио задатак, иако је морао да остане без још 1 000 војника.

Колапс Сектора IV, 18. до 23. јуна

Већи део онога што је остало од 95. стрељачке дивизије и јединице подршке придодате овој дивизији нашле су се збијене у 2 км дугом џепу на обали Црног мора, између Љубимовке и 12. обалске батерије (Немци је називају Батерија Чишкова). 132. пешадијска дивизија није траћила време тако да је 436. пешадијски пук напао на 12. обалску батерију 18. јуна у 1100 часова. Напад је водио командир 2. чете 3. пионирског батаљона – поручник Вак (Wack). У северни део батерије је ушао у 1900 часова. Опремљени са довољно екплозива и бацача пламена, Вакови људи су методично чистили казамате док су јединице пешадије напале на ровове са обе стране батерије. Последњи браниоци, њих 36 артиљераца, су се предали 19. јуна у 0900 часова. Вак је изгубио 22 човека, од којих је 7 погинулих, 14 рањених и 1 нестао. Како се 12. обалска батерија предала, ускоро су од отпора одустали и остаци 95. стрељачке дивизије.

У међувремену, остатак Хансеновог 54. корпуса је напао климаву совјетску одбрану северно од залива Севернаја. Бартењевка је пала у руке 24. пешадијске дивизије 18. јуна док је 22. пешадијска дивизија напредовала до ивице Вучјег кланца. Ипак, Совјети на северној страни залива још увек су могли да се боре, тако да је Петровнаредио 138. бригади морнаричке пешадије да 19. јуна у 0400 часова изведе противнапад на лево крило 22. пешадијске дивизије. Овај противнапад је пропао због недостатка артиљеријске и подршке из ваздуха. 22. пешадијска дивизија је 20. јуна дошла на домак залива Севернаја.

24. пешадијска дивизија је 20. јуна у 0900 часова напала батерију Лењин и суседну Северну тврђаву. Батерију Лењин је држала 366. противавионска батерија, која је већ изгубила три (од укупно четири) топа калибра 76 мм. Морал ове јединице је био сломљен вишедневним бомбардовањима, тако да када су немачки 1. батаљон 97. пешадијског пука и 132. пионирски батаљон напали на батерију – дошло је до предаје Совјета. Међутим, Северна тврђава је била 300 м дуго утврђење из 19. века, звездастог облика, заштићена 5 м широким противтенковским ровом и са преко 1 000 положених мина. Унутар тврђаве су се налазила 32 бетонска бункера, седам оклопљених купола и 70 букера изграђених од земље и балвана. Командно место 61. противавионског пука налазило се у казамату унутар тврђаве. Јуришне јединице из 2. батаљона 31. пешадијског пука и 24. пионирски батаљон су прилазили са источне стране тврђаве. 300. тенковски батаљон је располагао са три даљински управљива возила BIV, која су убрзо након изласка из заклона уништена јаком противтенковском ватром. Немцима је било потребно девет часова борби да би успели да упадну у спољне ровове тврђаве. Немци настављају напад у јутро 21. јуна и убрзо продиру у тврђаву. Тврђава у 1130 часова пада у немачке руке, заједно са 182 заробљеника.

Након пада Северне тврђаве, Петров наређује евакуацију преосталих совјетских јединица са северног дела залива Севернаја. Евакуација је била неуспешна, јер је чамаца било врло мало, а немачка артиљерија је гађала оне који би се отиснули. Уместо тога, већина совјетских јединица из Сектора IV се склонило у тунеле и пећине дуж ивице залива. 22. и 24. пешадијска дивизија су очистиле већи део преживелих браниоца током 22.и 23. јуна. Око 800 совјетских рањеника се налазило у згради близу тврђаве Константиновски, на северном улазу у залив Севернаја. Ова тврђава је потицала с краја 19. века и била је тешко оштећена у нападима немачке авијације. Група од 74 војника под командом капетана Јевсејева је бранила тврђаву све док им није нестало муниције; њих 26 је заробљено у јутро 23. јуна.

Остаци Сектора III су се сводили на 4 км дугу линију на пошумљеним узвишењима северно од Мартиновске клисуре. Иако су 138. бригада морнаричке пешадије и остаци 2. перекопског пука имали чврсту одбрану око брда званог Јеврејски нос на источном делу залива, десно крило које је држала 25. стрељачка дивизија практично је висило у ваздуху услед недостатака добрих положаја за одбрану. Завршивши са Сектором IV, Хансен се сада усмерио на Сектор III. Немачки губици су били велики, батаљони у 65. пешадијском пуком сведени су на по 125 војника сваки, док су пукови из 50. пешадијске дивизије сведени на по 600 људи. Међутим, два командира вода из 138. бригаде морнаричке пешадије дезертирају и Немцима саопштавају податке о совјетској одбрани. У 0530 часова 22. јуна, 22. и 50. пешадијска дивизија, као и борбена група са извиђачким батаљоном као окосницом, 190. батаљон јуришних топова, делови 72. пешадијског пука и 46. пешадијска дивизија нападају и лагано постискују совјетску линију. Немци су употребили своју омиљену тактику, напипали су слабо чувану границу између 64. и 287. стрељачког пука 25. стрељачке дивизије, засули је артиљеријском ватром и потом употребили јуришне топове и борбену групу. Борбена група је успела да до следећег јутра продре 2 км у дубину совјетске одбране, прегазивши делове 25. стрељачке дивизије и направивши озбиљно удубљење у совјетској одбрамбеној линији. У међувремену је 50. пешадијска дивизија напала и заузела узвишење Јеврејски нос. До краја 23. јуна, Сектор III се распао. Остаци 345. стрељачке дивизије су били заробљени у Вучјој клисури, а 25. стрељачка дивизија и 79. бригада морнаричке пешадије сведене на око 4 батаљона.

30. корпус напредује, 21. до 28. јуна 1942.

Током четврте недеље јуна, Фретер-Пиково напредовање се коначно приближило главном одбрамбеном појасу на Сапун Гори. Како би побољшао своју позицију пре напада, Фретер-Пико је осу напредовања пребацио са запада ка северу и узвишењу Федјукин. Пуковник Скутелник, командант 386. стрељачке дивизије и Сектора II, је очекивао директан напад на Сапун Гору тако да је на узвишењу оставио само ослабљен 772. стрељачки пук. Током ноћи 20/21. јуна Немци су довели два батаљона 420. пешадијског пука као појачање Сандеровој (Erwin Sander) 170. пешадијској дивизији. Сандер 21. јуна 391. и 420. пешадијским пуком напада положаје 772. стрељачког пука, прегазивши већи део узвишења Федјукин, пре него што је пуковник Скутелник могао да реагује. Румунски 1. планински корпус, који се налазио на десном крилу, такође је напредовао око 2 км и очистио ниже делове долине реке Чернаје и у ноћи 22. јуна заузео место преласка.

Фретер-Пико је сада имао већи део 170. пешадијске дивизије у кругу од 1-2 км од Сапун горе, али се може рећи да напад више није имао потребан залет. Након успешног напредовања од 21. и 22. јуна, 30. корпус је у наредних пет дана практично прешао у одбрану, настојећи да очисти остатке совјетских јединица са узвишења Федјукин и избочине око Орловог седла. Немци су искористили ово време да се реорганизују и одморе се, како би се припремили за коначни напад на Сапун гору. Већи део 28. лаке дивизије је повучен у резерву, замењујући „ад хок“ батаљон морнаричке пешадије и инжињеријски батаљон у држању обале у близини Балаклаве. Међутим, совјетски артиљеријски осматрачи на врху Сапун горе су могли да уоче многе тактичке покрете немачких јединица и да усмере разарајаћу артиљеријску ватру. Тако је у периоду од 21. до 28. јуна уништено десет артиљеријских оруђа 30. корпуса, међу којима се налазило и пет хаубица калибра 150 мм.

Док је 30. корпус привремено био ван борбе, румунски планински корпус је покушао да поправи ситуацију тако што је 24. јуна кренуо у напад. Румунској 18. пешадијској дивизији, која још увек није била коришћена у озбиљној борби, је наређено да нападне тешко утврђене совјетске положаје познате као Бастион II, на брдима источно од реке Чернаје. Подржана са око 100 артиљеријских оруђа из састава корпусне и дивизијске артиљерије, сва три пешадијска пука су напала уз пошумљени нагиб. Нису имали неког нарочитог успеха све док им се није придружила 1. планинска дивизија. Коначно, Бастион II је заузет 25. јуна у 1230 часова. Успевају и да одбију један совјетски противнапад. Генерал мајор Аврамеску, понет успехом, наређује 18. пешадијској дивизији и новопристиглој 4. планинској дивизији да наставе са чишћењем линије гребена ка реци Чернаји. 4. планинска дивизија је до 27. јуна заузела западни крај гребена, познат под именом Кегел. Немачка 132. пешадијска дивизија из састава 54. корпуса је 28. јуна напала остатке Сектора II на Светионик брду, када је уништила већи део блокираних совјетских војника. Петров је успео да спасе нешто артиљерије и повуче је на литице око Инкермана, али је имао проблем са неодовљном количином муниције. Хансенов корпус се повезао са румунским снагама и сада су Силе осовине држале сва узвишења источно од реке Чернаје.

Са 54. корпусом и румунским снагама спремним да јуришају на последњу линију одбране Севастопоља, Фретер-Пикове снаге су биле спремне да се укључе у битку. Концентрисао је већи део 170. пешадијске и румунске 1. планинске дивизије на висове Федјукин, са 28. лаком дивизијом у резерви. У међувремену је 72. пешадијска дивизија, без 105. пешадијског пука, држала 6 км дуг фронт од Орловог седла до Балаклаве.

Одлучујући дан, 29. јун 1942.

Како се приближавао крај месеца, фон Манштајн је очајнички покушавао да сломи отпор Совјета пре него што остане без подршке из ваздуха. Фон Рихтхофен и његов штаб су 23. јуна отишли за Харков како би припремили летњу офанзиву (операција Fall Blau, касније названа операција Braunschweig) што је повлачило одлазак борбених ескадрила из рејона Севастопоља. Подршка јединица 11. армије из ваздуха је након одласка фон Рихтхофена опала на трећину. Постало је јасно да су три недеље непрекидних авио полетања исцрпеле посаде и истрошиле резерве горива и муниције. Схватајући да се блокада приближава тачки кулминације, где нападач можда неће имати снаге и средстава да надвлада браниоца и сломи га, фон Манштајн је одлучио да се коцка.

Због евакуације последњих совјетских војника са северне обале залива Севернаја и постепеног напредовања немачког 30. корпуса на југу, главна совјетска одбрана се сада налазила на литицама Инкермана дуж долине реке Чернаје и Сапун горе. Петров је псотавио своје најбоље јединице, 138. бригаду морнаричке пешадије и око 250 морнара из 3. пука морнаричке пешадије, да држе критични источни крај залива Севернаја и мост преко Чернаје у близину Инкермана. Међутим, 138. бригада морнаричке пешадије је већ изгубила око 80% људства. 386. стрељачка дивизија, ојачана 7, 8. и 9. бригадом морнаричке пешадије, је држала Сапун гору. Петров је још увек имао доста артиљерије и минобацача да подржи главне одбрамбене положаје али као фон Манштајн, није имао пешадију у резерви. Да би држао подручје око Инкермана и долину реке Чернаје, Петров је остатке 25. и 345. стрељачке дивизије – свака еквивалента слабијег пука – заједно са пет инжињеријских батаљона. Петров очигледно није био претерано забринут за одбрану дуж залива Севернаја, остављајући ово подручје чувано исцрпљеном 79. бригадом морнаричке пешадије и 2. перекопским пуком. Иако је ситуација била очајна, Петров је знао да ће му ускоро доћи појачања, за разлику од фон Манштајна који није очекивао никакве нове снаге. Петров је желео да купи време и наредио је својој исцрпљеној пешадији да држи положаје што је дуже могуће. Политички комесари су били ту да спрече повлачења са положаја.

Након завршетка борби северно од залива Севернаја, 22. и 24. пешадијска дивизија су стављене у резерву како би се одмориле, док је остатак 132. пешадијске дивизије послат да потпомогне напредовање 50. пешадијске дивизије ка Инкерману. Међутим, напад преко отворене долине и оближњег насена реке Чернаје би се могао покзати као веома скуп по Немце, чиме би почела још једна исцрпљујућа битка какву 11. армија не би могла приуштити. Кад год је био упознат са непријатељским снагама, фон Манштајн је настојао да изврши обухват. У овом случају је одлучио да пређе преко залива Севернаја и поремети совјетску линију на Инкерману. Иако је ова тактика била успешна у операцији Storfang, команданти 22. и 24. пешадијске дивизије нису баш подржавали прелазак преко 600 м широког залива под ватром совјетских топова и митраљеза. Фон Манштајн је ипак наредио Хансену да у рано јутро 29. јуна пређе језеро са деловима обеју дивизији, док ће остатак 54. корпуса напасти совјетску одбрану око Инкермана. Фон Манштајн је наредио Фретер- Пику да изведе ноћни напад на Сапун гору и пробије совјетске линије на југу. Фон Манштајн је веровао да би синхронизованим концентрисаним нападима на ослабљену совјетску одбрану начинио пробоје на једној или више локација.

Петров и Октиабрски су били свесни да немачка 11. армија има две јединице јуришних чамаца, али су погрешно проценили где би те јединице биле ангажоване. Као део преваре, италијански MAS чамци су у ноћи 27/28. јуна. проиграли лажно искрцавање у близини рта Фиолент на јужној обали, која је делом уверила Петрова и Октиабрског да ће фон Манштајн покушати да искрца трупе у позадини Сектора I.

Транспорт MAS чамаца

После поноћи, 28. јуна, немачки пионири су започели полагање димне завесе на северној страни залива Севернаја, док је Луфтвафе извео неколико бучних мапада бомбардерима на докове Севастопоља. У међувремену су јуришне групе из 65. пешадијског пука под командом пуковника Шитинга (Hans Schittinig) и 16. пешадијског пука под командом пуковника фон Чолтица су се прикупиле у Вучкој јарузи и изашле на обалу. Фон Манштајн је тихо довео 902. и 905. команду јуришних чамаца, са укупно 130 јуришних чамаца. У 0100 часова, око 380 војника из 65. пешадијског пука се укрцало у чамце и започели прелазак преко залива. Хансен је одлучио да не врши артиљеријску припрему места искрцавања, надајући се да постигне потпуно изненађење. Пври немачки војници се искрцавају у 0120 часова, непосредно источно од електричне централе и одмах крећу у заузимање узвишења. Нешто војника из састава 79. бригаде морнаричке пешадије се налазило у рејону искрцавања и били су у потпуности изненађени. Елиминисани су и пре него што су могли да огласе узбуну. У 0145 часова започиње искрцавање првог таласа 16. пешадијског пука, западније од електричне централе. Совјети су постали свесни десанта тек у 0200 часа, када започињу испаљивање црвених сигналних ракета. Иако су Совјети могли да блокирају брзо ширење мостобрана са неколико положаја ранга вода, нису имали снаге из резерве којима би кренули у озбиљан противнапад. 81. тенковски батаљон, са преосталих шест тенкова Т-26, налазио се у оближњој јарузи, али Петров није хтео да их употреби по мраку без одговарајуће подршке пешадије. Даље, када су совјетски команданти чули за искрцавање, дошли су до погрешног закључка да се ради о ваздушном десанту – што је довело до велике конфузије. Брзи губитак вишег земљишта са којих се контролисао мостобран је значио да Совјети не могу да осматрају прелазак залива. Уместо тога, Совјети су спорадично гађали артиљеријом места за која су очекивали да су места искрцавања. Морали су да сачекају јутро да би закључило шта се десило у заливу. Иако је совјетска артиљерија успела да оштети скоро четвртину немачких јуришних чамаца, свега два чамца су уништена. Из строја су избачена 33 немачка пионира, од којих је 29 било рањено, а 4 погинуло.

Колона тенкова Т-26

Кашњење Петрова у противнападу на зону искрцавања показало се као фатално по одбрану Севастопоља. На југу, 30. корпус је у 0130 часова започео артиљеријску припрему за напад на Сапун гору. Највећи удар су примили 7. бригада морнаричке пешадије и 775. стрељачки пук, који су се налазили у централном сектору. Испитивање заробљеника је открило позицију командног места 386. стрељачке дивизије тако да су немачки артиљерци успели да га погоде, када рањавају команданта пуковника Скутелника и његовог политичког комесара. У међувремену су немачки вишецевни лансери Nebelwerfer изручили на врх брда стравичну баражну ватру. Фретер-Пико је наредио 170. пешадијској дивизији да изврши ноћни напад. У вечерњим часовима 28. јуна је преместио три релативно свежа батаљона на полазне положаје под брдом. Три јуришна батаљона су ојачана батеријом јуришних топова, четом тенкова PzKpfw III Ausf. J из 300. тенковског батаљона и батеријом противавионских топова. Батаљони су кренули у напад у 0230 часова. Преживели совјетски митраљези и минобацачи су успели да им нанесу тешке губитке. У 0340 часова јуришни топови избијају на узвишење и креће жестока блиска борба у рововима 4. батаљона 7. бригаде морнаричке пешадије. Совјетски војници су се очајнички борили да задрже своје положаје, али су се борили сами. Под условима ограничене видљивости, 300. тенковски батаљон је успео да изврши неколико успешних напада даљински управљаним возилима. Уништен је топ 76 мм и неколико бункера. Као подршка 30. корпусу, румунска 1. планинска дивизија је напала на село Ново-Шули и освојила га након трочасовне борбе.

По свитању, Штуке из 8. ваздухопловног корпуса крећу у напад на положаје 386. стрељачке дивизије. Када је Фретер-Пико схватио да 170. пешадијска дивизија напредује на средњем делу сектора, у борбу из резерве уводи 105. пешадијски пук, како би проширио продор. Свежа немачка јединица се кретала иза 4 батаљона из резерве 391. и 399. пешадијског пука који су се сада придруживали јуришном ешалону на врху гребена. Међутим, уместо да уђу у борбу, 105. стрељачки пук је окренуо на југозапад и опколио 9. бригаду морнаричке пешадије. Без резерви или ефикасне команде, јединице 386. стрељачке дивизије су постепено бивале изоловане. У 0715 часова, 30. корпус је пробио на Сапунску гору, мада отпор совјетских војника није био сломљен све до послеподневних часова.

Када су крила совјетских јединица почела да се урушавају, фон Манштајн је одлучио да у централном делу употреби 50. и 132. пешадијску дивизију. 50. пешадијска дивизија је у 0300 часова 121. пешадијским пуком почела напад ограничених размера на мост преко реке Чернаје, али су у 0505 часаова остатак дивизије и 132. пешадијска дивизија напали преко речне долине ка Инкерману. Совјетска одбрана се показала као слаба у овом подручју и упркос интензивној минобацачкој ватри, немачке јуришне групе су успеле да пређу долину и под борбом се пробију до Инкермана. У 0600 часова 3. батаљон 123. пешадијског пука је успео да овлада вишим тереном и заузме Стару тврђаву. Остаци 345. стрељачке дивизије су се срушиле под нападом Немаца тако да је до поднева 54. корпус овладао Инкерманом. Борбена група Валтер, формирана од 32. и 122. пешадијског пука, је напредовала западно како би се повезала са мостобраном. Захваљујући недостатку ефикасног совјетског одговора, Немци су успели да на мостобран доведу четири борбене групе и успоставе превожење 8-тонском скелом. Противоклопна чета и чета лаких противавионских топова је превежена како би ојачала мостобран. 50. пешадијска дивизија се у касно поподне повезала са мостобраном тако да је неколико хиљада совјетских војника одсечено.

На југу, Совјети су до краја дана претрпели дебакл, јер су Немци постепено надвладали 386. стрељачку дивизију на Сапун гори. Совјетске јединице подршке су започеле повлачење ка Севастопољу, а Фретер-Пико је у гоњење упутио 49. ловачки пук. Јегери, исфрустрирани након недеља статичких борби, у гоњење су кренули са одушевљењем и до пада мрака се приближили енглеском гробљу које се налазило на ободу Севастопоља. Током 29. јуна, 30. корпус је заробио преко 2 700 совјетских војника, док је 54. корпус заробио њих 2 000. Немачки губици у три напада су износили свега 1227 људи, међу којима 135 погинулих.

Многи совјетски војници су изненадним немачким заузимањем Сапун горе и Инкермана били одсечени и очајнички су покушавали да се извуку ка Севастопољу пре него што Немци потпуно заузму подручје. Штаб 25. стрељачке дивизије је одсечен у подруму фабрике шампањца у Инкерману, где је 47. санитетски батаљон поставио пољску болницу за око 2 000 рањених бораца. Командант 3. пука морнаричке пешадије, потпуковник Гусаров, је наредио својим борцима (њих 150 – 200) да напусте подрум и повуку се ка совјетским линијама одбране. Ипак, касније одлучује да онемогући Немцима да се домогну и рањених бораца и складишта муниције. У 0120 часова 30. јуна, немачки војници су били сведоци јаке експлозије у фабрици.

Пад Севастооља, 30. јун – 4. јул 1942.

У јутро 30. јуна, обема странама је било посве очигледно да су браниоци Севастопоља уздрмани губитком Сапун горе и немачким мостобраном на јужној страни залива Севернаја. Поред губитка кључних терена, једина велика совјетска јединица којој је преостало снаге и ресурса за борбу је била 109. стрељачка дивизија на јужној обали и новопристигла 142. бригада морнаричке пешадије. Све остале јединице су биле сведене на јединице нивоа батаљона и мање. Штавише, брзи губитак подручја око Инкермана и иза Сапун горе резултирали су губитком слагалишта муниције, тако да су се браниоци суочили са критичним недостатком муниције. Ставка је у 0950 часова издала наређење за евакуацију Севастопоља. Вест о евакуацији се брзо проширила. Настала је паника, у којој се свако сналазио сам за себе. 30. корпус је напао источно од Сапун горе са 28. лаком и 170. пешадијском дивизијом, али сукоро схватају да се Совјети повлаче у нереду. 49. ловачки пук је напредовао 6 км источно, заузевши град Николајевка док су две пуковске борбене групе из 170. пешадијске дивизије окренуле на југ како би напале са леђа 109. стрељачку дивизију. Румунска 1. планинска дивизија је ударила на крило браиоца Балаклаве. Видевши да ће бити заробљен уз јужну обалу, Новиков напушта Балаклаву и повлачи се 7 км западно у подручје рта Фиолент.

Око самог Севастопоља, пук из састава 28. лаке дивизије заузима енглеско гробље и креће северно ка ободу града. Хансенов 54. корпус напда источна предграђа Севастопоља позната под именом Корабељнаја, али је морао да очисти подручје око ИНкермана пре него што крене на сам град.Укупни немачки губици 30. јуна били су близу 821 људи, укључујући 161 погинулих. Тога дана је заробљено најмање 4 875 совјетских војника.

Крајем дана, на потезу од рта Фиолент до Севастопоља, одбрану је држало свега пет пешадијских батаљона. Неколико транспортних авиона је успело да искрца 12 тона муниције и мање од тоне хране. У 2000 часова, у казаматима 35. обалске батерије (код Немаца позната под именом Максим Горки II) је одржан састанак Војног савета Црноморске флоте. На састанку је донета одлука да се командни кадар одмах евакуише. Генерал мајор Петров се са старијим члановима штаба евакуише подморницом, оставивши генерал мајора Новикова да преузме команду над остацима Приморске армије. Совјетски командни кадар није много занимало 23 000 совјетских рањеника, склоњених у оближњим подземним бункерима.

У јутро 1. јула, 54. корпус започиње напредовање у горућим рушевимана Севастопоља. На челу су се налазиле јединице 42. и 72. пешадијског пука. Борбена група из састава 24. пешадијске дивизије је лако заузела положаје противавионске артиљерије на чувеном брду Малаков, потом оклопни воз „Железњаков“. У 1313 часова, војници 72. пешадијског пука истичу немачку заставу на рушевини музеја Панорама у јужном делу Севастопоља. Совјетски војници у граду почињу да се предају, дозвољавајући 72. пешадијском пуку да у 1400 часова заузме Артиљеријски залив. Севастопољ је пао и Хансен није губио времена да команданта 42. пешадијског пука  – пуковника Ернста Мајзела – именује за команданта града. Фон Манштајн је покушао да Румуне искључи из учешћа у последњем нападу на град, али је генерал мајор Георге Манолију, командант румунске 4. планинске дивизије, игнорисао такво наређење и послао своје војнике да подигну румунску заставу на споменик Нахимову.

Са падом севастопоља, 30. корпус је наставио да потискује остатке совјетске Приморске армије у уске границе полуострва Черсонезе. Зачудо, остаци 386. и 388. стрељачке дивизије су организовали очајнички противнапад на немачку 170. пешадијску дивизију. Првог јула се предаје још 12 600 совјетских војника, тако да се организовани отпор ближио крају. Са падом ноћи, 13 транспортних авиона евакуише из Севастопоља вице адмирала Октиабрског са 221 чланом свог штаба.

Уврзо након одласка Октиабрског, командир 35. обалске батерије, капетан Лешченко наређује уништење преостале муниције у магацинима, при чему долази до уништења обе куполе. Лешченко са својим артиљерцима у 0300 часова 2. јула одлази на обалу и евакуише се. Иако је Новикову речено да неће више бити средстава за евакуацију гарнизона, мала пловила су долазила сваке ноћи и спашавала оне који су могли допливати до њих. Сам Новиков је покушао да се евакуише малим патролним чамцем, али је ухваћен.

Последњи совјетски отпор на Криму пружали су остаци 109. стрељачке дивизије из бункера око 35. обалске батерије, као и браниоци аеродрома на рту Черсонезе, који је пао у немачке руке 4. јула. Иако су Совјети тврдили да се отпор продужио још 6 до 10 дана, те да су се многи совјетски војници извукли из града и почели са партизанским ратовањем, истина је била посве другачија. До вечери 4. јула, Приморска армија је била уништена, а немачка 11. армија је заузела Севастопољ.

Последице

Опсада Севастопоља је била тешка битка за обе стране. Петрова самостална Приморска армија била је уништена, а од око 118 000 совјетских војника заробљено је око 95 000, док је евакуисано око 5 000 рањеника. То значи да је око 18 000 војника погинуло у бици. Седам стрељачких дивизија и шест бригада морнаричке пешадије је избрисано из бројног стања Црвене Армије. Губици међу становништвом су такође били велики.

Победа није била јефтино извојевана када је реч о немачкој 11. армији. Укупни немачки губици броје најмање 4 264 погинулих, 21 626 рањених и 1 522 несталих, што укупно даје цифру од преко 27 000 војника. Румунске јединице су изгубиле још 8 454 војника (1 597 погинулих, 6 571 рањених и 277 несталих). Тиме се губици у људству Сила осовине пењу на 35 866 војника. Све немачке дивизије су захтевале период за опоравак и попуну од месец дана. 22. и 24. пешадијска дивизија су изгубиле око 20 до 30 % људства, највише у пешадијским батаљонима. 11. армија је била онеспособљена за даље нападне операције, бар за неко време. Материјални губици су били такође значајни. Изгубљено је 78 артиљеријских оруђа. Током операције Storfang, 11. армија је утрошила 46 486 тона муниције, међу којима 410 000 пројектила калибра 105 мм, 100 000 калибра 150 мм и преко 32 000 ракета Nebelwerfer.

И пре него је победа била комплетна, фон Манштајн је 1. јула унапређен у чин фелдмаршала. Док је фон Манштајн путовао у Румунију на дужи одмор, СС казнена јединица (SS Einsatzgruppe D) је ушла у Севастопољ и започела масовна хапшења и убиства. Жртве су бацане у широке противтенковске ровове изван града. Када су се обрачунали са заробљеницима, окренули су се ка цивилном становништву, користећи специјална возила „Душегупке“. Тако је фон Манштајнов тријумф покренуо двогодишње убијање на поробљеном Криму. Сам Севастопољ је стављен под контролу СС-Групенфирера Лудолфа фон Алвенслебена (Ludolf von Alvensleben), званичника СС полиције.

Немци су држали Севастопољ скоро две године. Маја 1944, напредујуће совјетске армије су ушле на Крим и ухватиле у клопку пет немачких дивизија код Севастопоља. Историја се поновила, али са заменом улога.

Севастопољ је 1. маја 1945. проглашен херојским градом. Послератни историчари и политичари су покушавали да створе мит о опсади Севастопоља, стварањем хероја и умањујући чињеницу да је војно и политичко руководство напустило гарнизон, оставивши га на милост и немилост Немцима.

Битка за Мидвеј

Објављено од стране
Одговор

Свега неколико битака је познато попут битке за Мидвеј, вођене јуна 1942. између носача авиона Јапанске царске морнарице и америчке морнарице. Победа Американаца је окарактерисана као одлучујућа поморска битка. Од почетка рата, Јапанци су низали успехе. Дефанзива још увек није постојала у њиховој стратегији, али су зато постојале две варијанте напада. Прва је предвиђала заузимање острва у јужном Пацифику са циљем пресецања комуникација између САД и Аустралије, док је друга предвиђала напредовање у централном Пацифику, са циљем заузимања Хаваја. Прву варијанту је подржавао Генералштаб морнарице, док је друга варијанта налазила упориште у команди Комбиноване флоте. Командант Комбиноване флоте, адмирал Јамамото, подржавао је другу опцију јер је сматрао да може извући корист из приморавања преосталог дела америчке Пацифичке флоте на битку. Био је уверен да би у тој одлучујућој бици превагу имало бројно стање и обученост јапанске флоте.

адмирал Исороку Јамамото

Оно што је представљао резултат дебате између јапанског Адмиралитета и Комбиноване флоте био је фатални компромис. Маја месеца су планиране операције ограниченог обима у јужном Пацифику са циљем заузимања стратешки важних аеродрома у Порт Морезбију на Новој Гвинеји, што је требало да буде камен темељац за даљу експанзију против поморских комуникација између САД и Аустралије. Ова операција би у јуну месецу била пропраћена снажним нападом на Мидвеј у централном Пацифику, неких 1300 миља далеко од Хаваја и против изабраних циљева у Алеутском архипелагу. Приморана да брани Мидвеј, америчка Пацифичка флота би морала да се сукоби са Комбинованом флотом.

На несрећу по Јапанце, амерички командант Пацифичке флоте адмирал Честер Нимиц – није прочитао Јамамотов сценарио. Јамамото је исправно веровао да ће се Американци борити за Мидвеј, али под условима које је контролисао Нимиц. Више од свега, Нимиц је био одлучан да се сукоби са Јапанцима чим услови дозволе. Под повољним условима, Нимиц је сматрао постизање изненађења својим носачима авиона, иако би бројчана надмоћ била на страни Јапанаца.

адмирал Честер Нимиц

Први ефекат Нимицове политике јурења битке против Јапанца резултирао је битком у Коралном мору. Ова битка је скупо коштала обе стране. Јапанци су изгубили на тактичком, али и на стратегијском нивоу. Стратегијски гледано, доживели су први пораз у овом рату. Док су успели да заузму Тулаги, Порт Морезби као главни циљ – остао је у рукама Американаца. У погледу предстојеће битке код Мидвеја, пораз је утолико већи што су Јапанци изгубили три носача авиона: Шохо је потопљен, а два носача из састава Комбиноване флоте (Шокаку и Зуикаку), избачени су из оперативе за дуже времена. Тиме је Јапанцима избијен из руке адут поседовања шест снажних носача авиона у једној јединици, који су у сукобу против било какве комбинације америчких бродова представљали изузетну снагу и предност.

Американци су у Коралном мору изгубили носач авиона Лексингтон, док је Јорктаун претрпео значајна оштећења, тако да су у даљем располагали са два носача авиона: Ентерпрајзом и Хорнетом, који су у време битке у Коралном мору били ангажовани у Дулитловом нападу. Носач авиона Саратога је торпедован од стране јапанске подморнице јануара 1942. и налазио се на поправци у САД. Повратак Саратоге у строј није се очекивао пре краја маја. Стога је требало поправити Јорктаун и тиме смањити тренутни однос у носачима авиона који је износи 2:1 у корист Јапанаца.

Носач авиона Јорктаун у доку на поправци

Како су Јапанци планирали, операција заузимања Мидвеја и битка са преосталим делом Пацифичке флоте представљала је најважнији задатак јапанске морнарице. Стога је за извршење овог задатка планирана употреба свих осам носача авиона, као и 11 бојних бродова. Од 18 тешких крстарица, за ову операцију је дато њих 14. Операцијом је руководило 28 адмирала. Јапанци су знали да ће се, када једном униште Пацифичку флоту, поново окренути пресецању комуникација између САД и Аустралије. Сами Хаваји, лишени заштите америчке морнарице, такође би постали лака мета.

Нимиц је имао предност у виду расположивих обавештајних података о снази и намерама непријатеља. Ови подаци нису били свезнајући, али су у комбинацији са Нимицовом агресивношћу и његовим схватањем ситуације, гарантовали да су америчке снаге распоређене тако да обезбеђују наношење што већих губитака непријатељу. Нимиц је све капацитете ангажовао за одбрану Мидвеја, укључујући и три носача авиона. Перл Харбур није био гробље свих америчких бојних бродова на Пацифику, иако је кружила таква прича – тако да је Нимиц за битку на располагању имао седам бојних бродова. Узевши у обзир лекцију о Перл Харбуру, Нимиц је одолео притисцима да агресивно употреби бојне бродове. Уместо тога, склонио их је са бојишта. За разлику од Јамамотоа, Нимицов план се скоро у потпуности ослањао на носаче Пацифичке флоте. Са Јамамотовим снагама усмереним на Мидвеј и Нимицом решеним да брани и сачува Мидвеј, позорница за појединачно најдраматичнију и најважнију битку у рату на Пацифику била је постављена. Представа је могла да почне.

Мидвеј, фотографисан новембра 1941. године

Снаге

Јапанске снаге

Јапанске снаге су биле подељене у два дела: снаге за Мидвеј и снаге за Алеутска острва.

Снаге за Мидвеј су се састојале из:

  • Кидо Бутаиа (тактичка ознака Комибиноване флоте за састав носача авиона) под командом вицеадмирала Нагумо Ћуићија (1. дивизон носача са носачима авиона Акаги и Кага са укупно 117 авиона; 2. дивизион носача авиона са носачима авиона Хирју и Сорју са укупно 108 авиона; 3. дивизион бојних бродова са бојним бродовима Харуна и Киришима; 8. дивизион крстарица са тешким крстарицама Тоне и Чикума са по 5 извиђачких авиона; 10. сквадрон разарача са лаком крстарицом Нагара (командни брод), три дивизиона разарача са укупно 11 разарача и групом за снабдевање – један разарач и пет танкера),
  • главнине снага под командом адмирала Исороку Јамамотоа (1. дивизион бојних бродова са бојним бродовима Јамато, Муцу и Нагато; лаки носач Хошо са 8 авиона; 3. сквадрон разарача са лаком крстарицом Сендаи и 8 разарача; 1. група за снабдевање са два танкера),
  • заштитнице под командом вицеадмирала Такасу Широа (2. дивизион бојних бродова са бојним бродовима Исе, Хјуга, Фусо, Јамаширо; 9. дивизион крстарица са лаким крстарицама Ои и Китаками; три дивизиона разарача са укупно 12 разарача; 2. група за снабдевање са два танкера),
  • десантне снаге за Мидвеј под командом вицеадмирала Кондо Нобутакеа (лаки носач авиона Зуихо са 24 авиона; 3. дивизион бојних бродова са бојним бродовима Конго и Хиеи; 4. дивизион крстарица са тешким крстарицама Атаго и Чокаи; 5. дивизион крстарица са тешким крстарицама Мијоко и Хагуро; 4. сквадрон разарача са укупно 7 разарача; група за снабдевање са четири танкера и бродом за поправке),
  • снага блиске подршке под командом вицеадмирала Курита Такеа (7. дивизион крстарица са тешким крстарицама Кумано, Сузуја, Могами, Микума; 8. дивизион разарача са 2 разарача; танкер),
  • групе транспортних бродова под командом контраадмирала Танака Раизоа (2. сквадрон разарача са лаком крстарицом Јинцу и 10 разарача; 12 транспортних бродова; разарачи бр. 1, 2 и 34 конвертовани у бродове за транспорт људства; танкер),
  • групе тендера за хидроавионе под командом контраадмирала Фуџито Рујутароа (тендери за хидроавионе Читозе са 20 авиона и Камикаво Мору са 12 авиона; разарача Хаyашио; разарач бр. 35 конвертован у брод за транспорт Људства),
  • групе миноловаца (4 миноловаца, 3 ловца подморница, 3 брода за снабдевање),
  • подморничких снага под командом вице адмирала Комацу Терухишија (3. сквадрон подморница са подморницама 1-168,1-169,1-171,1-174 и 5. сквадрон подморница са  10 подморница) и
  • ваздухопловних снага са копна.

Снаге за Алеутска острва су се састојале из

  • 2. Кидо Бутаиа под командом контраадмирала Какута Какуђија (4. дивизион носача авиона са носачима Рјујо и Јунyо са укупно 63 авиона; 4. крстарички дивизион са крстарицама Маyа и Такао; 7. дивизион разарача са три разарача; танкер) ,
  • главнине снага под командом вицеадмирала Хосогаја Мошироа (тешка крстарица Нацхи; разарачи Иказуцхи и Иназума; 2 танкера и три теретна брода),
  • десантних снага “Ату-Адак” под командом контраадмирала Омори Сентароа (лака крстарица Абукума; 21. дивизион разарача са 4 разарача; минополагач; транспортни брод),
  • десантне снаге “Киска” под командом кбб Оно Такеђија (21. крстарички дивизион са 2 лаке и 2 помоћне крстарице; 6. дивизион разарача са 3 разарача; 2 транспортна брода; 3 конвертована миноловца),
  • групе тендера за хидроавионе под командом кбб Ујуку Кеичија (тендер Кимикава Мару са 8 авиона; разарач Шиоказе)   и
  • одреда подморница под командом контраадмирала Јамазаки Шигеакија (1. сквадрон подморница са 6 подморница: I-9, I-15, I-17, I-19, I-25, I-26).

Америчке снаге

Америчке снаге су се састојале од:

  • наменских снага бр. 17 (TF-17) под командом кадм Флечера (наменска група носача авиона бр. 17.5 са носачем Јорктаун  и 75 авиона; наменска група крстарица бр. 17.2 са тешким крстарицама Асториа и Портланд;  групом разарача бр. 17.4 са разарачима Морис, Андерсон, Хаман, Расел, Хјуџис и Гуин),
  • наменских снага бр. 16 (TF-16) под командом кадм Спруанса (наменска група носача авиона бр. 16.5 са носачима авиона Ентерпрајз и Хорнет са укупно 158 авиона; наменска група крстарица бр. 16.2 са тешким крстариацама Минеаполис, Њу Орлеанс, Винсенес, Нортхемптон, Пенсакола и лаком крстарицом Атланта; наменском групом разарача бр. 16.4 са 9 разарача; групом танкера са 3 танкера и два разарача),
  • подморничких снага под командом кадм Инглиша (укупно 19 подморница, два тендера за хидроавиона, 1 разарачем и 4 патролна чамца),
  • гарнизона на Мидвеју (3650 људи, 10 торпедних чамаца, 4 патролна чамца и 112 авиона различитих типова),
  • снага за Алеутска острва (наменска група бр. 8) под командом кадм Тиобалда (2 тешке крстарице, 3 лаке крстарице, 4 разарача, 5 подморница, 2 танкера и 1 транспортним бродом).

Битка

Јединице 1. Кидо Бутаиа испловиле су са сидришта Хаширајима 27. маја. Испловиле су са закашњењем од једног дана у односу на планирано испловљење. Дан искрцавања на Мидвеј био је одређен условима плиме и осеке, али целокупан план операције није био ажуриран у складу са изабраним даном. То је значило да је на располагању за уништење одбране Мидвеја пред искрцавање остао један дан мање.

Подморнице које су имале задатак да извиђају такође су касниле. Напустиле су острво Квајалеин између 26. и 30. маја. Неке су пристигле 3. јуна уместо 1. јуна како је планирано. До тог времена амерички носачи авиона су већ прошли кроз то подручје. Командант 6. флоте (састав из кога је дата већина подморница за операцију) није чак сматрао за сходно да Јамамотоу укаже на ову чињеницу. Операција “К” (извиђање кретања америчких носача авиона) је напуштена 31. маја када је подморница I-121 пришла острву севрозападно од Хаваја и установила присуство америчких бродова.

У међувремену, други знаци су указивали на то да су Американци свесни ситуације у којој се налазе. Подморница I-168 извршила је извиђање Мидвеја 2. јуна и јавила о обимним активностима америчких авиона са острва током дана, те да се активности настављају и ноћу. Јапански аналитичари су проучавањем радио саобраћаја забележили повећање радио саобраћаја између америчких бродова, од којих су многе поруке носиле ознаку “хитно”. На основу тога су аналитичари закључили да Пацифичка флота није беспослена у Перл Харбуру. Поново, овај развој догађаја није утицао на Јапанце да ажурирају планове.

Јапанска подморница I-168, фотографисана 1934, вероватно приликом поморских испитивања.

Носачи авиона Хорнет и Ентерпрајз упловили су у Перл Харбур 26. маја. Дан касније је упловио и Јорктаун и отишао у суви док како би се поправила оштећења задобијена у Коралном мору. Хорнет и Ентерпрајз испловљавају 28. маја, а два дана касније Перл напушта и Јорктаун.

Након испловљавања из Перл Харбура, TF-16 (наменска група 16) окреће на севрозапад како би заузела позицију 350 миља североисточно од Мидвеја. TF-16 се спаја са Јорктауном 2. јуна у 1600 часова, 325 миља североисточно од Мидвеја. На овој позицији, Флечер преузима команду. Снага Пацифичке флоте: 3 носача, 8 крстарица и 15 разарача – чекала је да се сукоби са комбинованим снагама јапанске царске морнарице.

Први амерички извиђачи, 20 авиона Даунтлес, узлетело је са Јорктауна у јутро 3. јуна. Флечер је померио своје носаче на нову позицију, неких 175 миља западно од Поинт Лака, јер је наслућивао јапански напад на Мидвеј. У међувремену, 1. Кидо Бутаи се приближио Мидвеју са севера, где су током 2. и 3. јуна владали лоши метео услови.

Иако је јапански план предвиђао битку која ће започети изненадним ваздушним ударом на Мидвеј, Нагумово касно испловљење је значило да ће прве јапанске снаге које ће бити уочене бити десантне снаге које су настављале да се приближавају Мидвеју према задатом плану. У 0843 часова у јутро 3. јуна авиони PBY са Мидвеја уочили су групу миноловаца. Мање од сата касније, PBY су уочили групу транспортних бродова, око 700 миља од Мидвеја. Ова група бродова је погрешно протумачена као главнина снага. Први напад у овој бици извела су девет авиона типа B-17 из 431. бомбардерске ескадриле који су полетели са Мидвеја нешто после 1200 часова и напали транспортне бродове. Иако нису постигли поготке, Јапанци више нису могли бити у илузији да је стратегијско изненађење још увек могуће.

Напад авионима B-17 пропраћен је другим ударом на групу транспортних бродова у јутарњим часовима 4. јуна. Четири авиона PBY, опремљени радарима, послати су у ноћни торпедни напад. Од њих четири, само је један авион постигао погодак. Погођен је танкер Акебоно Мару, при чему је страдало 23 чланова посаде, а брод је остао у строју.

Јапански танкер Akebono Maru, током Другог светског рата два пута потапан.

Јапанци нападају Мидвеј

У 0430, 4. јуна, Нагумо наређује полетање 108 авиона како би извршио напад на Мидвеј. Међу 108 авиона нашла су се 18 бомбардера са Акагија и Каге и 18 јуришних авиона са носача Сорју и Хирју. Сваки носач је упутио и по девет авиона у састав ловачке пратње. Нагумо није знао да није било шанси да постигне изненађење овим нападом. Командант морнаричке ваздухопловне јединице са Мидвеја, кбб Симард је одлучио да ништа не препушта случају. Стога је у 0350 наредио полетање патроле. Другу патролу, састава 22 авиона PBY упутио је у 0415.  Петнаест авиона типа B-17 са острва је полетело како би напало групу транспортних бродова, али са наређењем да наставе ка северу уколико би били откривени јапански носачи авиона. Остатак јуришних авиона са Мидвеја остали су у приправности, чекајући податке о откривању непријатеља.

Носач авиона Akagi

Маринци су са Мидвеја послали против Јапанаца све авионе којима је располагао 211. ловачка ескадрила Маринског корпуса: 6 авиона Wildcat и 18 F-2А Buffalo. До сусрета је дошло 30 миља од Мидвеја. Ваздушна битка, која је започела у 0620 часова, за резултат је имала пораз маринаца. Јапанци су успели да оборе 13 авиона F-2А Buffalo и 2 авиона Wildcat, истовремено изгубивши свега 2 ловца и 3 јуришника. Већи део преосталих авиона који су послати на Јапанце са Мидвеја били су оштећени: свега два авиона је успело да слети неоштећено.

Након обрачуна са Маринцима, јапански авиони су напали на острва Истерн и Санд, тежишно по инсталацијама подршке, које су успели да тешко оштете. Америчке авионе нису затекли на земљи, а противваздушна одбрана била је изузетно јака. Након бомбардовања Мидвеја, вођа јапанског напада, поручник Томонага са носача авиона Хирју јавио је Нагуму да је потребно послати други талас. Сем што нападом није постигнут циљ, Јапанци су платили високу цену. На повратку назад, ка носачима авиона, Јапанци су што од америчких ловаца, што од противавионске ватре, изгубили једанаест авиона: 8 јуришних палубних авиона, два ловца и један бомбардер. Још четрнаест авиона је тешко оштећено и као такви нису могли бити враћени у оперативу. Лакше је оштећено још 29 авиона. Највеће губитке је поднела ваздухопловна група укрцана на носач авиона Хирју. Након напада, свега осам авиона је остало употребљиво за даља дејства, што ће се показати као важно касније током дана.

Борба носача авиона 4. јуна

Током дана је дувао слаб ветар. То је приморало обе стране да плове у ветар (ка југоистоку) максималном брзином како би добили довољно ветра преко палубе за полетање авиона. То је значило да су амерички носачи авиона морали да се удаљавају од Јапанаца, што је повећавало растојање које ће њихови авиони морати да пређу да би напали своје циљеве. У другу руку, Јапанци су имали потенцијалну предност у томе што су се приближавали својим циљевима приликом маневра за полетање авиона са својих носача.

У 0430, амерички носачи су се налазили неких 200 миља северно – североисточно од Мидвеја. Флечер је због предострожности упутио 10 обрушавајућих бомбардера са Јорктауна у извиђање. Требали су да извиде 100 миља северно од Јорктауна. Главна Флечерова предност током дана била је што је могао да се ослони на Мидвеј у извођењу већег дела извиђања. Након што су извиђачи полетели, Флечер је запловио ка североистоку.

Упркос претпоставкама Нагума да су амерички носачи авиона присутни, у јутро 4. јуна Флечер се налазио неких 215 миља источно од Нагума, унутар радијуса јапанских извиђача. Сва америчка предност у прикупљању обавештајних података пала би у воду да су Јапанци успели да први примете непријатеља.

Нагумо је за извиђање одредио укупно седам авиона. Шест њих је требало да лети 300 миља далеко, а последњи, седми авион на 150 миља. Ангажовање свега седам авиона имало је за последицу да је велики део простора остао непокривен, чак и при добрим метео условима. При лошим метео условима, овај ионако велики непокривени простор попримао је још веће размере. Извиђање које није дало резултате утицало је да Јапанци поверују да нема америчких јединица у подручју.

Да би потенцијална ситуација била још неизвеснија постарало се неколико извиђачких авиона, који нису могли да полете у наређено време. Два авиона са крстарице Тоне полетели су са закашњењем од 12, односно 30 минута. Тиме је већ порозни план извиђања учињен још ризичнијим, од самог почетка.

За разлику од извиђања организованог од стране Јапанаца, Американци су извиђању посветили посебну пажњу. Обе стране, и Американци и Јапанци, веровали су да ће победу у бици носача авиона однети онај ко први нападне, чиме је извиђање добило на значају. Напори Американаца у организовању и спровођењу извиђања дали су прве резултате 4. јуна. У 0530 часова, Флечер је са авиона PBY примио поруку да су уочени непријатељски носачи. Након тога, у 1552 је пристигла друга порука са PBY у којој се каже да “мноштво авиона лети ка Мидвеју, смер 310, даљина 150.“

Извештај није био тачан, тако да када су подаци уцртани на карту испало је да су Јапанци у домету америчких авиона. Међутим, јапански носачи су се налазили 220 миља далеко од наменских снага бр. 17.

Након краћег размишљања, Флечер у 0607 часова наређује Спруансу да окрене на југ и нападне непријатеља. Флечер је поступио на основу података извиђачког авиона са Јорктауна. Спруанс и његов начелник штаба су одлучили да покрену напад у 0700 часова. Рачунали су да ће се Јапанци до тада наћи 155 миља од наменских снага бр. 16, у домету америчких ловаца и торпедних бомбардера. У 0638 заставни брод адмирала Спруанса сигнализирао је носачу авиона Хорнет да авиони крену у напад у 0700 часова. У том тренутку команданти ескадрила са Хорнета доносе судбоносну одлуку. Из до сада необјашњених разлога, одлучују да пошаљу ударну групу са Хорнета у смеру 265°, северније од позиције која је била јављена у извештају извиђачких авиона. Флечера је бринула цифра од свега два носача авиона који су се помињали у извештајима. Преостала два носача су могли бити било где. Стога је Флечер одлучио да авионе са Јорктауна чува у резерви. Око 0630 часова, свих десет извиђачких авиона са Јорктауна се вратило на палубу. Убрзо потом, Флечер окреће на југозапад како би пратио Спруанса.

Авиони у напад полећу са Хорнета у тачно наређено време. До 0742 сви авиони одређени за извршење напада били су у ваздуху, да би 13 минута касније кренули ка циљу. На носачу Ентерпрајз полетање није ишло баш глатко. Стога је Спруанс наредио да обрушавајући бомбардери који су полетели крену ка циљу без ловачке заштите. Ловци који су каснили са полетањем ушли су у пратњу торпедних бомбардера са Хорнета. У напад је полетело укупно 116 авиона: 20 ловаца, 67 обрушавајућих бомбардера и 29 торпедних авиона. Међутим, кохезија напада је већ доведена у питање. Уместо две групе које лете ка својим циљевима, амерички авиони су летели у три. Највећа је била група са Хорнета, коју су пратили ловци са носача Ентерпрајз. Закаснело полетање је значило да се бомбардери и торпедни авиони са Ентерпрајза крећу без ловачке заштите, те да ови авиони лете у две групе. Још важније, свака од три групе авиона је узела различити курс ка циљу.

Авиони са Мидвеја нападају 1. Кидо бутаи

Одмах по пријему извештаја о јапанским носачима авиона, са Мидвеја су упућени сви расположиви авиони. Ловачки авиони су остављени ради заштите самог острва, док је 51 авион полетео без ловачке заштите у напад на непријатеља.

Нешто после 0700 часова, први амерички авион долеће у подручје снага адмирала Нагумоа. Осматрачи са Акагија су га убрзо уочили. Изнад Акагије је патролирало 29 ловаца Зеро. Први талас нападача бројао је 6 авиона TBF Avenger и 4 средњих бомбардера B-26 Мараудер, који су се налазили у улози торпедних бомбардера. Без икакве пратње, ови авиони су били лаки плен за јапанске ловце. Два авиона TBF Avenger су успела да лансирају торпеда на носач авиона Хирју, док је један B-26 успео да лансира торпеда на Акаги – али без и једног поготка. На Мидвеј су се вратили један Авенџер и два Мараудера. Јапанци су изгубили два ловачка авиона.

Нешто након 0800 часа на бојиште пристиже 16 обрушавајућих бомбардера Даунтлес из састава 241. ескадриле Маринског корпуса. Командант ескадриле, мајор Лофтон Хендерсон, изабира лакши начин за напад, јер је у ескадрили имао неискусне пилоте. Хирју је био мета, али су морали прво да се изборе са 13 Зероа из патроле, којима се убрзо придружило још шест авиона. Није било поготка, осам америчких авиона је оборено, међу њима и авион команданта ескадриле, док су Јапанци изгубили свега један авион.

Следећи авиони који су кренули у напад били су авиони B-17, њих 14. Они су са велике висине напали носаче Сорју, Хирју и Акаги. Девет ловаца са носача Хирју и три са носача Кага напало је америчке бомбардере, али без успеха. До 0820 је завршен напад, поново без успеха.

Неуспешни напад на јапански носач авиона Hiryu

Последњи напад авионима са Мидвеја извршен је са 11 обрушавајућих бомбардера SB2U-3 из 241. ескадриле Маринског корпуса. Ови застарели авиони су напали бојни брод Харуна. Три авиона је изгубљено, а да није постигнут нити један погодак.

Дилема адмирала Нагума

Након што су авиони отишли ка Мидвеју, Нагумо је и даље држао велике снаге у резерви. Према наређењу које је добио од Јамамотоа током мајских ратних игара, Нагумо је требао да држи половину расположивих авиона у резерви, како би њима напао америчке бродове уколико би се појавили. На Акагију и Каги, 43 авиона је било у приправности, наоружано торпедима, са 34 бомбардера на Хирју и Сорју, који још увек нису били наоружани.

Након препоруке Томонаге у 0715, који је саветовао да се упути други талас на Мидвеј, Нагумо одлучује да се оглуши о наређење адмирала Јамамотоа да половину авиона задржи у резерви и наређује да се авиони из резерве припреме за напад циљева на копну. То је значило да се торпеда замене класичним бомбама од 800 кг, чиме авиони постају неподесни за напад на циљеве на мору. Нагумо је сматрао да чини исправну ствар јер извиђачки авиони нису извештавали о присуству америчких бродова.

Нагумо прима узнемирујућу вест одмах по почетку пренаоружавања авиона. У 0740 извиђачки авион бр. 4 са крстарице Тоне известио је да је уочио групу од десет непријатељских површинских бродова на 250 миља од Мидвеја. Група је пловила у курсу 150°, брзином од преко 20 чв. Овај извештај је био чиста срећа за Нагумоа. Овај авион је полетео са закашњењем од 30 минута и из неког разлога је скратио своју руту и раније кренуо да прави псећу путању ка северу. Тиме се поставио на позицију са које је уочио америчке бродове. Иако се у првом извештају о непријатељу не помињу носачи авиона, ипак, из њега је проистекло да су амерички бродови присутни – што је било и најбитније у том тренутку. У 0745 Нагумо отказује пренаоружавање авиона из резерве. Наређује извиђачу да открије који су бродови у питању и да одржава контакт. Коначно, у 0830, извиђач јавља да је у саставу “нешто што личи на носач авиона”.

Нагумо је и даље задржао велики број авиона наоружаних бомбама за напад на циљеве на копну. Његов проблем је био тај што је веровао да располаже са свега шест Зероа за пратњу авиона које би упутио у напад. Проблем се усложио повратком авиона из напада на Мидвеј, који су трошили задње количине горива, а било је и оштећених авиона. Агресивни Јамагучи је саветовао Нагумоа да упути авионе у напад на амерички носач, чак и без адекватне пратње.

У овом тренутку, Нагумо је заиста био у великој дилеми. Његове основне претпоставке да Американци неће доћи пре него што се заузме Мидвеј показале су се као нетачне. Његов план извиђања се показао као неадекватан, али су барем успели да лоцирају Американце. Авиони су се вратили из напада на Мидвеј у 0815 часова. Сада је требало донети одлуку да ли се оглушити о Јамамотово наређење о држању знатног броја авиона у резерви? Извештај извиђача са крстарице Тоне требао је бити посве јасан, чак и без идентификације типова бродова. Шта је 10 бродова радило 240 миља северо-североисточно од Мидвеја (на Нагумовом крилу), у курсу 150° (у ветар)? Да је Нагумо одмах послао авионе у напад, скоро сви авиони би још увек били наоружани за напад на бродове. Имао би и довољно ловаца за заштиту. Међутим, како није предузета никаква акција, иницијатива је прешла у руке Американаца. У 0753 бојни брод Киришима је уочила другу групу америчких авиона у доласку. За следећих 40 минута, 1. Кидо Бутаи је нападнут са још три групе америчких авиона. Како су палубе сва три носача авиона биле заузете опслуживањем ваздухопловних патрола, то је значило да нема шансе за полетање авиона из резерве.

Јапански бојни брод Kirishima (у позадини је носач авиона Akagi).

Након процене опција које су му биле на располагању, Нагумо одлучује да предузме обазриву акцију. Намеравао је да прихвати авионе који су извршили напад на Мидвеј и да потом настави на североисток и приближи се Американцима, истовремено припремајући напад за 1030 часова. За напад би одредио 34 бомбардера, 43 јуришних  авиона наоружаних торпедима и 12 ловаца. До тренутка покретања напада, ваздухопловне патроле би пружале заштиту од напада из ваздуха. У 0837 часова, 1. Кидо Бутаи је окренуо у ветар како би прихватио авионе. Прихват је завршен у 0918 часова, тако да је Нагумо окренуо на североисток и повећао брзину на 30 чв како би се приближио Американцима. Да је имао времена да припреми планирани напад у 1030, његови искусни пилоти би се успешно обрачунали са америчким носачем авиона. У стварности, којим год курсом да је пловио, Нагумо би вероватно закаснио за предузимање успешне акције. Амерички носачи авиони који су полетели у 0700 часова су већ били на свом путу ка јапанским носачима.

Флечерова ситуација

У 0815 часова, радар на носачу авиона Ентерпрајз је открио неидентификовани авион око 30 миља јужно. Иако су авиони из ваздухопловне патроле били упућени у пресретање, контакт са уљезом није остварен. Уљез је био извиђачки авион бр. 4 са крстарице Тоне који је ускоро јавио о сусрету са Флечеровим носачима. Американци су ухватили јапанску радио поруку тако да је Флечеру било посве јасно да је откривен. Још увек је бринуо о јутарњем извештају о два јапанска носача авиона тако да су тамо негде на мору била још два, неоткривена, која су можда у том тренутку припремали напад. Сачекао је још мало да се разјасни ситуација и сходно томе је закаснио са упућивањем авиона са носача Јорктаун у напад. Сада, претпостављајући да је уочен и не желећи да га ухвате са авионима пуним горива и бомби на палуби, одлучује да покрене део авиона са Јорктауна у напад. Између 0830 и 0905 часова, са носача је полетело 17 обрушавајућих бомбардера, 12 торпедних и 6 ловачких авиона.

Одлучујућа фаза

Авиони са три америчка носача летели су ка Нагумовим носачима. Поред ескадриле која је остала на Јорктауну, Флечер је све авионе послао у напад. Све до тада, ваздухопловна патрола изнад јапанских носача је одлично одрадила свој посао. Међутим, нападачи са којима су се сусретали до тада нису били баш умешни у нападу на бродове. Да су којим случајем авиони са америчких носача пронашли своје циљеве, ПВО јапанских бродова би била стављана на пробу као никада до тада.

Оно што је уследило у наредних сат и по времена, од 0951 часова па до 1040 када је задњи амерички бомбардер одлетео – одлучило је исход битке. Током тог времена, 1. Кидо Бутаи је прошао пут од наизглед непобедиве па до поражених снага. Америчка неспособност синхронизације била је у пуном замаху када је ратна срећа умешала прсте и довела најпрецизније и најснажније америчко наоружање изнад три небрањена носача авиона јапанске царске морнарице, у време када су били најрањивији.

Прва је у напад кренула ескадрила торпедних бомбардера са Хорнета. Командир ескадриле је летео са својих 15 Девастатора у курсу 265°, на висини од непуних 500 метара. У 0825 је изашао из формације и повео ескадрилу на југозапад где се очекивало појављивање непријатеља. Био је у праву. У почетку је уочен дим, да би у 0915 били уочени и сами носачи авиона. Крстарица Чикума је уочила торпедне бомбардере на даљини од око 20 наутичких миља. Кренувши у напад, ескадрила је напала на 1. Кидо Бутаи који се кретао ка њој. Командир ескадриле је одабрао за циљ најближи носач авиона, Сорју. У ваздухопловној патроли се налазило 18 ловачких авиона, а са развојем напада са Акагија и Каге је полетело још 11 ловаца. Једини облик одбране који су Девастатори могли применити био је летење на малој висини. То их није спасло од јапанских Зероа који су их немилице нападали и обарали. Између 0920 и 0937 часова свих 15 Девастатора је оборено а да је само један авион успео да лансира торпедо, безуспешно. Жртвовање ескадриле VT-8 било је важно, не зато што је одвукла јапанску ваздухопловну патролу на мале висине, већ зато што су тиме спречили Јапанце да правовремено уоче још нападача.

 На бојишту су се потом појавили Девастатори из ескадриле VT-6 са Ентерпрајза, њих четрнаест. Након полетања, командир ескадриле је ушао у наређени курс 240°, да би након 0930 часова уочио дим на северозападу, на даљини од неких 30 миља. Дим се ускоро претворио у 1. Кидо Бутаи који је пуном паром пловио ка североистоку. Одлучио је да нападне најближи носач, Кагу, те да за напад раздвоји снаге. Јапанску ваздухопловну патролу је сада чинило 27 ловаца. Осматрачи су уочили америчке авионе како долазе са југа у 0938 часова. Два минута касније Тоне отвара ватру из главног наоружања како би својој ваздухопловној патроли означила локацију нападача.  У међувремену, Акаги и Сорју су подигли још седам ловаца. Четрнаест Девастатора је започело напад под тешком ватром, само што је сада бар пет успело да лансира торпеда. Ипак, због велике даљине до циља и лошег угла, није дошло до поготка. Девастатори који су успели да преживе напад извукли су се кроз средину јапанског пловног састава, одлетевши ка истоку. Од пет преживелих авиона, један се срушио у море пре него што је доспео до Ентерпрајза. Кружећи на висини од око 6700 метара, покољу америчких торпедних бомбардера је присуствовала ловачка ескадрила VF-6 са 10 авиона Вајлдкет. Јапанци нису успели да уоче ову ескадрилу за сво време њеног приближавања. Након што је известио о контакту у 0956, командир ескадриле враћа јединицу на Ентерпрајз.

Судбина јуришника са Хорнета је један од најконтроверзнијих аспеката битке. Упркос чињеници да су Јапанци били у курсу 240° у односу на TF-16 када је примљен извештај о контакту са PBY, ваздухопловној групи са Хорнета је наређено да лети у курсу 265°. Ескадрила торедних бомбардера бр. 8 кренула је у наређени курс али је променила курс ка југозападу у око 0825 часова и није имала проблем са проналажењем циља, уз већ наведене резултате. Авиони Даунтлес из састава VB-8 и VS-8, њих 34, праћени са 10 ловаца из VF-8, су летели у курсу 265° на 4500 метара висине, и прошли далеко северније од јапанског састава. Након 150-160 миља лета, VF-8 се због стања горива одвојила од групе и вратила на Хорнет. Сви авиони из ескадриле су се срушили пре него што су успели да пронађу носач. Сви пилоти, сем двојице, су спашени. Формација авиона се након 225 миља растурила, тако да је VS-8 летела на исток ка Хорнету, поново прошавши северно од 1. Кидо Бутаија, а VB-8 је наставила на југ, настојавши да пронађе циљ. Када су коначно скренули на исток, налазили су се јужно од Јапанаца. Четири авиона из ескадриле је наставило ка Хорнету, док је остатак групе окренуо на југоисток како би слетео на Мидвеј. Највећа борбена компонента Наменске групе бр. 16 је извршила лет, а да није ни видела непријатеља. На срећу по Американце, судбина обрушавајућих бомбардера са Ентерпрајза била је посве другачија. Авиони из састава ескадрила VB-6 и VS-6, њих 33, летело је у курсу 231°, планирајући да наиђе на Јапанце на неких 140 миља. Након што су дошли на очекивану позицију, не нашавши јапанске бродове, амерички авиони у 0935 часова окрећу на северозапад. Планирао је да тако лете до 1000 часова, када би окренули на североисток. Скоро на самом крају деонице, уочен је јапански разарач. Командир групе, МекКласки, је правилно проценио да се ради о јапанском разарачу који се враћа у главнину пловног састава. Био је у праву, јер је уочени разарач био Араши, који је пловио ка Нагумовом саставу након што је извршио напад дубинским бомбама на америчку подморницу Наутилус. У 1002 командир групе извештава да је уочио Нагумоа 35 миља североисточно.

МекКласки је тако ишао индиректно ка својој, док је талас са Јорктауна ишао директно на 1. Кидо Бутаи. Авијација са Јорктауна се до тада показала као најсинхронизованија. Погодило се да су авиони из тог таласа кренули у напад истовремено са доласком авиона МекКласкија у зону циља.

Након полетања, три ваздухопловне јединице са Јорктауна су се спојиле у 0945 часова. VB-3 је летела на висини од 15000 стопа, док су торпедни авиони из VT-3 летели на висини од 1500 стопа, под заштитом две групе ловаца изнад њих. У 1003 часова, и VT-3 и VB-3 су уочиле јапанске снаге на северозападу. VT-3 се попела на 2600 стопа ради извршења напада са веће висине.

У време доласка америчких авиона на циљ, у ваздуху се у оквиру ваздухопловне патроле налазило 41 јапанских ловачких авиона Зеро. Као резултат обрачунавања са америчким авионима са Хорнета и Ентерпрајза, јапански авиони су били на малим висинама.

У 1010 часова крстарица Чикума је дала почетно упозорење о надолазећем нападу. Са крстарице Чикума су уочени авиони из ескадриле VT-3, на даљини од око 14 миља. У циљу узбуњивања ваздухопловне патроле, испалила је плотун из главних батерија у правцу опасности.

Долазак нове групе авиона присилила је јапанске ловце да напусте гоњење авиона из VT -6 и окретање ка авионима из VT-3. Међутим, за разлику од претходних напада торпедних бомбардера, VT-3 је имала предност присуства ловачке заштите. Велики број јапанских ловаца је на себе привукла мала формација авиона из ловачке заштите америчких торпедних бомбардера. Двадесет јапанских ловаца је континуирано нападала авионе из заштите, обарајући их једног по једног. Преосталих три авиона Вајлдкет је прешло у одбрамбену формацију и успешно одолело нападима Јапанаца, успевши да обори три Зероа.

Како би окренуо крму ка надолазећим торпедним бомбардерима из VT -3, Нагумо је одлучио да окрене на северозапад. Командир ескадриле је одлучио да нападне последњи носач авиона у групи, Хирју. То је приморало авионе из VT -3 да паралелно пролете 1. Кидо Бутаи, омогућивши јапанској ваздухопловној патроли додатну прилику за напад.

Јапански осматрачи нису приметили наилазак авиона из VB-3, који су летели на висини од 15 000 стопа. Није био примећен ни долазак МекКласкијевих бомбардера. Седамнаест обрушавајућих бомбардера из VB-3 изабрало је за циљ носач авиона Сорју. Од њих 17, свега 13 је било наоружано са бомбама. Почевши напад у 1025 часова, три авиона из VB-3 је успело да постигне поготке. На америчкој страни није било губитака.

Од МекКласкијевих 32 обрушавајућих бомбардера, 30 је извршило напад. МцКласки је наредио да VS-6 нападне њему најближи носач, Кагу, а да VB-6 нападне удаљенији носач, Акаги. Међутим, то је било у супротности са тада важећом доктрином употребе, тако да су у насталој конфузији обе ескадриле напале носач Кага. У 1022 часова МекКласки и његови крилни пратиоци, VS-6 и највећи део авиона из ескадриле VB-6 су напали носач Кагу. Без ваздушне заштите, и без противавионске ватре, резултат је био потпуно уништење носача. Четири бомбе су погодине носач, након чега је овај дефинитивно био осуђен на пропаст.

Док су се носачи Сорју и Кага суочавали са смртном опасношћу, дотле се чинило да ће Акаги у овој бици проћи неогребан. Међутим, у једном од најбитнијих момената битке, поручник Ричард Бест, командир ескадриле VB-6 је схватио да обе ескадриле са Ентерпрајза нападају Кагу, а да би Акаги могао проћи без напада. Стога су Бест и још два авиона из састава VB-6 обуставили напад на Кагу и кренули на север, ка Акагију. Нападнувши га са левог бока, постигли су потпуно изненађење. Један од авиона је постигао блиски промашај, док је Бест успео да погоди крмену ивицу средњег лифта. Ова бомба је експлодирала у хангару, међу наоружаним авионима. Цео талас који је послат са носача авиона Ентерпрајза, претрпео је губитке од два авиона из састава ескадриле VB-6.

Последњи напад тог јутра на 1. Кидо Бутаи завршен је између 1035 и 1040 часова. Након довођења својих Девастатора у бољи положај за напад, Маси је намеравао да подељено нападне носач Хирју. Пет авиона је кренуло у напад на десни бок носача, али без погодака. Десет од укупно дванаест авиона је оборено.

Овим је амерички напад био завршен. Са укупно осам бомби су погођена три носача. Хирју је остао нетакнут, иако су га нападали и обрушавајући и торпедни бомбардери. У поређењу са штетом коју су претрпела три јапанска носача, губици авиона нису ни били битни. Међутим, губици обеју страна били су тешки. Од 41 авиона ваздухопловне патроле за заштиту пловног састава, 11 је оборено, а још три је оштећено при слетању. Они су успели да нанесу губитке Американцима у првим нападима, али нису успели да одбране своје носаче.

Авиони који су се враћали на носаче Ентерпрајз и Хорнет имали су проблем у проналажењу TF-16, јер носачи нису били на предвиђеним позицијама. Ваздухопловна група са Хорнета је најтеже прошла. VF-8 је у потпуности промашила TF-16 тако да је свих 10 авиона изгубљено. Већи део авиона из VB-8 је кренуло ка Мидвеју, да би се три авиона срушила на путу ка острву а још три је оштећено од пријатељске противавионске ватре током приласка. VS-8 се вратила на Хорнет. Иако су претрпели велике губитке (15 торпедних, 10 ловачких и 20 обрушавајућих бомбардера), ваздухопловна група са Хорнета није нанела никакву штету јапанском саставу. Напад са Ентерпрајза је био далеко ефикаснији, али такође са тешким губицима. Ловци из VF-6 су се сви вратили, али је било губитака међу торпедним бомбардерима (10 од 14 авиона) и обрушавајућих бомбардера (17 од 33 авиона). Ескадрила VB-3 се на Јорктаун вратила у 1115 часова. Још увек забринут око могућности појављивања до тада неоткривених јапанских носача авиона, Флечер је одлучио да упути патролу са 10 авиона из VS-5 како би покрио северозападни сектор на даљини до 200 миља. Последњих седам авиона Даунтлес је наоружано и чекало је у резерви.

Јапански одговор

Стање сва три, у нападу оштећена носача авиона, било је врло ризично. Сва три су зависила од правовремене и ефикасне акције на отклањању последица напада. Упркос миту да су на палубама носача били авиони, права истина је да су авиони, са горивом и муницијом били у хангарима испод летне палубе. Додатно, у хангару су се налазила и убојна средства која су скинута са авиона током пренаоружавања услед промене задатка авиона. У овим условима, једна бомба је могла да се покаже као катастрофална.

Судбина носача авиона Сорју је прва запечаћена, сходно његовој величини. Три поготка у око 1025 часова изазвали су велики пожар који се брзо проширио на палубу другог хангара. Ускоро је ватра прекрила брод, од прамца до крма. У 1045 часова је постало јасно да је је битка за носач изгубљена тако да је командант наредио напуштање брода. Сорју је потонуо исте вечери у 1913 часова, уз губитак од 711 чланова посаде, међу којима се налазио и сам командант, који је одбио да напусти брод.

Бомба која је погодила носач авиона Кага, продрла је у хангар и изазвала пожар међу авионима и убојним средствима, који су ускоро почели да експлодирају. Једна од укупно четири бомби је погодила мост, при чему су страдали командант броад и официр задужен за борбену отпорност брода. На тај начин је свака борба за очување брода постала конфузна и дезоријентисана. Пожар на тај начин није било могуће контролисати и ускоро је брод остао без погона. У 1410, америчка подморница Наутилус торпедује носач, али безуспешно –торпедо није експлодирало. Неуспевши да угасе пожар, сви преживели чланови посаде прекрцавају се на разараче, да би у 1925 носач био потопљен торпедима са разарача. Људски губици износили су 811 чланова посаде.

Агонија носача авиона Акаги трајала је најдуже. Бомба која га је погодила у 1026 не би била фатална за њега да није продрла у хангар и експлодирала међу авионима попуњеним горивом и наоружањем. Посада није могла да угаси пожар који се ускоро проширио на летну палубу. У 1024 је отказао сyстем кормиларења, вероватно због блиског промашаја авио бомбе. Нагумо није могао да командује саставом са пламтећег носача авиона са заглављеним кормилом тако да је у 1046 напустио брод. Командни мост се, да би избегао пламен, евакуисао конопима. Упркос највећим напорима посаде, брод је у 1350 изгубио погон, самим тим и способност да се даље бори. Команда за напуштање брода дата је у 1700 часова. Сам адмирал Јамамото следећег јутра наређује потапање носача. Губици посаде износили су 263 чланова.

Јутарњу катастрофу преживео је само један носач – Хирју. Како Нагумо није могао да командује са горућег Акагија, командовање 1. Кидо Бутаијем је привремено дато у надлежност контраадмирала Хироакија, команданта 8. крстаричког дивизиона. Он је деташовао лаку крстарицу Нагара и 6 разарача уз три горућа носача авиона а остатак бродова: ескортни брод, два бојна брода, две тешке крстарице и пет разарача оставио око носача авиона Хирју.

На носачу Хирју, Јамагучи прима наређење од Хироакија да покрене напад на америчке носаче авиона. Јамагучи одлучује да ангажује ескадрилу бомбардера  а да сат времена касније упути у напад и преостале јуришне авионе. За ловачку заштиту су одређена шест ловачка авиона. На самом носачу је остало 10 ловачких авиона, 16 обрушавајућих бомбардера и 8 торпедних бомбардера. Овај састав је било могуће ојачати са 27 авиона из ваздухопловне патроле.

Од првог таласа напада са Хирјуа, вођеног поручником Кобајаши Мичијом, очекивало се много. У посадама осамнаест бомбардера налазили су се пилоти-ветерани, а сама ескадрила је сматрана елитном јединицом. Сада су добили прилику да то и докажу. Након брифинга команданта Хирјуа, у 1050 часова је полетело још 24 авиона, а већ осам минута касније група је летела ка западу. У том тренутку, амерички носачи су били удаљени 100 наутичких миља.

Иако су се Јапанци одлучили за тренутни напад, јачина непријатеља била је потпуна непознаница. Делу Јапанаца је било посве јасно да је величина напада која је уништила 1. Кидо Бутаи морала доћи са висе носача авиона. Већи део конфузије био је приписан некомплетном извештају извиђачког авиона са крстарице Тоне. У 0855 часова, авион са крстарице Чикума је упућен ради потврђивања раније прикупљених података о TF-16. У извиђање је упућен и експериментални бомбардер D4Y1 Type 2, који је овог пута употребљен као брзи извиђачки авион. Он је у зону стигао после 1100 часова, када је могао да потврди присуство три америчка носача авиона. Извештај због неисправности радио уређаја није стигао до јапанских бродова. Командант 4. дивизиона разарача је у око 1300 часова јавио о резултатима испитивања заробљеног пилота из ескадриле VT -3. Пилот је касније убијен од стране посаде разарача Араши. заробљени пилот је потврдио индентификацију три америчка носача авиона, а одао је и да носача авиона Јорктаун делује самостално. Информацију је потврдио и пилот авиона Д4Y1 по повратку на Хирју.

Након евакуације Акагија, Нагумо се укрцао на лаку крстарицу Нагара. Почетком поподнева је преузео команду над главнином 1. Кидо Бутаија. Одлучан да се освети за преподневне догађаје, Нагумо наређује да остатак 1. Кидо Бутаија плови ка америчком саставу, за који је веровао да се налази удаљен 90 наутичких миља. Нагумо је био оптимиста, верујући да може да зада ударац Американцима употребом јапанских тешких пловних јединица и преосталих авиона са Хирјуа. Нестварна жеља да ће Американци удовољити Нагумовој жељи за битку површинских бродова развејана је у 1240, када је авион са крстарице Чикума донео нове податке. Наиме, амерички бродови су пловили ка северу, удаљавајући се од јапанских бродова. Као одговор, Нагумо је окренуо ка северу. Први индикатор да неће ићи све по замисли јапанског адмирала била је вест о пожару на три носача авиона и да је једини оперативни носач – носач Хирју. Ова вест је резултирала поплавом наређења адмирала Јамамотоа, у циљу стављања ситуације под контролу. У 1220 часова, Јамамото упућује главнину снага на југ како би помогао Нагумоу. Док су транспортни бродови Инвазијских снага пловили ка северозападу и чекали рразвој догађаја, борбене јединице Кондоа су хитале ка истоку, такође у помоћ Нагумоу. Другом Кидо Бутаију је било наређено да крене на југ. У 1310 часова Кондо добија наређење да бомбардује и уништи аеродроме на Мидвеју. Са уништеним аеродромом на Мидвеју, као претња би остали само амерички носачи. Уништење аеродрома било је могуће извести или нападом авиона са Хирјуа или нападом површинских јединица.

Хирју се свети

Удаљени свега неких 90 миља, и уз помоћ јапанских авиона који су их пратили, Кобајашију није било тешко да пронађе своју мету. Шест америчких носача авиона је уочено у око 1130 часова. Ловци из заштите америчких носача напали су јапанске авионе и успели да оборе два Зероа. Тиме је ионако оскудна ловачка заштита јапанских бомбардера постала још слабија и бројала свега четири ловачка авиона.

Први индикатор Американцима да је у току одговор Јапанаца потврђен је у 1151 часова када је радар са Јорктауна открио групу неиндентификованих летелица 32 миље југозападно од њих. Овај податак је дошао у лоше време по Американце. Дванаест Вајлдкета само што је било подигнуто у ваздух, како би се ослободио простор на палуби за прихват авиона из ваздухопловне патроле. Ваздухопловна патрола која је упућена није још увек постигла потребну висину и самим тим била је на лошој позицији. У 1155 часова, формација јапанских авиона је осмотрила TF-17 на даљини од неких 25 миља. Кобајаши је са својих 18 бомбардера кренуо у пењање како би постигао висину повољну за извођење напада. Четири Зероа из ловачке пратње налазили су се миљама иза њих, као резултат лоше одлуке да нападну групу америчких авиона, и сада су покушавали да сустигну бомбардере. Они су уочили америчке ловце како очајнички покушавају да постигну висину на којој би пресрели јапанске бомбардере.

Када су амерички авиони достигли висину од 3000 метара, осамнаест јапанских бомбардера се налазило у две групе, једна нешто изнад друге. Изненадни напад шест Вајлдкета на једну групу бомбардера, и одмах потом чеони напад на другу, потпуно је збунио Јапанце. Друга фаза ваздушног сукоба била је још збуњујућа и у њу је укључена и заостала ловачка пратња јапанских бомбардера. Пресретање је преживело десет бомбардера, од тога су два била без бомби. Наоружани авиони су се поделили у две групе. Једна група од три авиона наставила је на исток ка Јорктауну, док је друга група од пет бомбардера отишла на југозапад како би при извршењу напада имала Сунце иза леђа. Ових пет бомбардера је преживело два потенцијално разарајућа пресретања, изгубивши свега један бомбардер пре него што су напали на Јорктаун. Бродови који су се налазили у пратњи Јоркатуна, две крстарице и пет разарача, налазили су се у кругу на даљини 1300 до 1800 метара од носача. Цела група бродова је променила курс окренувши на југоисток како би се удаљила од јапанских авиона. У 1209 часова са Јорктауна су уочени јапански авиони. Искусни Јапанци су нападали из правца Сунца, подељени у групе које су прилазиле из различитих праваца како би збунили артиљерце на Јорктауну.

Напад који је уследио представља један од најпрецизнијих напада целог рата и у потпуности је потврдио бомбардерску ескадрилу са Хирјуа као елитну јединицу. Од седам авиона, три су постигла директне поготке, док су два постигла блиске промашаје, који су такође изазвали оштећења. Од њих седам, који су бомбе одбацили са висине од 300 м, пет је успело да се врати на матични носач. Прва бомба је пала поред лифта бр. 2, иза острва. Продрла је у хангаре и изазвала мањи пожар. Други погодак, постигнут у 1214 часова, изазвао је највећа разарања. Бомба је пала у димњак, изазвала експлозију у котларницама и смањила брзину брода на свега 6 чворова. Трећа бомба је погодила лифт број 1, пробила га,  експлодирала у унутрашњости брода и изазвала пожар. По свим мерилима, три поготка и два блиска промашаја од стране седам авиона представља имресивно постигнуће, о ма чијим авионима се ради.

На крају напада, бомбардерска ескадрила са Хирјуа је могла да забележи статистику да је изгубила 13 од укупно 18 бомбардера којима је располгала. Изгубљена су и три Зероа. Ваздухопловна патрола која је бранила циљ имала је губитак од свега једног ловачког авиона. Међутим, на крају напада, Јорктаун се зауставио, а кроз рупу у палуби извијао се густ, црни дим. У 1323 часова, Флечер пребацује командно место на крстарицу Асторија, док Спруанс шаље две крстарице о два разарача из сасатав TF-16 да помажу Јорктауну.

Томонага напада Јорктаун

Јамагучи се суздржавао од напада јуришним авионима са Хирјуа све док се ситуација не разјасни. Знао је да се операција може вратити у колосек само ако се три америчка носача потопе или оштете толико да морају да се повуку. Брза и ефикасна акција са Хирјуа била је шанса да се ситуација спаси. У 1245 часова, један од бомбардера који су се враћали после извршеног напада на Јорктаун, јавио је радио везом да је бомбардерска ескаддрила оставила један амерички носач у пламену. Јамагући је увиђао да ће се Хирју морати суочити са још два америчка носача. При том, схватао је и да нема неке нарочите ресурсе које би могао у потребити у борби. Јуришници са Хирјуа су учествовали у јутарњем нападу на Мидвеј и у то нападу су лоше прошли. Од осамнаест авиона, свега осам је остало оперативно. Јамагучи је мало поправио расположење када је у 1130 на Хирју слетео јуришник који је тог јутра био упућен са Акагија у извиђање. Сат времена касније, авиони су били спремни да крену у напад. Напад је чинило 16 авиона: 9 јуришника са Хирјуа, један са Акагија и шест Зероа као пратња.  Напад је водио Томонага, исти онај који је предводио и напад на острво. Томонагин авион је био оштећен у том нападу, а није било времена да се у потпуности поправи. Крила су закрпљена, али су резервоари горива и даље пуштали. Како год, Томонага је примио наређење да нападне један од два нетакнута носача и у око 1330 часова полетео на задатак. Група је кренула на исток, а TF-17 се налазила свега 83 миља далеко. TF-16 је била нешто даље, на 112 миља.

У међувремену, посада Јорктауна је успела да угаси пожар и да оспособи котлове. У 1430 часова, када је Токунага уочио амерички пловни састав на неких 35 миља даљине, могао је да види носач авиона који је изгледао нетакнут, 5 крстарица и 12 разарача како плове на исток брзином од 24 чворова. Јапанци су одмах кренули у напад.

Американци су били свесни наиласка Токунагиних авиона. Крстарица Пенсакола, која је била упућена из TF-16 као појачањ, остварила је радарски контакт у 1427 часова. Неколико минута касније и Јорктаун је остварио радарски контакт. У ваздуху се налазило свега шест Вајлдкета. У 1429, четири од њих је упућено на северозапад како би пресрели јапанске авионе. Два минута касније послата су и преостала два ловца из групе. Са свим расположивим ловачким авионима упућеним у пресретање, Американци су морали да затраже 15 ловаца од TF-16. Као помоћ им је упућено осам ловаца.

У поређењу са пресретањем обрушавајућих бомбардера са Хирјуа, ваздушна битка против торпедних бомбардера са Хирјуа није прошла тако добро по Американце. Неколико фактора је утицало на то да је већина авиона успела да лансира своје оружје на Јорктаун. Неки од тих фактора су недовољан број ловаца на одговарајућим висинама, као и ефикаснија блиска заштита јапанских ловаца.

У 1436 часова четири ловачка авиона добија наређење да се врати на Јорктаун. Они су промашили јапанске јуришнике који су летели у облацима. Међутим, два ловца која су летела на висини од 2100 метара успевају да пронађу јапанске авионе и да и хизненаде. Успевају да униште једног јуришника пре него што их је обојицу оборио један Зеро из ловачке пратње.

Пилоти из ескадриле VF-3, који су се налазили на палуби Јорктауна, били су спремни да узлете и да бране свој носач. У 1440 им се испунила жеља: полетели су у сред јапанског напада, без допуњавања горивом, безвремена да постигну потребну висину. Истовремено, Томонага је јавио својим преосталим авионима да изврше напад.

Томонага је са својом групом од 4 авиона (пошто је претходно поделио групу на два дела) прошао по крми Пенсаколе. Јорктаун је успео да окрене десни бок даље од нападача. Као одговор, Томонагина група се раздвојила како би дошла у повољну позицију за лансирање. Први јапански авион који је оборен био је Томонагин. Ипак, Томонага је успео да лансира торпедо, које је на крају промашило циљ. Томонагин крини је такође успеода лансира торпедо и – такође промашио. Након лансирања је оборен од стране ловаца који су пристигли у помоћ са TF-16. Преостала два авиона из Томонагине групе су покушала напад на леви бок Јорктауна. Оба су оборена а да нису постигли нити један погодак.

Жртвовање Томонаге и нејгових четири авиона омогућило је успешан напад другом делу групе, коју су сачињавала 5 јуришника. Ова група је успела да се пробије између крстарице Портланд и разарача Балч и да крене ка прамцу носача, на левом боку. Јорктаун је покушао да окрене крму ка нападачу, али без успеха – велики брод није могуће тако лако и брзо окренути. Зерои из ловачке пратње су на себе преузели сав бес браниоца, успевши да заштити пет јуришника који су изводили напад. Од четири лансираних торпеда (авион са Акагија је имао квар и није успео да лансира торпедо), два су пронашла своју мету. Оба поготка у леви бок носача су имала разарајући учинак. Три стројарнице и прамчана просторија са генераторима биле су поплављене и сви котлови избачени из строја. Јорктаун се зауставио и нагнуо за 23°.

Погођени Јорктаун

Свих пет јуришника, заједно са четири ловаца, успело је да се врати а Хирју. Уз цену од пет јуришника и два ловца, Јамагучи је успео да онеспособи оно за шта је мислио да је други амерички носач. Американци су изгубили четири Вајлдкета, али само једног пилота.

Смрт Хирјуа

Флечерова промишљеност у упућивању извиђача сада се исплатила. У 1445 часова, авион са Јорктауна је јавио позицију јапанског носача Хирју. Подаци су били резултат још једног примера личне инцијативе, овог пута инцијативе два пилота ескадриле VS-5 који су самоницијативно проширили зону извиђања, док је на другој страни Нагумо на несрећу одлучио да се флотом приближи непријатељу уместо да искористи предност долета својих авиона који су омогућавали да удари Американце а да им не дође у домет авијације.

Извештај из VS-5 поставио је Хирју на неких 160 миља северозападно од TF-16. На палуби Ентерпрајза, 25 Даунтлеса је чекало на полетање, наоружани бомбама од по 500 и 1000 фунти. Спруанс је одлучио да их упути у 1530 часова. Дванаест минута касније авиони су били у ваздуху. Упркос чињеници да су очекивали јак отпор Јапанаца, Вајлдкети нису могли бити ангажовани због долета.  Овде је примећен још један разултат аљкавог рада Спруансовог штаба, који није укључио носач авиона Хорнет у планирање напада и није му јавио све до тренутка када је само лансирање авиона већ почело. Још једном се показала неспособност Американаца да организују велики и сложен напад. Тридесет минута након што је упућен напад са Ентерпрајза, Хорнет је послао 16 обрушавајућих бомбардера. Још петнаест их је остало на палуби, након што је Мичер наредио промену курса, чиме је носач изашао из ветра и завршио са лансирањем авиона.

У тренутку полетања авиона са Ентерпрајза, други талас са Хирјуа се враћао из напада на Јорктаун. Преостали авиони, пет јуришних и три ловачка, слетели су у 1540 часова. Упркос тешким губицима, извештаји преживелих пилота дали су Јамагучију дозу охрабрења. Са два потопљена или оштећена носача авиона, Хирју испред себе има свега један оперативни амерички носач авиона.

како би ударио по „трећем и последњем“ америчком носачу, Јамагући је испланирао да упути напад у 1800 часова. Време напада је било кључно, јер је у време сумрака мала група авиона могла неопажено да се провуче и изврш задатак. За овај напад, Хирyу је располагао са свега четири бомбардера и пет јуришника. Девет ловачких авиона би чинило заштиту. Како би нападаче спровео до мете, Јамагучи је планирао да упути извиђачки авион D4Y1 сат времена пре самог напада.

Ситуација која је до малопре била охрабрујућа у Јамагучијевој свести, почела је да поприма посве другачији облик захваљујући извештајима ивиђачких авиона који су били упућени раног послеподнева. Један од њих је јавио о присуству пловног састава са сва носча авиона на позицији 120 миља северозападно од Јамагучиевог састава.

Чињеница да су два америчка носача остала оперативна ускоро је потврђена када је пристигла велика група америчких обрушавајучих бомбардреа. Група са Ентерпрајза, смањена на 24 авиона пошто је један авион у лету одустао због квара, била је спремна да заврши започети посао разарања јапанских носача авиона. Поручник Галахер, вођа напада, повео је своје авионе да изврше напад из правца југозапада. Успели су да постигну изненађење. Галахер наређује авионима са Ентерпрајза да нападну Хирју, а да 14 обрушавајућих бомбардера са Јорктауна нападне њима најближи бојни брод.

На носачу Хирју су вршене припреме за лансирање извиђачког авиона. Укупно 13 Зероа је било ангажовано у ваздухопловној патроли. Јапанци су дефинитивно били затечени. У 1705, четири минута након што су примећени, почео је напад. Ловци су очајнички нападали Даунтлесе док су се обрушавали, али са врло малом шансом за успешно пресретање. Командант Хирјуа је започео оштар окрет преко левог бока. Видевши да су прва два авиона из VS-6 промашила циљ, командир ескадриле VB-3 наређује својим авионима да нападају Хирју. Постигнута су четири поготка у зони испред острва, који су изазвали велики пожар и разнели прамчани лифт.

Петнаест минута касније је пристигла група авиона са Хорнета. Хирју је био у пожару, тако да је преосталих 14 обрушавајућих бомбардера напало бродове из пратње носача. Напад је био безуспешан. Сат времена касније, 12 бомбардера B-17 извело је коначни напад 4. јуна на 1. Кидо Бутаи, поново без погодака.

Четири поготка бомбама у Хирју било је сасвим довољно да се запали брод. Бомбе су пробиле у хангар где је у току било припремање авиона за напад. Пожар се појачао и у 2123 часова остао без погона. Јамагучи је одлучио да остане на носачу. До јутра 05. јуна у 0430 часова, посада носача је искрцана. У 0510 јапански разарач је кренуо да потопи носал, гађајући га торпедом. То није било довољно за потапање носача, јер је авион са носача Хошо прелетео зону у 0630 часова и фотографисао носач који је још увек био на површини, горући. Примећени су и чланови посаде који се из неког разлога нису искрцали. Послат је други разарач да спаси ове људе, али је у 0912 часова Хирју потонуо прамцем. Од 70 људи, колико их је било на носачу у тренутку потонућа, 35 је касније спашено од стране Американаца. Без њих, заробљеника, губици посаде су бројали 383 чланова.

Носач авиона Hiryu у пламену

Дилема адмирала Јамамотоа

Носачи авиона одређени за напад на Алеутска острва нису примили Јамамотово наређење да крену ка југу све до 1500 часова дана 4. јуна, када су се налазили у сред напада на Дач Харбор. Како су требали да сачекају повратак авиона из напада и да их попуне горивом и убојним средствима, нису могли да крену ка југу све до јутра следећег дана. Током вечери 4. јуна, Јамамото је још увек био у уверењу да може да напдне и постигне успех. Његово ноћно наређење издато у 1915 часова јасно је показало да није био свестан озбиљности ситуације. Још увек је разматрао заузимање Мидвеја и уништење америчке флоте у боју површинских бродова. Наређење је издато и подморници И-168 да бомбардује аеродром на Мидвеју, након чега би уследило бомбардовање аеродрома са тешких крстарица из Групе за блиску подршку. Јамамото није видео Нагумову тежњу за борбу површинских бродова као довољно агресивну, тако да је 4. јуна у 2255 часова одузео право командовања Нагуму, сем у делу командовања осакаћеним носачима авиона Акаги и Хирју са њиховом пратњом. Пред ноћну битку, команда је предата Кондоу.

Како напредујуће јапанске снаге нису оствариле контакт до 2330 часова, постало је јасно да до битке површинских бродова неће ни доћи. Наставак напредовања на исток довело би до тога да бродови дођу под удар америчких авиона. Стога је у 0015 часова Јамамото издао наређење Кондоу и Нагуму да прекину напредовање на исток и да се повуку и придруже главнини снага. У 0020 часова Куритиним крстарицама је било наређено да прекину планирано бомбардовање аеродрома на Мидвеју. Коначно, у 0225 часова, Јамамото је приморан да прихвати реалност. Пренео је командовање Комбинованој флоти и отказао операцију Мидвеј.

Јорктауново тешко искушење

У поређењу са очајничким али неефикасним покушајима да сачувају јапанске носаче авиона који су се нашли под ударом 4. јуна, напори на супротној страни, у спашавању Јоркатуна скоро да су могли имати успеха. У 1455 часова дато је наређење за напуштање брода. Брод је био већ опасно нагнут, тако да је постојала реална опасност да посада страда при превртању брода. Бродови из пратње су до 1639 прекрцали сву посаду са Јорктауна, уз помоћ мирног времена. Након преласка посаде на крстарицу Асторија, Флечер је у 1712 часова наредио TF-17 да се придружи Спруансу, а да Јорктаун остави. Касније је променио мишљење и оставио један разарач да чува носач. Флечер је планирао да се врати наредног јутра и да процени да ли је могуће спасити Јорктаун. Два јапанска извиђачка авиона су уочила Јорктаун, како плута нагнут у једну страну током истог поподнева.

Командант Јорктауна је 5. јуна формирао групу од 170 људи, укрцао их на три разарача и послао да се укрцају на Јорктаун. Напори за спашавање брода започети су 6. јуна контраплављењем просторија и одбацивањем непотребног терета. на тренутак се учинило да ће се ови напори исплатити, када се појавио реморкер Вирео и започео тегљење за Перл Харбур. Међутим, Јамамото је већ упутио подморницу И-168 да потопи носач. У умешно изведеном нападу у 1336 часова, И-168 је испалила целу салву торпеда на Јорктаун, са даљине од свега 1200 метара. Два торпеда су погодила носач, док је треће торпедо погодило разарач Хаман, који се налазио уз сам носач и преполовило га. Након овог напада, Јорктаун је напуштен у 1555 часова, овај пут заувек. Потонуо је у 0501 часова наредног јутра.

USS Yorktown (CV-5) тоне, 7. јун 1942.

Спруансова битка

Чак и након преласка на крстарицу Асторија, Флечер је задржао команду над двема америчким наменским снагама. У 1811 часова 4. јуна, Спруанс је тражио од надређених инструкције за даље деловање. Како је одговор био негативан, Спруанс је задржао тактичку команду и даље командовање снагама у бици, без консултације са Флечером. Ово се сматра несебичним актом Флечера који је гарантовао континуитет командовања над TF-16, али је послужио и за мнимизирање Флечерове улоге код Мидвеја. Спруансова примарна брига била је избегавање сукоба површинских бродова, истовремено користећи преостале ваздухопловне капацитете за наношење удара на погодне циљеве, уз одбрану Мидвеја од још увек могуће инвазије. У 1915 часова, Спруанс наређује TF-16 да плови на исток како би избегла јапанске снаге које би могле пловити на исток. У поноћ, Спруанс је повео TF-16 на север али је био принуђен да све до 0200 часа плови на исток, јер је имао лажни радарски одраз површинског објекта. У 0420 часа на дан 5. јуна, TF-16 је запловила на југозапад како би у јутро имала острво Мидвеј у домету.

Јутро 5. јуна је донело погоршање времена. Исто као и Флечер дан раније, Спруанс одлучује да сачека извештаје са извиђања Мидвеја, како би одлучио шта му је чинити. Међутим, серија извештаја са Каталина унела је забуну и чак наслућивала присуство петог јапанског носача авиона.

Спруанс је био убеђен да нема опасности по Мидвеј тако да је у 1100 часова повео TF-16 северозападно, брзином од 25 чв, како би истражио јутрошње извештаје о носачу авиона. Планирао је поподневни напад са велике дистанце преосталим обрушавајућим бомбaрдерима.

Са Хорнета је у 1512 упућен напад, јачине 12 обрушавајућих бомбардера, на циљ удаљен 240 миља. Други напад је сачињавало 14 обрушавајућих бомбардера из ескадриле VS-8. Упућен је 30 минута после првог таласа. Командир прве групе је летео 315 миља, а да није наишао на циљ. На повратку, прелетео је преко јапанске „лаке крстарице“ коју је напао без успеха. Мета је у ствари била разарач Таниказе коју је Нагумо деташовао како би се уверио да је Хирју потонуо. Други талас са Хорнета није остварио никакав контакт.

Јапански разарач Tanikaze

Допринос Ентерпрајза узалудним америчким напорима од 5. јуна огледао се у ангажовању 32 авиона Даунтлес из четири различите бомбардерске ескадриле које су се сада налазиле на Ентерпрајзу. Овај напад је упућен у 1530 часова и летео неких 265 миља на северозапад. Притом није успео да уочи никакав циљ. Када је вођа групе чуо извештај претходне групе о наиласку на „лаку крстарицу“, повео је свих 32 авиона у напад на исту мету. Ни ови авиони нису били ништа успешнији у нападу на маневришући разарач. Током поподнева исти брод је напало и 18 бомбардера Б-17, распоређених у две групе. Таниказе није претрпео ни један директни погодак, али је шест чланова посаде настрадало у нападима. Заузврат, на америчкој страни избројани су губици од једног обореног Даунтлеса и два бомбардера B-17 који су се срушили у повратку.

Фаза гоњења

Када је отказана операција Мидвеј, наизложеније јапанске јединице биле су четири тешке крстарице из Групе за блиску подршку. На несрећу по њиховог команданта, наређења за престанак бомбардовања Мидвеја била су погрешно упућена, тако да их оне нису примиле све до 0230 часова 5. јуна. У том тренутку су се налазиле на свега 50 миља далеко од Мидвеја. Јапанске крстарице су тада окренуле, али током промене курса је уочена америчка подморница. Током маневра избегавања подморнице, тешка крстарица Могами је ударила у Микуму. Микума је тада претрпела лака оштећења, али је прамац крстарице Могами био разбијен и могла је да настави вожњу брзином од свега 12 чворова. Како је била близу аеродрома на Мидвеју, њено преживљавање на бојишту било је под великим знаком питања. Стога је Курита наредио да остале две крстарице одржавају велику брзину, а да Микуму оставе да прати тешко оштећену крстарицу Могами.

Прамац крстарице Mogami након удеса са крстарицом Mikuma

Како су Спруансови носачи трагали за фантомским носаче, авионима са Мидвеја је дат задатак да се обрачунају са два “бојна брода” уочена близу острва. “Бојни бродови” су у ствари биле две тешке крстарице које су пловиле малом брзином на запад. На крстарице је упућено у напад 12 обрушавајућих бомбардера и осам бомбардера Б-17, који су извршили напад, али без последица по јапанске бродове.

Јутро 6. јуна је затекло TF-16 у пловљењу на запад. У 0500 часова Спруансови разарачи су се налазили 350 миља северозападно од Мидвеја. Са Ентерпрајза је полетело 18 Даунтлеса како би извели јутарње извиђање у сектору од 180º ка западу, на даљини до 200 миља. Један од извиђача је у 0645 изтвестио о пловном саставу јачине бојни брод, крстарица и три разарача на позицији 130 миља југозападно од TF-16. Извештај је погрешно примљен, тако да је Спруанс извештен о саставу јачине носач авиона и пет разарача. У 0730 часова, исти авион извештава о две крстарице и два разарача, али на позицији југоисточно од позиције из претходног извештаја. Спруанс је ово схватио као две посебне групе бродова и сматрао је да су циљеви вредни извршења напада. Оно што су пилоти уочили у ствари су биле крстарице Микума и Могами, праћени са два разарача, како плове на запад.

У напад је у 0800 часова кренуло 26 обрушавајућих бомбардера са Хорнета. Пратњу је сачињавало 8 ловачких авиона. Хитност акције је умањена донекле након слетања извиђачког авиона који је послао јутарњи извештај. Пилот је потврдио да нема носача авиона у извиђаној зони.

Напад је водио исти онај кмандир који је претходно безуспешно нападао „лаку крстарицу“. Нешто пре 1000 часова, његови авиони успевају да постигну два поготка на крстарици Могами. Јапанци успевају да оборе два Даунтлеса. Ватрено крштење две јапанске крстарице било је далеко од завршетка. Са Ентерпрајза је у 1045 полетела група од 31 обрушавајућих бомбардера и 12 Вајлдкета. Даунтлеси су сконцентрисали напад на Микуму коју су индентификовали као бојни брод. У нападу задобија пет директних погодака и два блиска промашаја, што за последицу има избијање пожара и квар на погону. У 1358 часова пожар се шири на крмену просторију са торпедима, а убрзо након тога долази до велике експлозије, што за последицу има велика оштећења и деформације на крми. Преживела посада је почела да напушта брод када се појавио и трећи талас америчких авиона. То је био други напад са Хорнета, са 24 обрушавајућих бомбардера. У том тренутку, TF-16 се налазила свега 90 миља далеко. Разарач Арашио бива погођен бомбом у крму, при чему гине 37 чланова посаде, међу којима се нашло и преживелих чланова посаде са Микуме. Могами је добила још један погодак, али је успела да одржи брзину и да се спаси са бојишта. Њени губици у посади износили су 90 мртвих и 101 рањених. Микума се није могла спасити, потонула је у око 1930 часова.

У вече 6. јуна TF-16 се налазила 700 миља далеко од острва Вејк. Нешто после 1900 часова, Спруанс је повео TF-16 на севроисток ради попуне горивом. Битка је била завршена.

Епилог

Упркос напорима јапанске царске морнарице да сакрије размере пораза од свог становништва и копнене војске, није се могла сакрити чињеница да су Јапанци претрпели велики пораз. 1.Кидо Бутаи се борио без подршке и поднео највећи терет губитака. Свих четири носача авиона је потонуло, изгубљени су и сви авиони из припадајућих ваздухопловних група – њих 248. Подједнако тешки губици су били и у посадама авиона, али ипак не тако катастрофални како се веровало. Погинуло је 110 пилота, највише међу ваздухопловном групом са Хирјуа. Поређења ради, у бици за Соломонова острва погинуло је такође 110 пилота, док је у бици за Санта Круз изгубљено 145 пилота, међу којима доста искусних пилота.

Јапанци су укупно изгубили 3057 људи, већином чланова посаде ових четири носача авиона. Међу жртвама се налазило и 721 припадника летачког техничког особља, што је представљао најзначајнији губитак у овој бици. Поред носача авиона, потопљена је и тешка крстарица Микума, док је тешка крстарица Могами била тешко оштећена и остала ван строја све до 1943. године. Неколико мањих бродова је такође оштећено, али ниједан од њих није остао ван строја дуже време. До искрцавања на Мидвеј није никада дошло. Једини успех ове операције било је заузимање острва Ату и Киска до чега је дошло 7. јуна.

За Американце, цена наношења стратегијског пораза Јапанцима била је релативно мала. најважнији губитак Пацифичке флоте био је губитак носача авиона Јорктаун. Поред њега, изгубљен је и разарач Хаман. Изгубљено је и 144 авиона, док су људске жртве бројале 362 морнара, маринаца и пилота.

Битка у Коралном мору

Објављено од стране
Одговор

Уместо увода

Велики рат на Пацифику између САД и Јапана започео је на потпуно неочекивани начин. За америчку морнарицу, напад на Перл Харбур 7. децембра 1941. године резултовао је уништењем Пацифичке флоте. Од осам бојних бродова, пет је завршило дан или у експлозијама или је потонуо на дно. Уместо велике поморске битке негде у западном Пацифику током пловидбе америчке флоте ка Јапану, америчка морнарица није ни дошла у прилику да се супротстави јапанској експанзији на Пацифику. Срећом по Американце, ниједан од носача авиона Пацифичке флоте није се налазио на везу у луци Перл Харбур. Са овим бродовима, уз потпуно нову поморску доктрину, америчка морнарица је размишљала како да преокрене ток јапанске експанзије.

Чак је и јапанска царска морнарица била затечена успехом у Перл Харбуру. Концепт груписања свих носача авиона у једну пловну јединицу, комбиновано са одличним авионима и посадама, направили су револуцију у поморском ратовању. Уништење америчке флоте јасно је демонстрирало да је ваздухопловна моћ доминантан фактор у поморском ратовању.

Као и Американцима, овакав развој догађаја учинио је предратне прорачуне јапанске царске морнарице ирелевантним. Јапанска царска морнарица је такође била моделована за одлучну битку дреднота за премоћ у Пацифику, али до овог сукоба никад није дошло. Међутим, са одлуком да оштрицу поморске моћи стави на носаче авиона, јапанска царска морнарица је могла да води експанзионистички рат са надом да ће моћи утврдити јаку позицију у Пацифику.

Стратегијска ситуација, мај 1942.

Јапанска експанзија у Пацифику изводила се према плану са којим се сложила и морнарица и копнена војска. Експанзија је захтевала серију операција које су имале за циљ да омогуће Јапанцима да овладају кључним подручјима и тиме оформе „Велику источноазијску сферу просперитета“. Када се кључна подручја једном заузму и утврде, Јапан би био у повољној позицији, према плану, да преговара са Американцима који би били неприпремљени и невољни да плаћају високу цену за избацивање Јапана са заузетих територија. Како је испланирано у царској врховној команди, почетни део рата је био подељен на две „оперативне фазе“. Прва фаза је предвиђала окупацију Филипина, Малаје, Холандске Источне Индије, Бурме и Рабаула. Једно од обележја првих операција био је практично непобитан успех ударних група носача авиона јапанске царске морнарице, зване Кидо Бутаи. Након Перл Харбура, јапански носачи су пружали подршку у заузимању Рабаула јануара 1942. године, а месец дана касније и у заузимању Холандске Источне Индије. Носачи у априлу исте године бивају пребазирани у Индијски океан како би се сукобили са британским ратним и трговачким бродовима.У настојању Јапанаца да реализују планирану прву фазу, поморске снаге Савезника нису биле у стању да их зауставе. У првом сукобу великих површинских бродова у Јаванском мору, јапански разарачи и крстарице су демонстрирале своју супериорност. Не желећи да делују потпуно дефанзивно, али немоћни да се супротставе јапанским носачима авиона, америчка морнарица је започела низ удара носачима авиона у средњем Пацифику. Прву акцију су извели носачи авиона Ентерпрајз (USS Enterprise) и Јорктаун (USS Yorktown), када су напали на Маршалова и Гилбертова острва првог дана фебруара 1942. године. Иако су амерички пилоти тврдили да су нанели велике губитке Јапанцима на острвима, стварни губици и оштећења су били далеко мањи.

Ентерпрајз је наставио нападима на острво Вејк 24. фебруара и острво Маркус 4. марта 1942.. Прва акција америчких носача авиона стратегијског нивоа био је напад на Лае-Саламуау 10. марта 1942, у коме су учествовали амерички носачи авиона Јорктаун и Лексингтон (USS Lexington). Након јапанског искрцавања на овим локацијама острва Нова Гвинеја, авиони са америчких носача су гађали јапанске бродове који су остали у зони искрцавања. Поново су Американци тврдили да су нанели велике губитке, с тим да је овај пут нешто и говорило у прилог таквим тврдњама. Штета коју су носачи нанели је била толика да су Јапанци морали да направе паузу док не оформе пратњу за наредне акције. Предложена операција против аеродрома Порт Морезби на Новој Гвинеји била је одложена јер Јапанци нису имали носаче авиона који би подржали операцију.

У међувремену, носачи Ентерпрајз и Хорнет (USS Hornet) су били окренути ка нападу на Токијо, који је изведен 16. априла. Какви год да су били резултати по амерички морал, Јапанци су страховали од будућих напада на своја острва.

Током друге оперативне фазе, Јапанци су предвидели да се прошире на исток Нове Гвинеје, Нове Британије, Фиџи и Самое у јужном Пацифику. Са спремношћу Јапанаца да изведу овај подухват, недоступност Ентерпрајза и Хорнета значила је да ће командант Пацифичке флоте у јужном Пацифику моћи да употреби само два носача авиона.

Са делом јапанске флоте носача авиона усмерених на подршку операције у јужном Пацифику, сцена за прву битку носача авиона је постављена.

Јапански план: Штаб морнарице против Комбиноване флота

Почетни период рата на Пацифику одвијао се према плановима развијеним у царском генералштабу. Прва фаза операције показала је потребу да се окупирају Филипини, британска Малаја, холандска Источна Индија, Бурма и Рабаул. Сходно томе, друга фаза операције би проширила стратешку дубину Јапана додавањем источне Нове Гвинеје, Нове Британије и Алеутских острва, Мидвеја, Фиџија, Самое и „стратешких тачака у подручју Аустралије“. Јапански командант у јужном Пацифику, адмирал Иноје, одиграо је велику улогу у планирању операција у региону. Успео је да дода Рабаул у оквире прве фазе када је указао да је главна јапанска база у централном Пацифику, острво Трук, свега 800 миља далеко. Једном када је заузео Рабаул, Иноје је тврдио да је за његову заштиту потребно запосести додатне тачке, а све у циљу постизања дубине за одбрану. Ове тачке су обухватале Нову Британију, источну Нову Гвинеју и Тулаги у Соломоновим острвима. По заузимању ових позиција, Јапанци су могли да развију мрежу аеродрома како би се одбранили од напада Савезничких снага. Сходно томе, Генералштаб морнарице је одобрио заузимање острва Лае, Саламауа, Тулаги и Порт Морезби 29. јануара 1942. године. Порт Морезби је био посебно важан јер би се тиме елиминисала опасност од америчких бомбардовања Рабаула, истовремено пружајући јапанским авионима приступ у Корално море и циљевима у североисточној Аустралији.

Југозападни Пацифик са Соломонским острвима, источном Новом Гвинејом, северозападном Аустралијом и Коралним морем

Први део друге фазе операције ишао је лагано након заузимања острва Лае и Саламауа 8. марта. Међутим, јапанске илузије о континуираном низу победа прекинут је 10. марта када су амерички авиони са носача авиона напали јапанске инвазионе снаге. Како је претрпео не тако мале губитке у односу на укупне снаге којима је располагао, Иноје је зауставио даља напредовања све док није ојачао своје снаге и могао да се супротстави потенцијалној интервенцији са америчких носача авиона.

Изгледи за наставак експанзије у јужном Пацифику зависили су од воље Јамамотоа да одвоји нешто од снага носача авиона Комбиноване флоте за потребе Инојеве команде. То је било сумњиво од самог почетка. Док су Генералштаб морнарице и морнаричка секција царског генералштаба размишљали како да наставе операцију заузимања Порт Морезбија,  чак и да испланирају како да заузму Нову Каледонију, Фиџи и Самоу након Порт Морезбија, Јамамотова пажња је била фиксирана на централни Пацифик. Сматрао је да се у централном Пацифику може одиграти одлучујућа битка са оним што је сматрао америчким центом гравитације – носачима авиона Пацифичке флоте. Самим тим, желео је да избегне учешће у експедицијама на јужни Пацифик све до завршетка одлучујуће битке – код Мидвеја. Током прве недеље априла, питање будуће стратегије је одлучено у корис Јамамотоа и његов план за напад на Мидвеј је одобрен. Међутим,  у намери да умири генералштаб морнарице, сложио се да се 5. дивизион носача авиона стави на располагање за операцију заузимања Порт Морезбија.

Напад на Порт Морезби, кодираног назива „МО операција“, била је подељена у неколико фаза. У првој фази, Десантне снаге Тулаги контра-адмирала Шима Кијохиде би напредовале као Соломоновим острвима како би заштитиле лево крило и повећале домет јапанских извиђачких патрола. Први циљ био је пребазирање 6 летећих чамаца и 9 хидроавиона са Рабаула у Шортленд 28. априла. 2. маја би хидроавиони кратког долета могли да пребазирају у заив „Хиљаду бродова“ на јужном делу острва Санта Изабел. Тиме би подржали заузимање Тулагија, што је требало да се према плановима деси 3. маја. Подршку нападу на Тулаги пружале су и главне снаге, нарочито авиони из састава ваздухопловне групе Шохо. Јапанци су очекивали да лако брањени Тулаги падне за један дан.

За адмирала Иноја, највећу опасност за јапанске снаге представљали су савезнички авиони који су базирали на копну. Савезници  су били у могућности да сконцентришу велики број авиона у североисточној Аустралији, у великим базама у Таунсвилу и Чартер Тауерсу. Да би ствар била још компликованија за Јапанце, базе у Аустралији су биле ван домета јапанских бомбардера из Рабаула. Упркос чињеници да је са америчког носача авиона извршен удар 10. марта на острва Лае и Сламауа, адмирал Иноје је сматрао да у зони нема америчких носача авиона.

Тако је, барем у почетку, примарна улога два флотна носача авиона додељена ударним снагама МО била да униште савезничке снаге у Аустралије, уместо да нападају америчке носаче авиона. Да би то учинили, и минимизирали шансе да буду откривени пре времена, Такагијеви носачи би пловили у широком луку кроз Корално море. Носачи би пловили источно од Нове Британије и Соломонових острва. Након пада Тулагија, носачи би прошли између острва Сан Кристобал и Еспириту Санто, и потом упловили у Корално море.

Прилазећи са истока, а не са севера како би Савезници очекивали, носачи би 7. маја били у позицији да изврше серију изненадних ваздушних препада на Таунсвил.

Тешка крстарица Кинугаса је била врло активна у првих пар месеци рата

У подршци пловљењу носача у Коралном мору, летећи чамци су пребазирали у Тулаги 4. маја. Тиме су пружали директну подршку ударних снага носача авиона извиђањем. Индиректна подршка је пружана ангажовањем четири подморнице на извиђању линије 450 миља југозападно од Гвадалканала како би пресрели савезничке снаге на путу ка северу из Бризбејна.

Након изненадних напада на Таунсвил, носачи би се попунили горивом и заузели поставиште у центру Коралног мора како би пресреле савезничке поморске снаге које су очекивали да се сада појаве као одговор на инвазију. Додатни ваздушни удари на савезничке базе би се извршавали по позиву.

Пратећи даљи план Операције МО, носачи су планирани да подрже снаге са Маршалових острва које су требале да заузму Океан и Науру острва (Операција RY). Сходно томе, носачи (укључујући и носач Шохо) би се брзо вратили у Јапан где би ушли у велики пловни састав који се формирао за извођење Операције MI – инвазију на Мидвеј.

Велики минополагач Окиношима био је командни брод контраадмирала Шиме. Торпедован је 11. маја од стране америчке подморнице S-42.

Примарни циљ целе операције био је спровођење десантних снага до Порт Морезбија до намераваног дана за извршење десанта – 10. маја. То није био нимало лак задатак, с обзиром да је спорим конвојем требало прећи преко 1000 наутичких миља од јапанске базе Рабаул до места десанта. У првом делу, требало је прићи архипелагу Луисиаде и проћи кроз пролаз Џомард. У другом делу, конвој је требао да пређе од пролаза Џомард до Порт Морезбија – неких 350 миља, односно 2 дана пловидбе. Конвој би испловио из Рабаула 4. маја. Био би покриван главним снагама, које би испловиле из подручја Тулагија и пловиле ка северу како би се спојиле са десантним снагама. Снаге борбеног осигурања би успоставили базу хидроавиона на острву Дебојн, у централном делу архипелага Лоуисиадес како би штитио конвој у проласку тим подручјем. Потом би се база хидроавиона пребацила на Кејп Родни, источно од Порт Морезбија. Десант би започео 10. маја употребом јединица из састава 3. Специјалних десантних јединица из Куреа и Јужноморског одреда, који је деловао у саставу 144. пешадијског пука.

За извођење операције МО, формиран је састав од 60 бродова, који су стављени под команду вице-адмирала Иноја Шигејошија. У саставу су се налазили 2 велика носача авиона, 6 тешких крстарица, 3 лаке крстарице и 15 разарача. Присутан је био велики број помоћних бродова. Све укупно, око 250 авиона (без хидроавиона) је додељено за извршење операције, од којих је око 140 било укрцано на носаче авиона.

Типично за јапанска планирања операција, план Операције МО је зависио од строге координације нижих састава. Било које кашњење у било ком делу плана имао је потенцијал да доведе извођење операције у питање. Пре операције, цео план је наишао на тежак отпор, не од Американаца већ од адмирала од којих се очекивало да изведу операцију. Хара није желео да учествује у нападима на базе у Аустралији јер је веровао да се не може постићи изненађење. Ове забринутости и нарастајуће сумње у део који се тиче присуства америчких носача у зони, натерао је Иноја да овласти Такагија да откаже препад на Таунсвил уколико се изненађење не може постићи. Истог дана, Јамамото је одвагао и наредио да се сви напади на аустралијске базе откажу и да се уместо тога носачи авиона спреме за извођење напада на америчке носаче авиона. Због тога је задатак напада на аустралијске базе поверен 25. ваздухопловној флотили, која је базирала у Рабаулу.

Тешка крстарица Мијоко била је први брод из класе од четири пловне јединице. Биле су теже наоружане од било које савезничке крстарице 1942. године

Реализација овог задатка било је отворено питање, јер су могли да нападну само аеродроме у Порт Морезбију, остављајући базе у Аустралији нетакнуте. Немогућност Јапанаца да пруже ваздухопловну подршку десантним снагама била је Ахилова пета целе операције. Чак и када би сва три носача авиона могла да покрију конвој у пловљењу читавим трајањем операције, заштита од савезничких авиона са копна била би и даље проблематична. Како би терет заштите од напада из ваздуха пао на носач авиона Шохо са њених 12 ловачких авиона, уколико би се битка развила у корист Јапанаца и конвој са снагама за десант кретао ка Порт Морезбију, јапанска инвазија би могла бити осујећена нападом савезничких авиона са копна, без потребе за драматичном битком носача авиона.

Давањем дела Кидо Бутаиа, Јамамото не само да је угрожавао успех операције МО, већ је и те јединице изложио потпуном неуспеху. Уколико би носачи авиона били уништени или пак оштећени, не би могли да узму учешће у Јамамотовој одлучној операцији код Мидвеја. У ствари, два носача авиона из 5. дивизиона носача су чинила одлучујућу предност јапанске флоте носача авиона над америчком.

Тако је, у суштини, Јамамото учинио своју одлучујућу операцију код Мидвеја таоцем исхода операције МО.

Амерички план

Кингово прво наређење команданту Пацифичке флоте било је јасно: држати кључне позиције централног Пацифика: Хаваје и Мидвеј, и штитити поморске комуникације између САД и Аустралије. То је значило да је потребно што је пре могуће обезбедити линију Хаваји – Самоа, потом линију Самоа – острво Фиџи. Кинг је био одлучан  у намери да га стратегија по којој се прво треба обрачунати са Немачком а потом са свима осталим, неће одвратити од извођења мањих офанзивних операција на Пацифику. Јапанска експанзија у јужном Пацифику је омогућила Кингу да истраје у својим замислима.

Јапанско заузимање Рабаула 23. јануара појачало је страхове да су Фиџи или Нова Каледонија следеће на мапи освајања. Као одговор, Кинг је упутио наменске снаге носача авиона у јужни Пацифик, у којој се налазио Лексингтон, а месец дана касније и другу, са Јорктауном. Супротно од јапанског плана, план Американаца је био једноставан. Нимиц је 22. априла послао наређења Флечеру. Упозорио је Флечера на јапанску офанзиву и дао му назнаке о величини јапанских снага (три или четири носача авиона). Суштина наређења садржана је  у следећој реченици “Ваш задатак је праћење даљег напредовања непријатеља у подручјима Нова Гвинеја – Соломонова острва, заузимањем повољних прилика за уништење непријатељских бродова и авиона.“ Наређење није говорило о начину извршења мисије. Изналажење најбољег решења за остварење мисије лежало је на Флечеру. Нимиц је издао командантима детаљна упутства 29. априла. До тада, Флечеру су достављени допунски обавештајни подаци. Чинило се готово сигурно да непријатељ намерава да нападне и Порт Морезби и Тулаги. Идентификоване су четири групе које ће извршити операцију заузимања Порт Морезбија и Тулагија- десантне снаге за сваки од објеката напада, снаге за подршку и снаге носача авиона. У том тренутку, Американци су утаначили да се ради о три јапанска носача авиона. За напад на Јапанце, Флечер је формирао наменске снаге TF-17, састава носач авиона Јорктаун, 3 крстарице и 4 разарача.

USS New Orleans, први из класе од седам тешких крстарица изграђених у периоду од 1933. до 1936. Сматране су најбољим „споразумским“ крстарицама америчке ратне морнарице. Брзина и аутономија им је обезбедила место у пратњи носача авиона

Након кратког боравка у Перл Харбуру, носач авиона Лексингтон са својом групом од 2 крстарице и 5 разарача (TF-11) је добио наређење да се врати у јужни Пацифик, где ће се 1. маја сусрести са Флечером, у источном Коралном мору. Флечер би преузео команду над здруженим пловним саставом. Са два носача, Флечер је добио основну мисију да покрије Порт Морезби и Соломонова острва. Након доласка у јужни Пацифик фебруара месеца, Флечер је разматрао напад на јапанску главну базу у Рабаулу, у покушају да заустави даље јапанско напредовање. Убрзо је одбацио размишљања као сувише агресивна и превише ризична. Чак и са два носача авиона, Флечер је наставио са стратегијом држања изван домета јапанских ваздушних патрола из Рабаула (око 700 миља) и тражења повољних прилика за пресретање јапанских снага на путу ка Соломоновим острвима који је водио кроз Корално море. Након сусрета са TF-11 1. маја, 1300 миља северозападно од Нове Каледоније, Флечер је одлучио да заузме поставиште 325 миља јужно од Гвадалканала како би био спреман да реагује на било који покрет Јапанаца.

Флечерова подршка су биле поморске снаге југозападног пацифичког подручја под командом генерала Дагласа Макартура. Снаге су организоване у TF-44. Чиниле су га тешка крстарица Чикаго, разарач Перкинс, аустралијске крстарице Аустралија и Хобарт које су  се налазиле на ремонту у Сиднеју. Ове снаге су требале да се сусретну 4. маја, 350 миља југозападно од Гвадалканала и препотчине се Флечеру у потпуности. Из састава снага којима је командовао Макартур извучене су и четири америчке подморнице, са задатком да патролирају јапанским подручјима.  Иако је Корално море познато као битка носача авиона, Флечер (који је службовао на крстарицама) је одрадио све припреме за артиљеријску битку уколико би се указала потреба. Формирао је две наменске групе површинских бродова које би могао да деташује да дејствују самостално. Прва је била базирана на пратњама две групе носача авиона и обухватала је 5 тешких крстарица и 5 разарача. Друга је за језгро имала TF-44 и у свом саставу је имала две тешке крстарице (једну аустралијску), аустралијску лаку крстарицу и два разарача.

Витални део савезничке одбране био је поверен савезничким ваздухопловним снагама у југозападном пацифичком подручју. Ове снаге би могле да обезбеде Флечеру извиђање на великим даљинама и средства за наношење удара јапанским поморским снагама. На папиру, то су биле велике снаге које су изгледале спремне за значајно учешће у акцијама. Међутим, то је била новоформирана јединица, која је имала проблема и са командовањем и са борбеном готовошћу. У просеку, за акцију је било спремно свега 12 до 15 авиона Б-17, 9 до 14 авиона Б-25, 16 авиона Б-26, 10 аустралијских Хадсона и 3 аустралијске Каталине. Ове снаге су биле адекватне за патролирање на прилазима Порт Морезбију, али је покривање Соломонових острва и источног Коралног мора зависило од задржавања базе за хидроавионе на Тулагију. У стварности, ови авиони су Флечеру били од ограничене вредности, јер није ни имао команду над њима, чак није био ни редовно извештаван о њиховим активностима.

Јединица од потенцијално веће важности за Флечера била је ескадрила Каталина који су стигли на Ноумеу 25. априла. Први је стигао тендер за хидроавионе Танџиер са 6 Каталина, док је преосталих чест пристигло 3. маја. Међутим, базирајући у Ноумеи, могли су да покрију само јужне делове Соломонових острва. Свеукупно, Флечеров план је био једноставан и флексибилан.

Са половином носача авиона Пацифичке флоте који су му додељени, приказао је комбинацију обазривости са опортунистичком агресивношћу.

USS Yorktown (CV-5) на пловидби Пацификом фебруара 1942. Фотографија снимљена из авиона TBD-1 који само што је полетео са Јорктауна.

Његово тежиште било је на одбрани Порт Морезбија, јер се чинило да је највећа претња усмерена управо на њега. Флечер је био обогаљен неадекватним извиђањем из ваздуха и логистичким ресурсима, али нити једно од овога није било под његовом контролом. Уколико је било грешака у планирању, то је свакако било фокусирање на Корално море и прилазе Порт Морезбију. Нити једна ваздушна патрола није упућена у зону источно од Соломонових острва где је, Флечеру непознато, лежала највећа опасност по Американце. Флечеров распоред танкера такође је био погрешан, поново захваљујући његовом игнорисању опасности којој је било изложено његово источно крило.

Оно што често није схватано у вези са америчким плановима за Корално море била је екстремна агресивност Нимица и Кинга. И Нимиц и Кинг су били самоуверени захваљујући способностима америчких носача авиона, и сходно томе желели су да прихвате  борбу са инфериорним непријатељем.Док је Кинг био познат по својој агресивности, Нимицова улога у бици је често потцењена. Чак и када је постало јасно да би јапанске снаге могле располагати са четири носача авиона, Нимиц је био решен да их доведе у Корално море и да се ту сукоби са њима. Уколико би успео да смањи њихову јачину, офанзивна снага целе јапанске царске морнарице била би умањена. Нимиц је чак одлучио да удвостручи свој улог слањем TF-16 у јужни Пацифик након повратка са препада на Токијо, али та група није могла да пристигне у подручје све до 14. или 16. маја када би вероватно и битка била готова. Међутим, Нимицова одлука да целокупну ударну моћ Пацифичке флоте постави у јужни Пацифик појачала је ризике по америчке снаге, јер је Перл Харбур остављен без заштите носача авиона. Да је битка у Коралном мору потрајала, та одлука би била исправна јер би био искоришћен долазак два свежа носача авиона који би изненадили Јапанце који не би имали чиме да им се супротставе.

ОТВАРАЊЕ

До краја априла, догађаји у Јужном Пацифику су почели да узимају маха. Јапанци су 28. априла импровизовали базу за хидроавионе на острву Шортленд и ту пребазирали пет летећих чамаца H6K6 Type 97 (савезничка кодна ознака „Mavis“). Ове летелице су имале долет од скоро 3000 миља, тако да су јапански команданти имали могућност прикупљања података са великог подручја. Следећег дана, Десантне снаге Тулаги напустиле су Рабаул, док је Главнина снага (укључујући и носач авиона Шохо) напустили Трук. Група носача авиона је испловила са Трука првог дана маја.

Први ударац је задат у јутро 3. маја, када су 3. специјалне десантне поморске снаге из дистрикта Куре  извршиле десант на острва Тулаги и Гавуту, без отпора. Акција је подржавана авионима из Рабаула и носача авиона Шохо, који се налазио 180 миља западно од Тулагија.

До тада, чинило се да се све одвија у складу са јапанским планом. Међутим, до краја 3. маја, тесно синхронизован јапански план операције МО је запао у потешкоће. Група носача авиона је имала задатак да изврши релативно једноставну мисију превожења 9 ловачких авиона Зеро са острва Трук у Рабаул. Мисију је требало извести 2. маја, у тренутку када су носачи авиона требали бити најближи Рабаулу, на свом путу ка југу. Међутим, када је девет ловаца полетело како је и планирано, морали су да се врате на носач јер се време погоршало. Покушај да се задатак изврши сутрадан је такође пропао због лошег времена, уз претрпљени губитак једног авиона. Сада су носачи били два дана иза планираног рока, али Јапанци нису сматрали да ће остатак операције каснити. Јапанци су испоруци ловачких авиона придавали велику важност због захтева за ојачавањем авијације у Рабаулу, која је била кључна у постизању  ваздушне супериорности изнад Порт Морезбија.

Разарач Yugure био је један од четири разарача класе Hatsuharu. Припадао је 27. дивизиону разарача.

Док су јапански носачи настојали да испуне мисију дотура ловачких авиона, Флечер је око 1900 часова 3. маја добио извештаје о заузимању острва Тулаги. Његове снаге су већ биле на мору, чекајући новости о напредовању Јапанаца. Упркос чињеници да Макартурове ваздухопловне снаге нису пружиле упозорење о инвазији на Тулаги, и информација о заузимању острва била је добродошла. У јутро 3. маја, TF-17 се споро кретала на запад, ка централном делу Коралног мора. Флечер и TF-17 су се након што је TF-11 завршила допуњавање горивом раздвојили од Лексингтона.  У ствари, Лексингтон је завршио попуну горивом и био близу Флечерове позиције. Стриктно радио ћутање је омело Флечера да то прими к знању, тако да када су добијени извештаји о заузимању Тулагија, одлучио је да делује само са TF-17. Флечер је окренуо ка северу у 2030 часова и повећао брзину на 27 чворова како би у зору 4. маја био у позицији да нападне Јапанце код Тулагија. Био је свестан да тиме може открити присуство америчких носача авиона у зони, али је био заузет постизањем изненађења и задавањем првих удараца.

Тешка крстарица класе Њу Орлеанс, USS Astoria била је део TF-17 током битке у Коралном мору. Учествовала је и у бици код Мидвеја пре него што је потопљена у боју са јапанском тешком крстарицом у бици код острва Саво августа 1942

Препад америчких носача авиона 4. мај 1942.

Десантне снаге Тулаги биле су без ваздушне подршке до 4. маја. Носач авиона Шохо је испловио на запад како би покрио конвој за инвазију на Порт Морезби који је испловљавао из Рабаула.

Тешка крстарица USS Chester, класе Northampton, снимљена августа 1942. За стандарде који су владали почетком 1942. поседовала је импресивно противавионско наоружање

Када су се авиони са америчких носача авиона појавили на небу изнад Тулагија у јутро 4. маја, Јапанци су били у потпуности затечени и били су у потпуности беспомоћни.

У 0630 часова са Јорктауна је полетео први од, како ће се касније испоставити, 4 таласа. У првом таласу се налазило 28 обрушавајућих бомбардера и 12 торпедних бомбардера. Како се није очекивало присуство јапанских ловаца, амерички авиони су полетели без ловачке заштите. Напад је започео у 0820 часова. Великих мета је било мало, од којих су највредније биле минополагач Окиношима и два разарача. Најбитнији резултат првог напада био је оштећење разарача Кикузуки, који је касније насукан и изгубљен. Исти авиони су се налазили и у другом таласу, који је лансиран нешто после поднева. Каснији, трећи талас се састојао од 21 обрушавајућих бомбардера, који су полетели у 1400 часова, а вратили се у 1630 часова. Четврти талас  су чинили ловачки авиони, који су имали задатак да униште летеће чамце Тypе 97 који су се налазили у луци Тулаги. Резултати овог интензивног напада били су врло разочаравајући.

Разарач Кикузуки, класе Муцуки, насукан на обалу, био је највећи брод који је страдао у нападу са носача Јорктаун.

Флечер је тврдио да су два разарача, један теретни брод и 4 патролна брода потопљена, док је лака крстарица насукана. Права рачуница је показивала мање губитке. Поред разарача Кикузуки, потопљена су још 3 мала миноловца и 4 десантне барже. Можда је најважнији разултат био уништење пет летећих чамаца Type 97. Укупни јапански губици су износили 87 погинулих и 124 рањених.

Покрети ради контакта: 5.- 6. мај

Покрети, 6. мај

Након напада на Тулаги, Флечер се упутио ка југу, пуном брзином. Јапанци нису имали појма где се налази носач са кога је извршен напад, тако да је Флечер могао лако да избегне освету. У јутро 5. маја, састао се са TF-11 око 325 миља јужно од Гвадалканала. Након спајања, запловили су ка југозападу. Око 1100 часова, авиони Wildcat који су узлетели са Јорктауна, уништили су летећи чамац Type 97 који је летео из правца Шортленда. Јапански пилот није имао времена да пошаље поруку, али је његово уништење јасно сигнализирало Јапанцима податке о могућој локацији америчког носача. У међувремену, јапански носачи су пипали у мраку. У време америчког напада, јапански носачи су вршили попуну горивом на северу Соломонових острва. Као одговор на напад, Такаги је пожуривао своје носаче ка југоистоку, очекујући да нађе амерички носач источно од Тулагија.

Након што нису ништа нашли, Такаги потврђује своју намеру да уплови у Корално море из подручја источно од Соломонових острва. У вече, 5. маја, Такаги је окренуо ка западу након што је заобишао острво Сан Кристобал на југу Соломонових острва. Планирао је да се попуни горивом 6. маја, неких 180 миља западно од Тулагија.

Током целог 5. маја, нити једна од страна није знала где се налази друга страна. Флечер је добијао опширне извештаје од макартурових ваздухопловних снага о локацијама и кретањима јапанских снага које су биле активне у Соломоновом мору. Добијао је и извештаје о носачима.

Око поднева 4. маја амерички бомбардер је пријавио да је уочио пловни састав са носачем авиона, код Бугенвила. Флечеру је пријављен као носач авиона класе Кага. Дан касније, други извештај је говорио о јапанском носачу југозападно од Бугенвила. Оно што су Макартурови пилоти уочили, био је носач авиона Шохо у пловидби ка северу како би покривао Десантне снаге МО.

Флечер 6. маја добија одобрење од Нимица да све три наменске снаге организује у једну, ознаке TF-17. Сада је располагао са два носача авиона, 8 крстарица и 11 разарача. Флечер је наредио југозападни курс како би се извршила попуна горивом пре него се време погорша. Извиђачки авиони који су упућивани у патроле нису успели да успоставе контакт са јапанским пловним саставом. Непосредно након поднева, Макартурови пилоти су пријавили да су угледали носач у пратњи четири ратна брода југозападно од Бугенвила. Флечерове патроле, упућене тог поподнева, летеле су 275 миља северно и северозападно од TF-17 али без резултата. Са извиђачким капацитетима савезничких ваздухопловних снага фокусираним на Соломоново море и Луисиадес, Флечеру је позиција јапанских носача авиона и даље остала непознаница.

У 1015 часова 6. маја радар је открио присуство „њушкала“ у зони TF-17 који ловачки авиони из састава ваздушне патроле нису могли да уоче. Флечер је сада морао да претпостави да је његов положај компромитован. Без података о непријатељу, Флечер је морао да претпостави да су бројни извештаји о контактима са непријатељем добијени од савезничких ваздухопловних снага потврђени обавештајни подави које је добијао од Нимица, а који су се односили на то да јапански носачи имају задатак да нападну Порт Морезби 7. маја и да ће конвој са десантним снагама проћи пролаз Џомард 7. или 8.маја. Међутим, Американци још нису видели конвоје, и наравно, Флечер је остао и даље без података о стварној локацији јапанских носача авиона. У вече 6. маја, Флечер је повео TF-17 ка северозападу и повећао брзину на 21 чв.  Намеравао је да у јутро 7. маја буде 170 миља југозападно од острва Дибоyн како би напао јапанске снаге код острва Мисима.

Јапанци су били први који су имали сигурне податке о непријатељским носачима авиона. У 1030 часова, авион (заправо летећи чамац Type 97) који је уочио радар са TF-17 јавио је податке да је амерички пловни састав (TF-17) 420 миља југозападно од Тулагија. Међутим, због нетачне позиције авиона, јављени су и нетачни подаци о кретању и позицији непријатеља. Извештај, који је Такаги примио у 1050 часова, затекао је Јапанце у току попуне горивом. Амерички носачи су наводно били удаљени 350 миља јужно, док је тачна удаљеност износила 300 миља. Тек су у подне два носача авиона, праћена са два разарача, упућена на југ како би нашли амерички пловни састав. Хара је одлучио да не упућује напад на велику даљину како не би открио своје присуство Американцима. Наставио је да плови ка југу, све до 1930 часова 6. маја када је дошао на удаљеност од свега 60-70 миља од TF-17.

6. мај се може сматрати даном пропуштених прилика за обе зараћене стране. Док су авиони са америчких носача авиона пропустили да уоче непријатеља, дотле је Хара наставио да игра пасивну игру заседе и пропустио да прати поуздане податке које су му обезбедили извиђачки авиони великог домета. Флечер је наставио да верује да су јапански носачи северозападно од њега. Обе стране су се ипак приближавале једна другој, тако да је сукоб 7. маја скоро сигуран. Јапанци имају велики потенцијал који могу ослободити у смртоносној заседи.

Сукоби 7. маја

Јутро 7. маја је затекло америчку наменску групу TF-17 на позицији око 150 миља јужно од острва Росел. Њеноа позиција се налазила између две главне јапанске снаге. Десантне снаге МО су се налазиле северно од пролаза Џомард, са Главним снагама адмирала Готоа северозападно од конвоја. Група носача авиона се налазила око 300 миља југозападно од Тулагија, односно око 200 миља југоисточно од Флечера. Флечер је био фокусиран на напад на јапанске снаге које су деловале у водама Соломонових острва, укључујући ту и јапанске носача авиона, за које се претпостављало да се налазе јужно од Бугенвила. Још увек није имао идеју  о правој локацији главнине јапанских снага носача авиона. Јапанци су себе видели у не баш сјајној позицији. Док су се још увек надали да могу да поставе заседу америчким носачима авиона, морали су да прилагоде планове операције МО чињеници да група носача авиона касни у односу на план тако да амерички носачи сада блокирају наступање десантних снага, те да су ближи транспортним бродовима од јапанских носача. Иноје је морао да прилагоди кретање конвоја са десантним снагама. Њихово кретање даље на југ учинило их је рањивим на америчке нападе. Док је Флечер имао опцију чекања и реаговања на јапанске потезе, Јапанци су морали брзо да доносе одлуке уколико желе да се операција одвија по плану.

Aвион Douglas Devastator са носача USS Enterprise изнад острва Вејк 24. фебруара 1942. Врхунац каријере у почетном периоду рата била је битка у Коралном мору када је са неколико торпеда погођен јапански носач Шохо.

За обе стране, кључ успеха је лежао у извиђању. Оба команданта су 7. маја тешко изневерени од стране својих извиђачких авиона. Серија грешака у извиђању обликовала је битку. Савезничке ваздухопловне снаге су наставиле са усмеравањем својих напора на подручје северно од Луисиадеса и у Соломоновом мору. Флечер је проширио патроле ангажовањем 10 авиона Dauntless са носача Јорктаун, који су полетели у 0600 часова. Њима су додељени сектори од северозапада до истока, дубине 250 миља. Јапанци су такође радили на свеобухватном извиђању. Авиони из Рабаула, са Шортланда, Тулагија и новоформиране базе хидроавиона на острву Дебоyне трагале су за непријатељем јужно од Луисиадеса. У међувремену, пошто је изгубио поверење у патроле упућиване са копна, Хара одлучује да пошаље у извиђање 12 авиона B5N са носача авиона, како би претражили сектор од 160 до 270° на даљини од 250 миља. Прва страна која би добила поуздане податке о непријатељу вероватно би била и прва која би покренула таласе напада, и сходно томе однела би и победу.

У зору истог дана Флечер је одлучио да деташује TG-17.3 под командом британског контра-адмирала Крејса. Под Крејсовом командом се се налазиле 3 крстарице и, са додатком једног америчког разарача, 3 разарача. Његов задатак је био да спречи пролазак десантних снага МО јужно од Лоуисиадеса. То је био контроверзни потез, јер је тиме Флечер уклонио трећину већ слабе заштите носача авиона и поставио снаге без ваздушне заштите у домет јапанских авиона са копна. Дискутабилно је и да ли би те снаге уопште могле извршити свој задатак. Уколико би битка носача авиона кренула лоше по Американце, Јапанци би имали мале потешкоће да се провуку поред Крејсовиих снага. на другој страни, уколико би битка носача авиона кренула добро по Американце, Јапанци би свакако морали да откажу инвазију.Флечер је образложио одлуку тиме да, уколико би се у бици носача авиона неутралисале обе стране – како се и догађало на вежбама америчке ратне морнарице, тада би Крејс био у позицији да спречи јапанско напредовање у Коралном мору. Под околностима, чинило се да је Флечер повукао добар, „осигуравајући“ потез, посебно због тога што је допринос Крејсових снага у противваздушној одбрани носача авиона из TF-17 био минималан.

Ситуација, 7. мај

 С обзиром на малу зону операције и број бродова и авиона у покрету, извештаји о контактима су се брзо филтрирали и достављали претпостављеним командантима. Хара је био први који је примио исправан извештај тако да је могао први да крене у акцију. Оно што Хара није знао било је то да је Флечер много ближе него што је очекивао и да плови на север тако да су јапанске патроле беспотребно упућене на југ.

То се није много тицало адмирала Харе све до 0722 часова када су два авиона Type 79 са носача авиона Шокаку јавили о присуству америчких снага, јачине један носач авиона, једна крстарица и три разарача, на свега 163 миља јужно од јапанских носача авиона. Касније је јављено о присуству једног танкера  и крстарице удаљених 25 миља од носача авиона. То је била информација на коју су Јапанци данима чекали и која се савршено уклапала у Харине претпоставке о могућој локацији америчких снага. Хара је послао још један авион са носача како би потврдили примљени извештај и започео припреме за упућивање авиона у напад. До 0815 часова, укупно 78 летелица (18 ловачких, 24 торпедних и 26 обрушавајућих бомбардера) је послато да уништи амерички носач авиона. Командант напада био је капетан корвете Такахаши Какуичи.

Оно што се чинило као обећавајућа ситуација за Јапанце брзо се преокренула у потенцијалну катастрофу. Делујући на основу извештаја приспелих непосредно након 0900 часова, Такахаши је на јављеној позицији нашао само танкер и крстарицу. Проширена потрага није дала резултате. Ствари су постале још горе када је Хара примио извештаје од хидроавиона упућеног са крстарице Кинугаса који је претраживао подручје јужно од Луисиадеса када је уочио америчке носаче авиона југоисточно до острва Росел. Са њих је у 1008 упућен напад. У 1051, авиони се враћају на Шокаку и  потврђују да су видели само танкер. Суочен са алармантним обртом догађаја, Хара је у 1100 часова опозвао напад.

Пре него што је напустио подручје, Такахаши је упутио обрушавајуће бомбардере на једине мете на видику. Првих четири бомбардера Type 99 као циљ су изабрали разарач Симс и убрзо га уништили са три бомбе. Разарач је потонуо са великим губицима међу члановима посаде. Танкер Неошо је био мета за преко 30 обрушавајућих бомбардера, који су остварили 7 погодака. Током 18-минутног напада оборен је један авион. Брод је остао нагнут, у пожару и без погона.

USS Sims маја 1940. Завршен 1938, био је први брод из класе, који је често коришћен за осигурање пловних састава почетком рата.

Међутим, половина посаде се вратила на брод и успела да угаси пожар, да би касније била спашена од стране америчког разарача. Танкер је на крају потопљен, док је остатак посаде спашен 11. маја.

Јапанци су пропустили прилику да ухвате Американце у заседи, потопивши само мање бродове.

Авиони су се из напада вратили тек након 1500 часова, тако да је питање упућивања новог таласа на америчке носаче авиона било под знаком питања. Срећом по адмирала Хару, напад на танкер није разоткрио његову позицију. Касније тог дана, Флечер је постао свестан да је Неошо био нападнут али н иједан брод није послао поруку о нападу пре него што је потопљен или стављен ван употребе. Симс је послао извештај о авионима али га TF-17 није примила. Једина вест са Неошоа била је да је у 1021 постао мета напада авиона. Како је могао бити нападннут и авионима који базирају на оствру Тулаги, Флечер и његов штаб су и даље остали несвесни да је танкер уништен нападом са носача авиона.

Док су се Јапанци борили да разјасне своју ситуацију, скоро индентична ситуација се дешавала и код Американаца. Међутим, у њиховом случају, околности су се развијале далеко повољније. Флечер је још у 0735 часова примо извештај о активностима Јапанаца. Виђене су две крстарице северозападно од острва Росел. Након тог извештаја у 0815 часова стигао је извештај о контакту: два носача и четири крстарице северно од острва Мисима. Њихова позиција је била 225 миља северозападно од TF-17, што их је стављало ван домета ловачких и торпедних авиона. Међутим, са јапанским снагама које су се кретале ка југу и Флечеровим снагама које су се кретале ка северу – напад је био могућ. Флечер је чекао више од сат времена да покрене напад, али почевши од 0926, са Лексингтона је у напад полетело 10 ловачких авиона, 28 обрушавајућих и 12 торпедних бомбардера. У 0944 часова, Јорктаун је послао први од два таласа, у коме су се налазила осам ловачка, 25 обрушавајућа и десет торпедних бомбардера.

Међутим, чим су авиони били на путу ка северу, ствари су се погоршале. У  току јутра послужилац радара је јавио о контактима у близини наменске групе. Како ловачки авиони нису могли да уоче „њушкала“, Флечер је претпоставио да радар види његове снаге. У то време је стигао и извештаја са Неосхоа да је нападнут. Још горе, повратком извиђачких авиона установљено је да су носачи авиона о којима је јавио уствари пловни састав од четири лаке крстарице и два разарача. Сукобљен са истом дилемом коју је имао и јапански адмирал Хара, Флечер је одлучио да опозове напад. Из извештаја савезничких ваздухопловних снага је знао да су у планираној зони напада јаке јапанске снаге. Ситуација је постала јаснија када је у 1022 часова из Порт Морезбија примио извештај да је два часа раније авион Б-17 известио о присуству великог пловног састава у коме су се налазили носач авиона, десет транспортних бродова и 16 других бродова, нешто јужније од локације носача авиона из ранијег, нетачног извештаја. Флечер је нову информацију проследио авијацији, упутивши их ка зони циља у нади да ће их наћи.

Док је Флечер био забринут да је пропустио главнину јапанских снага са носачима авиона, његов напад је упућен у зону богату циљевима. Како су Десантне снаге МО и главнина снага јапанске царске морнарице били врло близу једна друге, није било шансе да ће амерички напад бити у потпуности неуспешан. Као одговор на активности америчких авиона, Иноје је окренуо конвој са десантним снагама ка северу како би избегао напад. Знао је да је уочен и да се амерички носачи авиона налазе југозападно. Такође је примио и извештај о саставу јачине два бојна брода, једна крстарица и четири разарача (Крејсове снаге) јужно од пролаза Џомард.

Чекајући да се носачи адмирала Харе изборе са непријатељем, Иноје је зауставио своје наступање. У међувремену, Шохо је требао да одбрани његове снаге од очекиваног напада из ваздуха.

Уништење носача авиона

По лепом времену, са ангажованих 93 авиона – Шохоу је претила брза смрт. Авиони са Лексингтона су уочили јапански носач авиона Шохо око 1040 часова, 40 миља северније. На Шохо само што је слетела ваздухопловна патрола јачине 4 авиона – у току су биле припреме за покретање напада на TF-17, мањих размера. У време када су амерички авиони осмотрени, у 1050 часова, у ваздуху су се налазила само три авиона – један Type 0 и два Type 96.

Ваздухопловна група са Лексингтона је прва напала. Тај напад се сматра једним од најкоординисанијим нападима америчког морнаричког ваздухопловстава икада. Командант ваздухопловне групе, капетан фрегате Вилијам Аулт, је одлучио да усмери напад командног елемента групе и ескадрилу VS-2 на слабљење одбране носача, док је преостали део групе имао задатак да кординисано напада.

„Отварајући“ напад у 1110 часова, три обрушавајућа бомбардера су промашила циљ. Шохо је извео оштар заокрет у лево како би избегао нападаче – што му је и пошло за рудом, јер га је промашило свих десет авиона из ескадриле VS-2. Напори јапанске противавионске артиљерије, као и два авиона Тyпе 96, били су неефикасни против обрушавајућих Dauntlessа. Један једини јапански ловац који се налазио у ваздуху, успео је да оштети један Dauntless током обрушавања и да једног, који се извлачио из обрушавања, обори.

Авиони из ескадриле VB-2 су извршили напад у 1118 часова и постигли два поготка бомбама масе 1000 фунти. Ови поготци су проузроковали озбиљне пожаре на палуби хангара у коме су се налазили авиони попуњени горивом и чекали за полазак у напад на TF-17. Истовремено са нападом обрушавајућих бомбардера, авиони из састава ескадриле ВТ-2 су се спустили на висину за  напад…

Фотографија напада на носач авиона Шохо 7. маја. Док Шохо гори, на десној страни фотографије се види Devastator у десном заокрету након лансирања торпеда на носач авиона.

Пронашавши празни простор у заштити коју су пружале крстарице, командир ескадриле је одбацио торпедо у 1119 часова. Ескадрила је постигла укупно 5 погодака, довољно да изазове фатална оштећења која су прерасла у неконтролисаног продора воде. У 1125 часова, 24 од 25 обрушавајућих бомбардера из састава ескадриле VB-5 и VS-5 напало је Шохо. Петнаест погодака је потврђено против непомичног непријатеља, мада су јапански извори признали 11 погодака. Колико год да их је било, било је довољно да би се Шохо прогласио „мртвим“. У 1129 часова напад су извршили торпедни бомбардери и постигли 10 погодака. Јапанци су признали два поготка, али их је вероватно било више. Шохо је буквално био разнет салвом бомби и торпеда. Од посаде која је бројала 834 чланова, преживело је 203 чланова. Амерички губици су бројали свега један обрушавајући бомбардер Dauntless са Јорктауна и два са Лексингтона.

Један од пет погодака торпедима са авиона из ваздухопловне групе носача авиона Лексингтон

Обе америчке ваздухопловне групе су се до 1450 часова вратиле на своје носаче авионе, где је извршена попуна горивом и убојним средствима, тако да су могли бити поново упућени на задатак. Флечерови пилоти су одрадили добар посао, потопивши први јапански носач авиона у Другом светском рату. Због немогућности покретања и прихвата таласа напада пре мрака, Флечер је одлучио да не шаље авионе у напад на јапанске бродове у Соломоновом мору, као и да не шаље допунске извиђаче у трагање за главнином јапанских снага. Флечер је био свестан да се Иноје повлачи са конвојем десантних снага, али му још увек није била позната позиција јапанских носача авиона. Лакнуло му је да његов погрешан потез са почетка дана није кажњен нападима са јапанских носача.

Док је Флечер избегао јапански ваздушни напад, дотле је TF-17.3 била мање срећна. Крејсове снаге су се током дана налазиле у зони југоисточно од пролаза Џомард, чиме су дошле у домет јапанских авиона из Рабаула. Опажене су раније, почетком дана, док је напад уследио у 1400 часова. Напад је извршен у два таласа, јуришним бомбардерима G3M Type 96 (савезничко кодно име: Nell). У првом таласу се налазило 12 авиона. Били су наоружани торпедима која су се показала као неуспешна при лансирању са максималних даљина. Пет летелица је изгубљено. Око пола сата касније, уследио је напад 19 авиона Г3М наоружаних бомбама. Није постигнут ни један погодак.

Крејсов вешт маневар и тешка противавионска ватра помогли су да се избегне катастрофа, али су Јапанци још увек били убеђени да су постигли велики успех. Тврдили су да су потопили бојни брод класе Калифорнија и крстарицу класе Аугуста, тешко оштетили бојни брод класе Ворспајт (HMS Warspite) и вероватно оштетили крстарицу класе Канбера. И вештина и способност јапанских пилота биле су суморне и у супротности са ударима јапанског морнричког ваздухопловства од пре свега пар месеци раније, када су брзо потопили британске капитале бродове Принс оф Велс (HMS Prince of Wales) и Рипалс (HMS Repulse) у водама Малаје, првих дана рата.

Због губитка носача авиона Шохо, Иноје је одложио инвазију на Порт Морезби за два дана. Извео је конвој из домета авиона и концентрисао површинске снаге код острва Росел, како би био спреман за могући ноћни напад. Схватајући да ноћни напад и није баш реалан, касније је издао инструкције Готоу да раздвоји крстаричке снаге тако да две крстарице остану са главнином снага, а преостале две упути у помоћ носачима авиона. Јапанцима је, узевши у обзир колико је авиона напало Шохо, постало јасно да Американци на располагању имају и више него довољно авиона. Са Операцијом МО у хаосу, све је зависило од способности јапанских носача авиона да униште америчке носаче и поврате операцију у планирани ток. Сходно томе, Хара је сада био склонији ризику. Како одавно није примио извештај са подацима о позицији америчких носача авиона, Хара је наредио извиђање од југозапада до северозапада, на даљини до 200 миља. Авиони су полетели у 1530 часова, али све до пријема наређења за повратак нису ништа нашли. Извиђање је спроведено са намером да се организује ризични ноћни напад. Изабране су најискусније посаде авиона. Са носача авиона Зуикаку за учешће у нападу је изабрано 9 посада јуришних авиона и 6 посада бомбардера. Њима су се са носача авиона Шокаку придружиле још 6 јуришника и 6 бомбардера. Чињеница да је у овој авантури био присутан и већи степен очајања, и више је него очигледна. Неке од изабраниих посада само што су се вратиле из ранијег напада, и од њих се очекивало да поново узлете по изузетно лошим метео условима како би извршили напда на циљ коме још увек није откривена тачна позиција.

Предвидљиво, операција није добро почела. Авиони су узлетели са носача у 1615 часова, са наређењем да лете на позицију 280 миља западно. Непознато Јапанцима, амерички носачи авиона су се налазили неких 150 миља у смеру запад-северозапад, али сакривени тешким облацима. Када су јапански авиони пристигли на наређену позицију, на њој није било ни трага од америчких бродова. Након извршеног извиђања подручја, авиони су се упутили назад, организовани у три групе, претходно одбацивши бомбе и торпеда.

Приликом повратка, јапански авиони су налетели на америчке носаче. Авиони Wildcat, навођени радаром, пресрели су прву групу. Као резултат борбе, из прве групе је оборено 6 јуришних авиона и један бомбардер, док су Американци изгубили три авиона Wildcat. Друга и трећа група су на позицију америчких носача авиона пристигли у ноћи и, убеђени да су то јапански авиони, намеравали су да слете. Противавионска ватра са носача је оборила једног јуришника и тиме развејала сумње у припадност носача авиона.

Коначно, до 2300 часова, сви јапански авиони су слетели, уз губитак још једног јуришника приликом слетања. Од 27 авиона који су летели на задатак, 18 се вратило. Међутим, губитак од 18 драгоцених авиона осетиће се наредног дана. Јапански пилоти су известили о позицији наменске групе TF-17 40-60 миља западно. Обе стране су сада знале да је друга страна у близини. Следећи дан ће, готово сигурно, донети одлучујући сукоб битке у Коралном мору.

Припреме за битку, 8. мај

Обе стране су знале да је брзо и тачно извиђање кључ за одлучујуће догађаје на дан 8. маја. Током ноћи, обе стране су покушале да заузму повољније поставиште за долазећи окршај. Амерички носачи авиона су пловили на југоисток све до после поноћи, када су окренули ка западу. Разарач Монаган је деташован ради спашавања преживелих са танкера Неошо и разарача Симс.

Ово деташирање је оставило наменске снаге TF-17 са седам разарача. Крејс је издао наређење својим снагама да плове ка западу  како би остали југоисточно од Порт Морезбија, на позицији да пресретну све јапанске снаге  које напредују ка Порт Морезбију у светлу битке носача авиона. У јутро 8. маја, наменске снаге TF-17 су располагале са 117 исправних авиона (31 ловачких, 65 обрушавајућих и 21 торпедних бомбардера). Фич је за извиђање смислио план како би покрио све евентуалне догађаје. Како није могао бити сигуран у покрете јапанских носача током ноћи, моро је да претпостави могућност да су они још увек релативно близу. Стога је организовао извиђање у свим секторима (360°) са 18 авиона SBD из ескадрила VS-2 и VB-2 са Лексингтона. У северном делу зоне извиђало се до даљине од 200 миља, док је на југу сектор извиђања био нешто краћи – 125 миља.

Носач авиона Лексингтон фотографисан са палубе Јорктауна. На палуби Јорктауна налазе се обрушавајући бомбардери типа Dauntless

По њиховом повратку, ових 18 авиона би се нашло у ваздухопловним патролама носача авиона. Сваки носач је ангажовао ваздухопловне патроле јачине по 8 ловачких авиона, док је Јорктаун наменио 8 авиона SBD за противторпедну патролу. На оба носача, преостали авиони су били у приправности да крену у напад по добијању информације о циљевима.

Ситуација на дан 8. маја

Током ноћи 7./8. маја, Иноје је наредио Такагију да заузме поставиште 110 миља јужно-југоисточно од острва Росел до зоре, како би био у позицији да нападне TF-17. Међутим, из многих разлога, зора је затекла јапанске носаче авиона на позицији 140 миља североисточно од острва Росел. како је неуспешни напад јапанских авиона потрајао, јапански носачи су морали да плове на исток све до 2200 часова, када су почели да прихватају авионе на палубе. Хара је саветовао Такагију да задржи курс ка истоку или да плови ка југу, како би могао да нападне Американце са крила. Такаги је одбио препоруку, али се сложио са предлогом да носаче авиона позиционира североисточно од острва Росел – супротно наређењу адмирала Иноја. Хара је сматрао да ће му ова позиција омогућити да спроведе усмереније извиђање, уместо извиђање у свим правцима уколико се повинује наређењима Такагија и продужи у зону југоисточно од острва Росел, које је било близу последње познате позиције америчких носача авиона.

Хара је планирао да мање авиона ангажује на извиђању, а да више авиона буде спремно за напад. Ситуација адмирала Харе, када су у питању авиони, била је неповољнија у односу на ситуацију код Американаца. Амерички 5. дивизион носача је располагао са 96 авиона (38 ловаца, 33 бомбардера и 25 јуришника). У поређењу са TF-17, на јапанксим носачима је могло да се прикупи 21 авиона мање. Супротно Фичу, Харин план извиђања био је много оштрији. Према тактици извиђања у јапанској царској морнарици, за задатке извиђања треба ангажовати хидроавионе који су се налазили на крстарицама, док се авиони са носача авиона чувају за мисије напада на непријатеља. Међутим, 8. маја је тешко море спречило јапанске крстарице да употребе своје хидроавионе. Хара је морао да ангажује 7 јуришних авиона са носача авиона да покрију јужни сектор, на даљини од 250 миља. Четири бомбардера који су базирали у Рабаулу и три летећа чамца са острва Тулаги су добили задатак да извиде подручје јужно од Лоуисиадеса.

У 0600 часова, јапански носачи авиона су се налазили 220 миља североисточно од TF-17. такаги је наставио да плови на север како би се сусрео са крстарицама Кинугаса и Фурутака, које је Иноје деташовао ради повећања заштите носача авиона. Остатку снага укључених у операцију МО, укључујући главнину снага, десантне снаге и борбено осигурање, било је наређено да се у току поподнева прикупе на позицији 40 миља источно од острва Вудларк (Woodlark). Након што ударне снаге „расчисте пут“, конвој би наставио ка Порт Морезбију са задатком извршења инвазије, која је препланирана за 12. мај.

Време је играло важну улогу у догађајима од 8 маја. Ивица фронта се померила 30 – 50 миља ка северу и североистоку. То је довело TF-17 из положаја заштићеног од непријатељског извиђања у положај где влада лака измаглица, са већом видљивошћу. Насупрот томе, јапански носачи су доспели у подручје тешког мора. Како се касније показало, то је усложило и отежало задатак америчким пилотима.

Напад Американаца на ударну групу носача авиона јапанске царске морнарице

Јапански извиђачки авиони су се нашли у ваздуху већ у 0615 часова, док су Американци подигли 18 авиона SBD у 0635 часова. Ни једнима ни другима није требало много времена да пронађу оно што траже. Јапанци су први постигли успех. Радар са носача Јорктаун је пријавио контакт у 0822 часова, 18 миља северозападно, али упућена ваздухопловна патрола није успела ни да га пронађе нити да га пресретне. У 0822 часова јапански извиђачки авион пријављује два носача авиона 235 миља од ударне групе МО, у смеру 205°. Радио извиђачи са оба америчка носача су потврдили чињеницу да је јапански авион уочио TF-17 и послао извештај.

Флечер и Фич су први извештај добили у 0820 часова када је SBD из ескадриле VS-2 уочио јапанске носаче авиона на тешком мору. По уносу података из извештаја на карту, постало је јасно да се јапански носачи авиона налазе 175 миља од TF-17, у смеру 028°, те да се удаљавају од америчких носача. Удаљени 175 миља од Американаца, Јапанци су били на самој ивици акционих радијуса америчких авиона. Ипак, одлучено је да се упути напад, а да се TF-17 и сама упути ка Јапанцима како би умањила даљину коју би авиони морали да превале при повратку из напада.

Први напад је упућен од стране Американаца. У 0900 часова, са Јорктауна је покренут напад јачине 39 авиона (6 ловаца, 24 обрушавајућих и 9 торпедних бомбардера), док је Лексингтон свој напад јачине 36 авиона (9 ловаца, 15 обрушавајућих и 12 торпедних бомбардера) упутио 7 минута касније. Упоредо са почетком ваздушне битке, Флечер је Фичу препустио тактичку контролу TF-17. До 0925 часова, сви авиони су били у ваздуху и напустили зону TF-17. Додатни извештаји извиђача у 0934 часова показали су да су јапански носачи удаљени 191 миљу од америчких.

Шокаку под нападом авиона са Јорктауна.

Када су авиони са Јорктауна пристигли у зону напада, затекли су јапанске снаге раздвојене у две групе. Зуикаку, праћен крстарицама Мијоко и Хагура и 3 разарача, био је неких 6 наутичких миља испред носача Шикоку са две крстарице из пратње, Фурутака и Кинугаса. Док су обрушавајући бомбардери заузимали позицију за напад, група са носачем авиона Зуикаку нестала је у олуји. Носач авиона Шокаку, који је остао у зони веће видљивости поднео је главни удар америчких авиона. Обрушавајући бомбардери, њих 24, постигло је 2 поготка бомбама масе 450 кг. Први погодак је изазвао пожар у надграђу брода. Друга бомба је пала у близини острва и изазвала пожар на летној и палуби хангара. Напад ескадриле торпедних бомбардера био је у потпуности безуспешан, не постигавши ни један погодак. Јапанске ваздухопловне патроле и противавионска артиљерија показале су се скоро у потпуности неефикасним. Американци су изгубили два авиона SBD, док су Јапанци остали без два ловачка авиона.

Неких 30 минута након почетка напада авиона са Јорктауна, започео је и напад авиона са Лексингтон. Лоше време је учинило да резултати напада буду још гори. Већина обрушавајућих бомбардера са Лексингтона је промашило мету. Једино су 4 авиона успела да постигну поготке. Сви су нападали носача Шикоку, погодивши га још једном бомбом масе 450 кг.

Шoкаку при великој брзини пловљења изводи нагле окрете како би избегао нападе обрушавајућих бомбардера

Још једном су сва торпеда одбачена са авиона кренула на Шокаку, и још једном је командант јапанског носача успео да избегне свих 11 торпеда која су јурила на њега. Губици у нападу су поново били лаки: три ловаца и један обрушавајући бомбардер. Њима треба додати и губитке приликом повратка из напада: свој пут до носача Лексингтон није нашао један ловац и два обрушавајућа бомбардера.

Од укупно 13 ловачких авиона Type 0 ангажованих у ваздухопловној патроли, амерички авиони Wildcat су два оборили, а један оштетили. Амерички губици су овог пута били мало већи од јапанских: оборена су два SBD и три Wildcatа.

Укупан резултат америчког напада био је разочаравајући. Зуикаку, скривен облацима, остао је нетакнут. Штета на носачу Шокаку, у виду три поготка бомби, била је озбиљна али није било опасности од потапања. Пожар је био брзо угашен, али је носач остао без могућности да користи авионе. Стога је наређено да Шокаку напусти зону брзином од 30 чв, у пратњи два разарача. Губици у људству су бројали 109 погинулих и 114 рањених.

Јапанци нападају TF-17

На носачима Шокаку и Зуикаку, у приправности је чекало 18 ловаца Тyре 0, 33 бомбардера Тyре 99 и 18 јуришника Тyре 97. Након извештаја који је приспео у 0822 часова, покренут је напад под командом капетана корвете Такахашија. Супротно америчкој доктрини, авиони су летели у једној формацији.

TF-17, са два носача авиона, пет крстарица и седам разарача, чекао је на напад. Очекујући јутарњи напад, Фич је урадио све што је могао на формирању робустне ваздухопловне патроле. Осам авиона Wildcat је већ било у ваздуху, подржавани од стране 18 SBD на противторпедној патроли. У 1055 часова, радари на Лексингтон и Јорктаун, јавили су о великој формацији која им се приближава. Група је откривена на 68 миља, у смеру 020. Одмах је подигнуто још девет авиона Wildcat и 5 авиона SBD. Новопридошли авиони Wildcat имали су задатак да пресретну јапанске авионе што је могуће даље од америчког пловног састава.

Резултат ове, спољне, битке није био повољан за Американце. Авиони који су имали задатак да пресретну јапанске авионе пропустили су да обаве задатак све док јапански нису извршили свој задатак. Као додатак, авиони Wildcat који су имал изадатак да униште нисколетеће торпедне бомбардере пропустили су јапанске авионе због облачности. Такахаши је успео да доведе својих 33 обрушавајућих бомбардера на позицију уз ветар од TF-17 док је 18 торпедних бомбардера добило задатак да одмах нападну.

Лексингтон током напада торпедних бомбардера 8. маја.

Од 18 јуришника који су нападали, 14 је одређено за напад на Лексингтон, док је преосталих 4 требало да нападне Јорктаун. Упркос напорима авиона Wildcat у одбрани и великог броја авиона SDB Dauntless против споријих торпедних бомбардера, 15 од укупно 18 авиона Тyре 97 се пробило и дошло у позицију за напад. Четири авиона су напала Јорктаун и испромашивала, уз губитак два авиона. Са 14 авиона Тyре 97, колико их је било на располагању за напад на  Лексингтон, постигнути су бољи резултати. Командант брода није могао да маневром избегне свих девет торпеда која су лансирана на њега. Након избегнутих првих пет торпеда лансираних са две групе авиона које су нападале и по левом и по десном боку брода, последња група од четири авиона Тyре 97 је имала јасну ситуацију. Два торпеда су прошла дубоко испод кобилице носача, док су преостала два погодила носач у леви бок. Први, у 1120 часова, је ударио у прамчани део и избацио из употребе два лифта у горњој позицији. Што је важније, искривио је танк за смештај авионског горива и проузроковао мање пукотине. Самим тим су се раширила испарења горива. Други погодак је био испод острва, близу просторија са котловима. Три простора су се напунила водом, што је приморало посаду да искључи три котла. Неколико танкова горива је пробијено, тако да је гориво исцурело у море и образовало велику нафтну мрљу. Други погодак је изазвао нагиб од 6 – 7 степени, али је тримовањем танкова брзо доведен на равну кобилицу.

Извршавањем Такахашијевог наређења да заузму позицију уз ветар поставила је обрушавајуће бомбардере неколико минута иза напада торпедних бомбардера. Наредио је да се 19 обрушавајућих бомбардера са носача авиона Шокаку обрачуна са носачем Лексингтон, док је остатак авиона са носача Зуикаку требао да нападне носач авиона Јорктаун. Борбено осигурање било је поверено ловачким авионима Тyре 0, који су успешно обављали свој задатак, тако да је свих 33 авиона стигло у зону циља. Упркос храбрим нападима на своје циљеве у условима јаке противавионске ватре, резултати су били врло разочаравајући за Јапанце. Оба америчка носача су засута водом у серији блиских промашаја, уз претрпљена три поготка од бомби. Против Лексингтона, два обрушавајућа бомбардера са носача Шокаку постигли су директне поготке. Оба су проузроковала мању штету. Прва бомба је погодила прамчани угао летне палубе, избацујући из употребе један спонсон. Друга бомба је погодила леву страну масивног димњака изазивајући мало материјалне штете, али са људским жртвама на борбеним станицама – оруђима противавионске артиљерије у близини димњака. У нападу су оборена два јапанска авиона Тyре 99.

У случају другог америчког носача, комбинација напада два авиона Wildcat који су се налазили у одбрани носача, вештог маневра носача и бочног ветра, учинила је да 14 обрушавајућих бомбардера са носача авиона Зуикаку постигне један погодак. Једна од бомби, масе 550 фунти, погодила је у центар летне палубе. Пробила је четири палубе док није експлодирала и усмртила чланове посаде који су вршили оправке и начинила оштећења на структуралним деловима брода. Пожар који је изазвала, направио је густ дим који је излазио кроз отвор у летној палуби. Због нанете штете, уследила је евакуација из три котловнице, што је условило пад брзине пловљења на 25 чворова. Блиски промашаји бомби су такође изазивали оштећења. Једна од њих је пала по левом боку, у висини средине бока. Пала је довољно близу да оштети неколико танкова горива и изазове изливање горива у море. Јапански напад није био толико разарајући колико су Американци очекивали да буде. Посада Јорктауна је брзо угасила пожар и поново ставила котлове у погон, тако да је убрзо и носач запловио брзином од 28 чворова. Чак је и Лексингтон, који је претрпео већу штету, изгледао способан за борбу и није било опасности да потоне.

Након напада, Такахаши је радиом у 1125 часова јавио да је потопљен амерички носач класе Саратога, поготцима девет торпеда и десет бомби, те да је Јорктаун оштећен поготцима два торпеда и осам до десет бомби.

Упркос напорима 20 авиона Wildcat и 23 авиона Dauntless у ваздухопловним патролама, јапански губици су били лаки. Изгубили су пет обрушавајућих бомбардера и осам торпедних бомбардера. Сличне губитке у авионима имали су и сами Американци: три ловачка и пет обрушавајућих бомбардера. Међутим, многи јапански авиони су били оштећени што је узроковало рушење у море још седам авиона на путу ка носачима, а још дванаест авиона је бачено у море, након што су се тешко оштетили приликом слетања на носаче.

Пратња из ескадриле VF-42 је у повратку пријавила обарање још два јапанска авиона. Један је био јуришник који је уочио TF-17 и пратио америчке носаче преко сат времена, а да је остао непримећен од стране америчких ваздухопловних патрола, док је други авион био авион вође напада, Такахашија.

Након напада

Ваздухопловне групе обеју страна биле су сломљене дејствима 8. маја. Након што су се у рано после подне вратиле из напада, нити једна од њих није била у стању да одмах настави са борбом. Талас напада који је упутио Јорктаун вратио се у 1300 часова, али је свега 12 авиона SBD и 8 авиона TBD било оперативно. Проблем је био и број торпеда који је остао на располагању – свега седам комада. Напад са Лексингтона се вратио у 1322 часова, али је након експлозије у прамчаном делу брода у 1247 часова, његово стање изгледало неизвесно.

Узевши у обзир неизвесно стање носача авиона Лексингтон, стање ваздухопловне групе са Јорктауна (посебно стање ловачке авијације) и нарастајућу забринутост по питању снабдевања горивом након потапања танкера Неошо, Флечер је у 1315 часова предложио да се TF-17 повуче на југ. Фич се сложио са предлогом у 1324 часова.

У овом тренутку, битка у Коралном мору већ је била завршена, али рачун за Американце још није био готов. Штета коју су носачу авиона Лексингтон нанела торпеда показаће се као фатална.

Први торпедо је погодио спољне танкове горива који су пренели снагу удара на танкове и изазвале пукотине у варовима лимова, што је пак омогућило да у бродске просторе исцуре  испарења горива. До 1247 часова, испарења су дошла у простор са генераторима, што је проузроковало експлозију и пожар у прамчаном делу брода. Екипе за контролу и санирање оштећења нису могле да контролишу ширење пожара и наредне експлозије су се зачуле у 1442 и 1525 часова. У 1707 часова, командант брода одлучује да напусти брод пре него што би мрак отежао спашавање посаде. Лексингтон је након евакуације потопљен торпедима са разарача и коначно потонуо у 1952 часова.

Стање јапанских носача авиона било је само делимично боље. Оштећени Шокаку је испраћен ван зоне операције, док је Зуикаку добио задатак да прихвате све авионе који су пристизали из напада. Између 1310 и 1410 часова, прихваћено је 46 авиона. У 1430 часова, укупно девет јуришника, оперативно спремних, налазило се на палуби носача Зуикаку. Сходно томе, Такаги је известио Иноја да је други талас напада немогућ. Јапански носачи авиона су у 1500 часова запловили на север, како би изашли из зоне операције и извршили попуну горивом која је била очајна (неки од разарача имали су још свега 20% залиха горива на располагању).

Неуспех јапанских носача авиона да униште америчке носаче значила је крај операције МО. У јутро 8. маја Иноје је наредио да све јединице које не учествују у бици носача авиона напусте зону пловећи на североисток. Тог јутра је извиђачки авион који је полетео из Рабаула јавио присуство снага Савезника јачине један бојни брод, две крстарице и четири разарача на позицији између Луисиадеса и Порт Морезбија. Инојев план да нападне ове снаге бомбардерима који су базирали у Рабаулу, био је повучен због јаке кише која је онемогућила дејство авијације. Иако су Савезничке снаге са тешким јединицама блокирале пут ка Порт Морезбију, Иноје је после подне добио још гору вест: добио је извештај о бици носача авиона. Са носачем Шокаку ван строја и тешким губицима у авионима који онемогућавају покретање другог таласа напада, Иноје је знао да  су изгледи за заузимање Порт Морезбија слаби, готово никакви. У 1545 часова наредио је покрет свих јапанских снага на север; у 1620 часова је одложио операцију МО и наредио евакуацију базе хидроавиона на острву Дибоyн.

Када је команда Комбиноване флоте сазнала за Инојеву одлуку о одлагању операције, Јамамото је преузео иницијативу. У 2200 часова је наредио Иноју да настави са гоњењем  америчких снага и доврши њихово уништење. Као одговор, Иноје је наредио поновно поседање базе на острву Дибоyн и пребаци остатак Готоових најмоћнијих бродова – укључујући две преостале тешке крстарице и већи део 6. флотиле разарача, у састав ударне групе носача авиона. Тако ојачана, ударна група носача авиона је 9. мај провела у попуњавању погонским горивом а дан касније се вратила у Корално море како би наставила започету битку. Број исправних авиона на носачу Зуикаку подигнут је на 45 авиона – 24 ловаца, 13 бомбардера и 8 јуришника. У зору 10. маја, Такаги је био удаљен 340 миља југозападно од острва Тулаги. са те позиције је започето извиђање, али без резултата. Дан касније, 11. маја узалудност продужетка операције је била очигледна и ударна група носача авиона је кренула око острва Сан Кристобал и даље на север.

Носач авиона Јорктаун у доку на поправци

Слично Такагију, Флечер је одлучио да је најбољи курс акције – одустајање од ње. Мекартурови авиони су већ пријавили покрет десантног конвоја, тко да је Флечер претпоставио да је претња од инвазије на Порт Морезби отклоњена. Наког потапања Лексингтона, није могао да ризикује губитак још једног од Нимицових драгоцених носача, који би битку претворили у стратегијску пропаст за америчку морнарицу. Преостали део 8. маја Флечер је пловио ка југу. Плашећи се гоњења 9. маја, одлучио је да се повуче пловећи великом брзином. Када су Такагијеви преостали носачи покушали да поново успоставе контакт 10. маја, Флечер је већ био на сигурном, изван зоне операције. На дан 15. маја, TF-17 се усидрила код острва Тонга, да би Јорктаун одатле продужио ка Перл Харбуру ради извршења преко потребних оправки. Истог дна, Холсијева TF-16 са носачима Ентерпрајз и Хорнет је уочена од стране јапанског хидроавиона Тyре 97, око 450 миља источно од Тулагија. Ови последњи потези у бици у Коралном мору у ствари су били увод у битку код Мидвеја, која се одиграла три недеље касније.