Supermarine Walrus

Приватни пројект конструктора Мичела (R.J. Mitchell), ознаке Seagull V, први пут је полетео 21. јуна 1933. Аустралијска влада је убрзо наручила 24 авиона. Овај тип авиона је запазило и Министарство ваздухопловства, а након испитивања авиона на носачу HMS Courageous и бојним бродовима HMS Nelson и Renown, потписује уговор о куповини „извиђачког авиона који може деловати са носача авиона, бродова опремљеним катапултима и из копнених и поморских база“. Дванаест авиона је наручено под ознаком Walrus I, након чега су уследиле даље наруџбе које су укупно бројале 746 авиона. Од њих 746, 285 је произведено у компанији Supermarine, а 461 у компанији Saro. Авиони произведени у компанији Saro су уместо металног, имали труп израђен од дрвета и носили су ознаку Walrus II. У оба модела је уграђиван мотор Bristol Pegasus снаге 775 КС.

Августа 1939, британски Адмиралитет је на бродовима имао укрцано 47 Walrus-а. Ови авиони су имали аутономију лета од четири часа. Извршавао је задатке противподморничке заштите конвоја, бомбардовању, а једном приликом и задатке које иначе обављају обрушавајући бомбардери.

Поред тога што се налазио у наоружању британске, аустралијске и новозеландске морнарице, хидроавионима Walrus су наоружаване и јединице британског РАФ-а, где су извршавали задатке трагања и спасавања. Међу пилотима је важио за поуздан авион.