Ћуићи Нагумо

Ћуићи Нагумо (25. март 1887. – 6. јул 1944), јапански адмирал током Другог светског рата, једно време командант Кидо Бутаија.

Нагумо је рођен у Јонезави, префектура Јамагата у северном Јапану 1887. Јапанску војнопоморску академију завршио је 1908, са 36. класом, као осми по рангу од укупно 191 кадета. Каријеру је започео на крстарицама Соја и Ниитака и оклопној крстарици Нишин. На крстарицу Асама прелази 1910. године.

Након завршетка торпедне и артиљеријске школе, унапређен је у чин потпоручника, службује на бојном броду Аки, након чега одлази на разарач Хацујуки. У чин поручника фрегате унапређен је 1914. и бива распоређен на бојни крсташ Киришиму, а након њега на разарач Суги. Од 15. децембра 1917. командује разарачем Кисараги.

Поморски ратни колеџ завршава 1920, када и добија чин поручника бојног брода. Његова специјалност је била тактика разарача и употреба торпедног наоружања. Од 1920-21, командује разарачем Моми, али убрзо одлази на копно, на различите дужности у оквиру Генералштаба јапанске царске морнарице. Капетан корвете постаје 1924, и убрзо одлази да изучава стратегију поморског ратовања, тактику и наоружање европских земаља и САД.

По повратку у Јапан, Нагумо добија постављење на јапанској Војнопоморској академији, у својству наставника. Ту дужност обавља две године, од 1927. до 1929, када добија чин капетана бојног брода и добија команду над лаком крстарицом Нака. Од 1930. до 1931. командује 11. дивизионом разарача. Након обављања административних дужности у периоду од 1931. до 1933, преузима команду над тешком крстарицом Такао (1933-34), а потом и над бојном броду Јамаширо (1934-35). У чин контраадмирала унапређен је 1. новембра 1935.

Као контраадмирал командовао је 8. крстаричким дивизионом. Као присталица „флотне фракције“, имао је подршку у напредовању у каријери од стране јапанских политичара.

Од 1937. до 1938. командује Школом за обуку торпедиста, а након тога одлази на место команданта 3. крстаричког дивизиона. Чин вицеадмирала добија 15. новембра 1941. Од новембра 1940. до априла 1941. налази се на месту команданта Поморског ратног колеџа.

Почетком априла 1941. Нагумо бива постављен на место начелника штаба Прве ваздухопловне флоте, тј. главнине носача авиона јапанске царске морнарице. Многи историчари доводе у питање његову способност за командовање оваквом формацијом, где као основни разлог наводе његово непознавање морнаричке авијације. Адмирал Цукахара је имао одређених сумњи у његову способност  и сматрао је Ћуићија као „официра старе школе, специјалисту за торпеда и маневре површинских бродова… нема никакву идеју о способностима и потенцијалу морнаричке авијације.“

Међутим, упркос недостатку искуства, био је снажан поборник комбиновања поморске и ваздушне моћи. Супротстављао се плану адмирала Јамамотоа да нападне америчку базу Перл Харбур. Нагумо је касније критикован што није упутио и трећи талас напада којим би била унишптена складишта погонског горива и ремонтни капацитети, чиме би америчка база на Пацифику постала бескорисна.

У операцијама почетком 1942. Ћуићи је био врло успешан. Командовао је флотом током бомбардовања Дарвина и у рејду Индијским океаном на британску Источну флоту. Тада је потопљен британски носач авиона, две крстарице и два разарача што је приморало адмирала Самервила да се повуче ка источној Африци.

На крају рејда у Индијском океану, Ћуићи је имао „уписаних“ пет бојних бродова, један носач авиона, две крстарице, седам разарача, десетину теретних и транспортних бродова… Састав којим је командовао је био одговоран и за обарање стотине савезничких авиона. У целој кампањи, Ћуићи је изгубио свега двадесетак авиона.

У бици за Мидвеј, Нагумов скоро беспрекорни досије долази до краја. Његов састав остаје без четири носача авиона, а велики губитак летачког особља показаће се као велики проблем у каснијим ангажовањима морнаричке авијације.

Након свега, Нагумоа постављају на место начелника штаба Треће флоте. Командује носачима авиона током кампање за Гвадалканал. Његов учинак је био врло слаб, имајући у виду да је био врло неодлучан и тиме знатно ослабио јапанске снаге.

Нагумо се враћа у Јапан 11. новембра 1942, где добија команду над Поморским округом Сасебо.  Јуна следеће године бива пребачен у Поморски округ Куре. На бродове се враћа октобра 1942, када постаје начелник штаба Прве флоте која се у то доба бавила углавном обуком морнаричког кадра.

Ипак, како се ситуација погоршавала по Јапанце, Нагумо је поново добио команду над борбеном јединицом. Почетком марта 1944. је послат на Маријанска острва, као начелник штаба 14. ваздушне флоте, која је била кратког века, и истовремено начелник штаба Централнопацифичке флоте, подједнако кратког века

Инвазија на Сајпан започела је 15. јуна 1944. Јапанска царска морнарица под командом вицеадмирала Озаве је ускоро била преплављена америчком 5. флотом. У одлучујућој бици у Филипинском мору Јапанци губе око 500 авиона. Адмирал Нагумо и генерал Јошицугу Саито су препуштени сами себи да одбране острво Сајпан од америчког напада. Током последње фазе битке за Сајпан, 6. јула, Нагумо извршава самоубиство пиштољем. Постхумно је унапређен у чин адмирала.

Карл Дениц

Карл Дениц (Karl Dönitz), немачки адмирал, рођен је 16. септембра 1891. у Грунау код Берлина, од оца инжињера Емила Деница и мајке Ане Бејер. Каријеру је започео у Царској морнарици 1910. као кадет. Током Првог светског рата, службовао је прво на лакој крстарици SMS Breslau. Први додир са подморничарством има на подморници U-39, да би 18. марта 1918. добио команду над подморницом UC-25. На подморницу UB-68 одлази 19. септембра исте године. Британци га заробљавају 4. октобра 1918, након потапања UB-68.

Након повратка у Немачку, јула 1919, Дениц следећих 16 година проводи у морнарици. Велики део овог времена му пролази у службовању на торпедним чамцима, да би септембра 1934. био постављен за команданта крстарице Емден. По повратку крстарице Емден са крстарења око света, адмирал Редер издаје наређење Деницу да изгради немачку подморничку флоту. Тај задатак је започео као командант 1. подморничке флотиле, септембра 1935. Ова флотила је била састављена од три подморнице: U-7 , U-8  и U-9. На овом месту се задржао кратко, до 1. јануара 1936. када бива постављен за команданта подморничке флоте.

У време избијања Другог светског рата, Дениц је био посве свестан да 57 подморница под немачком заставом, од којих је свега половина била способна за патролирање Атлантиком, не може имати утицај на моћ британске морнарице. Уместо тога, док је притискао званичнике за програм масовне производње подморница, одлучује да за циљ својих подморница изабере британске трговачке бродове од којих је зависио живот на британском Острву. Успех у борби против ратних бродова, као што су потапање бојних бродова HMS Royal Oak и Barham, као и носача авиона Ark Royal – чинило је Хитлера и адмирала Редера срећним, јер су обојица покушавали да натерају Деница да подморние употребљава против ратних бродова. Успех подморница му је 1940. донео чин вице адмирала. Априла исте године бива одликован Витешким крстом. Две године касније постаје адмирал. Док су немачке подморнице харале морима, површинска флота и није била толико успешна. Стога је Редер 1943. понудио Хитлеру остваку, предлажући да га замени Дениц. Као командант морнарице, Дениц је и даље задржао своју наклоност према подморничким снагама.

Априла 1943. добија Храстово лишће за раније добијени Витешки крст, неких месец дана пре него што ће се битка за Атлантик преокренути у корист Савезника. Примена нових видова противподморничке борбе и заробљавање Енигме допринели су да Немци губе све више подморница. Током Другог светског рата, „Сиви вукови“ су потопили преко 2 800 бродова укупне тонаже преко 15 000 000 БРТ. Губици немачких подморница су били такође велики. Од 820 подморница колико их је било ангажовано на Атлантику у периоду 1939. до 1945. уништено је 784 подморница, а од 39 000 подморничара погинуло их је скоро 32 000.

У последњим данима Трећег Рајха, Хитлер је именовао Деница за наследника, тако да је након 30. априла 1945. Дениц постао и председник Немачке. Свестан да је крај државе близу, Дениц је настојао да евакуише што више цивила и војника са пута Црвене армије ка Немачкој.

Дениц је изведен на суд у Нирнбергу 1946. Један од британских судија је изјавио да су „Немци водили далеко чистији рат на мору од Британаца“. Ипак, Дениц је осуђен на 10 година затвора и у потпуности је одслужио. Након изласка из затвора 1956, Дениц је живео мирним животом у Аумухлу. 1968. издаје мемоаре „Mein Wechselvolles Leben. Преминуо је 24. децембра 1980.

Остао је упамћен од својих подморничара као командант који је сачекивао сваку подморницу са задатка, који је посадама обезбеђивао најбољи смештај и храну.

Током Другог светског рата су му погинула оба сина. Млађи син, Петер, службовао је на U-954 и погинуо је 19. маја 1943, када је подморница потонула са целокупном посадом у северном Атлантику. Након овог губитка, старијем сину Клаусу је одобрено службовање ван борбених јединица. Клаус је погинуо 13. маја 1944, када се супротно наређењу укрцао на торпедни чамац S-141 за напад на HMS Selsey.

Насловна страна магазина „Time“ од 10. маја 1943.