Абаев, Магометович, Александар

Александар Магометович Абаев (14. децембра 1923-13. маја 1982), подофицир совјетске Црвене армије и Херој Совјетског Савеза.

Абаев је рођен у селу Христијановскоје, у Планинској аутономној ССР, данас Дигора у данашњој Северној Осетији, у породици земљорадника. Након завршетка основне школе, Абаев се бави земљорадњом.

Августа 1942. Абаев бива регрутован у Црвену армију и послат у 6. гардијски стрељачки пук 2. гардијске стрељачке дивизије. Своје прво ватрено крштење има крајем октобра, када се одвијају борбе за села Лескен и Чикола. Са малом групом војника Абаев је одсечен од главнине своје јединице и то ће потрајати шест сати. У овој акцији је пријављено да је Абаев убио десет немачких војника и да је иако рањен у десну руку, наставио да се бори, бацајући ручне гранате. Након тога, теже је рањен и морао је да се евакуише. Крајем децембра, Абаев учествује у нападу дивизије којим је поново заузета Дигора. Почетком 1943. учествује у ослобађању мањих градова да би у лето исте године учествовао у бици за кубански мостобран.

За акције у северном Кавказу, Абаев је одликован Медаљом за храброст и Медаљом за одбрау Кавказа. Тада добија и чин подофицира и постаје командир одељења. Новембра 1943. учествује у борбама на Керчу; налази се међу првим борцима који су се искрцали из јуришних чамаца. Немачки митраљез је отежавао напредовање ка коти 63. Абаев је успео да уништи послугу митраљеза и тај исти митраљез употреби против немачких снага, чиме је допринео заузимању коте. Абаев је за два дана борбе убио 32 немачка војника, од чега девет у борбама за коту 173. Поред тога, успео је и да зароби четири немачка војника. Средином маја, тачније 16. маја 1944. Абаев постаје Херојем Совјетског Савеза, истовремено кад и носилац Ордена Лењина, а се за исказано јунаштво у борбама за Керч.

Током априла и маја 1944, Абаев учествује у Кримској офанзиви, након тога у јулу и августу у операцији Багратион. За своје заслуге у овим борбама Абаев бива одликован Орденом Црвене звезде. Неће га мимоићи ни Мемелска опеација октобра 1944, као ни Источнопруска офанзива а потом и сама битка за Берлин.

Абаев је демобилисан 1945. године. Две године касније је завршио техничку школи и до 1957. године је радио на железници. Годину дана касније се вратио у Дигору и запослио се на фарми. Касније ће се поново запослити на железници.

Преминуо је 13. маја 1982. године у Дигори, где је и сахрањен.

 

Александар Сабуров

Александар Николајевич Сабуров (рус. Алекса́ндр Никола́евич Сабу́ров), један од вођа совјетског партизанског покрета у Украјини и западној Русији током Другог светског рата, Херој Совјетског Савеза.

Сабуров је рођен у породици земљорадника, у Јарушки, 1. августа 1908. године. Совјетској Комунистичкој партији се прикључио 1932, док је у редове НКВД ступио 1938. године.

Пар месеци након немачког напада на Совјетски Савез, Сабуров организује прве партизанске јединице у окупираним Брјанској, Орловској и Сумској области. Његова партизанска јединице је бројала око 1800 људи, а током зиме 1941/42. ефикасно је ометала немачке снаге, дејствујући у њиховој позадини. За Хероја Совјетског Савеза је проглашен 18. маја 1942. Крајем 1942, Сабуров са својом јединицом прелази на територију Украјине и наставља да дејствује у централној и западној Украјини. Заједно са Сидором Ковпаком одиграо је кључну улогу у вођењу партизанског покрета у Украјини.

Током 1944, Сабуров бива унапређен у чин генерал мајора; након завршетка рата високи је функционер НКВД у Украјини, а 1954. постаје један од начелника НКВД. У периоду од 1948. до 1958. обавља и дужност члана Врховног совјета Совјетског Савеза. Поред Хероја Совјетског Савеза, одликован је Орденом црвене заставе, Орденом Суворова, Орденом Богдана Хмељницког, Орденом Отаџбинског рата, Орденом Лењина и Орденом црвене звезде.

Сабуров је преминуо 15. априла 1974; сахрањен је у гробљу Новодевичјем у Москви.

Александар Новиков

Александар Александрович Новиков (рус. Алекса́ндр Алекса́ндрович Но́виков, 19. новембра 1900. – 3. децембра 1976.), маршал авијације совјетског ратног ваздухопловства током Другог светског рата. Два пута је одликован орденом Хероја Совјетског Савеза. Носилац је великог броја високих совјетских одликовања.

Новиков је своју војничку каријеру започео 1920, ступивши у редове Црвене Армије као пешадинац. Годину дана касније је постао члан Партије. Служио је у 384. пуку руске 7. армије, учествоваши у гушењу устанка у Крондштату марта 1921. Током борби на Кавказу 1922. постаје командир вода. Три године након завршетка Војне академију Фрунзе, 1933. прелази у редове ратног ваздухопловства. Све до 1935. се налази на дужности начелника оперативног одељења, када преузима дужност команданта лаке бомбардерске ескадриле.

Новиков је 1937. избачен из партије и из оружаних снага. Ипак, враћен је одлуком комесара Белоруског војног округа, који је касније ухапшен. Новиков је пре Совјетско-финског рата службовао у Лењинградском војном округу као начелник штаба ваздухопловних снага. За чињење у рату унапређен је у генерал мајора и одликован Орденом Лењина. До избијања рата је остао у Лењинградском војном округу.

Током првих удара Немачке на Совјетски Савез, Новиков и ваздухопловне јединице које су базирале у Лељинградској војној области су извели бројне нападе на немачке снаге у наступању. Тада је изведена и прва ваздушна операција совјетских снага (25. јун – 30. јун 1941.), када је уништено око 130 немачких авиона. Током тог периода, Новиков је запажен као вешт у командовању, а и по једној иновацији тог доба: употреба радио уређаја за координацију бомбардера. Јула 1941, Новиков под команду добија и ваздухопловне снаге Северног и Северозападног фронта и Балтичке флоте.

Од фебруара до 11. априла 1942, дакле врло кратко, се налази на положају првог заменика команданта ваздухопловних снага, након чега постаје и командант совјетског ратног ваздухопловства – заменик народног комесара одбране СССР за авијацију. То је био положај са кога је започео организацијсу совјетске авијације. Посебан акценат је дат на формирању самосталних ваздухопловних дивизија и корпуса, као и на унапређењу координације између јединица на првој линији. Током опсаде Лењинграда, Новиков је успео да убеди Жукова, а касније и самог Стаљина да ваздухопловство није спрено за планирану контра офанзиву. Након одређеног времена утрошеног на развој и реорганизацију авијације, Новиков је успео да обезбеди Жукову ваздушну подршку и уништи око 1200 немачких авиона. У каснијим дејствима изнад Кубана уништено је још 1100 авиона.

У Курској бици, Новиков уводи иновацију – бомбе са обликованим пуњењем, ноћне ловце и јуришнике. Код Конигсберга ангажује 2500 авиона, који изручују 4 440 тона бомби на град. Тада добија и орден Хероја Совјетског Савеза. Други орден Хероја Совјетског Савеза добија на пацифичком ратишту, где формира велике ваздухопловне формације за бомбардовање јапанских снага у Кини и Кореји.

Након рата, Новиков доставља Стаљину план који ће представљати темељ за модерно совјетско ратно ваздухопловство и индустрију која ће га наоружати. Међутим, Новиков априла 1946. бива ухапшен. Као разлог хапшења наведено је то да је на Постдамској конференцији откривено да САД располажу бољим шпијунским авионима од Совјетског Савеза. Берија га је испитивао и мучио пре него је прихватио да прочита признање Политбироу. Ускоро бива осуђен на петнаест година принудног рада.

Са робије излази након одслужених шест година. Како је Стаљин већ умро, Новиков поново добија положај у авијацији. Постаје Главни маршал авијације. Ова позиција му је омогућила да своје идеје оствари у пракси. Израђује и подноси Хрушчову план о употреби млазних авиона и нуклеарног оружја за вођење будућег рата против САД, али га овај одбија у корист балистичких ракета.

Након пензионисања 1958, Новиков наредних десет година ради у вишој ваздухопловној школи у Лењинграду. Написао је бројне радове из области авијације и ратовања, који су коришћени у образовању нових совјетских пилота. Преминуо је у 74. години, 3. децембра 1976.

Александар Иљич Јегоров

Александар Иљич Јегоров (рус. Алекса́ндр Ильи́ч Его́ров), совјетски војни командант, током Руског грађанског рата командовао Јужним фронтом Црвене Армије и играо важну улогу у победи над Белим снагама у Украјини. Учествује и у Пољско-Совјетском рату 1920. године. У том рату блиско сарађује са Стаљином и Буђонијем.

Јегоров је рођен 25. октобра 1883. у земљорадничкој породици, у близини Самаре у централној Русији. Царској војсци се придружује 1902. да би 1905. постао официр. Као официр, помаже у гушењу Револуције 1905. године. Током Првог светског рата напредује до чина потпуковника, и бива рањен пет пута. Социјалистичкој револуционарној партији се придружује 1904. године и након што Бољшевици преузму власт, Јегоров прилази Црвеној Армији.

Јегоров 1925-26. бива послат у Кину, у својству војног саветника. Командант Белоруског војног округа постаје 1927. Четири године касније, 1931, постаје заменик Народног комесара одбране и начелник Генералштаба Црвене Армије. Када је успостављен чин Маршала Совјетског Савеза, Јегоров се налази у првих пет официра који су унапређени у тај чин, уз Ворошилова, Тухачевског, Буђонија и Бљухера.

Због својих старих веза са Стаљином и Буђонијем, чинило се да је Јегоров заштићен од таласа хапшења која су 1937. спроведена у редовима Црвене Армије. Он је чак наведен и као један од судија на суђењу Тухачевском јуна 1937. Ипак, на крају 1937, деградирају га у команданта Закавкаског војног округа, да би га већ фебруара следеће године ухапсили.

Маршал Совјетског Савеза Александар Иљич Јегоров стрељан је 23. фебруара 1939. Посмртно је рехабилитован 14. марта 1956. од стране Никите Хрушчова. Носилац је више одликовања царске Русије и Совјетског Савеза.

Првих 5 маршала слева на десно: Михаил Тухачевски, Климент Ворошилов, Александр Јегоров (седе) а Семјон Буђони и Василиј Бљухер (стоје)

Александар Васиљевич Горбатов

Александар Васиљевич Горбатов (рус. Алекса́ндр Васи́льевич Горба́тов; 9. јуна 1892. – 7. децембра 1973.), руски и совјетски официр који је службовао као официр у руској царској војсци током Првог светског рата и генерал пуковник Црвене Армије током Другог светског рата.

Александар Горбатов се током Првог светског рата борио у бројним биткама дуж Источног фронта, укључујући битку код Таненберга, Галиције, Пшемисла, на Мазурском језеру… Након комунистичке револуције и контрареволуције наредне године, Горбатов 1919. приступа Црвеној Армији. Крајем Грађанског рата Горбатов постаје командант једног од коњичких дивизиона Црвене Армије. Априла 1920. командује 58. коњичким пуком, а августа исте године постаје командант коњичке бригаде. Касније командује и 4. туркестанском коњичком дивизијом, а потом и 2. коњичком дивизијом у Украјини.

Током Велике чистке, Горбатов бива проглашен непријатељем народа и као такав бива послат у рудник злата у Сибиру. Mарта 1941. је рехабилитован и поново примљен у редове Црвене Армије, у свом чину. Након првих дана напада Немачке на Совјетски Савез, Горбатов је постављен за команданта 226. стрељачке дивизије. Након успешног обављања ове дужности, јуна 1943. Горбатов постаје командант 3. армије. На тој дужности ће бити све до краја рата.

Након рата, обављао је дужност команданта у совјетској зони окупиране Немачке. Пензионисан је у чину генерала армије. Написао је аутобиографију под називом „Године мог живота“, која је објављена 1964.

Дужности
1920. командант 1. коњичког пука, Пољска
1921. командант коњичке бригаде, Пољска
1921 – 1925. командант 7. коњичког пука
1925 – 1927. похађа Коњичку школу у Новочеркаску
1927 – 1933. командант коњичке бригаде
1933 – 1936. командант 4. планинске коњичке дивизије
1936 – 1937. командант 2. коњичке дивизије
1937 – 1938. ухапшен и осуђен
1938. рехабилитован
1938 – 1940. заменик команданта 6. коњичког корпуса
1941. заменик команданта 25. стрељачког корпуса
1941 – 1942. командант 226. стрељачке дивизије
1942. инспектор коњице на југозападном ратишту
1942 – 1943. заменик команданта 24. армије
1943 командант 20. гардијског стрељачког корпуса
1943 – 1945. командант 3. армије
1945. командант Берлина
1945. командант Мекленбурга
1945 – 1946. командант 5. ударне армије
1946 – 1950. командант 11. гардијске армије
1950 – 1953. командант гардијске ваздушнодесантне армије
1953  – 1954. командант ваздушнодесантних снага
1954 – 1958. командант Балтичког војног округа
1958 – 1973. инспектор – саветник у групи инспектората Министарства одбране

Александар Василевски

Александар Михаилович Василевски (рус. Алекса́ндр Миха́йлович Василе́вский, 30.септембар 1895. – 5. децембра 1977.), маршал Совјетског Савеза. Током Другог светског рата обављао је дужност начелника Генералштаба совјетских оружаних снага и заменика министра одбране, док је од 1949. до 1953. био и министар одбране Совјетског Савеза. Као начелник ГШ, Василевски је био одговоран за планирање и координацију готово свих одлучујућих совјетских офанзива, од противофанзиве код Стаљинграда до напада на источну Прусију и Кенигсберг.

Василевски је своју војничку каријеру започео током Првог светског рата, у који ступа у чину прапоршчика, највишег подофицирског чина. 1917. је дочекао у чину капетана. Почетком Октобарске револуције и Грађанског рата, Василевски прелази у редове Црвене Армије, ратујући у Пољско-совјетском рату. Након рата, брзо бива унапређиван, поставши командант пука већ 1930. На овој позицији, показује велику вештину у организовању и обучавању своје јединице. Његов таленат је примећен и 1931. постаје члан Директората за обуку.

На почетку совјетске контраофанзиве 1943, Васиљевскиј је руководио нападом Црвене Армије у горњем Дону, Криму, Белорусији и балтичким државама, завршавајући рат заузимањем Конигсберга априла 1945. Јула 1945. бива постављен за команданта совјетских снага на Далеком Истоку, где руководи операцијама у Манџурији и прихвата јапанску капитулацију. Након рата, постаје министар одбране Совјетског Савеза, где остаје све до Стаљинове смрти 1953. Доласком Никите Хрушчова на власт, Василевски губи моћ и одлази у пензију.

Након смрти 5. децембра 1977, сахрањен је у Кремљу.