Curtiss-Wright CW-21

Curtiss-Wright Model 21 (такође познат и као Curtiss-Wright Model 21 Demonstrator, Curtiss-Wright CW-21 Interceptor и Curtiss-Wright CW-21 Demon), амерички ловац пресретач, развијен током тридесетих година у корпорацији Curtiss-Wright.

Curtiss-Wright CW-21 Demon

Шеф одељка компаније из Сент Луиса, Џорџ Пејџ, 1938. године одлучује да развије авион на основу двоседа Карла Скота, који је носио ознаку Model 19. Пејџов концепт је био лаки ловац пресретач, велике брзине пењања како би омогућио извршење напада на бомбардере уз минималну могућност откривања; у случају сусрета са ловачком пратњом формације бомбардера, авион не би улазио у борбу са њима, већ би користио своју брзину пењања и тако им измицао. Како овај концепт није био у складу са захтевима америчког ваздухопловства, авион је био намењен искључиво извозу.

Пројектовање авиона је поверено тиму на челу са инжињером Вилисом Велсом (Willis Wells); пројектован је једносед, у потпуности израђен од метала, нискокрилац, моноплан, са увлачивим стајним трапом и репним точком. Труп авиона је био полумонокок конструкције, који се иза кокпита нагло сужавао. Авион је погоњен деветоцилиндричним, ваздухом хлађеним, радијалним мотором Wright R-1820-G5 снаге 1000 КС. Када је реч о наоружању, планирано је да се авион наоружава различитом комбинацијом два митраљеза калибра 7,62 мм или 12,7 мм, смештеним у носу и синхронизованим за гађање кроз елису; авион није имао никакву заштиту, како кокпита, тако ни резервоара за гориво, што је био разултат жеље за смањењем масе авиона, што је у крајњем утицало на летне перформансе авиона.

Прототип авиона, са цивилном регистарском ознаком NX19431, први пут је полетео 22. септембра 1938. године. Иако није био предвиђен за увођење у наоружање америчких оружаних снага, ипак је подвргнут тестовима; убрзо је одбачена свака идеја о увођењу овог авиона у наоружање, уз коментар једног од пробних пилота да је „потребан геније да га приземљи.“

За прототип авиона CW-21 прва се заинтересовала Кина, те јој је ускоро испоручен прототип ради тестирања. Кинези су били импресионирани перформансама авиона тако да су се ускоро повели и преговори око куповине авиона. Још током вођења преговора о куповини, прототип авиона је доживео и своје прво ватрено крштење, када је пробни пилот компаније Кертис 4. априла 1939. оборио бомбардер Fiat BR.20. Уговор је потписан маја 1939. и обухватао је испоруку прототипа са још три завршена примерка, као и комплете за склапање још 27 авиона. Склапање авиона је требало бити извршено у компанији CAMCO код Лоивинга, у близини кинеско-бурманске границе. Ови авиони су требали бити наоружани са по два митраљеза калибра 7,62 мм и 12,7 мм.

Прва три авиона су испоручена Кини маја 1940. и њима је убрзо попуњена 1. америчка добровољачка група (Летећи тигрови), који су желели да их употребе за борбу против јапанских извиђачких авиона који су летели на великим висинама. Ови авиони су због лоше прегледности, током лета из Рангуна за Кунминг 23. децембра 1941, изгубљени. Од 27 авиона који су требали да буду склопљени у CAMCO, нити један није био склопљен, пошто је напредовање јапанских снага натерало Кинезе да 1942. евакуишу фабрику у Индију.

Компанија Кертис је у међувремену развила модернију верзију авиона, ознаке CW-21B. Основна разлика између ова два авиона огледала се у новом стајном трапу, као и у хидрауличном покретању флапсова. Иако тежи, CW-21B је био бржи за 29 км/ч од основног модела, али са смањеном брзином пењања.

Холандска авијацијска бригада, којој су очајнички требали модерни борбени авиони, априла 1940. наручује 24 авиона CW-21B. Након што је Холандија капитулирала пред Немачком, наруџба за авионе CW-21B заједно са наруџбом и за ловце Curtiss Model 75, пребачена је на Холандску Источну Индију. Авиони CW-21B су испоручени фебруара 1941. На неколико авиона су се појавили ломови на стајном трапу те су сви авиони на којима су били примећени структурални проблеми – морали бити приземљени. Ови авиони ће и током почетка рата са Јапаном остати на земљи, још увек чекајући на поправку. Ускоро ће скоро сви бити и уништени, неки у борби, а неки на земљи. Један од авиона ће јапанским снагама послужити као авион за везу у југоисточном делу Азије, а појавиће се и фотографија авиона CW-21B у јапанском тест центру Тачикава (Сингапур).

Лаке конструкције, са радијалним мотором, малим оптерећењем крила, скромном заштитом за пилота и без самозаптивајућих резервоара горива, CW-21B је био савезнички авион најсличнији јапанским ловачким авионима тог доба.

Тактичко-техничке карактеристике
Тип авиона ловац пресретач
Модел CW-21
Порекло САД
Посада један
Распон крила 10,66 м
Дужина 8,29 м
Висина 2,48 м
Погон 1 x Wright Cyclone R-1820-G5, снаге 950 КС
Брзина лета 505 км/ч
Плафон лета 10500 м
Долет 1014 км
Акциони радијус
Брзина пењања 22,9 м/с
Носивост
Наоружање 2 x 12,7 mm M2 Browning

2 x 7,62 mm M19191 Browning

Носач авиона USS Yorktown (CV-5)

Носач авиона USS Yorktown (CV-5) био је први брод из нове класе носача авиона који је одобрила администрација председника Рузвелта. Јорктаун и Ентерпрајз (USS Enterprise CV-6) су одобрени 1933, а пет година касније и USS Hornet (CV-8).

Сама конструкција је представљала унапређену конструкцију носача класе Ренџер (Ranger), са отвореним хангарима за смештај авиона, што је била разлика у односу на претходне носача евиона Лексингтон и Саратога. Тиме је носач добио капацитете за смештај 80 авиона. Даљи рад на унапређењу ове конструкције носача довео је до класе Есекс (Essex).

USS Yorktown на сидру у Хемптон Роудсу, октобра 1937. године

Носач авиона Јорктаун улази у оперативу септембра 1937. и након Перл Харбура ужурбано бива пребачен у Пацифик. У пролеће 1942. бива послат у југозападни Пацифик и учествује у бици у Коралном мору. Укрцана 5. ваздухопловна група, коју је чинило 20 авиона Grumman F4F Wildcat, 38 Douglas SBD Dauntless и 13 Douglas TBD Devastator, одиграла је значајну улогу, потопивши лаки носач Шохо у бриљантном нападу који је трајао свега 10 минута.

Наредног дана, 8. маја, њени обрушавајући бомбардери наносе оштећења носачу Зуикаку, али заузврат јапански авиони успевају да се пробију кроз заштиту носача и постигну разарајући погодак летне палубе. Бомба је прошла кроз три палубе пре него што је експлодирала, при чему избија снажан пожар. Пожар је некако угашен и брод је успео да се домогне Перл Харбура где су извршене поправке.

Американци су успели да поправе носач за свега четири дана, тако да је могао да учествује у бици за Мидвеј јуна 1942. У пресудном тренутку битке, обрушавајући бомбардери са Јорктауна су учествовали у нападу на јапанске носаче, а авиони са Јорктауна су једини могли да спроведу извиђање преживелог јапанског носача Хирју. Чак и након три погодака бомбама од 250 кг Јорктаун је био способан да користи авионе. Та способност је нестала након два поготка торпедима.

Јорктаун је можда и могао да преживи чак и ова тешка оштећења, јер су Американци успели да угасе пожар и испумпају воду. Међутим, подморница I-168 је са два торпеда погодила носач, који се сутрадан преврнуо и потонуо.

ТТ карактеристике
Депласман 19 800 т стандардни, 27 500 т пуни
Дужина преко свега 246,7 м
Ширина 25,3 м
Газ 8,53м
Погонска група парне турбине снаге 120 000 КС
Брзина пловљења 33 чв
Посада 2 919 чланова
Наоружање (1942) 8 х 127 мм, 16 х 27,94 мм, 16 х 12,7 мм
Оклопна заштита појас 102 мм; главна палуба 76 мм; доња палуба 25-76 мм
Авио компонента (1942) 20 ловаца, 38 обрушавајућих бомбардера и 13 торпедних бомбардера

USS Lexington, носач авиона

Носач авиона USS Lexington фотографисан након испловљења из Сан Дијега, 14. октобар 1941.

Одредбе Поморског споразума из Вашингтона дозвољавале су Американцима конверзију недовршених бојних крсташа депласмана од 33 000 тона у носаче авиона. Изабрани су бродови Лексингтон и Саратога, а искоришћена је прилика да се примене идеје које су требале бити примењене на градњи отказаног носача авиона из 1919. Када је 1925. завршен, USS Lexington (CV 2) је био импозантан брод, са масивним острвом на десном боку, са по два двоцевна топа калибра 203 мм на прамцу и крми. У време јапанског напада на Перл Харбур Лексингтон је извршавао задатке транспорта авиона Маринског корпуса на острво Мидвеј, тако да је избегао пропаст. Ужурбано је модернизован, када је изгубио гломазне топове калибра 203 мм и четири топа калибра 127 мм, уместо којих је уграђено неколико топова калибра 20 мм.

Прва операција у којој је носача авиона Лексингтон учествовао био је неуспешни покушај ослобађања острва Вејк, одмах након напада на Перл Харбур, да би крајем јануара 1942. учествовао у нападу на Маршалска острва. Након тога делује у југозападном Пацифику. Право ангажовање наступа марта 1942. када се Лексингтону придружује новији носач Јорктаун (USS Yorktown).

Након краћег ремонта у Перл Харбуру брод је враћен у Корално море, где су јапански носачи пружали подршку у нападу на Порт Морезби. Обрушавајући бомбардери Douglas SBD Dauntless са Лексингтона су напали носаче Шокаку и Зуикаку, али без успеха. На несрећу, у току америчког напада Јапанци су извели противудар при чему је Лексингтон погођен са два торпеда и две бомбе.

У експлозијама су оштећени резервоари са горивом за авионе, али су се испарења горива ослобађала чак и након гашења почетних пожара. Сат времена касније дошло је до запаљења пара, што је проузроковало серију експлозија у трупу брода.

Шест сати након првог поготка издато је наређење за напуштање брода. Разарачи који су се налазили у пратњи су прекрцали преживеле чланове посаде, након чега је носач торпедован. Изненађује да су губици у људству износили 216 од укупно 2 951 људи, колико је бројала бродска посада.

 

ТТ карактеристике
Депласман 36 000 т стандардни, 47 700 т пуни
Дужина преко свега 270,66 м
Ширина 39,62 м
Газ 9,75 м
Погонска група турбо електрични, снаге 210 000 КС
Брзина пловљења 34 чв
Даљина пловљења 10 000 М брзином од 10 чв
Посада 2 951 чланова
Наоружање (1942.) 8 х 127 мм, 30 х 20 мм, 24 х 27,94 мм
Оклопна заштита појас 152 мм; летна палуба 25 мм; главна палуба 51 мм;
доња палуба 25-76 мм; куполе 38-76 мм; барбете 152 мм
Авио компонента (1942) 22 ловаца, 36 обрушавајућих бомбардера и 12 торпедних бомбардера

USS Hornet (CV-8), носач авиона

Иако по реду трећи носач у класи Јорктаун, носач авиона Хорнет (USS Hornet) је одобрен неколико година након осталих носача. У оперативу је уведен 20. октобра 1940, седам недеља пре јапанског напада на Перл Харбур. Након увежбавања са својом ваздухопловном групом јануара 1942, На Хорнет су укрцани први двомоторни бомбардери Б-25 који су извели чувени Дулитлов напад на Токијо. Након два месеца интензивних проба и обуке, Хорнет је 2. априла испловио, носећи 16 бомбардера Б-25 Мичел (B-25 Mitchel).

Напад на Токијо, изведен 18. априла, у потпуности је изненадио Јапанце, тако да је већина бомбардера сигурно слетела у Кини. Следећи задатк који се поставио пред Хорнет била је битка за Мидвеј, од 4. до 6. јуна 1942. Иако је ваздухопловна група са Хорнета изгубила све своје торпедне бомбардере Douglas TBD Devastator и пет јуришника Grumman TBF Avenger у неуспешном нападу на јапански носач Хирју, последњег дана битке је исправљена грешка тако што су потопили тешку крстарицу Микума и тешко оштетили тешку крстарицу Могами.

У време искрцавања на Гвадалканал августа 1942, Хорнет је превозио авионе Маринског корпуса, али се након искрцавања авиона придружила носачима Восп и Саратога у групу за подршку. Иако су се, да би избегли опасност од подморница, повукли ка острву Еспириту Санто – кратко је испловио на задатак напада на јапанске циљеве, да би 25. октобра имала још један сусрет са јапанским носачима, овај пут у бици код острва Санта Круз.

Након што су америчке и јапанске снаге извиђањем открили једни друге 26. октобра, два америчка носача су упутили напад од 158 авиона, док је са четири јапанска носача ау напад полетело 207 авиона. Док су торпедни и обрушавајући бомбардери са Хорнета били на путу ка јапанским носачима, 27 јапанских авиона се пробило кроз ловачку заштиту носача и успело да погоди Хорнет са шест бомби и два торпеда. Иако су учињени велики напори на спашавању носача, четири сата касније јапански авиони су успели да поново погоде носач, овај пут са једним торпедом и две бомбе. Донета је одлука да се Хорнет потопи. Погођен је са више торпеда и артиљеријских пројектила калибра 127 мм, али без неког ефекта. Носач је остављен да плута и убрзо га проналазе Јапанци. Како га је било немогуће теглити, два јапанска разарача му задају одлучујући ударац и одлазе. Хорнет је коначно потонуо у раним јутарњим часовима 27. октобра.

ТТ карактеристике
Депласман 19 000 т стандардни, 29 100 т пуни
Дужина преко свега дужина 252,2 м преко свега
Ширина 34,8 м
Газ 8,84 м
Погонска група парне турбине снаге 120 000 КС
Брзина пловљења 33 чв
Посада 2 919 чланова
Наоружање (1942.) 8 х 127 мм, 16 х 27,94 мм, 30 х 20 мм и 9 х 12,7 мм
Оклопна заштита појас 64-102 мм, главна палуба 76 мм; доња палуба 25-76 мм
Авио компонента (1942) 36 ловаца, 36 обрушавајућих и 15 торпедних бомбардера

USS Enterprise (CV-6), носач авиона

Најистакнутији носач авиона рата на Пацифику, носач авиона Ентерпрајз, одиграо је велику улогу у победи америчке морнарице.

Носач авиона Ентерпрајз (USS Enterprise CV-6) био је други носач авиона класе Јорктаун. Ушао је у састав Пацифичке флоте 1938. Срећом је избегао јапански напад на Перл Харбур, заједно са још два носача авиона Пацифичке флоте. Када се вратио у Оаху, одмах је стављен у прву лнију, јер ратна флота више није постојала. Носач авиона Ентерпрајз је заслужан и за потапање прве јапанске подморнице у Другом светском рату, ознаке I-170.

Носач авиона Ентерпрајз је у нападу на Токијо априла 1942. пловио као подршка носачу Хорнет. Није имао укрцане бомбардере Б-25, већ су авиони са Ентерпрајза требали да буду употребљени за уништење прве линије јапанских бродова – пикета. Ни један од ова два носача није се вратио са задатка на време да узме учешће у бици у Коралном мору следећег месеца, али су се прикључили носачу авиона Јорктаун на врме за битку за Мидвеј. У тој бици су авиони Douglas SBD Dauntless потопили носаче авиона Кага и Акаги, а Даунтлеси из састава ваздухопловне групе са Јорктауна узлетели су са палубе Ентерпрајза и потопили јапански носач Хирју. Два дана касније обрушавајући бомбардери са Ентерпрајза, заједно са авионима са Хорнета, потапају јапанску тешку крстарицу Микума, а другу тешку крстарицу, Могами, тешко оштећују.

Ентерпрајз учествује и у подршци искрцавања на Гвадалканал, када његови ловачки авиони обарају 17 јапанских авиона. Током битке код источних Соломонових острва 24. августа, носач авиона Ентерпрајз бива погођен са три бомбе и враћа се у Перл Харбур на поправку, која ће трајати два месеца. У бици код острва Санта Круз 26. октобра Ентерпрајз поново задобија оштећења, али успева да одржи борбену способност. Месец дана касније, 13. новембра, јуришник са Ентерпрајза довршава оштећени јапански бојни брод Хиеи, а следећег дана уништава конвој јапанских снага од 11 бродова.

Након тога, Ентерпрајз одлази у САД на поправку, где остаје до средине 1943. Учествује у нападу на о. Трук фебруара 1944, као и бици у Филипинском мору. У борбеним дејствима учествује и током 1945, када преживљава напад два авиона – камиказе. Трећи напад камиказа 14. маја коначно ставља тачку на каријеру носача Ентерпрајз, када одлази у САД на поправку. Продат је у старо гвожђе 1958. године, када име препушта првом америчкм носачу авиона на нуклеарни погон.

ТТ карактеристике
Депласман 19 800 т стандардни, 25 500 т пуни
Дужина преко свега 246,74 м
Ширина 34,75 м
Газ 8,84 м
Погонска група парне турбине снаге 120 000 КС
Брзина пловљења 33 чв
Посада 2 919 чланова
Наоружање (1942.) 8 х 127 мм, 16 х 27,94 мм и 16 х 12,7 мм
Оклопна заштита појас 102 мм; главна палуба 76 мм; доња палуба 25-76 мм
Авио компонента (1942.) 27 ловаца, 37 обрушавајућих и 15 торпедних бомбардера

USS Colorado (BB-45), бојни брод

 

Модернизовани бојни брод USS Colorado у вожњи испред Њујорка, 1932. године

Бојни брод USS Colorado био је првоизграђени брод из истоимене класе. Поринут је 1921, а две године касније уведен у састав америчке морнарице. Крајем 1923. испловљава из Њујорка уа Портсмаут, при чему је посетио и француске и италијанске луке, као и Гибралтар. У САД се враћа 15. септембра 1924. На Пацифику службује све до 1941, с тим да је 1925. ишла на крстарење до Аустралије и Новог Зеланда, као и на повремене „излете“ до Карипског мора. У периоду 1928.-1929. осам противавионских топова калибра 7 мм је замењено са осам топова калибра 130 мм.

Иако је по распореду био у Перл Харбуру, избегава јапански напад захваљујући томе што се у то време налазио у бродоградилишту Puget Sound. Период од краја маја, до августа, проводи у обуци, истовремено пазећи на непријатељске активности ка Сан Франциску. У Перл Харбур се враћа 14. августа 1942. године. Новембра наредне године учествује у артиљеријској припреми десанта на атол Тараву. Након кратког доковања, 21. јануара 1944. се враћа на Хаваје, да би већ наредног дана испловио због гађања јапанских положаја на Маршалским острвима, где остаје до 23. фебруара. Средином године пружа ватрену подршку у искрцавању америчких снага на острва Сајпан, Гуам и Тинијан.

У току гађања јапанских положаја на острву Тинијан, бива погођен са 22 пројектила јапанске обалске батерије. Оштећења изазвана овим поготцима приморали су га да отплови за САД на поправке. Након извршених поправки, USS Colorado учествује у искрцавању на острво Лејте, пружајући ватрену подршку. Крајем новембра, двојица камиказа га погађају, када гине 19, а 72 чланова посаде бива рањено. Задатак пружања ватрене подршке снагама при искрцавању обавља и на Филипинима, између 12. и 17. децембра, док од 1. јануара 1945. учествује у артиљеријској припреми искрцавања у заливу Лингајен. Дана 09. јануара бива погођен пријатељском ватром у командни мост, када 18 чланова посаде гине, а 51 бива рањено. Након поправке и попуне на острву Улити (Каролинска острва), USS Colorado учествује у артиљеријској припреми десанта на Окинаву. Након капитулације Јапана, плови за Токијо. Јапан напушта 20. септембра 1945, да би  15. октобра упловио у Сан Франциско. На релацији Перл Харбур – западна обала САД плови три пута ( у оквиру операције Magic Carpet – репатријације припадника ОС САД), при чему је превезао 6 357 Американаца са пацифичког ратишта.

Јануара 1947. излази из наоружања, а 23. јула 1959. је продат у старо гвожђе.

USS Colorado (BB-45)
Класа брода Colorado
Тип брода бојни брод
Градитељ New York Shipbuilding Corporation
Кобилица положена 29. маја 1919.
Поринут 22. марта 1921.
Примљен у службу 30. августа 1923.
Избачен из наоружања 07. јануара 1947.
Судбина продат у старо гвожђе 23. јула 1959.
ТТ карактеристике
Депласман 32 600 т
Дужина 190,27 м
Ширина 29,7 м
Газ 12 м
Погон 4 осовинска вода, 28 900 КС
Брзина пловљења 21 чв
Даљина пловљења 8 000 М брзином од 10 чв
Посада 1 080 чланова
Наоружање 8 х 406 мм
12 х 127 мм
8 х 76 мм
2 х ТЦ калибра 533 мм
Оклопна заштита појас 203 – 343 мм
барбете 330 мм
чело куполе 457 мм
стране куполе 229 – 254 мм
кров куполе 127 мм
командни мост 292 мм
палубе 89 мм

Бојни брод USS Colorado са оштећењима претрпљеним код о. Тинијан (клик за приказ већег формата)

USS California (BB-44), бојни брод

USS California је један од два бојна брода класе Tennessee, изграђених непосредно након завршетка Првог светског рата. То је био последњи амерички бојни брод изграђен на западној обали. Целу каријеру је провео у саставу Пацифичке флоте. Потопљен је током јапанског напада на Перл Харбур, али је подигнут и реконструисан.

У јуну и јулу 1944. учествује је у инвазији на Сајпан, Гуам и Тинијан, пружајући ватрену подршку. Потом, октобра и новембра исте године учествује у бици у заливу  Лејте, укључујући и битку у мореузу Суригао 25. октобра 1944, која је била и последња битка бојних бродова. Јануара 1945. учествује у искрцавању у заливу Лингајен. Бојни брод USS California је 6. јануара оштећен у нападу камиказе, али је остао у оперативи још две недеље пре него што је отишао на поправке у САД.

Јуна 1945. USS California се враћа у западни Пацифик, на време за последњу фазу напада на Окинаву. Након капитулације Јапана, отпловио је за Атлантик. Након долааска у Филаделфију, децембра 1945, бива неактивна све до званичног изласка из наоружања фебруара 1947. Након дванаест година проведених у резерви, бојни брод USS California је јула 1959. продат у старо гвожђе.

Бојни брод USS California тоне након добијених оштећења у јапанском нападу на Перл Харбур

USS California (BB-44)
Класа брода Tennessee
Тип брода   бојни брод
Градитељ Mare Island Naval Shipyard
Кобилица положена 25. октобра 1916.
Поринут 20. новембра 1919.
Примљен у службу 10. августа 1921.
Судбина изрезан као старо гвожђе 10. јула 1959.
ТТ карактеристике
Депласман 32 300 т (40 950 т након реконструкције)
Дужина 190,3 м
Ширина 39,7 м (35 м након реконструкције)
Газ 9,2 м
Погон
Брзина пловљења 21 чв
Даљина пловљења 8 000 М брзином од 10 чв
Сензори CXAM радар (од 1940.)
Посада 1 083 чланова
Наоружање као новоградња:
12 х 360 мм
14 х 130 мм
2 х ТЦ калибра 530 мм
након реконструкције
12 х 360 мм
16 х 130 мм
56 х 40 мм
31 х 20 мм
Оклопна заштита
Оклопна заштита појас: 203 – 343 мм
барбете 330 мм
чело куполе 457 мм
бокови куполе 229 – 254 мм
кров куполе 127 мм
командни мост 292 мм
палуба 89 мм

Бојни брод USS Arizona

USS Arizona по изласку из бродоградилишта

Бојни брод USS Arizona (BB-39), бојни брод класе Pennsylvania, изграђен за потребе америчке ратне морнарице. То је други и последњи брод из тзв. класе „супер дреднота“. Иако је у наоружање уведен 1916, током Првог светског рата није употребљаван. Средином 1919. године је упућена у Измир, где је провела око месец дана, приказујући амерички интерес у сукобу Грчке и Турске.

Током 1929. године је подвргнута модернизацији, када добија нове јарболе, додатно противавионско наоружање, додтни оклоп, нове котлове и турбине, што јој даје потпуно другачији изглед по изласку из бродоградилишта. Друга модернизација је извршена 1940. године, када добија додатно противавионско наоружање.

Други светски рат је затиче у луци Перл Харбур, у саставу Пацифичке флоте. Јапански напад на Перл Харбур затиче бојни брод USS Arizona на везу на острву Форд. У око 0800 часова, бомбардер B5N са носача авиона Kaga погађа бомбом бочну страну њене куполе бр.4, чиме је изазвана мања штета, али је започет пожар. У 0806 часова, други бомбардер истог типа, овог пута са носача авиона Hiryu је погађа између купола број 1 и 2, услед чега долази до експлозије у оближњој муницијској комори. Већи део експлозије је усмерен на бокове брода, чиме је уништена унутрашња структура прамчаног дела брода. То је довело до тога да се прамчане куполе и командни мост сруше кроз палубу брода, као и јарбол и димњак.

USS Arizona у пламену

Пожар на већ полупотопљеном броду је горео два дана пре него је сасвим угашен. Након потапања брода, већи део надграђа је уклоњен са брода. Куполе бр. 3 и 4 су уграђене на острво Оаху, као батерије Аризона и Пенсилванија. Топови из куполе бр. 2 су у јессен 1944. уграђени на бојни брод USS Nevada.

USS Arizona je данас у статусу музеја-споменика погинулим морнарима.

USS Arizona као споменик                      

USS Arizona (BB-39)
Класа брода Pennsylvania
Тип брода бојни брод
Наручен 4. марта 1913.
Градитељ Brooklyn Naval Yard
Кобилица положена 16. марта 1914.
Поринут 19. јуна 1915.
Примљен у службу 17. октобра 1916.
Излазак из оперативе 29. децембра 1941.
Судбина потопљена у нападу јапанских снага на Перл Харбур 7. децембра 1941.
ТТ карактеристике
Депласман 29 626 т стандардни
32 429 т пуни
Дужина 185,3 м
Ширина 29,6 м
Газ 8,9 м
Погон 4 осовинска вода
4 сета парних турбина Parsons
12 котлова Babcock&Wilcox
Брзина пловљења 21 чв
Даљина пловљења 8 000 М брзином од 10 чв
Посада 915 чланова
Наоружање 4 х 360мм
22 х 127 мм
4 х 76 мм
2 ТЦ калибра 533 мм
Оклопна заштита појас 343-203 мм
кобилице 330 – 203 мм
барбете 330 мм
куполе 457 мм
палуба 127 мм
командни мост 406 – 356 мм
Авио компонента

Grumman F6F Hellcat

Припреме за полетање

Са почетком серијске производње успешне конструкције ловачког авиона Ф4Ф Вајлдкет, компанија Груман је започела рад на конструисању наследника.У конструисању новог авиона, конструктори су настојали да унапреде претходну конструкцију тако што ће резултат бити снажнији авион са бољим летним перформансама. Као резултат, добили су авион који је у ствари био увећана верзија авиона Ф4Ф. Заинтересовани за наследника авиона Ф4Ф, америчка морнарица 30. јуна 1941. потписује уговор за производњу прототипа.

Са ступањем САД у рат децембра 1941, Груман је почео да сакупља податке о првим борбама авиона Ф4Ф. Процењивањем перформанси авиона Ф4Ф у односу на јапански Мицубиши А6М Зеро (Mitsubishi A6M Zero), Груман је могао да конструише нови авион који би се могао супротставити елитном јапанском ловцу. Први прототип, ознаке XF6F-1, требао је бити погоњен мотором Рајт Р-2600 Циклон (Wright R-2600 Cyclone) снаге 1700 КС. Ипак, информације о тестирању на Пацифику довеле су до уградње снажнијег мотора Прат & Витни Р-2800 Дабл Восп (Pratt & Whitney R-2800 Double Wasp) од 2000 КС.

Ф6Ф погоњен Циклоном полетео је први пут 26. јуна 1942, док је верзија погоњена Дабл Воспом полетела нешто касније, 30. јула. Иако сличан авиону Ф4Ф, нови авиони Ф6Ф Хелкет били су доста већи и са ниже монтираним крилима. Наоружани са шест митраљеза калибра 12,7 мм и оклопљеним виталним деловима конструкције, Хелкети су требали да буду издржљиви у борби.

Током серијске производње, која је трајала од краја 1942. до новембра 1945, Груманове фабрике су произвеле укупно 12 275 Хелкета.

Током своје службе у Другом светском рату, Ф6Ф Хелкет је постао најуспешнији морнарички ловачки авион са укупно 5 271 оборених непријатељских авиона уз губитак од 270 Хелкета. Са завршетком рата, Хелкети су поступно избацивани из оперативе, а на њихово место је дошао Ф8Ф Беаркет (F8F Bearcat).

ТТ карактеристике (F6F-5 Hellcat)
Посада 1
Дужина 10,24 м
Распон крила 13,06 м
Висина 3,99 м
Површина крила 31 м²
Маса празног авиона 4 190 кг
Максимална полетна маса 6 990 кг
Погон 1 × Pratt & Whitney R-2800-10W „Double Wasp“ снаге 2 000 КС
Максимална брзина 610 км/ч
Акциони радијус 1 520 км
Долет 2 460 км
Плафон лета 11 370 м
Брзина пењања 17,8 м/с
Наоружање 6 × 12,7 мм M2 Browning (сви F6F-3, и већина F6F-5)
или 2 × 20 мм и 4 × 12,7 мм (F6F-5N)
6 × 127 мм HVAR или
2 × 298 мм Tiny Tim
до 1 814 кг бомби или торпеда

Douglas A-20 Havoc

У јесен 1937. године, ваздухопловне снаге америчке армије поднеле су захтев за јуришни авион. Одговор компаније Даглас није задовољио потребе америчке армије, али је решење авиона било интересантно Французима. Уз француско интересовање, прототип Дагласовог авиона полеће почетком 1938. године, након чега Француска наручује 100 авиона. Наруџбина се октобра 1939. године проширује на 170 авиона, али због недостатка мотора наруџбина није реализована. Авиони израђени за потребе Француске добијају ознаку DB-7 и испоручују се у расклопљеном стању у Казабланку, где се касније склапају. Део радова на склапању авиона изведен је и у самој Француској. Француско ваздухопловство их распоређује у ескадриле јануара 1940. године. До почетка инвазије на Француску, склопљено је 64 бомбардера. Први задатак извршавају 31. маја 1940. године, када 12 авиона бомбардује немачку колону у рејону Сен Квентина. Уопште говорећи напада овим бомбардерима било је врло мало и нису много утицали на ток немачке инвазије. Најмање 8 авиона изгубљено је у борби, док су остали авиони, по капитулацији Француске, пребазирали у северну Африку, где су наставили да лете под командом Вишијевске Француске. У знак одмазде за британски напад на франуску флоту у Мерс-ел Кебиру, група ових авиона бомбардовала је британску базу на Гибралтару 3. јула 1940. године.

Многи авиони су остали у фази склапања у тренутку капитулације. Склапање је настављено и авиони су продати Британији, под ознаком Бостон. Некима од њих је промењена намена, укључујући и верзију ноћног ловца, под ознаком Havoc. Први авиони стижу у Британију августа 1940. године, придружујући се малој групи авиона која је у Британију прешла одмах по капитулацији Француске. У британској бази Боскомб Даун, пилоти су имали само речи хвале за нове авионе, говорећи да је лаган и за полетање и за слетање, те да је “изузетно угодан за летење и маневрисање”. Британска искуства су показала и да је приликом извршавања напада на малим висинама овај авион био веома тежак за пресретање, док је био у могућности да понесе довољно бомби за напад. Након комплетног преузимања авиона од Француза, у Британију је дошло још авиона под програмом “Lend-Lease”, али сада под америчком ознаком А-20.

Америчко ваздухопловство је усвојило ове авионе у наоружање средином 1941. године. Прва акција у којој су “учествовали” ови авиони, била је при јапанском нападу на Перл Харбур, када су два авиона овог типа уништена на аеродрому Хикам Филд. Прва успешна акција овим бомбардерима спроведена је 31. августа 1941. године када су напали јапанске положаје на Новој Гвинеји, полетевши са аеродрома Порт Морезби. До септембра 1944. године, 370 бомбардера овог типа се налазило у оперативи америчког ваздухопловства. Све док нису замењени модернијим бомбардерима, авиони А-20 су пратили америчко напредовање на Пацифику.

Авиони А-20 су своје место нашли и у совјетском ваздухопловству. Путем програма “Lend-Lease” укупно је испоручено 2 901 летелица овог типа. Тиме је тадашњи СССР постао највећи корисник овог типа авиона. Већи део је испоручен преко Аљаске и Ирана.

Авиони који су остали под командом Вишијевске Француске, представљали су знатну опасност за успешно извршење операције Бакља (Torch). Како би опасност била елиминисана, ловци са америчких носача авиона напали су француске базе и успешно уништили или оштетили знатан број ових авиона на земљи, пре него што су успели да полете и супротставе се Савезницима. Након што су прешли на страну Савезника, сада већ бивши бомбардери Вишијевске Француске коришћени су за обуку пилота. Након успеха у Африци, француски авиони су пребазирали на аеродроме у Британији, одакле су изводили нападе на немачке гарнизоне на обали. У међувремену, већина бомбардера који су летели у саставу америчког ваздухопловства учествовали су у нападу на Сицилију. Одмах по почетку напада на Италију, ови бомбардери су замењени модернијим авионима.

Када су се престанком производње сумирале бројке, дошло се до цифре од 7 478 произведених авиона овог типа. Корисници су били САД, Велика Британија, Вишијевска Француска, Русија, али и Аустралија, Канада и Нови Зеланд. Од укупног броја произведених, 380 је произведено у погонима фабрике авиона Боинг.

Авиони А-20 ушли су у историју као авиони који су коришћени у ваздухопловствима обеју зараћених страна.

ТТ подаци

DB-7
Погон 2 радијална мотора, ваздухом хлађена Pratt & Whitney R-1830-SC3-G, снаге по 1 050 КС
Наоружање 4 митраљеза 7,5 мм у носу, митраљез 7,5 мм у куполи, митраљез 7,5 мм у тунелу и до 940 кг бомби
Распон крила 18,70 м
Дужина 14,30 м
Висина 4,80 м
Маса празног авиона 5 170 кг
Максимална маса 7 725 кг
Максимална брзина 434 км/ч
Плафон лета 7 850 м
Долет 1 600 км

A-20 Havoc
Погон 2 радијална, ваздухом хлађена мотора Wright R-2600-7 Double Cyclone са турбо пуњачима, снаге по 1 700 КС
Наоружање 4 митраљеза 7,7 мм у носу, 4 митраљеза 7,7мм у куполи, митраљез 7,7мм у тунелу, 2 митраљеза 7,7 мм у задњем делу авиона
Распон крила 18,70 м
Дужина 14,30 м
Висина 4,80 м
Маса празног авиона 9 220 кг
Максимална брзина 544 км/ч
Крстарећа брзина 350 км/ч
Плафон лета 9 600 м
Долет 1 200 км
Максимални долет 1 700 км

 

DB-7B Boston Mk III
Погон 2 радијална мотора Wright R-2600-A5B ‘Double Cyclone’ снаге по 1 600 КС
Наоружање 4 митраљеза 7,7 мм Browning у носу, 2 митраљеза 7,7 мм у куполи, митраљез 7,7 мм Vickers К, до 900 кг бомби
Распон крила 18,70 м
Дужина 14,50 м
Висина 5,40 м
Маса празног авиона 6 827 кг
Максимална маса 9 215 кг
Максимална брзина 544 км/ч
Брзина пењања 10,20 м/с
Плафон лета 8 400 м
Долет 1 690 км