Type 2 Ka-Mi

Type 2 Ka-Mi, Кубинка

Јапан је за потребе својих оружаних снага још тридесетих година пројектовао полугусеничар- амфибију. Овај модел се током тестирања показао као преслаб за савлађивање тешких и непроходних терена те се од тог пројекта одустало. Међутим, идеја о пројектовању амфибијског оклопног возила није напуштена, тако да је током тридесетих година тестирано неколико модела. Један од тестираних модела био је лаки тенк Type 95 Kyu-Go, коме су додати дрвени пловци, а погоњен је са два спољашња мотора. Иако су пловци омогућавали пловност, управљање је било врло тешко, тако да се одустало и од овог модела. Ни ово одустајање није значило да су Јапанци одустали од идеје да од лаког тенка направе амфибију. Уместо пловака, одлучили су да реконструишу труп тенка Type 95 и употребе челичне понтоне на предњем и задњем крају тенка и тиме му обезбеде пловност. Точкови, гусенице, вешање и мотор су задржани, али је сам труп постао већи. Велике оклопне плоче су искоришћене у изради трупа, који је на себи имао коморе које су му обезбеђивале пловност, а у реконструисану куполу су уграђени противтенковски топ калибра 37 мм и спрегнути митраљез калибра 7,7 мм. Од остале опреме, тенк је располагао каљужном пумпом и системом одвода продрле воде. Управљање тенком у кретању по води вршено је путем кормила, монтираног на задњем понтону. Након изласка на суво, тенк је одбацивао понтоне и настављао даље.

Овако конструисан тенк амфибија добија ознаку Type 2 KaMi и током 1942. улази у серијску производњу. У поређењу са класичним тенковима, Type 2 KaMi је имао неколико иновација, међу којима и систем унутрашњих веза и радио уређај, повећани број чланова посаде – пошто је већи труп омогућио да тенк има чак пет чланова посаде (додат механичар).

За време у коме је настао, Type 2 KaMi је био успешан тенк амфибија и јапанска морнарица га је употребила свега неколико пута. Прошао је као и остали модели јапанских тенкова, употребљаван за подршку пешадијских јединица. Ове амфибије су 1944. коришћене у одбрани острва, што и није било баш у складу са њиховом наменом. Други проблем се односио на релативно мали број произведених тенкова; јапанска индустрија није никада успела да произведе довољан број тенкова.

 

ТТ карактеристике
Маса 12,3 т (9,5 т без комора)
Дужина 7,42 м
Ширина 2,79 м
Висина 2,34 м
Оклопна заштита 6-13 мм
Наоружање 1 х 37 мм
2 х 7,7 мм
Посада 5 чланова
Погон дизел мотор снаге 115 КС
Аутономија 200 км
Брзина 37 км/ч

Тенк Т-40

Тенк Т-40, извиђачки тенк амфибија, коришћен од стране Совјета у Другом светском рату.

Тенкови амфибије су биле важне за Црвену армију, чему сведoчи 1 500 произведених тенкова амфибија током тридесетих година. Т-40 је пројектован са намером да замени застареле лаке амфибијске тенкове Т-37 и Т-38. Новопројектовани тенк је сматран супериорним, али су Совјети због наступајућег рата предност у производњи давали једноставнијим конструкцијама, тако да је до избијања рата произведен мањи број примерака тенка Т-40.

Тенк Т-40 представља унапређење тенкова Т-37 и Т-38, у неколико аспеката. Вешање са гибњевима и опругама, какво је било код тенка Т-37, замењено је торзионим шипкама, са четири пара потпорних точкова. Оклопно тело је у потпуности израђено варењем, за разлику од тенкова Т-37 и Т-38, код којих је тело израђивано закивањем оклопних плоча. Конусна купола, такође израђена заваривањем, побољшала је оклопну заштиту тог сегмента тенка, мада је сам оклоп тенка још увек био танак. До тада уграђивани митраљез калибра 7,62 мм замењен је снажнијим, ДШК, калибра 12,7 мм.

За погон у води искоришћена је елиса, уграђена на задњи део тела тенка. Управљање тенком у води вршено је помоћу два листа кормила. За разлику од ранијих модела тенкова, где је елиса била изложена и тако подложна оштећењима, елиса код Т-40 се налазила у усеку трупа. Пловност тенка је обезбеђена великим оклопним телом у форми чамца. Снажнији мотор, херметичко затварање отвора и боље обликован предњи део тела тенка са специјалним одбијачем воде омогућио је тенку да прелази шире реке са снажним струјама, као што су Дњепар и Дњестар.

Тенк Т-40 је ушао у серијску производњу непосредно пред избијање рата. Совјети су намеравали да њиме опреме извиђачке јединице. Како је потреба за великим бројем тенкова постала критична, на шасији тенка Т-40 је развијена секундарна варијанта, без обезбеђене пловности. Овај модел је понео службену ознаку Т-60. Био је једноставнији, јефтинији, боље наоружан и могао је бити употребљен за извршење више типова задатака. Под притиском рата, производња тенкова Т-40 је заустављена након произведених 222 примерака.

На последњој серији тенкова Т-40 купола је замењена лансирним шинама за БМ-8-24 Каћуша.

Са масом од 6 тона, што је двоструко више од његових претходника, нови тенк није донео ништа ново када је у питању борбена ефикасност. Немогућност митраљеза 12,7 мм да пробије 16 мм оклопа на даљинама већим од 300 метара, учинила је да се Т-40 користи искључиво за задатке извиђања. Међутим, тенденција совјетских команданата да све тенкове шаљу у борбу без обзира на модел, учинила је да овај модел тенка претрпи велике губитке 1940. и 1941. године. Тенкови Т-40 се након 1941. ретко виђају. Поједини примерци ће остати у наоружању јединица за обуку све до 1946.

ТТ карактеристике
Маса 5,9 т
Дужина 4,10 м
Ширина 2,33 м
Висина 1,90 м
Посада 2 члана
Оклопна заштита 4-13 мм
Наоружање 1 х 12,7 мм ДШК
1 х 7,62 мм ДТ
Погон ГАЗ-202, снаге 70 КС
Однос снага/маса 12 КС/т
Аутономија 450 км
Брзина кретања 45 км/ч

Лаки тенк амфибија Т-38

Пројектован у периоду од 1934. до 36, у бироу фабрике бр. 37 у Москви, тенк Т-38 је био наследник тенка Т-37, који је пак био пројектован на основу француског лаког извиђачког тенка AMR 33. Тенк је био погоњен домаћим мотором ГАЗ и био је јефтин за производњу. Пловност тенка је обезбеђен телом велике запремине и великим бокобранима. У води, возило је било погоњено малом трокраком елисом на задњем делу тела тенка.

Ови тенкови су били намењени за извршење задатака извиђања и подршку јединица пешадије. Као извиђачки тенк, Т-38 је имао предност ниске силуете и добру покретљивост, као и могућност савлађивања водених препрека пливањем. Због својих димензија и мале масе, тенк Т-38 је било могуће транспортовати и ваздушним путем, што је демонстрирано на војним маневрима у Кијеву 1936, када су тенкови Т-38 транспортовани бомбардерима Тупољев ТБ-3, и то тако што су били причвршћени испод трупа бомбардера. Пешадијски батаљони су били наоружани са по 38 тенкова Т-38, док је у падобранским батаљонима тај број износио 50. Ипак, танак оклоп и наоружање од свега једног митраљеза учинили су да тек добије врло ограничену употребу у борби; недостатак радио уређаја у већем броју тенкова ограничила је и њихову употребу у функцији извиђања бојишта. Како су ограничења бивала све већа и већа, Совјети су намеравали да ове тенкове замене тенковима Т-40. Избијање Другог светског рата је омело ову замисао, пошто је до избијања рата произведен премали број тенкова Т-40.

Произведено је око 1500 тенкова Т-38, што илуструје важност амфибијских извиђачких тенкова за Црвену армију. Неки од тенкова су били наоружавани топом калибра 20 мм, што је убрзо одбачено, пошто је топ 20 мм сметао возачу да несметано управља тенком.

Своје ватрено крштење тенкови Т-38 имају у Зимском рату са Финском 1940, где су се показали као неуспешни. Лако наоружање и танак оклоп чинили су га рањивим и на пушчану ватру. На ограничено проходном терену Финске, овај тенк је често био клопка за сопствену посаду. У Другом светском рату такође није имао неких успеха; велики број је заробљен од стране Немаца у првој фази рата. Након 1941. се ретко виђа као учесник борби, али се зато користи као артиљеријски трактор. Учињени су одређени напори да се на њега угради и ПВО топ калибра 37 мм, али је то ипак био превелики терет за слабу шасију тенка.

Верзије тенка

Т-38РТ, верзија са уграђеним радио уређајем
ОТ-38, верзија наоружана бацачем пламена
Т-38М1, прототип са новом трансмисијом, превише комплексном за серијску производњу
Т-38М2, модификација тенка са модернијим мењачем и новим мотором, ГАЗ М1
Т-38ТУ, командни тенк, разликује се по додатној антени
СУ-45, експериментални модел, наоружан топом 45 мм
Т-38ТТ, експериментални даљински управљани тенк

ТТ карактеристике
Маса 3,3 т
Дужина 3,78 м
Ширина 3,33 м
Висина 1,63 м
Посада 2 члана
Наоружање 7,62 мм ДТ
Оклопна заштита 3-9 мм
Погон ГАЗ, 40 КС
Однос снага/маса 12 КС/т
Брзина 40 км/ч
Аутономија 170 км

Лаки тенк амфибија T-37

Тридесет тенкова Т-37 је заробљено током Зимског рата

Совјетски Савез је 1931. од британске компаније Vickers Carden-Loyd купио одређени број лаких танкета. Међу купљеним танкетама нашао се и мали број амфибијских тенкова Carden-Loyd A4E11, који су тако импресионирали Совјете да су ови одлучили да крену у лиценцну производњу, како би њима испунили захтеве Црвене Армије за лаким извиђачким тенковима. Међутим, совјетски конструкторски тим је убрзо увидео да Carden-Loyd A4E11 не задовољава све постављене захтеве, и кренули су у самостални развој сопственог амфибијског тенка, базираног на британској конструкцији. Тако је настао Т-33, који се током интензивних тестова показао као незадовољавајући. Даљи радови на развоју су за резултат имали лаки амфибијски тенк Т-37.

До тренутка покретања производње, Т-37 је имао мало од оригиналне британске конструкције. Погонио га је бензински мотор ГАЗ, а вешање је било унапређена верзија вешања француског лаког тенка AMR. Тенк је подвргнут свеобухватном тестирању, након чега су уследиле измене на конструкцији тенка. Први тенк са производне траке силази крајем 1933 и почетком 1934. Серијски Т-34 је био мало возило, са два члана посаде – командиром у куполи помакнутој у десно и возачем у телу тенка, лево напред. Пловност су обезбеђивала два пловка на боковима оклопљеног тела, изнад гусеница. Ма задњем делу тенка се налазио пропелер и кормило. Т-37 је предвиђан за пловљење само по унутрашњим водама. Како је замишљен као лако извиђачко возило, био је и лако наоружан – митраљезом калибра 7,62 мм.

Производња тенкова Т-37 текла је до 1936. и за то време је произведено неколико варијанти. Један од њих била је позната под ознаком Т-37ТУ. Ова верзија се од осталих разликовала по радио антени. Радио уређај је коришћен за одржавање везе са вишом командом, док су се сигнали између тенкова преносили сигналним заставицама.

Тенк Т-37ТУ (видљива је радио антена која се пружа око куполе тенка)

Оклоп је био врло танак, свега 3 мм. Као такав, није могао издржати ни погодак лаког противоклопног пројектила. На крају крајева, то се од њега није ни очекивало, пошто није био намењен за улешће у борбама, већ искључиво за извиђање. Ипак, у очајничким данима 1941. и 1942, Совјети су свим снагама дали један једини задатак: зауставити немачко напредовање. Последњи тенкови Т-37 излазе из наоружања до краја 1942, сем неколико комада који су претворени у лаке тракторе.

ТТ карактеристике
Маса 3 200 кг
Дужина 3,75 м
Ширина 2,10 м
Висина 1,82 м
Посада 2 члана
Наоружање 1 х 7,62 мм ДТ
Погон бензински мотор ГАЗ AA снаге 40 КС
Аутономија 185 км
Брзина 56,3 км/ч

Schwimmwagen

Иако је за амфибијску, војну верзију Volkswagenа одомаћена ознака Schwimmwagen, она није посве тачна. Исправна ознака је Schwimmfahiger Gelandeng Typ 166. Возило је развијено током 1940. за потребе опремања падобранских јединица и требало је да има добре карактеристике за кретање ван путева, спојено са могућношћу савлађивања водених препрека пливањем. Приликом пројектовања возила употребљено је доста компоненти са већ постојећег Kübelwagen-а.

Највећи број произведених возила је коришћен на Источном фронту, а произведено их је 14 625 примерака.

Schwimmwagen је коришћен као замена за различите типове моторцикала које су употребљавале извиђачке и друге јединице. То је било возило малих димензија, са гломазним телом које му је пружало пловност и са пропелером на задњем крају возила за погоњење возила у води. У возило се могло сместити једва четири војника са опремом, пошто је унутрашњост возила била прилично скучена.

Производна линија се налазила у Волфсбургу, који је био честа мета савезничких бомбардера. Линија је током 1944. затворена, углавном због недостатка сировина. Немци су имали велике захтеве за овим возилом, пошто су га користили сви: од извиђача до команданата јединица који су увидели да је возило врло прикладно за обилазак јединица на терену.

За погон возила је употребљен бензински мотор од 1300 ццм, који је био нешто снажнији од оног у Kübelwagen-у. На возило су се монтирале посебне гуме за вожњу по свим врстама терена.

Пропелер за вожњу у води, био је уграђен на задњем делу возила. Пре уласка возила у воду, рука са пропелером је морала бити спуштена, како би се поравнали пропелер и погонски ланац. Након што би се укључио погон пропелером, остали део трансмисије би био искључен. Управљање возилом у води је вршено путем предњих точкова.

Потребу за возилом овог типа исказао је и Ромел, али се сматрало да ће возило са моторoм са ваздушним хлађењем и способност возила да савлађује водене препреке ипак бити потребније на Источном фронту него у пустињском пределу Африке; Ромел је уместо тога добио Kübelwagen.

ТТ карактеристике Schwimmfahiger Gelandeng Typ 166
Маса 903,5 кг
Дужина 3,825 м
Ширина 1,48 м
Висина 1,615 м
Посада l+3
Наоружање
Погон бензински мотор снаге 25 КС
Аутономија 400-450 кг
Брзина на путу 80 км/ч
на води 11 км/ч

Landwasserschlepper

Немачка врховна команда је 1936. од компаније Rheinmetall Borsig AG затражила да пројектује специјални трактор који ће се моћи користити и као амфибија. Немци су имали идеју да трактор вуче специјалну приколицу, која би такође била амфибија, за транспорт возила или других терета, масе од око 18 000 кг. Тако би се трактор у води понашао као реморкер, док би на копну био класичан трактор и вукао приколицу до места сигурног за истовар.

Rheinmetall се прихватио посла и произвео возило звано Landwasserschlepper, или скраћено LWS. У основи, LWS је био моторни реморкер са гусеницама и био је велика машина, незграпног изгледа, за коју ће се касние испоставити да је поуздано и врло корисно возило. Возило је уз ивице са доње страе било равно, испод којих су биле смештене гусенице. На свакој страни су била по четири сета потпорних точкова и вешањем са лиснатим опругама. Предњи крај возила, прамац, био је висок, са кабином за смештај 3 члана посаде и простором за смештај још двадесет лица. Оно што се чинило као мали димњак у ствари је био усис ваздуха за мотор. На задњем делу возила, илити на крми, налазила су се два велика пропелера којима је возило погоњено у води.

Kрмени део возила, уочавају се листови кормила испред којих су смештени пропелери за погон возила

За разлику од возила, приколица је била једноставног изгледа, са равним странама и три осовине са точковима, који су коришћени по изласку на копно. На задњем делу приколице се налазила рампа за утовар-истовар.

Приколица

Концепт LWS са приколицом је проверен у низу опитовања, која су обављана без журбе, све до маја и јуна 1940. када су наступиле припреме за операцију Seelöwe. Ово возило се није могло користити за ову операцију али је могло бити употребљено за мирније воде или водене препреке у унутрашњости копна. Без обзира на то, Немци су неко време пожурили са LWS, али је 1941. пројект отказан. Као аргументи за отказ пројекта наведени су недостатак оклопне заштите возила. Приколица је означена као гломазна па се у складу са том оценом родила нова идеја. Употребљен је ходни део и вешање тенка PzKpfw IV, на коју је уграђена лака пловна шасија. Два примерка возила, позната под ознаком Panzerfähre или скраћено PzF, коришћена су чешће као трајект него ка отрактор, али је цео пројект напуштен 1942, након што с упроизведена и тестирана два прототипа.

Landwasserschlepper II (Panzerfähre)

Након Другог светског рата, Британци су запленили LWS и отпремили га у Велику Британију где су га тестирали и проучавали.

ТТ карактеристике LWS Landwasserschlepper II
Маса 13 000 кг 40 000 кг
Дужина 8,60 м 11 м
Ширина 3,16 м 9,45 м
Висина 3,13 м   2,5 м
Посада 3+20 2
Наоружање
Погон 1 х Maybach HL 120 TRM V-12 снаге 265 КС
Аутономија 240 км
Брзина на путу           40 км/ч
на води           12,5 км/ч

LWS

Landwasserschlepper II

LWS

LWS

LWS

Landwasserschlepper II

Landwasserschlepper II